Покушавајући да нађем издавача за своју прву књигу, окренула сам безброј телефона издавачких кућа. Некада су то биле праве "куће", а некада, испоставило се касније, само обични собичци, на крају града, у заједничком дворишту или са грађевинским материјалом тик уз улазна врата. Нисам тада имала представе ни о томе какве ћу уреднике или издаваче упознати. "Какве ли су особе "на другој страни жице", а какве просторије у којима се налазе те издавачке куће?" често сам се питала. "Да ли су то огромне, високе, фабричке хале, као што је "Бигз", једина кућа коју сам виђала из аутобуса 23? Има ли тамо малих, пријатних просторија, или су то све огромне собе, са сликама Маркса и Енгелса, баш као у једном институту на Тргу Марска и Енгелса, где све мора да се склони са стола пре него што запослени крену кући?", питала сам се.
Покушавала сам да схватим како се објављује рукопис који називамо "књига". Да ме је неко, до пре две године питао, како ја замишљам да се то ради, ево шта бих рекла:" прво изађе конкурс у новинама, на пример за кратку причу, збирку поезије или роман. Онда се неко јави, под шифром, а после неког времена, исто у новимана изађе обавештење: "На конкурсу издавачке куће на пример "Нолит", објављеном тад и тад, прву награду добио је рукопис под шифром "Пролеће". Молимо награђене ауторе да нам се јаве" Пре нико није користио израз "да нас контактирају". Све издавачке куће које сам знала да набројим биле су "Нолит", "Југословенска књига", "Завод за издавање уџбеника", све неке "старовременске", које су ми у сећању још од времена када сам куповала уџбенике.
Одлучила сам да испробам срећу и окренем неколико бројева "нових издавачких предузећа", према списку који сам нашла на Интернету. Одлучих се за једно са тог списка, које је за уредницу имало жену. Сетила сам се да ова кућа објављује жене- писце, а и сама сам била прочитала подоста њених издања. Једнога дана, окренух број телефона са списка. Један женски, веома раван, незаинтересован и тих, глас рекао је "хало", и ја почех да причам. Рекла сам да сам нов аутор али да нисам млада; да сам написала књигу прича и да ме занима да ли су заинтересовани за нове рукописе. У пола речи прекинуо ме је тај глас, одбрусивши одсечно: "Јавите се за два дана". Ни "аха", "да, да..", ништа од тога, само кратка информација и- трас!
"Хм, сигурно је њихова чистачица, прилично је проста", помислих.
После два дана, ето мене, по договору са спремачицом. Кажем да сам звала, и да тражим уредницу, а онај глас који ме је "откачио" пре два дана, рече "Да, то сам ја". Изговорих опет због чега зовем, а она ми, овај пут заинтересована, веома љубазно и помало мазно, као змија у цртаном филму "Робин Худ", која ти говори да заспиш и да се ништа не бринеш, предложи да се видимо испред "њене" књижаре, у четвртак у подне.
Понела сам рукопис, и била у "њеној" књижари, која уопште није била "њена", јер је на вратима писало "Зептер Боокс". Један младић је унутра, у јунско летње подне, веома споро и незаинтересовано, брисао неке књиге. Време је за њега било стајало, баш као да се налази на Дивљем Западу, чека да наиђе поштанска кочија, и нехајно, овлаш, као да не мора, брише магичном крпом невидљиве гриње и трунке прашине са примерака на полицама. Када му се обратих и упитах за ону жену- уредницу, на његовом лицу читао се презир и незаинтересованост. Показа лењо главом ка једној од две женске особе у тој књижари. Жена је била седа, кратко ошишана као феминисткиње и очигледно отресита. Приђох јој и представих се. "А, да, па баш сте тачни!", рече Седа Жена, као да је одмах почела да ствара став о мени, који би могао овако да се опише "да, упрпила се, нема искуства ове врсте, стало јој је...". Предложила је да одемо у оближње "Пролеће", на кафу.
Дан је био веома топао, ваздух још увек чист и прозрачан, још увек није било летњих жега. Стигосмо до "Пролећа", где се Седа Жена веома срдачно поздрави са свима који су нас окрзнули погледом. Келнеру који је одмах пришао нашем столу, она се обратила као старом познанику (што је он вероватно и био), јер сам убрзо схватила да се Седа Жена ту често храни. "Шта би нам ти, Љубиша, препоручио за ручак?", упита, а Љубиша, као из топа, препоручи тиквице са киселим млеком. Кафа се, тако, претворила у ручак. Ја сам, са рукама на столу, одбила све осим једне чаше минералне воде.
Тиквице су брзо стигле, и Седа Жена поче да једе, правећи "копче" у нашем познанству. Имала је на себи црну индијску хаљину са симетрично распоређеним дугметима, лево и десно од деколтеа, по осам њих на свакој страни и једно на средини. На левој страни било је недостајало целих шест дугмета, али Седој Жени као да то уопште није било важно. Њу је највише занимало како сам "ја дошла до ње". Све време месила је рукама ваздух, увртала и згушњавала га песницом само једне руке, као да пуни невидљиве кобасице. Пружила би руку према мени, зграбила мало ваздуха у њу, стисла песницу и заврнула је, а затим је повлачила ка себи. Деловала је као Индијана Џонс који мора да пронађе невидљиву полугу и заустави тресак тешких, кобних врата, и тако спасе сопствени живот, а притом му се та рука, ригидно испружена баш као и њена, бори се са нама невидљивим инсектима из рода арахнида и рептилима. Тако је грчевито било то њено протискивање ваздуха кроз мале, чврсте, кошчате шаке. Све време је њима месила ваздух испред мене, покушавајући да схвати како сам ја то "дошла до ње".
Сасвим мирно сам јој објаснила да сам читала књиге објављене у њеној издавачкој кући; да видим да објављује женске ауторе, а да сам јој, по договору, донела свој рукопис. Рекавши то, ставила сам прву верзију свог текста на сто, на коме су се већ пушиле пуњене тиквице у маленој земљаној посуди.
"Аха," рекла је само заверенички, остављајући ме да домишљам шта све то звучно "аха" може да значи. После "аха" следило је објашњење. "Знате, ово моје читање ће вас коштати сто евра", рекла је мирно, као да изговара дијагнозу да ће морати да ми ишчупају нокат, "али, то вам се многоструко исплати. Прво, ако ја објавим вашу књигу, ви ћете зарадити паре, одмах...а ако не- ја ћу вам дати примедбе, ви ћете да исправите све што вам кажем; препоручићу вам неког другог и- опет ће вам се то исплатити. Мислите о тих сто евра као о дооброј инвестицији". Мислила сам о тих сто евра као о суми која ме удаљава од плаћања рачуна за струју, али, опет, добићу прво стручно мишљење о свом рукопису. Ипак, Седа Жена је позната у издавачким круговима... Ма, пристаћу, нема везе, куд све друге паре које су ми икада измакле, тако ће и ових, још незарађених сто евра. Рекла сам да пристајем, а она је вештим покретом смотала рукопис у повећу ташну, неодређеног облика и намене, у којој је било места за пар ципела, апарат за притисак, по потреби и есцајг, и бар једну пресвлаку, па и шал. "Добро, ето и то смо решиле " изговорих.
Фиока са мојим именом "Овца" беше тог тренутка формирана, отворена само за мој случај, а утисци о мени наставили су тамо да се слажу. "Пристала би на све, само да јој се књига објави; биће ту места и да се ја уградим", мора да је мислила. Не сањајући да имам великог искуства са таквим женама, које користе своје знање из психологије како би дијалог усмериле у своју корист, она је наставила да се понаша ауторитативно и љупко. Била је као сама Ехо, нимфа из грчке митологије, коју је Пан растргао јер му није узвратила љубав, а уствари, Седа Жена била је прецизна у својој грамзивости као ехокардиограм. Нисам имала срца да јој кажем да сасвим добро познајем ефекат који изазивам на људе. Ја тај ефекат називам "синдром бепског лица са плавим очима" и много пута сам се сусрела са таквом реакцијом других. Они виде пред собом моје отворено лице; само на први, недовољно проницљив поглед бебасто; виде светле очи и већ ме етикетирају као "овчицу" која се лако да обрлатити.
"Али, ма мора да има још неки дубљи разлог због ког смо се ми среле!", инсистирала је Седа Жена која је већ почињала да руча и мљацка, а тиквице су јој се лепиле за лоше направљену протезу. Комадићи млевеног меса баш нису хтели да је слушају; вртела их је и преметала по устима, док јој се кисело млеко тужно сакупљало у угловима усана које вероватно никоме нису биле у стању да упуте искрен осмех. "Да ли ви можда верујете у парапсихологију?", упита сасвим озбиљно, као да ће мој одговор променити смер окретања планета. "Верујем, чак и сама имам парапсихолошке способности", одговорих. "Ја сам веома добар медијум", рекох. "Знате, ја баш радим на једном "пројекту; планирам сада да издам једну књигу о једном америчком хирургу, који више не жели да оперише пацијенте; он је, знате, одлучио да их лечи својом биоенергијом", рече и направи значајну паузу. Посматрала ме је леденим очима, без милости, јер је од мог одговора зависило да ли ће да настави "да баје и да ме обрађује", а и како би одредила ефекат који изазивају њене речи. Са таквим особама је једини излаз бити сасвим искрен. Оне на искреност немају шта да кажу; мало их увек косне то када им неко изговара шта стварно мисли. Зато одлучих, а пажљиво сам пратила њене гестове, да јој кажем шта мислим о том њеном хирургу.
"Не верујем у такве ствари," рекох, сасвим мирно и прибрано. "Како?", зграну се она, пренебрегавајући овај први знак упозорења да не разговара са "овцом". "Тај ће хирург предлагати својим мученим пацијентима да затворе очи и замисле зелену ливаду, пуну црвених булки...и тако ће мислити да може код њих да створи "позитивне мисли" којима ће оне успети да се изборе са карциномом, али, знате, предуго сам у конкретној медицини да то већ нисам видела", рекох. "Да оболела особа може да код себе контролише стрес, да је способна да на патње и невоље одговара позитивно- ех, тада би се посао лекара сводио на факторе као што је генетика у лечењу ове болести. Не може, нити је икада могао, оболели пацијент себи да помогле тако што ће применити "визуализацију" нечег пријатног. Таква особа не би ни добила рак, да је то у стању да уради".
"А, значи тако, тако ви на то гледате. Па, добро", изађе само из устију пуних тиквица. Седа Жена је "престројавала" своје мисли и брзо се одлучивала за промену стратегије. Онда је уследио њен најјачи, најубитачнији аргумент, за кога се надала да ће ме оборити с ногу. "Ма, сада тачно знам зашто смо се ми упознале!", рече наједном, хватајући око струка чашу са минералном водом, покоравајући је својој челичној руци и изврћући њен садржај у уста, још увек пуна несажваканих комада тиквица. Чу се само једно "гулп!" и вода опра све оно што не може са људског образа.
Стрпљиво сам чекала да ми се најзад открије "тајни, дубљи, парапсихолошки" разлог нашег сусрета. Без сувишног геста, посматрала сам је, "са очима изван сваког зла". Очекивала сам овакав развој догађаја, и ту сам стекла малу предност, јер сам јој дозволила да верује да ме је фасцинирала. Ипак, она је издавач, власница познате "куће", а ја- ја сам обична Прва Труба Драгачева", наивна црвенокоса бебаста жена која још жели да објави књигу. Ма, 'ајте, молим вас!
"Уствари", поче Седа Жена педагошки, "ви МЕНИ можете много да помогнете", пазећи да се ситуације обрне тако да се сада ја осетим доминантном. "Ето, да ли можете да ми прибавите списак здравствених установа у граду? Ја бих од неких тражила да буду спонзори ове моје књиге, да их објавим као такве; да могу да затворим финансијску конструкцију", рече, а ледене очи само накратко прелетеше мојим лицем, тек да би се уверила да ли успева да остави утисак какав је желела. Био је то само кратак бљесак челика, опасног као самурајски мач, и ја се одмах сетих шта изговара Сер Хис, змија из цртаног филма, када хипнотише жртву: Спавај, спаааавај, не плаши се....само спааааавај"...
"Знате, таква услуга има своју цену", рекох сасвим ведро, и Седа Жена не осети друго упозорење. "Информација има своју цену, то и сами знате. Или је брза, адекватна, или- мртва. То кошта четири стотине евра". Видела сам у том тренутку како се руше њени крхки снови о повољном летовању, можда негде у Грчкој, ван сезоне, где би, сасвим спокојна, у старом купаћем костиму са разглављеним ногавицама, седела на тераси неког апартмана са својом најбољом другарицом са године, са студија психологије, и пијуцкала шарене коктеле. По повратку у Београд, оне би звале једну трећу, како би јој се хвалиле како су сјајно прошле. Од ове треће би тражиле да их забавља, јер је првим двема другарицама увек помало досадно. Оне, ипак, осећају "Велтшмерц". Бол света лежи на њиховим плећима... "Али," наставила сам, "ја ћу вам то послати већ у петак. ВАС то ништа неће коштати. Дајте ми два дана.".
За тренутак, њене лампице упозорења биле су се опет угасиле. Фиока "овчица" беше опет отворена и Седа Жена помисли да ћу ја учинити надљудски напор и помоћи јој, а све у варљивој нади да ће моја књига изаћи на светлост дана. Није могла да зна да ће добити податке који су званични, објављени и, који су свима доступни и сасвим "легални". Ја, која то знам, сада сам имала моћ над судбином њене "финансијске конструкције".
Задовољна, Седа Жена заврши храњење и ми још пописмо и кафу. Љубиша са почетка приче само је мене упитао какву кафу пијем, јер је већ све знао о укусу Седе Жене. Убрзо, она плати рачун, устаде и рече мазно, колико то челик може да буде, "Е, па, важно је знати и када ваља да се растанемо...да не покваримо утисак овог сусрета" и ми се растадосмо. За њом се вијорила црна дуга индијска хаљина, спреда без дугмади а позади са искрзаним везом. Нехајно се њишући, она оде испред мене, чврсто стискајући "ташну- тражионицу" за гушу, уместо за дршке.
Одржала сам реч и послала јој у петак адресе и телефоне установа које су јој биле тако потребне за "убирање спонзорсва".
Јавила се већ у понедељак. Мислила сам да жели да се захвали, али- како сам се само изненадила! У тај летњи дан, све се ледило од њеног строгог, пословног гласа из слушалице. Био је то глас уреднице издавачке куће. Наш дијалог је текао некако овако:
- Зовем вас само да вам кажем да сам изгубила примерак ваше књиге, и да ми спремите други.
- Аха. Па, знате шта, то свакако нећу урадити.
- Молим?! Па, лепо вам кажем да сам га изгубила!
- Већ сам вам рекла да сам ја добар медијум. Својим очима видела сам да сте мој рукопис ставили у торбу. Ако се он изгубио, то значи да вас он баш није желео.
- Молим вас, не будите тако строги према мени! То ми се никада раније није десило.
- Тим пре, то је, за нас медијуме, један веома, веома важан знак. Значи да ви и не треба да читате мој рукопис. Показало се, ето, да мој рукопис и није за вас. Зато, нема потребе да се уопште њиме бавите. Довиђења.
Била је јесен и моја књига већ је била изашла када смо се нас две случајно среле. Ишла је ка мени улицом и опет стискала ону своју препуну торбу за гушу, као бошчу. Лице јој је било равно, незаинтересовано док је прилазила. Онда се одједном намрштила, сетивши се да сам то ја, она "овца", и прострелила ме погледом. Моје су очи и овај пут, биле "изван сваког зла".
Нема коментара:
Постави коментар