Чедина

 

            Прича о Чедини, или Чеди, како смо је сви звали, долази као у таласима, или уздасима. Можда су то уздаси за кућом коју је она стварала, али су свакако уздаси, преврнути, изувијани као рукавица и тешки.

            Имала сам четири године, а мој брат две и наши су родитељи радили, тако да су морали да нађу некога да нас чува. Распитивали су код пријатеља и познаника ко би био вољан да долази и пази на нас двоје, док, једног дана, моја ујна не рече да има комшиницу која жели да ради и која се зове Чедина. И, тако је у наш живот ушла ова млада жена, куштраве, непослушне косе и лица потпуно прекривеног пегама. Остала је са нама, чувајући и моју ћерку, све док је то било потребно, до своје скоро шездесете године. Престала је да долази када је моја ћерка напунила десет година, али се никада нисмо уствари растале. „А како знаш колико ћеш ме чувати? “, питала ју је она, сасвим мала, а Чеда би одговарала „Ти ћеш ми то сама показати“. Била је непроцењива у детињству скоро све деце у нашој фамилији, јер се селила од једне до друге тетке, како је то потреба налагала и како су деца пристизала. Увек истичући како смо срећни што смо је нашли, моја је мајка говорила: „Могли смо свакоме да платимо да вас чува, али, Чеда вас је и волела, а то не можеш да захтеваш, а ни да платиш“.

            Чедина Весовић се доселила у Београд са двадесет четири године, после удаје за неког Новаковића. Никада није изговорила његово прво име, као да јој је тако било лакше да одржава неопходну дистанцу од сећања на тог човека и кратког, неуспелог брака који ју је оставио разроване душе. За тог „Новаковића“имала је само две речи: „билмез“и „битанга“.

            После удаје, Чеда се доселила у једну необичну, дугачку зграду у Крфској улици, где је свака породица имала по једну собу, а клозет и туш су били заједнички. Под је у ходнику те зграде био од црвене цигле, а исто су тако били уређени и клозет и просторија за туширање. Ту је Чеда  упознала и породицу маминог брата. За њу су мој ујак и његова жена увек били „Комшија“и „Комшиница“, без својих правих имена. Брак са Новаковићем трајао је једну ноћ и три месеца. Прва брачна ноћ била је за Чеду тако страшна и неподношљива, да је следећег јутра била пренета у болницу, без свести. Лечили су је око месец дана, од нечега тако грозног, што је захтевало и операцију, да се о томе касније никада није причало. Као дете, никада нисам успела да схватим шта је те прве брачне ноћи нашој Чеди урадио тај Новаковић, да је то захтевало бројне болне хируршке интервенције и оставило последице на њено здравље. Ни када сам одрасла, она није о томе желела да разговара, и тако је њена тешка тајна остала за увек њена. Само би одмахнула руком на помен његовог презимена и рекла "Ма, пушти, дијете".

            Вративши се из болнице, у свој нов, тек стечен дом, Чеда је доживела још једно понижење. Новаковић јој је саопштио да нема намеру са њом да живи и да она мора да „купи прње“и оде „ди зна“, како је то Чеда говорила. „А ја нисам била никаква шиндивила, флинта и фроца, да се сад враћам мојем оцу. Ја сам рекла „Ја сам се за теб’ удала и овде ја остајем, а ти види шта ћеш и како ћеш“. Та мучна заједница трајала је још око три месеца, уз непрекидно вређање које је Чеда трпела, немајући куда да оде. После тога, Новаковић је отишао „ко ће га знати ди“, најзад оставивши Чеду, да се више никада не врати.

            „Најтеже ми је било увече. Све хуји, шушти, а ја не смем д’ отворим прозор, све се бојим неко ће ме сколати и- нема ме више. Шушти лишће, мрдају се гране, а ја мислим- дош’о по мене неки ђаво!“

            Брат и ја смо Чедини задавали многе невоље. Извољевали смо око хране, стављали јој у џепове жабе и бубе, којих се посебно плашила; пљували у тањир пред њом, јер је била гадљива. Никада нам није ништа замерала, а када боље размислим, нема особе на овоме свету коме је Чеда нешто узимала за зло. Иако неписмена, без школе, скромна, умела је да се прилагоди животу у великом граду и сваку своју невољу подноси храбро, уз специфичну филозофију коју су други називали и „сељачка памет“. Увек је била веома скромна и комад меса из оброка остављала је за крај, када би га некако невољно појела, ситно га сецкајући. Мој брат би понекад чекао да она поједе све друго, па да тај комад меса дође на ред, а онда би га, муњевито, својом виљушком, „украо“ на њене очи и ставио у свој тањир. На то би она сасвим мирно рекла:“А што ти, сине, не кажеш да ’оћеш и моје месо? Дала би ти твоја Чеда одма’, да се не скањераш и да га гледаш“. Када смо видели да је наше неваљалштине уопште не секирају, одлучили смо да будемо „добра деца“.

            Одмах смо је веома заволели, јер је према нама била веома добра, стрпљива и брижна. Ништа јој за нас није било тешко: да направи прженице, сутлијаш, да купи лубеницу, да похује шницле.... Као основци, обећавали смо јој, више пута, да ћемо јој склонити пеге с лица, јер су је оне јако секирале. Једном смо јој рекли да смо прочитали да се пеге сасвим сигурно уклањају тако што ће калодонтом намазати цело лице и жмурити бар два сата. Послушала нас је. Седела је мирно, док смо је ми мазали; није се бунила ни када смо прешли и на уши и када се калодонт попео све до раздељка. Натерали смо је да легне и онда је покрили свим покривачима које смо имали у кући. Рекли смо јој да лежи мирно, да се не помера, јер је „такав рецепт“. На лице смо јој настругали и чоколаду, „да би калодонт боље деловао“, а она је све ово подносила без противљења. Лежала је мирно и одговарала на наша смешна питања, затворених очију. А када су се тата и мама вратили са посла и видели је да лежи непомична, под теретом свих покривача, само су јој рекли „Е, чедо, Чедо, па ова те деца завитлавају; ниси им ваљда стварно поверовала?!“ на шта је она одговорила „Ма, нека иг, мало да ми се душа одмори“. Ништа нам није узимала за зло. Спора, стрпљива, уносила је у наш живот ред и спокој, толико потребан деци чији су родитељи дуго послом одсутни.

            Убрзо по доласку у наш живот, упознала је Фићу, милиционера, који је свирао гајде и са ким је поново себи  допустила да сања о заједничком животу. Сећам се да је једног пролећа имала „стомак“и да се радовала њиховом детету.  Са плановима за удају, отишла је тог лета својим родитељима. Али, у родитељској кући у Клатичеву, отац ју је укорио да га је „осрамотила“, јер је дошла са стомаком „до зуба“ а неудата. Касније ми је испричала да му је тада рекла да не мора да брине, да га она неће осрамотити, па је у суседном селу нашла жену, која јој је „нешто разџарала по утроби“, и изазвала превремен порођај, после чега је Чеда опет завршила у болници. Млад лекар који ју је примио, рекао јој је да је код ње превремено почео порођај и да ће се они свакако борити да њено дете остане живо. Још ју је упозорио да вероватно никада више неће моћи да има деце. Чедина је тада родила девојчицу, која је била слаба, неразвијена и необично тиха. На речи младог лекара „да ће дати све од себе да мала остане у животу, иако је рођена у шестом месецу“, Чеда је само ћутала и одвраћала поглед. Девојчица није преживела, а Фића ју је убрзо напустио.  И, уместо да у њено срце туга стави горчину, она јој је донела љубав за сву децу. Ипак, њена безгранична љубав била је резервисана за девојчице, које је све звала „ћери“, а моје дете још и „пашче“.

            Чедина је била велика помоћ у нашој кући, не толико нама деци, јер смо већ били у основној школи, колико нашој мами. Била нам је одана и само је једног дана рекла да мора сада да помогне Секи, а после тога је ту била Ика, па њене две „ћери“, и тако у недоглед, све до моје ћерке. Увек смо имали вести о њој, као да смо и даље скупа. Како смо расли у адолесценте, тако нам се Чеда прво чинила досадном и једва смо чекали да са њом завршимо разговор. Увек смо то радили с истим изговором. Ако би се јавио мој брат, она би га само кратко испреслишала како је у школи и одмах тражила да прича самном, говорећи „Ди ми је ћер“. Веома брзо, мој брат ми је додавао слушалицу, уз превртање очију, да би истакао да се досађује. И мени су следила слична питања:

-          Како си ми, ћери? Јел' учиш?, питала би Чедина својим спокојним гласом.

-          О, Чедо, откуд ти? Добро сам, учим, одговарала бих.

-          Шта има новог у школи? Јел су пронашли тај лек за пеге, ’бем му миша?!

-          Нису, ал’ одмах ти јављам чим га буде.

-          Него, јел’ слушате?, питала би мене, одговорнију. Јел’ те слуша онај магарац?

-          Слуша. Добар је, одговарала бих, чак иако је то било далеко од истине. Јер, мислили смо тада да је Чедина улога у нашим пубертетском животима завршена, све удаљенија, нејаснија, обасјана сјајем прошлих, безбрижних, претшколских дана.

-          Јел’, ћери, а како љубав? Јел’ имаш момка?, питала би, заинтересовано.

-          Немам, нико ме неће, Чедо. Кажу да сам глупа и ружна, шалила бих се са њом.

-          Немо’ тако! Немо’ ники да те лаже. Ти си мени, ћери, најлепша и најпаметнија, а и јеси, само су то мангупи и буцови, па те задевају! То што баведају, ниш’ да им не узимаш за озбиљно.

            Када би нам понестало тема, ја бих спремно слагала: „ Ево ти маме, отима нам слушалицу, једва чека да причате!“, а мама би пришла, мрдајући кажипрстом према нама, у знак неодобравања. После би са њом дуго причала, као да живе у истом свету и да имају пуно тога заједничког. А, и имале су: нас, децу, за Чедину заувек малу.

            Седамдесетих година прошлог века срушена је приземна зграда у Крфској, и сви станари су били расељени. Чеда је добила „стан солидарности“, и веома је била поносна када је од уштеђених пара купила нов „те- ве“. Највише је волела када на крају "Дневника" причају о временској прогнози, и увек би то пажљиво слушала, мада никада нисам схватала да ли јој је стварно важно то што се приближава хладан талас са  севера Европе, који ће се кретати преко Панонске низије, захватити Београд и у наредних неколико дана спустити ка југу земље. Своју дотадашњу забаву, емисију "Извештај о водостању" на радију, престала је сасвим да слуша и поклонила апарат Надири, својој првој новој комшиници. Тада је већ стекла и пензију, остајући увек чила и добро расположена.

* * *

            Неколико дана пошто сам се из породилишта вратила са „пакетићем“, једног поподнева, у марту, на вратима стана појавила се Чеда. Само је рекла: „Ево мене, да ти, ћери, помогнем“. Обрадована, стварно изненађена, била сам очигледно јако збуњена, али ми је Чеда мирно објаснила. „Сањала сам твоју мајку пре два дана. Каже ми „Ди си сад, Чедина, сад си јој најпотребна“, па, мислим, д’идем, да се нађем. И, ето ме! Мислим, ако ти ’оћеш да ти ја долазим, ћери...“

* **

            Донела је Чедина у нашу кућу свој мир, вечни оптимизам и спокој. Она је веровала једино у лепоту реда, предмета у домаћинству сређених на најбољи могућ начин, без непотребних украса од речи, и то је покушавала да пренесе и на моје дете. Сећам се да није волела чак ни филмове у којима се прави неред или штета. Када би ауто пролетео кроз неки излог, или се превише пуцало, Чедина би рекла: „Ау, тол’ка срча и уништено све, а чему?“

Проводиле су највише времена склапајући слагалице; лечећи недовршене пејзаже, пунећи их планинским венцима; поново су спајале мртву природу, грану јабуке стављале у вазу, све са плодовима. Као да се Чедино стрпљење проверавало у свакој тој слици. У слагалицама се све поклапало са њеним системом сређивања и практичном страном њене природе. Прво би преврнуле све комадиће, да не би могло да се види шта имају; чак и када се радило само о нажврљаној падини, зеленој од траве. А онда су се јављале ивице- те назнаке предела; правилне и препознатљивих црта- да вам буде лакше да их уклопите. Затим би се појављивала  сама суштина: штала, чамац, стена, соба- нејасна светлозелена боја која је окупљала целокупну слику. Најбоље би, често, било садржано у оном делићу који би увек недостајао или можда никада и није био у кутији. Онај делић за кога њих две не би знале да недостаје све док се чудно не би завршило небо, замак. Делић из живота, на коме је баш недостајала  та једна изрезана стварност. Чедину је увек збуњивало то што би им такав један комадић, продукт масовне производње, обичан, глазиран и незавршен, задавао толико муке.

            И, као што се манекенке у каталозима смешкају испред тапета са морем и вечно су младе, тако је и моје сећање на Чедину вечно младо и сада претежно везано за њено друго појављивање у нашим животима.

            Иза њене родне куће било је дрво шљиве, које је једва стајало. Када смо били у посети њеном Клатичеву, и тада је оно већ било старо. Кажу да никада та шљива није рађала. Њена се кора, избушена кљуновима птица одвојила од дебла. А комад те коре, препун шиљака и некако чудно назубљен, лежао је на земљи. А ипак, Чедина никада није дозволила да је исеку, говорећи да и за ту шљиву има наде: наде, коју је она сејала свуда око себе и  коју је видела у једном једином замишљеном бљеску шљивиних белих цветова.

            А онда су дошле године када је Чеда престала да ради. После прелома ноге није више долазила тако често да нас види. Пролазиле су године, а онда, пре две, она ме је позвала и после великог премишљања, успела је да натера себе да од мене затражи услугу . Рекла ми је телефоном да јој се „можда малко искривила уста и да је издају ноге, ал’ да је докторка рекла да то није ништа, па да се не сикирам..“ Због тога сам се нашла у радњи која се звала "Све за старе", да јој купим штап. Са картонске рекламе гледао ме је благонаклоно неки старчић, можда баш отац власника, упућујући руком на поређане пелене за одрасле, гумене чарапе за вене, даске за тоалет са којих се лакше устаје, јастуке за удобније седење и силиконе за растављање прстију и чукљеве. Само један поглед на амбис старости ми је био довољан. Купила сам штап, журно изашла и пошла ка Чедином стану. Тамо сам села и почела да отварам превише шарену кутију. Она се смешкала оном добром страном усана, гледала у штап  и рекла "Миша му његовог, к'о да је стиг'о Божић Бата!"

            После тога је одлучила да оде из Београда својој сестри у унутрашњост. Можда се осећала усамљеном, остављеном, заборављеном. Никада је нисам питала за разлоге такве одлуке, мислећи да ће јој бити боље да не живи више сама. Већ је била оронулог здравља, са дијагнозом „ангине пекторис“, за коју ми је рекла да јој не звучи „као болес’, него као оно страно јело, зелено, са печуркама... као оно са телевизије што кувају а нико не мож’ да се од тог’ наједе“.

            Сећам се и дана, кога није прогутао неки грубљи звук- сирена, мобилних телефона и часовника навијених баш да звоне у том тренутку- уздаха вентилатора који се гуше изнад кардиомонитора. Био је то дан када су је одвели у болницу, јер јој је „позлило срце“. Седела сам забринута и тиха и надала се да ће они који су тада били са њом, поред кревета, моћи убрзо поново да чују равномеран ритам њеног дисања. Али, већ после неколико дана, смрт је склизнула испод површине њене коже, растежући онај свој крокодилски осмех, а она није викнула, није осетила ни панику, ни страх. Само некакво слабашно затезање у грудима. Смрт је изговорила Чедино тајно име и она се помирила са тим да више не може да остане са нама. Није било времена да се поздравимо, да јој кажемо колико нам је значиа.

            На дан њене смрти, као да сам чекала објашњење које би потврдило да је дошло до грешке. Тог објашњења није било. Чак и да је тако, она би се гегала унаоколо, спокојна чак и тих последњих месеци, као да неће имати довољно времена да све доведе у ред. Небо је било дивно, необјашњиво ведро за септембар; кроз прозор су допирали звуци улице и вреве- воза у даљини, ужурбаних таксиста који су настављали да одвозе путнике тамо где су ови били наумили. Тек трећег дана пошто је она умрла, сустигао ме је талас суза, непозван али добродошао. Призвао је једну слику свеће која је догоревала једног дана неке године, када су нас пратиле рестрикције струје; уствари, слику језерцета истопљеног воска у коме бљешти фитиљ и пуцкета, снажно и на кратко осветљавајући сто, као да зна да ће се ускоро угасити.

            Моје најснажније сећање на Чеду потиче од једне зимске вечери, када је моја ћерка а њена „ћер“, јер мене више није тако звала, имала пет година. Оне су тада одлучиле да одемо у парк, на снег. Покушавале су да направе снешка белића, а снег је био превише влажан и већ је почело да се смркава. Парк је одзвањао од дечјег подврискивања, а моја Чеда је, скинувши рукавице, стискала грудве снега у формације које су, наслагане и притиснуте једна на другу, требале да формирају тело тог снешка. Све јаче је вејао снег, као у капсулама, у зрнима суснежице, да прекрије брокатом крила птица у гнездима. Како је то бело зрневље падало и односило тмину, остављајући је само у меким обрисима, између пахуљица које су све јаче пристизале, и њих две су попримале обрисе малог и великог снешка. Снег је неуморно покривао бобице и лишће, гранчице и назубљене остатке траве, претварајући их у гомиле без облика, као мекано камење, наслагано једно на друго. Ивице травњака, покривене чаршавима од нападалог снега су се затварале према зградама и просторима око парка, као у оку.

            Осетљиви као поверење, слабашни кристали сијали су под тек упаљеним светиљкама у парку, а њих две су се и даље играле, трчкарале и поцупкивале. Можда је данас време, када ми се у свом сјају враћа тај дан, да се изговори једна мала капсула молитве за Чедину; ситна као зрно на бројаници, малецка као ушица на најмањој игли, где нема места ни за шта друго, осим за танак, свилен конац.

            А моје сузе за њу су као кајање због свих излазака и залазака сунца које она неће видети; долазака и растанака у којима ње неће бити. И две године од њене такозване смрти, још увек се надам да ће зазвонити телефон, неког јутра када је небо без облачка, и да ће се просути ниска њених спорих речи у моје ухо. Само је потребно да склопим очи и чујем њен миран, спокојан глас коме се никада није журило; да осетим њен искрен загрљај као свакога дана; да осетим како се, када креће својој кући, круг од њених руку стеже око мога врата и ја му се радујем. Замишљам да стојим на тим вратима, осећам мирис њене косе, а то је уствари само со у мојим сопственим сузама.

            Нисам видела како њена фамилија баца грумен земље на њен сандук. У мислима молим Чедину да ми помогне у мом неверовању, можда ће оно једног дана и престати. А за сада, моје шесто чуло, појава необјашњена у науци, одржава је сасвим близу нас. Пре него што се отворе латице новог дана, мислим на њену благу душу и на то што ћу рећи о Чединој смрти- како је била добра према њој. Чедина није доживела да је месецима окрећу у кревету, нису је посећивали они чија је имена била пре тога можда заборавила; није било бескрајних сати болова. Замишљам како ћу свима који ме за њу питају, рећи да смо и моја ћерка и ја уствари захвалне што није било времена да се опростимо, па не морамо да се осећамо кривима за оно што је осећала пред одлазак сестри- усамљеност. Рећи ћу како је Чеда мрзела идеју да буде неком на терету, инвалид, и како је увек била превише поносна да тражи помоћ; како је у своме одласку од нас ипак била ослобођена стида, који је сматрала „судбином гором него сама смрт“. А моји ће пријатељи климати главом и одобравати, али ћемо ипак знати: да ниједна смрт није добра према усамљенима, заборављенима, остављенима.

            Остала је као дух који влада нашом кућом, чак и „оданде“.