Шнајдерке

            Када ми је тетка Мица први пут рекла да ћемо ићи да посетимо мајкице шнајдерке, мислила сам, згранута:“Зар она не уме нешто да искроји? Да ли ће то да јој објасне ДВЕ шнајдерке? Зар се ради о нечем тако компликованом?“ Објаснила ми је „д’ идемо по савет, и да је у питању нешто јако важно, ал’ не за нас, већ за шогор Микиног сина“. Моју радозналост није желела да задовољи, јер више ни реч није изустила. Само је строго рекла „’Ајд, крећи већ једаред, идемо чак иза гробља“.

            Била сам са мајкицама преко стотину пута, провела векове у разговору са њима, иако сам била мала; али то сећање на илузију коју ствара њихово презиме, и којом је почело моје познанство са њима, увек ми прво дође на памет.

            Старији су их звали једноставно „Шнајдерке“, а ми деца „мајкицама“. Ја сам их још звала „Природа“ и „Друштво“, али, тада сам била већ одрасла. Њихове различите природе, животни путеви и склоности дали су ми повода за ове моје, сасвим личне надимке.

            Шнајдерке су имале и „права“ имена: Сока и Пелагија, и уопште нису биле кројачице. Њихово презиме, које је одредило њихове судбине било је Шнајдер. Још у доба када су диносауруси ходали Чуругом, тако ми се чинило, оне су прво биле две најбоље другарице, па после веренице, па супруге два рођена брата по презимену Шнајдер. Отац момака Шнајдер био је Немац, инжењер шумарства. На терену у Босни, у деветнаестом веку, упознао је Новосађанку, која је у Пешти учила за наставницу белог веза у школи за домаћице. Убрзо се млади пар венчао и преселио у Војводину, у Чуруг, због послова оца породице, везаних за дрвну грађу. У Чуругу су добили два сина, Ханса и Јакоба.Браћу су у школи звали „Немчићи“, а били су познати по лепом тену, плавој коси и уредности. Имали су увек добрео зашиљене оловке и прошивене свеске, реткост у 19. веку. Њихова мајка је у Чуругу подучавала девојке ономе што је некада учила у Пешти: везу, ришеље боду, покрстици, ендлању и нецању и никада се није жалила што је живот проводила у Чуругу.

            Сока се удала за Ханса а Пелагија за Јакоба Шнајдера. Свадбе су биле у исто време, 1884. године. Судбина је хтела да ове две младе жене не поживе дуго у брачној срећи. И не само судбина, него и догађаји од тога венчања почели су да се поклапају овим девојкама.  испреплели су се тако да се више никада не развежу. И тих педесетих година двадесетог века, када сам била дете, ове две старе жене биле су везане на необичан начин.

            Одмах на почетку брака, ова два млада пара одлучила су да иду на излет. Причали су стари да је дан био леп, летњи и без облачка на небу. Они стигоше у неко излетиште крај Новог Сада, а одатле кренуше у оближњу шуму. Тамо су се Сока и Пелагија радосно вртеле око једног старог дебла, певајући му песмице и гурајући у распуклине његове коре тајне жеље за своју будућност. Млади мушкарци посматрали су их малкице збуњени, мислећи, ваљда, да то тако раде све невесте и да је то што Сока и Пелагија изговарају ваљда бајалица за срећу. Али, њих две нису могле да знају тајну које је ово дрво крило: оно је, наиме, било тако уморно и старо да је баш тога дана схватило да више не треба да живи. Топот ногу ове две младице само је убрзао неизбежну судбину  тога уморног шумског божанства. Без најаве, изненада и силно, његово корење почело је да се помаља из земље и мушкарци видеше да ће дрво да се обруши на њихове супруге. Без размишљања, Ханс и Јакоб бацише се испред њих две и својим телима заштитише Соку и Пелагију. Причали су људи касније да је било потребно да дођу четири јака човека да би обујмила дебло и померила га са мртве браће. Тек тада се видело да је изнутра ово дрво било веома труло, и да није издржало весело поскакивање, наивно гуркање заљубљених и ударање у кору „за срећу“. Две младе жене, до тада радосне и безбрижне, причале су касније у полицији како су се уплашиле када су, ужаснуте схватиле да се та гигантска крошња надвија над њих и како је у трену густо лишће засенило сунце а гранчице праскале и ломиле се око њихових глава, дотичући им рамена. Паралисане од ужаса, рекле су још и да су само зажмуриле и чекале судбину. А два брата су реаговала као једна душа: својим телима су их заштитила од сигурне смрти. После брзе и сурове погибије ова два брата, јетрве су остале заувек везане овом заједничком трагедијом. Да туга буде већа, после се сазнало да је Сока тада била носећа, и да је дете изгубила од страха. Мајкица Пелагија је увек причала да је за све крива Сока, јер се упредала око тог дрвета без икакве потребе, изазивала судбину, и- ето! Увек је кривила и оптуживала Соку и за сопствену а и за породичну трагедију, никада не узевши у обзир да је тада Сока остала и без детета.

            После смрти својих мужева, двадесетогодишње удовице остале су да живе у „Немачкој кући“ Шнајдерових; неколико година скупа са свекром и свекрвом, а после тога, више од седам деценија потпуно саме. Никада више нису прозбориле ни реч, а када би једна о другој говориле, то би било увек исто - „она тамо“, без помињања имена.

            Када сам први пут видела мајкице, оне су већ више од седамдесет година биле удовице. Живеле су и даље у „Немачкој кући“,  тада већ оронулој. Обе су користиле просторије које су се састојале од кујнице, конка и по две собице.Али, различити животни стилови ове две мајкице, учинили су да се те просторије користе сасвим различито, у складу са њиховим различитим потребама и природама. Кад данас боље размислим, видим да су  мајкице биле потпуно исте у својој различитости, која се испољавала на најчудније начине.

            Њихова кућа имала је тако дебеле зидове да су они одржавали свежину и некакву капљичаву влагу без обзира на годишње доба. Имала је пролазе и ходнике крцате вратима која се у моје доба већ више нису могла отворити. За овим тајним просторима су моји радознали прсти тако жудели; јер су то била врата која су некада водила у акустичне просторије , сада заувек запечаћене од мене. Ова је кућа, педесетих година прошлог века, очигледно још увек одавала да је некада била господска. Тада, се она састојала од две целине. Била је у облику слова Т, при чему је краћа црта тог слова била нешто уздигнутија, јер се отприлике на споју краће и дуже црте кућа једноставно преломила, пукла, растворила и дозволила зидовима и непомереном намештају да зјапе у небо. У мањем делу, краћој црти живела је мајкица Сока. Њу сам звала „Природа“. Испред њених соба била је башта у којој је расло све и свашта. За мене је то била рајска башта, богата, густа и нераскрчена, са дивљим врстама биљака, пузавицама и шибљем. Ни једна биљка, ни једна семенка а ни коров нису овде били искорењивани. Мајкица Сока имала је дара за биљке. Она је умела да направи вино од свега на шта би њен поглед пао, а да је то припадало биљном свету. „Та, она би вино смућкала и од штранге за веш“, говорила би тетка Мица.

            У доњем делу куће, сада нижем и уроњеном у земљу, као поринут брод, који је изгубио сваку наду да ће бити извучен на обалу, живела је мајкица Пелагија. Пошто је волела људе, дружење и посете, њу сам звала „Друштво“.

            Мајкице су биле нескривено љуте једна на другу још од античких времена и живеле су за то да једна другој иду на живце. Једна другој биле су „омиљени непријатељ“. Њихова стална свађа била је као мишеви у зидовима; гребуцкала би сваком по живцима и осећала се увек када бисте били са једном од њих две. Тела су им била стара, савијена као срп, а очи ситне; мајкица Сокине су биле розикасте и провидне, као у миша, а мајкица Пелагија имала је зенице тамне као угаљ, само са копреном мутног. Имале су замршене праменове дуге, танке косе, али су се чешљаје резличито: мајка Сока је своју „башту“ на глави носила неуредно, без чешљања, причвршћену некаквим чудним укосницама од дрвета и кости. Касније сам сазнала да су то уствари биле штипаљке за веш, још од „тренди- пенди љета“, како би она умела да каже. Ми деца смо их се малкице прибојавали, јер су нама личиле на вештице, а и биле су некако сличне. Уместо да разговарају, оне су примењивале друге методе комуникације: ударале би метлом једна другој у зид; чупале биљке и траву и стављале је оној другој на праг; пљувале на цвеће у лонцима и корпама. Лупале би бесно ногама, из све снаге, трескале вратима на само оглашавање и шушањ „непријатеља“ из другог дела куће. Мајкице су једна за другу биле „ништа“ и „ваздух“. Било код које од њих да сте се обрели, постојала је могућност „инцидента“. Када би мајка Сока ударала у зид, а ми је питали зашто то ради и шта мисли да се чује из другог дела куће, она би рекла би сасвим мирно „Ништа, нема тамо ничега“. Исто би то, радећи сличне неваљалштине, умела да каже и мајка Пелагија.

            Мајка Сока је била ситнија и увек је нешто жвакала. Никада нисам видела да једе из тањира, чинило се као да она живи од ваздуха. Била је жива и покретна као тигрица, бучна, спретних покрета. Привлачила је пажњу шта год да је радила. Ватрено и са душом штитила је слабије и доносила деци блага из спољног света, са својих тајанствених лутања- костур птице, мачју главу, крила слепог миша, чудне црвене и модре печурке.

            Најчешће је седела у башти, са својим травама, и из корице хлеба исисавала сваки делић хранљивих материја. Покрети су јој били лагани и меки, као вилински. Њене „шпеције“, како би називала своја вина, справљане су од дуња и маслачка, коприве и дрењине, или нане; бобица свих боја и фела. Лутала је по околини Чуруга и доносила пуне бошче биља, које би касније вешала по зидовима, качећи их на „јексере“ и куке свих величина, а у зависности од бокора или жбуна који би успут покупила. Тако су са њених зидова висиле ројте најчуднијег цвећа и плодова, којима је само она знала име; учила ме је шта је мачја трава, чкаљ, чичак, тиса, красуљак, дебелица, имела, храст, куманика, тетивика, трандавиље, кошћела, лазарица...Киселкаст мирис, на коње и мишеве, ширио се њеном кујницом целога лета. У њено вино убацивани су, невесели, оклембешени цветови маслачка, таписерије травки без снаге, изувијане и танке као власи њене косе; биљке које су се грчевито држале својих сокова, остављајући трагове по бело окреченим зидовима. Цветови детелине попримали су боју и мирис бакра, булке су шириле горак мирис као бршљан, а медоносне феле биља, постајале су „угорчане“ јер би их мајка Сока лишила њиховог станишта; одузимала им родне ливаде и скривена места на којима су цветале. Рано јутром би она палила шпахер, сортирала биље и пунила лонце тајном мешавином, додајући квасац и шећер. Из тих олупаних, кривих лонаца дизао се чудан мирис, прскали су бичеви слатке течности и бућкали пликови од шећерне воде. Ту се гомилала зеленкаста пена, а латице цвећа урањале би и израњале из те вештичје смеше и нестајале са површине ове мешавине, као магично увучене у вртлог.

            Када бисмо дошле у посету, мајка Сока би нас нудила свежим вином, само „зере“, тек да оквасимо уста. То вино је тада изгледало као већ укроћено, непомично, сипано у старинске чаше. Било је најчешће златасто и хладно као бледо пролећно јутро. Мирисало је на зрелу траву, неке удаљене шумовите тајне ливаде и изгледало наивно. Пробала сам га само „једаред“, и то један гутљај: у трену ми је заиграла соба, свет се окретао великом брзином и ја сам осетила радост и љубав за све живе створове. Из стопала ми се дизала плима, као грозница, а зидови су поигравали и тресли се. Мајка Сока се само зналачки насмешила и рекла „Овом чеду је доста, више ни лизнути неће! Ви’ш како је заблесала!“

            Мајка Пелагија је волела да чита и била је сушта супротност својој јетрви. За разлику од живахне, веселе и окретне мајка Соке, она је била као суво дрво; стиснутих усана, због некаквог „тајног знања о појавама и људима“. Лице јој је било сиво као у птице, покрети малкице крути, а коса дуга и танка, везана прво у реп, па у танушну кику, а онда замотана у малену пунђу „навр’“ главе. На лицу је имала дубоко урезане боре око уста, као врапчијих, и израз као да се непрестано гади на људе и њихова дела. Очи јој нису биле бистре, већ некако мутне, тамне, а сенка сумњичавости прелетала је чето њеним лицем. Мислим да се једила што је схватала да је се плашим. Зато је покушавала да ме раскрави, најчешће ме дочекујући овом песмицом:

„Екете, бекете, банда свира

Мене доктор визитира,

Па ме пита шта ми фали-

Мени фали пенџер мали,

На пенџеру лепа сека-

То се зове апотека!“

            За мајка Пелагију време није представљало ништа важно, радила је и живела по сопственом часовнику. На зиду њене собе било је пет часовника, и ни један није радио. Једном ми је рекла „Шта мари што не раде, свих пет барем двапут дневно покажу тачно време, а ја их имам да могу да не мислим на сате“. Имала је и неколико календара, са почетка века, са чудним ситним забелешкама, које су се често завршавале ускличницима. Често је говорила да је ускличнике ставила „онда када се показало да је било по њеном“, мада нисам знала на шта мисли- на историјске догађаје, лична искуства или односе са другима. Била је упућена у тајне здравља и болести; читала је некакву дебелу књижурину коју је звала „Алманах“, са искривљеним, тамним корицама и искрзаним листовима. Сећам се и да је имала неке страшне карте. Оне су биле са примитивним, невешто обојеним цртежима. Биле су вероватно направљене старом штампарском техником, налик фотографији дрвореза, али су уливале страх због својих окрутних, верних представа. Те су слике представљале архетипске представе, којих се, вероватно плаши свако дете. Са тих слика су се избезумљени очајници сурвавали у невидљиве а мрачне поноре, или је кривоклетнике гутала огромна ватра. Муње су парале небо над нашом планетом и ђаво се кезио из сваког буџака; а огромне, црне животиње прождирале су младе девојке, као у несвести, са руком забаченом преко рамена и велом на лицу. Млади витезови држали су копља високо и усмеравали их према алама и гуштерима свих сорти.

            Мајка Пелагија је устајала у цик зоре, а онда би одмах „фруштуковала“ млека и хлеба. Ручала је већ око девет сати, а никада нисам видела да вечера. Седела би увече до касно, пиљећи у ватру, изговарајући понекад чудне, мени неразумљиве немачке речи (клајдершток, шрајбтиш, велтшмерц или метиленблау) и читајући своје необичне, мале књиге: „Приповетке“ Анатола Франса (издање књижаре „Славија“ у Новом Саду); Тургењевљев „Дневник сувишна човека“, „Улична револуција“, „Освајач“, „Привиђења“ Кнута Хамсуна; „Извор дегенерације“ неког доктора Бунгеа, издање Београдског месног средишта Савеза трезвене младежи. На њеном „тишу“ биле су још и књиге за свакодневно размишљање „Нашим синовима кад наврше 18 година“ професора Алфреда Фурнијеа; „У борби против предрасуда; филозофске биљешке из једне епохе без начела и воље“ Јосипа Хелера (Комисионално издање Издавачке књижаре „Славија“, Нови Сад, 1924.) Пошто сам умела да читам, највише сам волела да јој затражим књижицу „Помоћу тетке- шала у једном чину“, коју је написао Лукијан Тривунов Бранковић. Тамо су се чинови звали „појавама“, а ликови су говорили неким смешним, архаичним језиком, који мајка Пелагији уопште није сметао, јер се и она сама тако изражавала. „Но, чујете, ви сте се могле баш малко и пожурити“, дочекивала би тетка Мицу и мене, јер ју је чекало свакодневно ишчитавање „Алманаха“, са предвиђањем важних политичких и друштвених догађаја.

            Соба у којој је мајка Пелагија проводила највише времена била је плавичаста од дима који су у фуруни стварале густо наслагане цепанице. Њој је стално било хладно, па је ватра увек горела. Врата која су водила на њен део дворишта била су искривљена и са њих се ударало право у лонце са мушкатлом, њеним најдражим цвећем. Ово је цвеће најчешће трпело одмазду мајка Соке и често би освануло испљувано. Видевши овако што,  мајка Пелагија би само устала и напунила уста водом из бокала, а онда је снажно распрскивала по цветовима мушкатле, да спере пљувачку „оне тамо“. Без речи би се вратила у своју столицу, и мирно настављала да чита.

            „Јесил’ добро, мајка Пелагија?“, питала би увек тетка Мица при нашем доласку.

„Памет ме још служи, ал’ кости баш не“, увек би исто одговарала она.

            Волела сам да посматрам њен ритуал чешљања и уплитања косе у пунђицу. Мајкица Пелагија је седела и посматрала ме ћутећи, а онда би рекла „Дај чешагију!“. Спорим покретима, руку пуних плавичастих вена и суве, воштане коже, она би пролазила кроз беле мишје репове и чвориће на чуперцима, као да грабуља жар у пећи. Косу са чешља би уплела у дугачку нит, па би руке поквасила у лончету. Затим би овлажила ту нит, савила је у мали, крив прстен и бацила у ватру. Чуло би се „пшшт!“ и прстена би нестало.

            „Мајка Пелагија, а јел ћеш ти д’ оћелавиш; све ти мање длака остаје!“, питала бих забринуто. „Макар шта, макар шта, то испада једно па прави места другоме, чедо моје“, одговорила би. Онда би, покретима увежбаваним вековима, савила тај свој танак реп и учврстила га мрежицом („нецом“) у пунђицу и онда га прибола на врх главе дугим, црним укосницама, којима је, кад затреба,  још вадила и коштице из трешања и вишања. Прсти су јој се померали споро, од краја репа до темена, увијали ту необичну, рањиву змијицу, радили као да не припадају њеном телу; „мислили“ самостално, увртали напамет, без огледала. Са мајка Пелагијом се најбоље могло разговарати док се чешља, али баш о свему што би једном детету могло паст на ум; сваку је тему прихватала подједнако равнодушно, без узнемирења; помирена са животом и самом собом. „Ајд’ сад, иди и цуњај“, рекла би ми благо, знајући колико волим да се изгубим у другој соби и отварам тајанствене кутијице, преграде у шрајбтишу, тражим тајне гусарске поруке и мистериозне предмете: перје са змајевих крила, јаје кукувије, чешаљ од китових зуба или носороговог рога, шатуле са малим кашикама, не веће од малог прста. Једва сам чекала да обрћем у ручицама ниске зеленкастих перли и седефну дугмад. Мајка Пелагија имала је и стакленог јежа, са металним бодљама које су уствари биле игле  за шивење, али, мислим да их за то није никада користила. Имала је и „штаницле“, лепе, беле кесе од папира а у њима је држала писма посивела од старости, са браон, уврнутим крајевима- „ушима“ и фотографије упљуване мувама, и то су били једини докази њене некада блиставе младости. У тегли је имала ембрион пса. Ко зна зашто га је чувала и како је уопште до њега дошла. Ту сам теглу избегавала и да погледам, плашила сам је се. „Немаш се чега бојати, чедо, сви ти ми тако изгледамо у утроби и сви се у то претворимо, после“... Она ме сећа на нешто што није било и није могло бити..., говорила би, загонетно, видевши да су ми се очи рашириле од ужаса. „Ма, откуда ти то знаш?“, упитала сам је, а она ми је мирно одговорила „Рекла ми је Птица Смрти. Она ми често дође и ја се зато ама ничег не бојим.“. Птица Смрти била је мајка Пелагијин кућни љубимац, њена утеха и нада у мирну смрт; нешто као њен лични курир.

            У „Алманаху“ је мајка Пелагија проналазила податке о најстрашнијим догађајима, несрећама и злочинима. Читала их је наглас и увек коментарисала. „Знала сам, ето баш сам знала и рекла, ето, Мицо, јел’ се сећаш ономад? Да ће баш тако да се деси..“, Јер, свако то штиво није представљало ни претњу ни упозорење мајка Пелагијином животу, мирном као површина Тисе. Јер, мајка Пелагија је већ све  била видела и доживела.

            Али, оно због чега смо једном биле код ње („због шогор Микиног сина“), било је њено велико знање о лечењу тајних болести и стања, о чему је тетка Мица желела са њом да разговара. Када су помислиле да их не слушам, занета цуњањем у другој соби, тетка Мица јој је поверила шогор Микину тајну, а ја баш то нисам успела да чујем! Мајка Пелагија ју је саслушала, па рекла:“.. ко је већ у ту болест пао, а рад је да себе спасе и очува, може то и о мањој штети...Лек је тврда постеља, без јастука и сламњаче, просто само даске; поврх тога ћебе и чаршав. Покривач да је више кабаст, најбоље је прошивено ћебе...јастук- више тврд, вуна или ситно исецкана кукурузовина. Најважније је да се рано устаје, односно, чим се пробуди да се и дигне. Многа болест долази једино отуд што изјутра у кревету лешкају и ваљају се...за тим, прати се и трљати 'ладном водом...наште срца ваља узети парче канфора, колико зрно од кукуруза...после месец дана може се поновити и са канфором....Нек се Мика не секира, тога има и код женских...“

            „Ју! На’ пако!“, само је несмотрено гласно рекла тетка Мица и прекрила руком усне, видевши да сам их погледала из друге собе.

            „Ал’, Мицо, нек’ обрате пажњу..на... „ Одједном су обе биле врло, врло тихе: „.... се познаје...блед је у лицу и има ситне црне бобице по образима...Онај који...(опет врло тихо).... ...слаби умно, телесно, блесаст је, глуп и тврдоглав. У зрељим годинама изнемогне, сваку и најмању бољку тешко пребољева, док најпосле не изумре као рани цвет, обично до двадесете, од јектике, сухе болести, кашља и понајвише томе сличних грудних боелсти....Ајд’ сад пођи, па му кажи све потанко и нек’ обрате пажњу...добро је на леђа метати и плочицу оловну, ал’ олово је више отров нег’ лек...Највећма треба да му мотри матера његова, па да га тера на рано устајање, и да се не усамљује и ’опште да не долази у додир са већ исквареном дечурлијом. Јер, ди се тај порок... увуче, ту су већ читава колена пропала...А сад, идем да видим моје мушкатле, док се она тамо није ускопистила!“

            Одлазећи тада, видела сам како се мајка Пелагија извлачи из столице, уз пуцкетање костију и одважно стоји на вратима, мутних, тамних, округлих очију као у мале препелице. Дуго је гледала за нама, а онда се посветила својим мушкатлама.

***

            Имала сам већ девет година и проводила летњи распуст у Чуругу, када дође до тетка Мицине куће вест да је мајка Сока подбила ногу и да лежи, више не устаје. Отишле смо о’ма да је видимо. Нога јој је била „уфачлована“, а она је мирно рекла „неће ове моје кости да срасту, ваљда сам нешто поломила. Доста су ме и подносиле“. Умрла је за неколико недеља, тихо и без упозорења, иако смо скоро сваки дан ишле да је обиђемо и „послушамо“.

            На мајка Сокиној „са’рани“ било је мало света. Када је поворка са ковчегом стигла до ископане раке, видех да је дошла и мајка Пелагија, Држала се по страни од осталих; у црном, ситна, жилава и љута. Када је ковчег спуштен, она одједном поче да виче: „Опет ме је она тамо  надмудрила“, викала је љутито, немоћно и стискала шаке у ситне песнице, а вене су на њима сијале као зеленкасте стрелице. „Нисте добро написали на крсту- није она старија, нег’ ја!“ Пришли су мушкарци и одвели је од раке, а она је ударала бесно, слабашним ногама и још увек викала, све док је нису довољно одмакли. У даљини су се све тише чули њени љутити повици, и то је трајало све док прве лопате земље нису почеле да падају на мајка Сокин ковчег.

            Пошто су обе мајкице биле старије од света, од историје Чуруга и целе планете, нико није био баш сигуран у годину њеног рођења, а црквене књиге су тај датум можда и погрешно уписале. Са мајка Сокином смрћу престала је интима непријатељства које су, као крхку порцеланску фигуру, ове жене неговале више од седам деценија. Као охлађене звезде- планете близнакиње, повезане али раздвојене, снагу да живе давала им је само узајамност ове мржње и равнотежа неопроштених грехова и неизговорених оптужби. Иако су тако средиле живот, свакодневицу и навике да се никада не сретну и не обрате се једна другој, свака је увек знала шта она друга ради и о чему размишља. Мајка Сока је бринула о својим биљкама, справљала вина и тумарала по ливадама и обалама Тисе, а за то време је мајка Пелагија устајала у мрак, чешљала истањену косу, читала своје чудне књижице, не веће од длана, изучавала „Алманах“ и примала посетиоце, роварећи као миш по својим успоменама и фотографијама. Једна другу њушиле су и осећале без погрешке и живот једне мајкице одвијао се у ритму беспрекорно супротном од ове друге. Усавршавале су овакво битисање годинама и годинама вежбе у малим стварима, обичајима и потребама и зато су се мени чиниле вечнима, а себи довољним и чврстим.

            „Немачка кућа“ се некако смањила и утихнула после смрти мајка Соке. После три недеље, без икаквог очигледног разлога, умрла је у сну, али отворених очију, и мајка Пелагија. Кажу да је зурила у онај распукли зид, иза кога се некада чула мајка Сока како тумара по кући, спремајући биље за своје вино и бучно палећи ватру у шпахеру. Више није било ничега због чега је мајка Пелагија требало да буде жива. Њена омиљена непријатељица ју је и у смрти преварила и отишла прва. Надам се само да су поново скупа, и да се њихово тихо трвење одвија несмањеном жестином.

            А шогор Микин син? Тек седамдесетих година, већ студенткиња,  сазнала сам тајну због којих смо први пут биле код Шнајдерки. Пошто је тетка Мица пренела шогору савет мајка Пелагије, убрзо су му нашли девојку, па је престао да онанише.