Деванина игра

....

Као платно у неком старом биоскопу, још увек неистранжираном у мање, модерне  сале као Таквуд, моје се очи замуте и вид ми се тањи када се враћам у ову Кућу. Тамо одлазим да бих гледала фотографије. На њима се види и чује дисање моје породице и свих оних који су једном били. Кристална тачкаста чипка иза зеница постаје тада загушена комадићима који лебде. Они су ситни, боје сламе и веома лагани; то су избледели духови, ослабљене мрежице које држе љубави попут газе, кроз које се цеди млечноплава светлост дана. А онда се фотографије мењају, постају нешто сасвим друго, црне као комадићи чађи. Ове слике изгледају ми данас као Неандерталци: чуче, дежмекасти; јаких костију, груби. Нападају моје успомене као да бацају камење, а ја им дајем имена.

        Да прекратим време, играм једну игру: сјурим се из стана у двориште, све до крајњих граница овог плаца; пролетим кроз јабланове, па  кроз Стовариште, до барака и кућица са малим оградама од дрвених летвица. Тамо тражим камење у облику срца.

Ова ми игра помаже да сиђем у себе. Некада ту налазим и стреле, остатке грнчарије и склупчане тихе змије.

Овде има много таквог камења. Бирам само оне примерке који су збиља изузетни; кремен, црни пешчар, или комаде прошаране кварцним венама, розенкварц, мало мекши од дијаманта. Налазим ту камење обликовано катаклизмама, покорно на догађаје са неба; испрано јаким ветровима Панонске равнице; залеђивано, па одлеђено или настало у експлозијама. Скупим пун џеп, и надам се да ми они који ће једнога дана доћи неће замерити када у мојим  грудима виде камен у облику срца.

        А онда се враћам у Кућу, чучим испод степеништа или тихо улазим у стан са плавим собама и чекам да ме неко пронађе.

Шта је све постојало у приземљу Куће

... таксисти, који су звиждали за Сејдефом...
...
  Имала сам пет година када сам први пут открила да Кућа крије нека бића која видим само ја. Она се појављују и када седнем за мали сто у углу собе и прегледам колекцију Мерлинкиних слика. Та бића, која ми се јаве када плачем или сам тужна, живе ту још откад је наша Кућа одлучила да не нестане. А и зашто би? Има тако много разлога због којих би она требало да постоји: прво, ту станујемо сви ми; онда, у приземљу су Гвожђарска радња  „Стефановић и Павловић“, сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња гос'н Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Испред, стоје паркирана такси возила и момци у црним оделима пуше и добацују девојкама које пролазе.

Све говори у прилог томе да ја ту и даље живим, да ја ово не измишљам: у приземљу се стварно налази фризер  и све оне друге радње.  На непарној страни Влајковићеве, преко пута улаза у нашу Кућу са полукружним вратима, је она, већ поменута Привилегована аграрна банка, једна дивна камена зграда на три спрата. Драганче и ја непрекидно посматрамо њене велике прозоре и мислимо да су особе које у њој раде веома, веома срећне.

Кућа (2)

....

Можда  ја ту Кућу и данас видим зато што сам уствари врло стара. И име ми је старо- Девана. Као Франкенштајн, састављена сам из старих делова других особа. А некада, била сам чаробница и у брзацима реке купала младог принца који је дрхтао од грознице. Имам умећа да лечим оно за шта се дају кофери злата да нестане. Ја имам моћ да као врлудави скалпел, уклањам нове симптоме старих болести; да примењујем неиспробане технике како бих спојила тело и душу као да су једно, у исто време тражећи смисао у свему што дотакнем.

        Ја сам само Девана, девојчица са чудним именом. Као мађионичар, другима одвлачим пажњу покретима и гласом, правећи ни од чега нешто, померајући се брзо, сва у лаким кретњама и осмеху.

        У моме гласу као да има облака, и други ме не чују баш добро. Моје речи иду правцем који други не препознају као свој. Из мојих уста излази звук лепета крила а језик ми често гори. Могу добро да се претварам. Моје очи се грчевито држе једне песме, која личи на тихи лет птица које прелећу изнад наше Куће, док, пред зиму, одлазе. Одавде иовако сви одлазе.

        У нашем стану, на трећем спрату, могу ли да чујем како ритмично прескаче нечије срце. У мојој кући, у којој има три собе и све је плаво, непостојеће се препознаје само као одсуство бата корака. Често чујем како се нека мала птица гнезди испод таванских греда. У празној соби, изнад моје, где је некада живела Шева Ада, зебе лупају крилима о зидове, а онда полећу са црвендаћима, и праве оне своје познате враголије- круже ваздухом, плавим и истањеним док не изгубе дах. Само се зебе сваке године враћају кроз Шевине издигнуте кровне прозоре и изнова почињу да стварају танане снове о скерлетноцрвеним  црквама, испуњеним ваздухом и лаким дисањем.

        Иако сам одрасла, добро се сећам ноћи у кревету, у детињству. Мрака. Као да ниједна одрасла особа није никада била у мојој близини. Сенке су се често шуњале и пузале унаоколо. А моје  срце-издајица чуло би како скривени монструми хрчу као велики нилски коњи поред недовршеног домаћег задатка на столу. Сећам се како су звезде ноћу испуштале чудан, звук, као да стењу. Степенице наше куће понекад су крили тешки облаци, из којих су севале муње. Одбројавала сам до удара грома, па страху чврсто стезала очи.

        У тој Кући сам сањала снове, које као дете нисам могла да схватим. Монструм Памплемуза, банке пуне гњофова, полуживих бића; недовршен задатак. Осећала сам се као после болести, када је укус хране још увек непознат, а све боли од боја и звукова. Сањала сам да ми је учионица пришивена поред стана; урагане који су однели Дороти из Оза, помели Марка Краљевића са друмова; сањала туђу срамоту или да певам гола на тргу Маркса и Николе и да нећу одрасти, да никада нећу бити сигурна шта ме чека. А све то време, један непознат глас звао ме је из лепљиве таме Панђелине куће „Девана, Девана“...

        У овој Кући, коју још зовем и својом,  дани се растварају и савијају, као коре за питу, остављајући само успомене, накратко одвијене из целофана.

Драганче

...

Мој најбољи друг Драганче живео је у приземљу. Његови родитељи нису желели да се пењу степеницама. Драганче и ја смо били јако слични. Разликовали су се само наши родитељи, на пример по томе како су сушили веш. Моја мама је простирала веш на пет конопаца окачених на тераси на задњој страни Панђелине куће, према Стоваришту. Само ако бисте пришли до кафане на углу, оне једнсопратне зграде поред наше Куће, могли бисте да видите наш веш. Драганчетова мајка није хтела да суши веш овако, на тераси, преко које си могао лако да ускочиш у стан. Са великом плетеном корпом она би излазила у двориште и тамо простирала њихов веш, учвршћујући конопац мотком. Са Драганчетовог прозора бројали смо стубове на издигнутом зиду у приземљу Привилеговане банке и путовали гвозденим шарама на њеним прозорима. Бројали смо кругове који су личили на венце и путовали, путовали, одлазили далеко одавде.

Ја ту живим и више не живим. Панђелина кућа је чвориште мог живота; онај чаробни времеплов у коме сам се случајно затекла када је неко притиснуо дугме са ознаком „будућност“; скриваоница у којој су се испреплеле наше судбине и која зато никада није дозволила да нестане. Иако су је рушили, поправљали, вршили експропријацију и уводили у урбанистичке планове, Кућа се никада није предала и нестала. Најлакше би било рећи „Била је то кућа коју је Јован Панђела дао да се сагради на имању које је купио од Општине града. Била је то грађевина израђена по замисли архитекте Баварца Матије Шнајдера. Е, како би било лако и једноставно само описати ту нашу Кућу, онако егзактно, архитектонским језиком:

        "Најзначајнија Шнајдерова кућа је баш Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата изграђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција."

Девана открива геоморфологију

Тога се дана није десило ништа необично. Пред Деваном је стајао неки непознат уџбеник. Никада није чула за ову научну дисциплину; можда ју је баш зато и копкало да га отвори. А у њему- неке чудне дефиниције.

Глацијални процес: геоморфолошки процес који настаје деловањем леда, снега и мраза (ниских температура). Геоморфолошко дејство снега назива се инвациони процес, док се деловање мраза назива криогени процес. Види и: процес којим се раздвајају два људска бића која су некада делила исту интимност, за која се чак тврди да су осећала љубав једно за друго и мислила да их везује љубав. Током овог процеса запажено је интензивно криогено деловање.

Снежна граница: она одређује подручја развоја глацијалног процеса. То је висинска зона у којој се све падавине јављају у чврстом агрегатном стању. Упореди са: Снежна граница се формира са првим одбацивањем партнера, што представља дуготрајан геоморфолошки процес а резултира оштрим, назубљеним врховима који се јављају између њих.

Глечер (ледник): покретна ледена маса, ледена река, која настаје на местима на којима снег не успева да се отопи, где се годинама таложи. На самом почетку таложења снег се претвара у фини зрнасти лед, а потом добија свој типичан изглед – постаје прави леднички лед. Када тежина нагомиланог леда изазове притисак у доњим деловима ледника долази до топљења леда на самом дну, и целокупна маса ледника почиње да се помера преко отопљеног дела, клизећи према подножју падине. На свом путу, маса леда дроби све пред собом и потискује комаде одломљених стена, остављајући за собом удубљење у тлу у облику олука или латиничног слова „У“. По свом разорном утицају на тло, ледник се сматра за највећу ерозиону силу природе. Види и: река ледених емоција, састављена од дискретних слојева, насталих од нерашчишћених свађа, неиспуњених и неизречених снова и потреба. Када тежина ових емоција постане превелика, изазива притисак у доњим деловима тела који онда, најчешће, престају да функционишу. У друге врсте ледника, овај исти процес доводи до  друштвеног и емоционалног „проклизавања“. На свом путу маса овог другог, отопљеног ледника дроби све пред собом и потискује комаде одломљеног срца, остављајући за собом удубљење у облику ишчупаног олука који је каналисао осећања из срца. Овај процес обавезно доводи до стварања емоционалног удубљења-  нарочито непријатне појаве за рођаке и дотадашње блиске пријатеље. Овакво удубљење назива се промашен однос и по свом разорном утицају на душу оба партнера, ледник се сматра највећом ерозионом силом односа.

Абразија: Материјал који је откинут са нунатака, и представља ретке стенске масе које ледник покровног типа носи по површини.  Упореди са: материјал настао непрекидним млевењем сопственог ткива, фрикцијом и трошењем у неуспешним површинским или блиским контактима.

Нунатак: изолован брег или планински врх који се издиже изнад леденог покривача. По правилу, има веома стрме стране, тако да се лед и снег не могу задржавати на њима. Крећући се око нунатака. ледник обавља бочну ерозију, поткопава његове стране и изазива одроњавање и осипање. Термин је ескимска реч која означава усамљен врх. Упореди са: Осећање који сваки од партнера има о типу односа који је могуће остварити са оним кога си некада волео.Сваки се пaртнер осећа као усамљен врх. У овој фази, оба партнера сматрају да узалудно круже један око другог, а да се неуспех види и по томе што се на партнеру који више није способан да прихвати идеју поправљања односа и пажњу, све врсте емоција, понашања, покушаја и погрешака сливају без задржавања. Крећући се око партнера који стоји непомично и нема иницијативе да промени однос, други партнер обавља бочну ерозију индолентнијег партнера, али и сам је доживљава. Ерозија у оба партнера може се уочити голим оком.

Ледничко раме: терасаста зараван, која се може пратити готово целом дужином валова и развијена је, по правилу, са обе његове стране. Ледничко раме настаје као колебање нивоа леда у леднику. Током хладнијег периода, ниво леда у леднику је виши. У току лета, ниво леда се смањује, ледник се повлачи на мању висину у долини, остављајући за собом терасасту зараван, као границу вишег и нижег нивоа леда. Види и: услед колебања осећања међу партнерима, долази до поремећаја нивоа емоција, оданости и поверења. Партнери почињу један другом да подмећу „ледничко раме“, у процесу губљења  емоција. У току топлијих периода, ниво непријатељства се смањује, али се, за разлику од глечера једном отопљене емоције много јаче стврдњавају у фазама поновног захлађења , попримајући невероватну чврстину, необјашњиву отпорност на разбијање, што резултира појавом очаја у оба ледника.

Стрије: Прелазећи преко полираних површина, ледник, материјалом који носи, задире у њих и оставља уске бразде, милиметарске дубине. Упореди са: Зарези на полираним површинама односа партнера; мале, заобљене огреботине или ожиљци који представљају документ о вечерима бескрајних понављања оптужби.

Зајезерена вода: вода настала отапањем ледника. Оваква вода може пробити или прелити у природну моренску брану, која је условила стварање језера. У том случају почиње сталан линијски ток воде. Види и: очи пуне суза, које настају услед отапања осећања и неиспуњенх очекивања, о којима партнер не жели да разговара. Овакве сузе могу пробити или прелити годинама стварану друштвену брану. У том случају почиње сталан линијски ток суза, док оне, у једном тренутку, сасвим не усахну.

Ескер: формација која настаје слободним током воде. Упореди са: слободно,упорно, механичко цвиљење душе, изазвано понављаним замрзавањем и одмрзавањем односа. Нуспроизводи овог процеса су сумња у сопствене поступкеи потиштеност.

Кам (прва дефиниција): низак, змијолики гребен, синусоидално извијен. Настанак кама везује се за седиментацију подледничких токова воде. Материјал подинских морена је транспортован водом, делом заобљен и класификован по крупноћи. Углавном је то песак и ситнији шљунак. Камови су типична појава на просторима где су некада били развијени ледници покровног типа. Упореди са: ниски, змијолики ударци право у срце партнера, који служе да га комплетно паралишу и синусоидно извију. Настанак ових удараца везан је за седиментацију подледничких нерашчишћених токова прекора, неправедно доживљених поступака и осећаја осујећености. Материјал од кога се стварају ови моћни, ниски, отровни ударци је транспортован крвотоком, право у срце гнева; делом је заобљен и класификован по крупноћи. У питању су углавном песак (мајка, отац, брат, бака-прва породица) и шљунак (друштвени статус, процеси социјализације и толеранције) али бива и крупнијих стена (одбијање интимности), које при паду стварају јак тресак.

Камови (друга дефиниција): брежуљци или ниски и уски праволинијски гребени. Види и: тенденција срца да се расцепи по уским и праволинијским, паралелним линијама.

Глечерско млеко: отопљена вода ледника, различитог хемијског састава. Види и: горка течност, пуна прљаве, неизречене шљаке, разорна по људску доброту.

Глечерска рупа: ствара се увртањем и окретањем ледничке масе. Упореди са: рупа у души која се јавља услед страха који претходи доношењу одлуке о прекиду везе.

Испрана зараван: зараван комплетно очишћена од ледничког материјала. Види и: онај фантастичан свет среће, испод испраних наноса мржње, личног блата и годинама таложеног муља.

Подледничка река: она настаја испод ледника и покрећа велике количине материјала. Упореди са: Река злих мисли које се јављају према партнеру, услед слабости да се рашчисте односи на здрав начин. У игри жртве и прогонитеља, где сваки од партнера игра наизменично обе ове улоге, умор и исцрпљивање доводе до стварања подледничке реке злих мисли.

Морена: сви акумулациони облици глацијалног процеса. Општа и заједничка карактеристика моренског материјала је обрађеност, врло слаба, или никаква заобљеност и изузетно висок степен литолошке и гранулометријске хетерогености. Подела морена заснива се на степену њихове активности. Две основне категорије чине активне или покретне и напуштене, односно сталожене морене. Упореди са: сви процеси акумулације љутње кроз које пролазе партнери. Последица процеса акумулације љутње су необрађеност, суровост у даљој комуникацији; врло слаба или никаква заобљеност, односно толеранција према жељама партнера и велика хетерогеност у свакој области заједничког живота. Активнан или покретан партнер се труди још једно кратко време да чини кораке ка отопљавању или умањењу хетерогености, док се други партнер вероватно већ осећа напуштеним и стога делује као сталоженији, што је варка.

Озари: уски, издужени гребени као резидуални облици првобитних наслага подинских морена. Они се јављају између канала који настају ерозијом меког и растреситиг материјала. Често су препознатљиви у савременом рељефу. Види и: несвесно весели, ведри и пријатни погледи које одбаченији партнер понекад шаље потпуно непознатим особама. Ови погледи су уски (тојест усмерени само на одређену непознату особу) и издужени ( бацани некако искоса, кришом) и јесу резидуални облици јер је особа која их „баца“ сматрала да више није способна да се заинтересује за неког другог. Озари се јављају између канала препуних свађа и горких речи, узајамно размењиваних погледа мржње и презира, који настају ерозијом првобитних уверења о постојању љубави и поверења. Оваква уверења јесу у почетку мека и растресита. Озари су често препознатљиви у савременом рељефу друштвених игара.

Глацијални процес у времену: његов почетак и завршетак условљени су значајним климатским променама, захлађењем односно, отопљавањем. Промене се дешавају постепено и веома споро. Види и: процес захлађивања некада веома топлих односа између два људска бића. Овај процес спада у тзв. „очекиване“ процесе, који се не дешавају једино у филмовима продукције „бе“ (Индија, Турска, Бразил, Мексико). Његов почетак и завршетак коинцидирају са почетком и престанком љубави. Промене се дешавају постепено и веома споро али су убрзо видљиве и најнеупућенијима. Промене су иреверзибилне, тј. једном погоршани однос никада се више не може поправити.

А онда, уморна, Девана склапа уџбеник и каже „ааах, већ је касно, већ је седамнаести септембар“.