- Шта ћете да попијете?
- Ништа, хвала. Воду, чашу воде.
- Стварно? Имамо јако лепог домаћег вина...Хоћете да Вам донесем чашу?
- Не, стварно хвала. Ја не пијем алкохол. Мој брат је умро због алкохола. Он је био алкохоличар....
***
Зар је то једино што сам, годинама, једино имала да кажем о своме брату, који је умро у тридесет трећој години? Одлучујем те вечери, када ме је домаћин понудио вином, да ово више никада не изговорим. Покушаћу уместо тога, да будем књиговезац: да сакупим речи свога брата и увежем их, скупа са сликама и успоменама. Одједном су ти тренуци почели да се нижу, испреплетани са сликама, једни на друге, као перле у огрлици.
Тражим наше фотографије из детињства. Сама сам и падају ми на памет гачци, који су грактали око Поште пред сумрак. Они ме враћају у детињство, када смо Банушка и ја били само мали братац и сестрица. Сећање стиже и нестаје у овој тамној соби.Одлучујем данас да са костију успомена свакоме дозволим да узме оно што сматра важним. Претражујем кутије са сликама. У соби се окрећу ребра вентилатора, шумно се померају, а на ТВ обећавају квалитетнији живот. Моје срце данас је чувар бескорисних мапа и слика предела. Са сликама, као анђелима инспирације, стижу и ђаволи и доносе успомене. Скупљам се у столици, мислећи како би било добро сада нешто записати, или некога пољубити; само бити; само побећи од овог тренутка у следећи.
Мој брат се родио 1956. године. Предамном слика са једног излета: мама, тата и ја, а Банушка- у мамином стомаку. Мама и тата су се свађали, и мамино лице је тужно, а поглед спуштен на доле, ка мени. Нека жена, са наелектрисаном косом, пролазила је у позадини и сећам се да нико никада није знао како се ту нашла и зашто је ухваћена објективом. Сећања буше рупе ка детињству. Кућа за лутке и наше играчке лебде ми пред очима, мекани и влажни као маховина.
Сећање: болница, први пут
Банушкине глатке, прозирне руке одмарају се на бедрима, мршавим као гране. Глас му је закључан у кутији, постављеној далеко од места где свићу његове очи, засенчене осећањем јачим од бола, који пролази. Ово је бол алкохола, који наставља да живи. У моме брату. Он пије од седамнаесте године. Од болова алкохола он живи.
Не могу да га не гледам, а не могу ни да га гледам. Не могу да изговорим његово име, а не могу ни да га не изговорим.
У приземљу те болнице, телефониста. Има тетова же којима се сестре и посетиоци толико диве, да их чујем како о њима причају док ја седим на ивици болничког кревета и чекам да се мој брат пробуди. Слушам шта сестре причају: на грудима, све од базе врата па до "плочица" на стомаку, телефониста има змије, женска тела, чак и Светог Ђорђа- са подигнутим рукама, као да благосиља живу чељад којој проповеда. На бронзаним леђима тог момка кажу да нема ничега- чак ни комадића те уметности. Могу само да замислим како је чврст његов стисак при грљењу. Све те змије обавијају се око онога кога би загрлио, или се сва тежина те рајске баште сваљује се на нечија нејака плећа. Седим, са рукама на крилу, које пријатно јесење сунце ецује шарама, невероватно нејасним али застрашујућим, као тетоважа. Присећам се телефонисте а молим бога да моме брату буде боље и да се опорави.
Банушка никада није хтео да прича о својој болести. „Ми смо само кутије туге. Напред- назад, у реченицама које изговарамо, гомилају се неизговорене сентименталне цртице, и задржавају се у ваздуху као мокре гомилице". Ваздух је лепљив од тих заглибљених, обичних, наизглед лепршавих реченица које смо проклети да изговоримо. "Ми смо као лифтбој у лифту за губилиште и јад, “говорио је. „Као рањена медуза, молимо се да нас неко сакрије.“
Жалио ми се да је дозволио да изгуби све оно што је некада имао и да му се тада, у болници, уз мале церемоније све то враћа. Укус брескве, каранфилића, печене рибе на језику- све оно што је волео. Мирисао је цвеће које је неко оставио на његовом сточићу и говорио ми како се у њему буди нада, уз страшан прасак у срцу, као река која се ослобађа леда. Замишљао је да ће се једном спуштати сплавом низ Тару, када дође април, огрнут најнежнијим ветром који постоји, и да ће онда пристати негде успут, на златне пешчане обале. Рекао ми:"Знаш чега се сећам? Слатко, тек скувано и остављено да се охлади на прозору у купатилу код тетка Руже; њене хаљине три- четврт, носе их све домаћице- од цица са цветићима и белим паспулом, без рукава. Па баклаве, тулумбе, ђеврек и млеко за доручак; излежавање у кревету и листање „Џубокса“, шлаг у посластичарници „Алхамбра“ на почетку Нушићеве, слике глумаца из зелених жвака из бакалнице; сан о жвакама цигаретама из Трста, сандале из „Југопластике Сплит“, зване трик- трак; апостолке, шорцеви од панталона које су окраћале. Јел' мислиш да је то у реду?". "Сасвим", рекла сам.
Први пут у животу, тада се мој брат био изгубио на путу кроз своје време и успомене, окрећући се у круг у том тамном ходнику, где се раздвајају садашњост и прошлост. Све око њега било је у фрагментима, у коначној заглушујућој ноти која невероватно дуго траје. А свет иза ових зидова престао је да буде битан; његови ситни, малодушни захтеви били су поређани на том столу поред кревета, залепљени у својим уштирканим тишинама, као послушна деца. На том столу царевала је светлост која је допирала кроз прозор, заувек затворен, да се не би чула бука аутомобила. „Ово је врста светилишта за повређене“, рекао је. Сиво на сивом, као рентгенски снимак. Познат ми је тај неизбежан бол чекања, празнина неонског светла и њен тих пратилац: сталан звук еркондишна. Туга телефонске централе која се не оглашава или заспалих колица, празне рецепције, бескрајни тунели беспрекорних простора за пацијенте; мирис антисептичне течности, бледо, стандардно лице сестара у ноћној смени; сива удвајања и понављања јутара; тихо брундање и лупкање из простора за пијење кафе- који полако долази свести. “
Под најтањим слојем коже, јер, алкохол га је одмах лишио луксуза да има снажно тело, од њега је остала само жилавост; мишићи и тетиве које су се све боље оцртавале сваког јутра. А ја кроз болнички прозор, посматрам како ветар простире и ковитла предмете којима не знам име, пре него што смогнем снаге да га погледам у очи.
А када га отпусте, он зна како се љушти свака његова жеља; а испод ње је отупелост, а испод тога- сажаљење, које га држи заробљеног својим бојама, светлим и вештачким. Огромне латице плутају испод небеског свода, с ивицама које прави Београд.
Мој једини, мали, усамљени брат у глави има само још мало алкохола који га ушушкава у сан, док он жели да верује да још можда постоји јасна граница између његових жеља и месечине. Зна да му је душа повређена, а ипак, како је некако ноншалантна његова болест: крај је овде, а не тамо, распоред обавеза му је празан за много дана и година унапред.
А напољу се чује зујање инсеката. Алкохол одлаже појаву светлости, али је сâма ноћ осветљена, тим београдским месецом; мртвима, скоро неодољива. И, „нека живи наставе да живе“, као што рече Рилке, кога је понекад Банушка цитирао. Ми то називамо „способношћу“, а неко „вештином“: само исклизнеш из себе, и полетиш.
Завршио је први пут у болници; његов ум нема проблем између „тела и душе“, док његово тело нема проблем са тим што је изувен, у пиџами и сам, на болничком кревету. Каже да хоће кући, одмах, али и болница има своје планове, као и закључана врата. У болници му кажу „Средићемо то“ и излазе. Кажу: научиће га да једе редовно, да гледа ТВ а ја не могу да му помогнем и спасем га од такве врсте помоћи и не могу да преузмем одговорност за његов крхки живот. Сребрни тркачи нагињу се над њега у том кревету, у соби са кратким завесама. Он гледа у страну, а речи су му као гардероба коју је толико пута пре спремао да обуче за посао- повешане по крајевима усана. Седим на ивици кревета, гладим наборе на чаршаву, увијам један папирић. Из руке му вири дугачка змија инфузије, а ја му дотичем косу, још увек црну као гавраново крило. Изгледа да обоје схватамо да смо изгубили већ много времена…
Сећање: болница, испитивање Банушкиног менталног статуса
Упозорили су ме да му не кажем шта представља ово испитивање. Објашњавам му да је то само још један од тестова, и после уобичајеног увода „Ко...где...када“, додају му папир и оловку. „Напишите просту реченицу“, „Прецртајте ову шару“. Он скупља очи и шкраба нешто, као да је и пре данашњег дана знао тачно које ће речи да употреби и како ће да повлачи линије. Пише да му се допада докторкина гардероба и смешка јој се као да су склопили некакав тајни пакт, још један важан договор. Потписује се, безобзирно лако, очекујући да се нешто промени, јер је на то навикао.
Још увек му је рука испружена када се докторка са њим рукује, сада имају заједничку тајну. Она је сакривена у његовом цртежу куће- десет правих линија, ни један прозор, ни једна врата. Кутија у кутији, са скоро затвореним поклопцем, али, весела кутија. Каже „Овако то ја видим“, и предаје јој цртеж, с осмехом непоправљивог шармера.
Песак његовог живота цури помало на страну, кривудав, као у сату. Али се зрнца ипак лепе једно за друго и клизе, падају.У белом, бео од наде и страха, Банушка седи стиснутих усана, тешких капака. Превише уморан да би спавао, превише уплашен да би био будан, осећа како га испија уско грло времена; клати се, несигурно, као у устима Дунава пред Бездан; не може ни да изрони на површину, а ни да потоне. Таласи се увијају уназад, улево, удесно од његовог слабашног тела; ломе се кресте од речне пене. Не ударају, не смањују се. Стопала га вуку надоле, а песак усисава тело као жива змија. И, то је све, то је крај ове борбе. Осим оне друге обале, одакле допире удаљен, познат мирис младе траве, где га чекају некошене ливаде, летње, у хладу; и где га, уз осмех, најзад целовитог, вероватно чекају наши родитељи.
Лекар је рекао: „Нема више „али, или“, ни „ако“, ни „кад“, већ ћете одмах, али овог тренутка престати да пијете, или ћете умрети као пас“, не знајући да су у том погрешном моменту везе покидане између језика и мисли његовог пацијента, и да Банушка покушава, врлудајући да изговори нешто. Имао је оно што у медицини зову „епизодом“, нешто као слом целог система, као када се запали трафо- станица; као јак судар на летњој магистрали, када нико не зна шта се уствари десило. И тада је остао насукан на сићушном астероиду по имену Ид, који трепери око сунца, чија је површина сунђераста као мозак, изровашен вирусом или шоком, и који кружи око малих, чудних светова. Ид има сопствени месец, Дактил- овај његов прст који шеврда и запиње показујући на сопствену орбиту, и, онако, скоро невидљиво уздрмава сопствену путању када Банушка покушава да почеше врх носа, игноришући савете и посежући за још оних неколико преосталих „ако“.
Сећање: Банушка у болници- сломљена нога
Рекао ми је: „Путовање је као хируршка интервенција- морате да верујете рукама возача, пилота, незадовољном лику у невидљивом контролном торњу, исто онолико колико верујете лекару и сестри, додељеној баш мени за ову операцију. Сестра има уморне очи, али је приземнија од хирурга. Онда своју душу морате некако да спакујете, на евентуално путовање „тамо“- ако се никада не вратие. Пошто сам у срцу детињаст, не желим да знам шта одрасли раде: умиру сами, или путују усамљени да би видели оне који умиру. Како ћу знати да ли су нам се путеви укрстили? Када се авион подигне на онај свој лењи начин, који траје и траје, удахнем као да ћу да роним- као да се кријем испод огромног крила и флапсова, као када те обујме болни удари анестезије или вина, отварају се и затварају, а удаљен глас капетана лета најављује на којој ћете висини летети, то је исто као кад вам лекар каже: „Време је да заспите“. А када стигнем тамо где сам кренуо, или се пробудим, ја уствари и не знам како сам се тамо нашао.“
Фотографија: Банушка у средњој школи, час хемије
„Хајде, размислите, замислите да сте јон калцијума“, каже професор. Са пажњом гладам у Драганчета, који је стиснуо очи и који се унео у своју улогу молекула. Тако жели да заврши ову школу, да је чак вољан да се препусти сликовитом захтеву овог професора, биће шта год треба, чак и прстен угљеника од 12 чланова. Мени се ова фора није баш допадала, а и била је претенциозна. „А претпоставимо сада да вас има превише у овој учионици и да морамо да променимо киселински састав у...“ Сврха ових предавања била је да разумемо метаболизам калцијума. А много касније, када сам већ почео да радим као техничар, ово сам морао да применим сасвим друкчије, на неки механички, дидактичан начин, сигуран да су га они ондашњи ученици свакако боље запамтили. Али, када се присетим тих дана, питам се ко је на мене оставио јачи утисак: Драганче, који овде, у Клиничком центру, на психијатрији, крши руке на чудан и диван начин, или профа, који се трудио да нас импресионира.“
Сећање: Банушка пева у болници
Певао је да забави остале пацијенте, као да мелодије које бира никада нису имале почетак, знајући да им његов глас доноси радост; задржавајући и само сунце да не склизне иза зидова у дворишту, заустављајући ноћ да не стигне иза тих зидова, као да ни сам мрак није имао снаге да заврши дан. Глас му је одзвањао, вене на образима сјајиле, а руке је био подигао ка небу, као да одатле очекује одговор. И како се тај глас чуо и док сам се приближавала, изгледало је као да се цео свет извлачио из заклона и постајао лепим, а значења живота- једноставна. Та песма је лебдела као латице у собама, затамњене просејавањем ноћи кроз размрвљену светлост. Речи нису биле важне.
А увече је лежао, очију широм отворених и фиксираног погледа који не прихвата компромис, очију као у рибе на удици. Препирао се с Ајнштајном, говорећи да овај лаже, јер кад затвори очи, светлост не постоји.
Сећање: детињство- кућица за ђубре
Једном, када му је било пет или шест година, дошао је из дворишта уплакан и залупио вратима, а да нисмо схватили шта му се десило. Плакао је, као да је добио велике батине, неутешно јецајући, без могућности да се смири. Отварао је уста да би нам рекао шта му се десило, али су му мисли и речи висиле раздвојене, као распарене чарапе на конопцу.
Од деце смо сазнали шта се догодило: старији дечаци су отклапали канте за ђубре, намерно лупајући покопцима и бацајући их на земљу. Сви су се претварали да траже благо, заборављене драгоцености, погрешно бачен новчаник и томе слично. Сви су помно тражили по врху гомиле од ђубрета, у нади да ће се благо стварно и појавити. Понекад би такав дан деци донео смех, а понекад- посекотину и раздерана колена. Шок од онога што је Банушка угледао нисам схватила све до деведесетих година и „Дневника“ са прилозима са ратишта: ништа не може да нам помогне да се спасемо. Неки лудак убио је тада маче каменом, и то је мој брат пронашао у канти. Ноћу је јецао, провале суза би нас пробудиле из сна: недељама је то маче гребало шапицама по његовој души, онако у смрти унижено- крзно, длака, крв и црева, и зубићи као рајсфершлуси који не могу да се затворе.
Фотографија: Банушка и ја, у парку
Лице мога брата бледи на сунцу. Грли ме његова лебдећа сенка с ових слика. Још увек могу да се сетим како би склапао ручице када би , као мали, позирао за фотографисање, а ја бих га увек обгрлила рукама, као да се плашим да ће ми побећи. Моје руке око њега биле су као појаси за спасавање. На свакој слици исто. Његов осмех је тужан, увек је уплашен, крије тајну. Имао је клемпаве уши и био ситан, као неки уплашени миш. На овој слици, очи су му широм отворене, као у страху, док стоји на том бљештавом летњем сунцу од кога нам није било заклона те 1958. године. А данас је мој брат испран светлошћу; његова слика је све удаљенија, види се све слабије. Изгубила сам са њим своју најважнију улогу- да га штитим.
Сећање: сок од поморанџе, цеђен на старинску стаклену цедиљку са издигнутим каналом, да задржи коштице
Банушка је имао девет година. Тражио је да му цедим поморанџе.Цедила сам и цедила, све док се цедиљка не би запушила од пулпе и коштица, али он је тражио „пуну чашу“ и ту није било помоћи, само би то прихватао да попије. Увек је бирао чашу са више пене и балончића, ону у којој је сок личило на пиво са крагном. Увек сам морала прва да је испијем ја, а онда обришем надланицом усне. Онда би он лизао ивицу чаше и забадао језик у пену, затворених очију. Свима је причао да сам његова зла рођака, а не сестра, као свака обична сестра. Ни данас не знам због чега је то радио. Био је мој једини брат, који је умро једног дана пред нову годину, са колачима у замрзивачу којима се никада нећемо почастити, а које сам спремила за нашу децу и све нас, да се послужимо кад одзвони Нова 1990. година.
Фотографија: Банушка спава, негде на мору
Спавао је тако лагано, да се при светлости новог дана једва видео на кревету траг од проспаване ноћи. Када је мењао постељину, говорио би да се нов чаршав раствара као бела крила, а да он прстима прелази преко његових ивица као преко ивица сопственог живота. Понекад бих видела да је плакао, а он би само мирно рекао „Само сам чистио неко ђубренце, фрагменте, тражио комадиће да попуним рупе на души, да закрпим подеротину“, а онда би пружио руке ка мени и само ме загрлио.
Покушавам да повратим његов поглед: питањима, именима, малим тренуцима које смо имали, али све што остаје је светлост која допире са неког удаљенијег места. Чак и речи, које проналазим у тамном џепу свога срца, превише су слабашне, као да у том тихом свету он бира речи које га више не одражавају. Све што могу да урадим је да се заборавим, уз јасне, светле, обојене слике које се мењају пред екраном у мојој машти. Понекад, само замислим да му стискам руку, а онда је пустим. Пред ту Нову годину, нисам могла да видим даље од обећања годишње промене; та је година била без маске, као туга. Читава армија сенки креће се према мени преко мочварног поља, а њено непомично око сврхе уперено је право на мене. А ја, у тузи, истурам браду као мушкарци при бријању, да затегнем кожу на вилици.
Сећање: пад са дрвета
У бљутаво пролећно јутро, шљива у нашем дворишту је тек била процветала, а на врху се скупило гнездашце које га је јако занимало. Одлучио је да се попне и проба да украде једно јаје. Док се пео, у глави му се вртело, од узбуђења али и страха. Онда му је једна тачкица коре тога дрвета упала у око. Сећао се јасно и сасвим оштро како га је дрво у следећем моменту једноставно истресло са себе, као да се љути што се он пење.
Одједном је почео да пада, а нама је изгледало као да му је неко одвалио руке од стабла и натерао га да се пусти. Гребао је ваздух, као канџама, док је падао, у тишини, а онда му је тело завршило на земљи, уз потмуо ударац који је личио на „буб“, као да је Банушка био испуњен оловом. После неколико тренутака почео је да пузи по трави испод дрвета, али, као омађијан, некако меандрирајући и испуштајући чудан звук, као да мумла, као када се у аутомобилу окрене кључ и машина почне да брунда и да се загрева . Ми деца нисмо знали да је овај пад био опасан, да је мој брат могао да остане непомичан, паралисан или да погине. Прогутао је сузе и дошао до ваздуха, гутајући бол. Није хтео ништа да каже, ни тада, а ни никада после тога, али је за сваки његов неуспех у школи наш отац кривио баш овај пад. Беле раде покривале су дно нашег дворишта, као ситна изненађења. На Банушкиним сићушним раменима сунце је, као близак стари пријатељ, било испружило своје златне руке.
Када је требало да се роди његова ћерка, он ми је поверио: „Знаш, нисам још спреман да се одрекнем своје карте за ону важну игру генетике; да је оставим у корпици поред телефона, у којој чувам кључеве и снове који ми више нису неопходни. Волео бих да сачувам ту половину прилике да неко наследи мој нос, кости, па све до ових четвртастих ноктију, који пуцају без разлога. Можда само зато што је тата говорио да се за његове нокте, исто овако испуцале, зна кривац: слабе, сиротињске ципеле и пуно буботака камењем у детињству, а да су моји нокти за њега комплетна мистерија. Волео бих да неко има овакве очи, смеђе, са кружним љубичастим порубом, које сам наследио од деда Тоше. Не бих да их поклоним неком непознатом, не још. Ових дана ће моје дете, из забрањеног порцеланског града наследити закривљене крајеве усана, на тебе и мене, и то ће бити једини остаци доброте и сећања које ће остати за нама; а добиће и ове кашичице са емајлираним дршкама, које ми је поклонила она баба- тетка Сеша, она што није имала деце.“
Сећање: како Банушка у болници описује пијанце
„Сви пијанци личе на жабе. Нећу, валда, увек бити овакав. Желим да будем као Дикан, јунак старих Словена“, каже, вртећи прст на коме је некада носио бурму- а тамо више нема ничега. "Болујем од неколико синдрома. Један од њих је "Синдром рударске несреће": пробудим се ујутру, лица изгужваног као да сам спавао у цегеру и не сећам се ничега. Као да сам доживео рударску несрећу. Други је "синдром личне карте": када ме на улици заустави пандур, зато што сам пијан, а ја му одмах, као по команди, сам нудим личну карту- да види да сам легално жив, да сам обичан грађанин, да постојим. Он ме одмах пушта да се удаљим. Покаже ми руком, као да каже: "'Ајде својим путем, кљусино". Ја опет нудим личну карту, а он, сад већ мало изнервиран, каже: "Ма, све је уреду, друже". Тако ја знам да је самном све у реду.
А у међувремену, гледам га како лежи, испијен и ситан, стојим уз сестре и чекам да се у зеленим таласима његовог срца покаже да се живот опет враћа. Лежи мој брат, у одласку, у дилеми да ли да се извуче још овај пут, чекајући да почне да делује лек и нахрани његову изгладнелу крв и извуче га из делиријума, назад у психозу. Прво се враћа његово тело, тресе се и јечи, а када се пробудио, био је увезан за своје добро, као мува у пауковој мрежи; везаних зглобова и с инфузијом у вени. Са леком у крви, посматрао ме је кроз прсте раширене као пераја, који су се померали као да хоће да ме загрли. А ја сам само мислила :“Потруди се да останеш, заборави на те слике које те муче. Опрости им свима, и покушај да се опоравиш“.
Сећање: тридесети децембар 1989. године
Банушка се буди, не знајући да је ово тај дан, спретних и лаких руку које су могле да поправе све, руку које су личиле на ластавице у лету, магичних руку. Буди се, зове ме телефоном, и пева неку смешну дечју песмицу, коју је научио од своје ћерке: „Ноћ је тамна, ти си сама, одједном ти неко закуца на врата, ти отвараш а вештица ти забоде три ножа у леђа. Крв ти лије, лије, вештица је пије, пије; мрави те грицкају, змија око врата, пауци у коси, ђаво нек те носи. Пишем ти писмо: другари више нисмо, запета, тачка, најежи се к’о мачка“...Пева, а мени врцају сузе од смеха, не схватам да се он уствари опрашта овом глупавом песмом, која обележава крај његових снова. Тако једноставно прави паузе да би удахнуо, пева као дете, какво ће увек остати... Само ће лећи, учинити тај мален корак да заспи и пустити све од себе, и ја га више никада нећу видети...
Има мање од сат времена, а мој брат то не зна. Време се скраћује, али он још увек то не зна, Он мисли на једно дуго летње поподне, када је, срећан, са својом ћерком, седео поред дечјег базена на нашој тераси и гледао наше две девојчице како се купају и циче од задовољства. А после тога смо пили кафу, он је дремао, на тераси окупаној сунцем, где је исијавала врелина, а ми тражили хлад испод импровизованог сунцобрана. За трен је сећање на облаке као мишји бркови, који су стидљиво покривали небо тога дана однело од њега свест о одласку. Само један трептај његових очију делио га је од свих нас, и када се тај трептај завршио, мога брата више није било.
Мој брат Бранислав, звани Банушка, био је нежан, танане душе и леп младић. Сви су га волели. Велики шармер, био је примамљив и девојкама, а девојчице су га гледале с усхићењем. Имао је дивну тамну косу и дубоке, продорне смеђе очи. Умро је последњег дана оне године у којој је, као и Христ, још увек имао тридесет три године. Његов одлазак опустошио је моје срце.
Нема коментара:
Постави коментар