...
Поред њеног стана живела је Сејдефа са родитељима и две сестре, Ђулизаром и Пембом. Најстарија је била Сејдефа, док сам ја ишла у разред са Драганчетом и Ђулизаром, а Пемба са мојим братом. Најбоље памтим Сејдефу по свакодневном питању које би нам постављала чим сиђе у двориште, а које нико није разумео: „Шта је шериф?“ Увек је тражила различите одговоре надајући се да ћемо се досетити шта она жели да чује. Какав год да смо јој одговор давали, она не би била задовољна. „Шериф је закон“; „шериф је најјачи човек у граду“; „шериф је правда“, „шериф је човек са брковима и пиштољем“... њен одговор је увек био „не“. Онда би нам она рекла свој, „тачан“ одговор – „шериф је човек који се стално мења“. „Како се, Сејдефа, он мења? Да ли га смене, па изаберу другог?“, питали бисмо, збуњени. „Не, он је човек који се стално мења“, одговарала би.
Када су се Сејдефини родитељи развели, стан је подељен на две јединице, упркос противљењу Панђелиних ћерки Катарине, Виде и Олге, које су користиле сва три стана на првом спрату. Сејдефин отац и две њене сестре отишли су у већи, а она је остала са мајком у собама које су гледале ка Дворском парку. Младићи који су радили у Видовићевој радњи за продају аутомобила, као и таксисти паркирани испред наше куће, гледали су са нескривеном чежњом ову лепу, црнокосу девојку која је често била на прозору, наслоњена на дрвени оквир. „Не знам ни како сам завршила факултет“, говорила је, „када ме је увек мамило да стојим на прозору и гледам људе“. Ускоро по завршетку студија Сејдефа се удала и ту живела са мужем и мајком. А њен муж Сахмир био је висок, црнокос и снажан мушкарац, дивних дугих прстију; цењен као изузетно пажљив зет и добар сусед. Када се Сахмир доселио у нашу Кућу, све су се девојчице одмах у њега заљубиле. Он је свакако ово примећивао, али је према свакој од нас био изузетно љубазан и стрпљив. Све смо за њега биле „госпођице“, иако су неке имале само пет година, а Рушка чак шеснаест...
