Ете, ткем! А што питаш шта радим? Шта могу ја код ове моје да радим, него да ткем? Није ме довела из Грабовац да се сиграмо, не'г да јој ткем те њене таписерије. Елегична сам ти на овај сисал, ал она ниш' не казује, нит' ме води доктору, нит' купује мажу. Све ме цврби, чешем се ко матора крава.
Зовем се Живка Тошић, дошла сам из Грабовац код Трстеник. Зову ме Живка Живац, јел' мало сам слабија на живац, оћу одма' да планем, да се бијем, па ме мало завитлавају. Имам код куће у село мужа и ћерку Светлану. Он ми је лош, а она ми је добра и паметна и добро учи, сам' да се макне из тај Грабовац. Није ту живот баш неки ; полепшије је у велики град. Мој ти је живот, ете, тако некако све ишао сбрдачке, од детињства бедног, до удаје. Ово овде у Београд што сам сад, то ми је боље од сав други живот, недостаје ми само неко, ал' нећу да кажем ко. Ће се покаже само.
Шта ме питаш за детињство? Било ми је црно и горко то моје детињство. Кад смо били деца, нисам се ја сиграла са сиграчке. Несам ни имала сиграчке, него, овако, обучем ћалове панталоне, заврнем ногавице, преврнем капци, идем по селу, па плашим децу...Како, коју децу? Сву децу, а и мојега брата Перу и Веру, моју старију сестру. Кад сам била мала, малена, убио се мој ћале, из пушке. Имала моја мајка само Веру и мене, ал' нас остави код ћалових родитеља, и оде у Ваљево. Као, пос'о да тражи, а после, само једне године дорипао Пера. Послала га мајка, каже "нек је савама, и њега ће пазите, иако није ћалов". Наредила баба да га чувамо ; морамо, " брат нам је ". И, шта ћемо нас две, волеле га к'о брата....А Вера, е та ти се целог века правила пришунтава. Једне године натера ме она д' исечемо оне 'аљинице од призренску свилу, што нам купела баба на вашар. Каже Вера: "'Ај' д' имамо малко сада сукњу и блузу; доста смо имале 'аљинице", па узе маказе и, само "вркете!!". Ал' неће да стоји она сукња, некако се смуљава низ нас, видим ја да смо погрешиле, ал' шта је, ту је. Јаој, та Вера, само ме у невољу уваљивала, целог мог живота. Виде баба, те 'аљинице, шта сањима би, па, онако строга, намргођена, узне конопац, обмота га више пута преко руке, па пита која је исекла 'аљинице. Ја ћутим, шта ћу - не мог' да кажем да сам ја, кад нисам. Вера се прави пришунтава, ћути, па погледује 'нако, испод ока, ка мени, ал' ћути, пашче. Е, каже онда баба: "Видите овај конопац? Ћу вас обадве бесим за Божић, ако не кажете која је исекла..."
Свако поподне, кад се врати са ливаде, баба тражи да је биштем, да јој пуцкам по коси са два каменчића, да мож' да заспе. Ја, јадна, тако биштем, биштем, ал' само мислим на то како ће она да нас беси. Од стра', сузе ми саме цуре. Сва се деца у село радују, иде Божић, ће из'еду прасе, а мене ће баба да беси! Нуто, баба мене каже: "Ал, што ти, Живка, рондаш тако сваки дан, мени у косу?", а ја, не смем ни да казујем. Само плачем, иду ми сузе 'волике, к'о мачје главе, ал' само ћутим. Једанпут опет она упита, а ја си скупи храброс', па кажем: "Ја ћу ти кажем, ал ако да нас не бесиш! Вера је исекла 'аљинице, ето."
Много строга била та ћалова мајка, а деда био к'о памук. Ваљда зато што је пио ракију, и стално нас је бранио од ње. Није вол'о што је баба таква роспија. Једаред, купи она кило меда и шећер у коцке, па показа нама децама и рече: "Ово немо' нико да дира, то је отров најстрашнији", па га мету на таван. После некол'ко дана, сиграле се ми са Перу, метале га на дрво, па му говориле да скочи, да га саватавамо. Ал', омаче нам се једаред Пера, па љосну на земљу. Љуљну крв, к'о да си вола закл'о, а Вера и ја - од стра' нам се заљуља земљина кугла! Шта све нисмо раделе, стругале циглу, метале му на рану да умине крв ; метале лисје, ниш' ; лепиле земљу, јок! На крају смо му капу на силу навукле, само да престане једаред да липти, ма, ниш' не помаже. Лежи Пера, пао у неосвест, кљује му крв из главе к'о из тестије! Јадан Пера, малчицке као да лелече, ал све потише и потише. Уто Вера рече:" Пера нам је готов! Убисмо га! 'Ајде да се ми потрујемо, с онај отров што је метила баба на таван! Потеци, Живка, донеси!" Ја журим, све ми нога ногу сустиже, те донесо' онај отров. Пери смо само малкице подале оног меда, већ је, јадан, био да 'мре, па му није ни требало много; Вера из'ела целу теглу меда, а мени оставила онај шећер у коцке. Сећам се, све ме загушује, суво, пуцка под зубе, ал ја једем, морамо да 'мремо сад и нас две, кад смо Перу урнисале!
Легнемо ти ми на ливаду пред кућу, метемо нашег Перу у средину и само лежимо. Чекамо да 'мремо, кад, из ливаде иде баба. Метила косу на раме, па к'о сама Смрт изгледа. Онако намргођена, иде ти она, клајке, клајке, ногу пред ногу. Мен' било жао да мрем, тако лепо било време, пролеће тек стигло...Скочим ти ја, па право пред бабу: "Баба, баба, ми се потровале, и Перу смо потровале!", викнем, к'о да је припремим. Чу то баба, па скочи, па потеци у кућу, па се надиже дрека ; сви се стрмекнули до нас троје, да нас прегледају. Преврћу нас, загледају и виде Пери расцопану главу. Убе'утио Пера, а они у глас: "Јаоој, јаоој!", лелеч, све се ори. Нуто, де и деде, па, кад виде да није ништа, нагрди бабу он због тога што нас је плашела да је оно отров ; нагрди нас две, и ту ти се ствар смири. "Могло је свашта да буде, од те твоје луде главе," говорио је деда данима. И, стварно, више нас баба нит је тукла, нит је плашела. А Пера, и дан дањи има белег посред тинтаре ; ту му, једно пет сантима коса ич не ниче, а Вера...е, она каже да се 'опште не сећа да је то било...
Кад је било да се удајем за овог мог, тол' ко сам га волела да, кад пођем да се видимо, метем уштиркану марамицу у џеп, ал' не заврши она у мој џеп, него успут је узнем, па све саломим у руци. Гужвам је и премећем, као мајка Дамјанову руку, сву је изгужвељам, од радости неке. А црна ми моја радост са њега! Никада ме не пита ни де сам, ни откуде сам. Лежи пијан, од каде дође са пос'о, па до вечери црне. Моја Светлана, сва се на'ва тала стра' од њег, па несме са њег' да је у кућу сама. Кад ме питају како то да ја баш упознам Божу, да се загледамо, а ја кажем "од масни' колача!", ете, то Грабовац занима, откуде ја и Божа да се заволимо. Он је возач у "Прву петољетку", па наиђе, попричамо се, погледа ме, онако мило, па ми неку радост у душу донесе. Свако мало, ете ти њега у Грабовац, па, право пред нашу кућу. "Живкице, Жиленце, Божино детенце", све ме задева, а ја - само растем, к'о од квасни 'леба да сам умешена. Траје ти то, тако, пар година.
Једном, пођем ја да се састанем с Божу у Трстеник, у хотел д' идемо на музику и ћевапи, а баба Драга, ова моја комшинка, каже: "Ел ти неје тешко, Жиле, да понесеш овај пакетић, за баба Дару". Неје ми тешко, што ће буде тешко, нема сто киле пакетић, па га узнем и, хај- хуј, с ноге на ногу, правац пред баба Дарину кућу. Куцнем на прозорче, кажем: "Ја сам, Живка Тошић из Грабовац, послала ме баба Драга, да ти донесем овај пакетић". Ништа се не чује, само повири ти она бабускера, па, овако, ма'не руком према мене, па казује "А, ти ли си, Живка. Униђи, униђи!" Униђог ја, кад, она - закрачуни врата замном! Мислим ти се ја "да ми не намешта неку прилику, морам са бабетину да се рвем!". Она ти још ништа не казује, него само, 'вако узе један шнур од решова, па га мени показује: "Ви'ш ти, Живка, овај шнур? ?Ел да мећем, 'ел да не мећем?", пита, па све чкиљи очима, к'о змијурина. Шта да ми меће?, мислим се ја. Видим, биће белаја, морам с бабу да се бијем, нема ми друге. Как'и шнур да ми меће?! Кад ти она настави: "Ал', ако ти мећем, има ти дође то пет 'иљада!". Црна друго, да ми меће шнур, и још да платим! Паде ми мрак на очи, па, кад сам је шчепала, све је летело перје! Једва, јадна, успе да проговори: "Живка, ја ти у шољу гледам, за паре, за пет 'иљада. Е, баш си живац, кад тако одма' оћеш да се бијеш! Умало ме удави!". Јао, кукавице ниједна, па ја с мога Божу могу попијем десет кафе у хотел за пет 'иљада, мичи ми се с' очију! Потегнем за ону браву, д' изиђем, па почупам и браву и саломим рагастов, ал'- одо' ти ја!! После сам рекла у село баба Драги: "Немој више код ону проклетињу да ме шиљеш, што јес', јес' !"
Одлучила сам да дођем у Београд да мало зарадим. Ткем таписерије што ова измишља; гушим се овде, у овом станчићу што га она зове "атеље", ал' имам свој динар. Волим кад биде изложба, па у каталог пише "Живка Тошић, реализатор таписерија", к'о да сам неки генерал! Неко једном да види да и ја нешто умем. Светлана ми пише да је добро, у Крагујевац да студира, да јој се свиђа та њена наука. Ниш' се ја неразумем, само ми је важно д' има дете свој 'леб у руке, да се не враћа да гази блато, са попке на ногама. А баш пре но што сам дошла, бејаше један догађај, 'оћу и то да ти кажем, па идем на спавање; болу ме руке од овог посла.
Било ти је то 'вако: пошла ја да се нађем са Божу, а и да купим поклон, удавала се једна Светланина другарица из основне. 'Теле смо е'цајг да јој купимо, па ја пошла д' извидим ствар, у робну кућу д'идем, а и кафицу да попијемо Божа и ја. И, нашла ја један господски, јако леп е'цајг: кутија велика, а унутра, плишана постава, ројте висе са стране, па неки урези, а у њима кашике и ножеви и неке мале кашике што незнам ни зашта служе. Па виљушке, мо'ж брава да набодеш! Па између све неке цакнице, неке епизодице, ма, к'о бог кутија, а и е'цајг к'о бог! Увила ми то продавачица у бели папир, рекла ја да је за поклон. Купила сам још и кило кафе у зрно, метила у зембиљ, видела се с Божу, седела, мало се пипнули, кад- ете ти вече, оде задњи аутобус за Грабовац. Шта ћу, куд ћу, морам пешке. Ајде, није ми први пут. Идем ти ја тако низ пут, кад, поред мене стаде један са бицигли. Гледа ме, па вели :"Стан, да те стиснем!" Крв ми уд'ри у образе, па повичем "Којег ћеш, бре, ти да стисњаваш?" Уз'ем онај зембиљ, па, кад сам га ударела у слепке, само је бубњало "бубете, бубете!" Нисам престајала док се нисам уморела. Жао ми, сву сам кутију саломила, разлетео се е'цајг, разлетела се кафа у зрну ; зембиљ се развалио, ал' ја ударам ли ударам! "Јоој, немој више, очију ти!", виче овај јадник, сав се тресе, лежи на земљи и кука к'о стрина. "Чек', да видиш кога'ш ти да стиснеш", предем ја, па, удри! Туци, к'о да је туђинско!
"Стани, нећу, немо' више, шалио сам се!", виче разбојник, сав му се сако изврнуо, на руке му пао, па немош' да се брани. Уморила сам се, па стадо' мало устрану, да дођем до ваздуха. Кажем:" Кад ме видиш у Трстеник, или негде, руку овако да метиш наочи, к'о да те је сунце угрејало, јел чујеш?" Па показујем како да заклони те погане мушке очи, да ме не упрља сатим погледом. Гади ми се, још би' га лемала, ал' ми жао за поклон. "Јел' чујеш?", проверавам, а он само пишти: "Ма, чујем, упантио сам, не бригај!" и моли бога да с' одмакнем ја. А онда сам му и бицигли изгазила, саломила педале, нек' иде пешке, пасји сој! Па сам се све освртала, да видим јел упантио, а изгледа ми да јесте, није ни зузнуо замном. Ускоро га поједе мрак, остави' га ја иза, па у кућу. А тамо, онај мој ће:"А где је кафа?" Само сам га прострелила и ћутала. К'о да га је Свети Петар са муње ошинуо, тако је сквикн'о и отиш'о у собу, ни реч више. Не иште опет кафе да пије ; не пита ништа, само се склања.
Жао ми, после, било за ону кутију предивну. Детету смо за венчање поклон дале без ње, онако, у шарени папир. А тако је фина била! После сам се распитивала, ал' нико у Трстеник, што ме познаје, не могаше да ми испрати ко је био тај пасји син на том бициглу.
У Београду ми се свиђа све. Имам собу, имам купатило. Ал' сад нешто почешће на Веру мислим. Де ли је она завршила? У ком граду? Јел' ме се сећа каткад, јел помисли на Перу и мен'? Она ме је, кад је девојка била, учила да бацам карте. Ја, тако, из разоноде, каткад увече, разметнем шпил. Да видим дал' ће Божа да ме тражи овде. Оставила сам телефон, па га у мисли метем и разметнем, тако, карте, за њег' и мене. А и ова моја, таписерачица, доводи другарице, да и њима размећем. Ал', као год што човек у животу, или у другом каквом раду који није дуго радио и у њем' окретност и лакост стек'о, не мош' тако брзо и вешто да ради, тако је исто и са мојим разметањем карата. Вера је била јако вешта. Научила ме шта која карта значи: херц жандар - намера, мисли нечије ; пик седмица - излет, кратак пут ; каро осмица- новац у очекивању ; пик деветка - штета, неко ће изгуби паре ; каро краљ - одличан, велики господин ; треф десетка - срећан излазак. За Бору ми оне кажу "да је дотична особа намерна да предузме (херц жандар) кратак пут (седмица пик), због неког новца (осмица каро) и да му један дугује (каро краљ). Још је синоћ имао и четири деветке на једној гомили, што значи за жењене раздвој, и једну црну даму треф - злобу, напаст и гоњење неке љубоморне. Шта мислиш, 'оће ли се од жене он ипак раставити и позвати ме? Сад би баш могли да уживамо, к'о голуби.
Нема коментара:
Постави коментар