Јапанчица

            Тек што се беше окренула да мајци на суседној клупи дода марамицу, њена Јапанчица је нестала. Ташмајдан је велики парк, али овај део са љуљашкама баш и није тако прометан. Одједном ју је обузео страх, страх тако дубок и потмуо, страх за дете, које још и није као сва друга деца.

            Да, њена Јапанчица је била дете са Дауновим синдромом. Због те невоље, која се видела одмах после Анкиног рођења, Радомир их је оставио и побегао главом без обзира. Говорио је да му је потребно „још мало времена“ да прихвати да ће њихова мала бити заувек обележена, жигосана, другачија. Није могао да прихвати да ће им се смејати, свима трома, подмукло, иза леђа, никада у лице; да ће тражити разлоге због којих их је Бог обележио. А она је само знала да мора да буде мама, најбоља што може. И није имала никакву дилему: биће најбоља, иако не зна како се то постиже, али је, дубоко у превојима свога уплашеног срца, знала да ће то умети. Уосталом, Јапанчица јој је сама показивала како: ухватила би је за руку, водила њене прсте до својих уста и мумлала неке зачаране слогове:“Ум, ум, ам, ам“. Тако су, полако као после болести од које трну зуби и тресу се мишићи, њих две училе једна од друге како да живе. А она сама, учила је како да буде мама Јапанчици, детету са Дауновим синдромом.

            Није она била као друге маме у овом парку; никада није причала мобилним телефоном одбијајући да се бави заиграним дететом. Никада није затварала очи, у разговору са љубавником, који живи на другом крају града, а нашао се ту, као случајно- поред ње у парку. Никада, ама баш никада, није себи дозволила да ради ишта друго до да помно прати Јапанчицу; њене троме покрете, успорено гегање и отежану комуникацију са другом, млађом децом. Јер, Јапанчица је имала шеснаест година а изгледала је као девојчица од девет. Нису се примећивале ни њене напупеле груди; нико им није придавао значаја. То је унеколико олакшавало живот. Биле су само њих две, она се старала и волела своје дете, а Јапанчица је само живела и волела је, својим маленим, скривеним срцем, онако како то само уме дете које зависи од мајке. Јапанчица је волела грчевито, плахо, не умејући то баш најбоље да покаже. Али, прогнозе лекара биле су немилосрдне: "Будите срећни да вам дете пређе у трећу деценију. Та се деца лако разбољевају и још лакше одлазе. Нису отпорна на инфекције. Нису отпорна на зло овога света", говорили су јој.

            Али, била је једна мама са којом се дуго дружила, једна тиха, нечујна и скоро невидљива женица са сином оболелим од церебралне парализе. Сваког пролећа, мајка тог дечака гурала је све већа инвалидска колица. Њен је син растао брже од понуђених модела, па су му често из њих ноге вириле или се вукле по земљи. Брижна мама би их увек враћала на пречке од метала, говорећи :"Ето га, оће да испадне". Знала је да се за њима двема, мамама необичне деце, вуку шапати, као дебели репови :"опет оне две - церебралац, дауновка".

            Ето, зато се она и није никада бавила ничим другим осим пажењем свога детета. Није вртела прамен косе, мазно се улагујући потенцијалној прилици за мушко- женска дружења. Није ни имала косу која би омогућавала увртање праменова. Била је ошишана кратко; јер, строго, војнички, као по распореду одвијао се њихов живот и ту није ни било места за лакоћу и забаву, па чак ни за фризуре са дугим праменовима, које мушкарци тако воле. Радомир их је удостојавао посетама само док Јапанчица није затражила, у трећој години, да се прошетају парком. Згранут, посрамљен болешћу свога детета, коју је доживљавао као личну одмазду од Бога, рекао је нешто што ју је пекло од тада; бљузнуле су из њега речи које ће је прогањати и пећи док је жива. Хладно склањајући Јапанчицину руку из своје, рекао је:"Сине, тата сада има нека друга посла. Тата не воли да шета и не може да шета са тобом." Рекавши ово, устао је и отишао, без објашњења, да се више никада не види са својим дететом.

            Кога сада да позове? Радомира? Ма, свашта. Чула је од бивше куме да има младу жену и ново дете, које је кума описала као педијатар "знаш, сасвим је здраво; без хромозомске аберације"...

            Аберација? Необична реч...Понекад би на улици слушала о чему причају ђаци, студенти, обичан свет, у пролазу крај њих две...Кребсов циклус, фагоцити, хифа, мицелијум, Сцила и Харибда, сколастичари, симпозијум, гласовна промена на крају речи "сандхи", рисорђименто, меланхолија, реми, вист, таблић, модални глаголи, фајронт, ролетне еслингер....Увек би помислила исто; ни једна од ових речи, ни један од ових појмова неће никада бити потребни њеном детету; детету које никада неће суштински припадати спољном свету- свету знања, науке, искуства, професија...Све ове речи никада неће ништа значити њеној Јапанчици, као што ни она не значи ништа том свету изван њиховог стана.

            Зато је, схвативши да је Јапанчица нестала из парка, одлучила да оде у полицију. Смлављена од страха, са  џигерицом искиданом на комаде од ужаса пред оним шта се све може догодити њеној немоћној и неискусној ћерци, улетела је у станицу и без даха испричала шта се десило. Донели су јој чашу воде, а онда позвали једног искусног инспектора. Деловао је веома смирено, и она се одмах осети некако збринутом, ушушканом и много сигурнијом у добар исход ове приче.

            "Не брините, записаћемо и одмах почети да тражимо ваше дете. Послаћу одмах два полицајца на терен, у обилазак, јављаћу вам све што сазнам. Само, морате да будете мирна, стрпљива и храбра мама. Сада је то вашој ћерци најбитније. Стално мислите на њу, на њену добробит, а не на себе", говорио је инспектор мирним, одлучним гласом. А као да би она и могла на нешто друго да мисли!. "Немамо тамо никаква лоша искуства са децом;  верујте нашим радницима и не предузимајте ништа на своју руку".

            "На своју руку?" Па, цео њихов живот био је противан правилима, искључиво на "њихову" руку, јер других руку, помоћи није ниоткуда било.

            Одједном је осетила да за њих две почиње једно сасвим ново, скоро интимно, рачунање времена: календар од тог тренутка више није представљао пуко додавање дана, већ супротно- њихову крађу. Био је то поступак који одаје да постоје малене пукотине- у којима се време крунило и осипало и у коме су њих две стално имале мање сати и дана. Чинило јој се да се време некако стискало и да има све мање прилика да њене руке благослове то дете. Крунило се време потребно да њено срце пронађе речи, кованице језика који је као нека друга врста говора, речник успомена и љубави који је њену Јапанчицу држао изнутра, иако није могао тамо да је задржи. И тако, она помисли "престаћемо да бројимо тренутке који дефинишу сâмо време између два трептаја капака, тај благи осмех на невином лицу њене косооке девојчице, несталност облика који крију ону једину ствар која траје- страх."

            Протицао је тек први дан откад је Јапанчица нестала. Убеђивала је себе да мора да послуша инспектора и да се понаша као да јој је свеједно, као да је баш опуштена. Претворила се у кичму и широка леђа тог пролећног дана, а све је у њој постало променљиво, шарено, као боје на обали Саве одакле су њих две често гледале Београд. Отишла је кући, у њихов ушушкани стан, у коме су сви предмети били округласти, заобљених ћошкова како се њена неспретна ћерка не би повређивала. Седела је прво сасвим тихо, а онда је устала и одлучила да крене у оближње кафиће. Можда је Јапанчица одлучила да тамо наврати. Улицом се у касну вечер кретала тихо, као кану у филмовима о "Винетуу", које је гледала са својим дететом бар пет стотина пута. Водиле су је невидљиве струје сна који је уснила претходне ноћи. Као да се ослободила и постала змај на висинама. Прижељкивала је само да опет покрај себе чује онај грлени смех своје Јапанчице, који би лебдео у њиховом стану на више места одједном, као мирис индијских штапића који се увија и диже према златним божанствима о којима ништа не знамо. Њен једини прави посао увек је био да ослушкује, чује и подржава сваку нежну ноту бића те своје девојчице. Кретала се од врата до врата као нацртана, као да су њено тело и ноге били само потез четкицом, као када се зелени чај просипа из тамног чајника на столњак и оставља траг. Испред ње су жаморили млади; отварала је врата а дим јој је улазио у очи и косу; брзо је бацала погледе према заузетим столовима, очекујући да види лице своје девојчице- изгубљено међу тим младим бићима којима је генерацијски припадала, а са којима није имала никаквих додирних тачака. Очекивала је да види њен страх, како се пење и плази око њених невештих руку, али њеног детета није било.

            Одлучила је да се врати кући. У тај празан стан, опет међу ушушкан намештај заобљених ивица и тапациран њеном љубављу и меким плишом. Осећала је да је време зауставило казаљке на сату јер није успевала да види њихово кретање. Те ноћи ваздух је као камен лежао на њеним капцима, док су замајци у глави радили пуном брзином. Сати су се слагали један на други, као "Лего" коцке, које су сну пречиле пут. А онда је опет била свесна да је рано; зора, схватајући да је нечујно ипак склизнула у сан. Када је опет прошла кроз сива врата јутра, као влажно ћебе бачено на још неугаслу ватру, схватила је да је ноћ извела са њом још један од трикова.

            Други дан. Мисли су јој, разбарушене и несређене, навирале као бујица. Њени су нерви, мислила је, угасили светиљке у парку преко пута њихове куће. Замишљала је како њена ћерка седи у некој празној соби, скврчена на прљавом душеку као мала гусеница, а кроз рано јутро и дахтање неко прилази- неко толико страшан као сама коб; неко ко самим присуством узнемирава њено дете и испуњава је ужасом, исконским као ватра. У тој соби она није видела да постоји прекидач на зиду, и да има наде за помоћ. А Јапанчица седи тамо, шћућурена, отворених уста, ослушкујући звуке непознатог, непца сувог од незнања, копкајући рукама мадрац, као што је ручицама копкала мрежицу на кревецу када би остајала сама. Тако ју је и сада оставила, њен немар ју је оставио у тој соби; и то због чега? Да би некој блесавој, непознатој жени на клупи поред, додала марамицу? Зашто је са толико поверења да је живот неће преварити, окренула главу ка тој мајци? Ето, зато је сада била кажњена, да замишља и седи најежена и да са своје коже стреса сваки надолазећи звук, као мрвице са стола, несвесно, непрекидно. Та њена лоптица са светлим маљама по телу, сада је препуштена сама себи и сам Бог зна колико је уплашена. Гледа увис, отворених уста, и очекује помоћ, као мали црвендаћ храну из мајчиног кљуна. Сетила се једног празног гнезда које су њих две летос виделе на Ади. Јапанчцица је била згранута да у њему нема никога, а она јој је објашњавала да су бебе- птице одлетеле, јер су порасле. А она је питала "А ако нису порасле?" И тада јој је пала иста та реченица на ум- да је Јапанчица одлетела, а да није порасла. Бар не за то што је она мислила и страховала да јој се можда дешава.

            Победило ју је то непознато биће, тиме што се одлучило баш за њену Јапанчицу, и тиме разрешило сопствену похлепу. Губећи је,  научила је вредност заједништва, а предајући се у мислима поразу- обе су постале само облаци над Београдом, облаци које нико никада неће ни запазити. А тај њихов живот, назубљен као нож за чишћење рибе, враћао им се сада, направивши пун круг; њихови назубљени животи били су као лопта коју су некада држале у рукама и која им се чинила округлијом него што стварно јесте, једног усправног дана, који је стајао пред њима, као неодапета стрела.

            А онда, тек тако, без разлога, споро и без покрета, сунце је испљунуло јаркоцрвену врелину право на њу. У тренутку,  док је затрептала, као да је призивала другу, лакшу ноћ. Осећала је да ће ускоро, оно "било шта", што ће чути у полицији за њу почети да значи све.

            Научила ју је да се смеје трику који би изводила сваког јутра, само за њу, једино за њу. Увек само за своју Јапанчицу. Протрљала би јој косу иза уха и створила динар, претходно сакривен у удубљењу длана. Она се томе увек смејала, а њен смех одзвањао је као хладна вода која клизи по камењу. Тај је новчић био вредан као милиони за време санкција и Јапанчица му се изнова радовала као најдрагоценијем поклону. Једном када је играла домине са својим рођаком, узнемирена, шутнула га је испод стола јер је побеђивао. Одвукла је своје дете у кухињу, а Јапанчица се ритала и викала, гребала је ноктима и бацакала се, али је морала да савлада лекцију "Како се губи".

            Јапанчица се губила у речима као у разбрајалицама, као када вас натерају да кажете "четири чупаве чавке чуче на четвртастом чамцу, чекајући чудеснога чика Чеду"; речи су из ње излазиле некако наопачке скројене, као "хопа- пуца" али не увек погођеног смисла, а понекад и без смисла.

            Свет њеног детета био је једноставан, ведар као код Чика Јове Змаја, а речи сувишне, као што су, у јутро боје џанарике оне непотребне. Она је производила речи, али не радосне као у деце која ходају босонога-  него некако тврде, кромпирасте. Речи су се ругале њеној невиности; биле су праћене грчењем прстића и квргаве, а њен је језик шапутао бестежинске односе "ама, ум, мух-мух, хмбдааа" онда када друга деца већ увелико склапају разумне реченице.

            Да би дошла до полицијске станице, пролазила је опет Ташмајданом. Заставе од лишћа њихале су се пред њом при уласку у овај парк. Сигнализирале су само једно- "примирје" са њеним стањем; у коме њена Јапанчица тражи ослонац. Знала  је да мора некако да јој га омогући. Сада је њеном детету био потребан ослонац јак као основна, прва кора свадбене торте, која дуго одолева времену и тек после више сати, са поносом дозволи да на врху почну да се топе млада и младожења од црне и беле чоколаде и марципана.

            Опет је пред њом био онај шатор на надувавање, са дугиним бојама на бочним странама. Из њега се чула цика деце, а поред су, као да се ништа није догодило, а њима и није, стајале њихове маме и чекале да се ова спусте низ глатке, усијане стране замка- тобогана. Размишљала је да ли њена Јапанчица сада управо стоји пред неким закључаним вратима, у соби са прозорима застртим чаршавом да се спречи да уђе светлост. Да ли се кретала кроз дугачке ходнике, да би стигла до те собе у којој је сада држе, где је свака сенка изговарала њено име док је ходала кроз јучерашњи дан- без своје маме. Догод се кретала, било је наде за то дете. Тама на крају тог ходника ће се, по први пут, пред њеним носићем, претворити у врата која неће моћи да отвори.

            Споро се вукло послеподне у полицијској станици. Инспектор је разговарао са неким на терену. Видели је, где, у Светозара Марковића? Па, то је преко пута! И, шта кажу? "Да чекамо, провериће, сада се нико не јавља у једном стану"...

            Грч усамљености цепао јој је груди. Волела би да је њена ћерка негде другде, ма где, само не тамо где је сада. На пример, овде, поред ње, где гране оближњег дрвета лупкају у прозор а соба у станици урања у тишину. Знала је да су Јапанчица и она сијамске близнакиње, спојене грудима и да деле исто срце. Плашило ју је то што су биле предвидиве, старомодне и не превише јаке, што ју је вратило на помисао о почетку и ономе што их је тада створило оваквима: када се родила њена Јапанчица, њој се догодио "велики прасак", чију огромност није тада могла да спозна. Све дотле, док се он сада, уствари јуче, није завршио њиховим раздвајањем. Када се у мислима врати на онај тренутак, у коме се окренула од свог детета, то мора да и није био "прасак", него некакво слабашно "пинг", јер је иза њега остало само десет на минус десет празнине, простора за мајчинство. Помислила је како се са скалама боримо и у љубави. "Колико ме волиш", питала би Јапанчица а она је увек шаљиво одговарала "Највише од свих земаља". "Дубока", "вечна" љубав и све те речи, које су се, после Јапанчициног нестанка некако расениле и изгубиле смисао. И док је седела тамо сама, фотони који су пролетали између ње и инспектора, ужурбаних полицајаца који су улазили и излазили, стварали су исти онај звук, оно слабашно "пинг"- стварали заборав у односу на онај првобитни прасак. Плашила се да ће се њима двема поновити исти онај сценарио који је пратио стварање наше планете: у првој стотинки секунде приче о универзуму већ је цео заплет био готов а кулминација и крај- комплетно дефинисани.

            Некада, без Јапанчице, мислила је за себе да је непобедива, нерањива. Мислила је да се пре њеног рођења борила са сновима- са неразумним ходницима сопственог бића. Присећала се како плачу новорођене бебе, као оне прве ноћи када се родила Јапанчица. Бебе су производиле оне своје меке мехурове запитаности, у глас претварале окрутне почетке сопствених јада. Видела их је као новодошле у било којој ситуацији: запитане о смислу, збуњене, ухваћене између светова, несвикле на имена предмета, тек стигавше грудве белих повоја. Лежећи у кревету у тами те прве ноћи, чула је како се оглашава њено дете- јасним бректањем, врелим и бесним, звуком неразумевања, упорним протестом против сваке жеље. И, када ју је инспектор упитао да ли јој је добро, речи су из ње излазиле расцепљене, као змијски језик.

            "Па, онда да је уведемо!" рекао је.

            Док су полицајци изговарали да су Јапанчицу нашли у парку, кроз који је била прошла долазећи до њих, једино што је она успевала да изговори било је "Анка". И онда је време опет почело да тече на свој уобичајен начин.

            "Мама, била сам код чика Драгана. Има шамлицу. Купио је пљескавицу за вечеру. За мене, а за њега не. Рекла му не волим купус и мајозен. Причао ми. Нема тамо никог. Лепо сам спавала. Дао ми пиџаму. Има папагаја. Има пуно степеника до његове собе. Он нема купатило као ми. Нема рибице, нема играчке. Не знам где ми је прслуче. Заборавила сам. Мазио ми косу. Рекао да је тужан. Спавала сам. И била у парку. И ти дошла", радосно је и неповезано прела Јапанчица и држала се мајчиних ногу, као појаса за спасавање.

***

            "Детету очигледно није ништа. Не предлажем да је водите на прегледе, само бисте је истраумирали. Видите да је она добро, не схвата да је била одсутна цела 24 сата. Чаврља, пуна је утисака. Тог "чика Драгана"вероватно ћемо пронаћи, јер, он је негде у близини, чим је дете примећено у Светозара Марковића. Велику срећу је имала...Свашта се дешава, нисам хтео да вас плашим. Видите да јој само фали брусхалтер, можда га је и сама заборавила, а можда га је он и задржао. У сваком случају, ми нећемо одустати од потраге, не брините. Само, дете не излажитe непотребним стварима. Слушајте шта вам прича, па нам јавите ако вам се учини да је нешто битно. А сада, до виђења", рекао је инспектор, и руковао се са мајком и Јапанчицом, испративши их до улаза у станицу. Гледао је за њима, како се држе за руке и уз гегање одлазе у сумрак, као Талични Том и његов расклимани коњ. Анка би с времана на време, без икаквог разлога, погладила мајчину кратку косу и насмешила се.