Милица, ћерка нашег настојника, са сандалама направљеним од окраћалих, прошлогодишњих ципела, дошла је кући мокра до голе коже. Изненадила ју је плаха, јака летња киша и она је побегла цичући у своју собицу, у којој је живела са татом и мамом. Док се Милица мигољила и извијала, мајка јој је помагала да са себе скине мокре ствари. Стрпљиво вукући са ње мокру хаљиницу, мајка у џепу напипа грудву нечег лепљивог и извади то на сто. Биле су то потпуно здудане, влажне свилене бомбоне. У то доба деца нису тек тако у џепу носила бомбоне, и мајка зачуђена, упита: „Одакле ти ове бомбоне?“, на шта Милица сасвим мирно одговори: „Од Виће Вешераја, дао нам је за батачиће“. „За шта?“, упита мајка, одједном обурвана немиром, који претходи великим невољама. „Дао нам је да гледа како батачићи играју кан- кан. Он нас увек мази и после нам да бомбоне. Ми се смејемо и играмо му кан- кан.“
„А како то играте?“, упита је мајка, наизглед мирно, а ум јој је врио од страха. Једва је кротила грудву која јој се стезала око срца. Страх је у њеним грудима растао, уз страшан прасак као река која се ослобађа леда. „Па, одемо у шупу, седнемо на онај стари кревет и чика Вића нам каже да се поређамо једна до друге. Онда нам он скине гаћице и каже: „А сада, кан- кан!“, па ми кренемо да ширимо и скупљамо ноге и да цијучемо“, рече Милица. „А шта за то време ради Вића“, упита је мајка, избезумљена од страха, бледа као месец који се дању види на летњем небу. „Он седи на столици преко пута и стиска ноге и виче „Још, још“, а онда после каже „Доста“ и да нам бомбоне, па се ми отимамо и скачемо, која ће да узме више“.
На хитном састанку, које су маме девојчица које играју „кан- кан“одржале тог послеподнева, причало се само о једном: шта са Вићом и како да кажу мужевима шта им он ради са децом; како да поступе. Целог поподнева, из стана тетка Драгице, гласови су им одзвањали хаотично, као изгубљене старлете.
Вића је био ситан, мишићав младић коврџаве косе и очију које су играле „као на зејтину“. Имао је тридесетак година. Био је мангуп, који је чешће ленчарио него што су га виђали да ради; али је једном нашао посао. Запослио се у болници, у вешерају, где је сређивао и савијао мантиле лекара који би стигли са прања. Тако је и стекао овај надимак „Вешерај“. Живео је у првој згради, сам, у соби која је била део дугачког заједничког стана. Причао је да има мајку, али је ова жена ретко долазила да га посети. Они који су је знали, говорили су да има одсутно, хладно лице које је личило на камене фигуре анђела на дечјим гробовима. Била је бледа и прозирна, далека и ледена, као од желатина.
Одрасли су га звали „Вића луфтика“, изражавајући тако презир према његовом начину живота и понашању. Док није нашао посао у вешерају, умео је да седи сатима пред капијом и задиркује децу. Мушкарци су причали да се Вића коцка, да га знају у „Мајке Јевросиме“ као ситног лопова и протуву, због чега га се свако иоле паметан клонио. Није вредело ни то што се запослио, нико му није веровао. Са њим се нису дружили ни младићи из наше улице, отворено му дајући до знања да га презиру. Иако се трудио да буде љубазан, његове ситне, лукаве очи одавале су његове подмукле намере и природу бедника, тако да Вића никада није био омиљен.
У нашем дворишту постојала је приземна зграда, у којој су биле металне канте за ђубре, поређане на једном зиду. На другом зиду био је кревет, одбачен после кречења из неког стана, на коме су ноћу мангупи седели и пили, галамећи и свађајући се. Неколико расклиманих столица лежало је у шупи, чекајући тапетара или столара, али су их младићи често користили, иако су биле климаве и расцепаних седишта. Шупа је имала раван кров, са кога смо пуно пута скакали и на коме би завршила покоја погрешно шутнута лопта.
Мајке су се договориле: следећег дана, чим „стража“ јави да се Вића вратио са посла, једна од њих ће га замолити да јој помогне да у шупу унесе нахткасну, а све друге мајке чекаће га тамо, у мраку, без даха да се не би одале, и онда ће му пресудити, тешко и сурово, како то само могу мајке које су се уплашиле за животе и добробит својих ћерки. Мајка одређена да затражи Вићину помоћ мораће да буде добра глумица: веома лежерно, као да то и није баш много важно; нехајно ће затражити од њега ову услугу. Неће инсистирати много, како Вића не би ништа посумњао. Мајкама се план учинио савршеним, јер је Вића иначе радо помагао у оваквим приликама.
Тако је и било. Вића се преварио. Са нахткасном која му је заклањала поглед, закорачио је у шупу. Обема рукама чврсто је држао овај кабаст део намештаја. Мајке, сакривене у мраку, дрхтале су од беса, прекинувши дошаптавање. Док се врата нису отворила, оне су још и дисале, а онда се на њега сручила бујица буботака. Ударци су пљуштали са свих страна. Поче тако страшна макљажа, у којој су се мајке довикивале, сиктале, стезале зубе и ударале. Радиле су и руке и ноге, а, богме, и кришом унете мотке и оклагије. Силина мржње са којом су напале Вићу била је као ураган. Батине су пљуштале по њему преко сат времена. А онда, као по команди, ударци одједном престаше. Мајке се сложно удаљише од шупе, зајапурене и мокре од зноја; наизглед мирне, са погледима ка земљи, да би се прикрило необјашњиво, безразложно црвенило њихових лица. Још дуго су дахтале и хватале ваздух, свака у свом улазу. Одлазећи, биле су, подглавиле врата шупе дебелом, тешком летвом и каменом.
Вића је дуго тамо лежао крвав и без свести. Пролазила је ноћ, које се касније дуго није сећао. После неколико сати, пред јутро следећег дана, не схватајући у први мах због чега не може да отвори врата и шта му се десило са рукама, схватио је да га све боли и да се крв на његовом лицу сасвим осушила, затежући му болно кожу и обрве. Шупа му се окретала као рингишпил, а он је покушавао да се придигне са пода. Схватио је да су му обе руке поломљене. Био је као у делиријуму; болела га је свака кошчица. Имао је осећај да су му се руке претвориле у ситне, кривудаве гране. Када је од страха и пулсирајућег бола затворио очи, помислио је да су зидови те шупе последње што види.
Лежао је, тако, тог јутра потпуно непомично; а када се већ сасвим разданило, одједном су почели да га радују звуци који су допирали из дворишта окупаног јутарњим сунцем. После целе ноћи он се, мислио је, вратио из мртвих. Са улице се чула шкрипа точкова; неко је изговарао „добар дан“; чуле су се птице и кораци људи који журе на посао. Перачи улица завршили су умивање плочника и грлено се довикивали у Косовској. Из неког стана грмела је шпица емисије „Добро јутро, децо“ и ти тако обични, а одједном тако драгоцени звуци говорили су му да није мртав.
Испљуван, испребијан, остављен, успео је да отвори врата. На шупи је видео залепљену цедуљу „Не улази. Огроман пацов мртав унутра!! Стављен отров. Ђубре остави поред, договор са ђубретарима!!“ Одвукао се у собу у свом улазу, где је само лежао, широм отворених очију, очекујући повратак мајки и наставак страхота.
Али, наставка није било. Тај следећи дан је био наизглед обичан. Поподне, мајке су увеле „лажни мир“. Девојчицама нису више ништа говориле и живот се одвијао скоро као обично. Само по њиховом бројном присуству у дворишту могло се видети да је стање ипак некако „ванредно“. На трави, девојчице су прескакале конопац, певајући ритмично „Ема, есеса, есеса, пипија“, не сећајући се више ни батачића, а ни кан-кана. Мајке су, наизглед незаинтересовано, седеле на зидићу према „Мајке Јевросиме“, увртале и одвртале машне од целофана скинутог са паклица цигарета, бесмислено притискале и ломиле празне кутије од тих истих цигарета; чупкале најлонске конце са цегера у којима су девојчицама понеле џемпере. Седеле су, руку прекрштених у крилу и празних очију. Чинило се да би само понекад бациле поглед ка заиграној деци, али, и то је била варка. Помно су пратиле шта девојчице раде. Само понекад би их окрзнуле погледом. Једна од мајки незаинтересовано је превртала странице најновијег броја "Практичне жене". Грла девојчица извијала су једну исту, монотону мелодију, која је пуцкала и праскала као када се померају кесе са месом у замрзивачу. Мушкарци из нашег дворишта овога пута нису били упознати са дешавањима од претходног дана. Презриве према слабој вољи својих партнера, жене од њих нису ни тражиле помоћ. Јер, мужеви су, тих педесетих година, били као најфинији бели песак у сату; песак који лагано сипи из једне стаклене кугле у другу. Били су за своје жене безначајни као трунчице које остану у апарату за млевење кафе, или она лепљива маса од меда на кашичици већ уроњеној у чај, и претходно олизаној. Непогрешивим нагоном одржавања породице, мајке су знале да су „ову ствар“ морале да реше саме.
А у првој згради, гласови сустанара из соба у оквиру Вићиног стана допирали су до њега, сломљеног и рањеног као из џубокса, као да сви они дишу под скафандером.
Причали су касније да се Вића вратио из болнице потпуно застрашен; као врећа тужних костију, угаслих очију и модрог лица. Мислио је да неће преживети, па је мајци рекао: "Мој пепео распи на гробљу ", као неки владар, који још увек команудје луксузом и удобношћу из сопствене постеље. Руке су му биле уфачловане као два жичана кавеза; притиснуте са обе стране тела. На раменима је имао неке металне конструкције и жичане мрежице. Кажу да је плакао при селидби која је уследила убрзо потом, испуштајући звуке тешке као мацола.
Ошишан до главе, са дубоким ожиљком на темену и обе руке још увек у гипсу, Вића Вешерај се после месец дана проведених у болници, заувек изгубио из нашег дворишта. Чули смо да је отишао у Америку, да је тамо упознао жену много старију од своје мајке и оженио се њоме. Једног безазленог јесењег дана, 1960. године, погинуо је, возећи њен „Кадилак“.
Нема коментара:
Постави коментар