Једина бака моме детету била је Бака Душа. Њени унуци, наша деца, дали су јој овакво име и она је, и у животу нас одраслих, отада била само то- бака Душа. У те две речи стала су срца свих нас, непрегледна пространства људске патње, малих и великих мука, брига, размирица, неслоге, превеликих и премалих љубави. И у то њено срце, у коме је, пре неку годину хируршки нож урезао ожиљке и у коме је, заборављена, остала једна жичица, стао је цео Београд.
За њу смо сви били "сине", иако има своју децу. Обраћала би ми се са таквом нежношћу и посвећеношћу, да сам се осећала једином, повлашћеном. За мене је у њеном срцу постојало неко место и тренутак када би ми се посветила, и то ми никада није ускратила. Осећала сам се као њено "право" дете. И, као право дете, ја својој "другој мајци" нисам стигла да вратим ону љубав, стрпљење и емоције које сам чувала само за њу; желела сам да јој више помогнем, или да је само дуже, још само мало, држим за руку..
Познајем такве медицинске сестре каква је била Бака Душа. Таква је, уосталом, била и моја рођена мајка: када сам је позвала на свој дипломски испит, рекла је, мирно али одлучно "Сине, не могу. Знаш да ће сутра доћи на контролу Бејтулах, а он има само мене у овом граду". Од најраније младости морала сам да имам разумевања за мамине пацијенте "који немају никог свог". Расла сам са туђим дијагнозама; прихватала, понекад болно, али трезвено, да увек има неког коме је моја мама потребнија него мени. Проблеми које су други донели и сручили пред моју мајку били су и њени, и после завршетка радног времена; а и после, много касније- претварали су се у ткиво наше породице; расли и разгранавали се, да бих данас схватала да смо сви ми доиста "обухваћени човечанством".
Моја друга мајка, Бака Душа, била је једини ослонац у моме животу после смрти моје мајке. Неким чудним сплетом животних догађаја, моја је ћерка имала само њу у функцији "баке". Увек је и за моје дете било места у том Бака Душином срцу; без много мажења, испуњавала је и њен живот исто онако пожртвовано као и својим унуцима. Није било разлике међу њима. Сваи рођена некако у исто време, наша деца су се дружила, расла и сазревала скупа. Имала је Бака Душа прилику да види у какве особе она израстају, а и да тиме буде задовољна.
Њена ћерка ми је већ род. Познајем је толико дуго да не могу да кажем "она је мој пријатељ". Иако, историјски, нисмо одувек скупа, дружимо се од најосетљивијих година младости; па је безброј заједничких догађаја, фотографија, испреплетаних прича, заједништва, па чак и свађа- све оно што чини живим односе који су више него пријатељски, створило међу нама кору поверења и блискости.
У нашем граду ће Бака Душу памтити по коси белој као снег, енергији, које је било за свакога и- пелерини. Ваљда је она била последња медицинска сестра која постоји а да је носила пелерину када иде на терен. Та њена тегет пелерина, у којој смо је испратили, била је јасан и довољан знак да се ближи крај и назире решење свему ономе што некога мучи.
Радећи у послератној Југославији, она је, као и моја мајка, стекла јасну и прецизну слику о својој улози: увек ту за друге; без резерве, по цену сопственог одрицања. Биле су то генерације здравствених радника које су носиле терет обавеза без противљења, никада не захтевајући лучну награду.
Као да је Бака Душа рано донела одлуку да ће другима учинити живот мање неподношљивим; она сама била је избеглица из Хрватске. Њен живот је био тежак, уз пресељења, навикавања на нову средину, али, пре свега се одликовао скромношћу. Само понекад би причала о тим годинама када је њена мати одлучила да се са троје нејачи пресели у Србију. Није се освртала на те дане ни са каквим пијететом; напротив- као да је из њих извлачила снагу за своје свакодневне обавезе.
Највише ми је помогла онда када сам остала без своје мајке: без много сентименталности, чврста, она би самном дуго причала. Како је могуће да ми никада, али баш никада, није ништа замерила? Да није заузела став друкчији од мог, изразила сопствено, друкчије мишљење? Била је особа којој сте могли све да поверите. Никога није сажаљевала, јер је мислила да је душама храбрих и спремних на помоћ сажаљење горе од презира.Колико год да је ваша тајна била страшна, необична, зачуђујућа, она би је прихватала, делила са вама и покушавала да вам олакша доношење решења. А решење се, говорила је, " видећеш, увек некако само дефинише".
Њен глас, топао и дубок, је личио на промају- шуштао је и благо померао углове мога срца; један сасвим обичан звучни феномен који је погађао чак и лишће на дрвећу.
Последње године живота провела је посвећена својим унуцима. Често сам се питала шта ће се дешавати када њено тело почне да се буни, када болесно срце почне да ради против ње саме? Бака Душа је храбро носила своје тајне задатке и неизречене истине. Питала сам се одакле јој снага, жар, да увек буде спремна да помогне другима? Да ли је то исти онај жар у телу, какав сам осетила при првом покушају да прогутам, онда пошто су ми извадили крајнике?
Данас, стојим пред кућом у којој је провела последње месеце живота. Има ли ичег горег у њеној смрти него гледати у мрачне прозоре те њене нове, неприхваћене куће, а да се на њима она више никада не појави? Отишла је заувек, на Цвети, морала сма то да прихватим. Отишла је, с уздахом, са старинском дијагнозом болесног срца, у доба савршених машина.
Убрзо по пресељењу у ту нову кућу, јавила се као претња размекшала геометрија њених срчаних залистака Све је губитак, тако аранжиран за нас који остајемо, да је спреман да избледи, ако му дозволимо. Боје губитка који сам доживела Бака Душином краткотрајном болешћу и смрћу, озбиљне су и посебно тешке на месечини. Иза њеног одласка остале су ми данас године, хрскаве по ивицама. Иза ње су остале успомене на мале шоље јаке црне кафе, обијених ивица, некада приношене њеним уснама. Питам се како јој је било у болници, где су је одвели да преболи последње упозоравање њеног срца да је уморно. Сваки њен уздах мора да је личио на потез танком четкицом, а сваки њен покрет се, тамо, мерио у односу на потпуни облик тих последњих дана. Пред њом су се тада, а ја то нисам могла да знам, почели да гомилају тренуци који пребрзо иду ка своме крају. Испред ње су остајале само крхотине које су се одсликавале као у великом огледалу, а у чинији на столу њене нове куће још су биле јабуке. Лежале су, полутруле, једна уз другу, тесно приљубљене као млади родитељи. Поред кревета, у тој кући, лагано су се окретале странице књиге на промаји, јер су унуке заборавиле да затворе врата њене собе. Странице су се превијале и падале, под сопственом тежином, на сточићу препуштеном тами.
Данас, кад је више нема, још један залазак сунца распростире боје на небо изнад Београда, са таквом пажњом као да не сме да се пропусти ни један детаљ. Ваздух личи на удах колоратурног сопрана у једној тешкој партитури. "Скоро ме је убио овај инфаркт", рекла ми је једном давно, онда када је у њеном срцу остал заборављена једна жичица. Све је почело чудном конфузијом коју су изазвали кључеви, заборављен начин да се откључају врата, прескоци као удари светлости пред мрак. После пет година, осећала је још последице тог инфаркта, у сваком делу тела. Причала је да осећа и музику у свом срцу, "као да је у мени поринут један цео оркестар". Када би је обузели болови, фијучући као бичеви од свиле, она би се мало умирила, дотичући руке као да их не познаје. "Ах, та музика", говорила је с уздахом, када би она већ прошла и срце се опет умирило и почињало да је слуша, али никада нисам схватила да ли моја бака Душа тада чује "Свилен конац" или неки Шопенов валцер.
Овог првог пролећа откако је нема, из њених прозора се излива црна тама. Понекад одем до тог стана, стојим на улици и само зурим у те тамне квадрате стакла, као да ће се она појавити и као да ће се чудо десити. Изван тих прозора, дању, на улици испред, чује се жамор деце која испуњавају пешачки прелаз и јате се ка оближњој школи. Када сам се, из једне такве бесмислене посете њеним прозорима, вратла својој кући, видела сам у дворишту како је већ ново лишће населило углове грана, завлачећи се под мој покривач и подсећајући ме да ни те вечери, као ни једне друге, у том малом стану више нема никога. Тамо више нико не спава и не сања. Тога прошлог пролећа, када је она умрла, остао је у мени један ненастањен простор и тако ће бити све док дишем.
Много пута је слушала оно о чему људи маштају, или само причају о томе, да би убили време у кишно преподне. Видим је како многих вечери седи са својим унуцима, очекујући, да када они оду, свако ново јутро донесе боје њеним светлим завесама и распрсне њену унутрашњу тишину, али се то није дешавало. У залеђеној тишини те њене нове куће, имена која је штедела да их подари месецима, почела је да одједном да даје данима; стална али боцкава имена, као и њени болови, изврнута, као одбачени балони који остају на плочнику после дечјег рођендана.
Испред Бака Душе је увек ишао глас о њеној мудрости и стрпљењу. Долазила је као добар ваздух, прилазила би свачијој души кроз пукотине намењене светлости. У буци неког обичног дана, препуног утисака и звукова, где замагљење и конфузију праве кораци и колица са лековима или картонима пацијената и одзвања и данас смех у ходницима, многи су према њој обликовали сопствене животе и проналазили ослонац. Она је била је као позната светиљка у ноћи, која са пуно поверења упозорава да се приближава обала.
Тога дана, на Цвети, само је бол, тежак као издаја, испунио њено срце и она је отишла.
Бака Душино име изговарало се стојећи.
„Моје је срце крдо коња који журе ка циљу, а копита им одзвањају по хиподрому. Моје је срце ружно, непослушно; отекло у својим коморама које је некада настанио вирус и уверио ме да постоји дилема "и/ или". Ударајући помахнитало на оном месту где притискам прстом, слушам како моја тамна крв, која се неће угрушати због лека, глатко тече кроз аорту и артерије. Мој је пулс полудео. „Стотину откуцаја у минуту“, каже техничар док ми поправља кревет, на месту где се улегла лева страна мојих плућа, и извињава се због онога што планира да уради- да лоцира моје срце између простора на ребрима. Минути пролазе, глатки као пудинг. Слушам те коње, који све френетичније јуре, са сваким оштрим пуцкетањем бича. Бич држи један мали, сићушни џокеј, који је тако мршав да га на леђима коња одржава само порицање.“
Нема коментара:
Постави коментар