Једном, када сам отишла да изјавим саучешће у комшилук, седео је међу свим тим светом један свештеник и само сам чула последње што је рекао: "Ма, нисам ја оседео од доброте, него од ђавољих послова!"
.....
Били смо јако имућни, мој муж и ја. Он је радио као приватник, није га било по цео дан у кући, а ја сам, иако запослена, имала на плећима све што овакве жене вуку, па и њега. Ћерка је имала 13 а син 18 година када се догодило то што се догодило. Боље да кажем "када је почело да се догађа то што је трајало пуних годину дана". Имали смо велику кућу, и жену која је једном недељно долазила да поспреми.
Те године мој се однос са мужем јако погоршао, стално је био бесан, а у спаваћу собу је престао да улази. Дошао би само до врата, по гардеробу, коју је тражио да му само додам. Сиктао би као змија, увек незадовољан, уморан, говорећи да га нико не разуме. Спавао је на каучу у горњој, гостинској соби и често сам чула да јечи у сну. Немирног духа, као да је постајао још немирнији са наглим размахом своје приватне праксе. Били смо, чак, ангажовали и једну младу девојку, тек нешто старију од мога сина, да нам буде секретарица и записује телефонске поруке када је мој муж на терену. Једно младо, ведро чељаде, крупних очију и дугонога, одмах се допала моме сину. Тражио је разлоге да са њом проводи време, али није то могао баш често јер је био редован ђак, док је та мала била одлучила да већ зарађује за живот. И мојој ћерци се Девојка јако допадала, видела сам да се труди да је импресионира. Те - "да ти покажем моје најдраже сукње", те - "да видиш моје албуме са сликама", те - "види које имамо плоче"...све је пред њу износила, само да би скренула Девојчину пажњу. Постаде та Девојка пети члан нашег домаћинства.
Да не беше тог чуда са мужем, било би све идеално.
Болео ме је његов одлазак из наше собе, стискала сам зубе када бих се гледала у огледалу и мислила "поружнела си, више му се не допадаш..." Тешила сам се да сви парови са толиким брачним стажом пролазе кроз сличне ситуације, питала дискретно колегинице како је њима са мужевима, читала одговоре психолога у часописима за жене. Како то, баш сам размишљала, да мушкарци никада не траже савет од психолога за своје проблеме, па, зар њих ништа не мучи?
Једне суботе дође она жена да спрема кућу. Нисам баш била расположена, па одлучих да јој мало више помогнем, да се испразним у физичком раду, да се ове сузе, које су стално претиле да ме издају, не би виделе. Нека тешка туга плела се око мојих ногу као невидљиви конци, осећала сам да нећу моћи још дуго да кријем своју тајну. Сапињала је та моја, женска туга, сваки мој корак, помишљала сам већ да ме сви "читају" и да ми нема спаса. Пред мојим лицем церио се развод брака а страхови који су надирали при самој помисли на то, имали су лица познаника; кезили су се на мене и дању и ноћу и ја сам просто венула а да нико није знао прави разлог томе.
Дође она, па рече да почнемо од наше спаваће собе. Каже: "Нисмо дуго кревет померале, мора да је доле пуно прашине!", па нас две усправисмо мој тежак брачни кревет. Кад, оно, испод њега, уз сам дрвени рам, у четири ћошка- крстови од теста; залепљени, бели, али некако чудни, утиснути прстима, да те језа спопадне. Гледам ја у то, гледа и она, па рече: "Ау, јадна ти мајка, теби није лако!" Погледа ме, некако сажаљиво, са разумевањем, па настави: " Теби неко ради о кући твојој, и мужа ти од тебе одваја!". Претрнух - било је јутара када би он само стао на врата, бесан, осион, и почињао као змај из народних прича,да урличе, баца ватру: "Кошуљу, додај!", "чарапе, додај!", све са врата, као да га је нека невидљива сила спречавала да уђе и узме из ормана све што му треба. Ваљда сам побледела, заврте ми се соба, онемоћах и почех да плачем. А моја помоћница рече само: " Тешко ли је теби", и то је понављала целог дана.
Сутрадан, одох право у цркву и позвах оног свештеника у страну, да му се поверим. Одмах ми би лакше, а он ме охрабри да ће следећег дана, одмах изјутра доћи и да ћемо окадити кућу, па рече, онако, за себе: "Ма, ђаволска су то посла, ђаволска..."
Не знам како сам провела ноћ, али ујутру, одлучих да се поверим и деци. Рекох им да је неко у нашој кући врачао. Помогли су ми да све ствари из велике собе ставимо на средину, како би свештеник могао да прилази ћошковима. Кад почесмо да дижемо столице на велики храстов сто, испод сваке од њих, баш испод филцане поставе преко федера и шујташа, вирио је по један папирић и комад црвене вуне. Донесмо алат, па, тешком муком одврнусмо старинске шрафове, кад, оно - испод је на свакој столици била цедуљица с именом наше Девојке! Дође и свештеник, а ми, као ошурени, у глас испричасмо шта смо пронашли на столицама. Он нам рече: "Вама је ова девојка под столице ставила цедуљице са својим именом да би се устоличила, а црвен конац - да њу не прати несрећа у том науму. Ви имате посла с озбиљним враџбинама, не шалите се да јој се супротстављате, нити да је истерате од себе. Она има наук у тим пословима, неко њу подучава, а тек ће се видети ко је то."
Од тада су наши дани и ноћи постали као мора. Никада више нисмо смели да спавамо нас троје у исто време. Чекали бисмо да се мој муж врати кући, па бих онда ја дежурала, а деца спавала. Син се зарекао да ће убити Девојку. Када сам рекла деци да ћу се развести, ћерка ми је запретила да то не радим, јер ће се она бацити с моста; не може да замисли да тата оде од нас.
Сазнам ја где та Девојка станује, па се запутим њеним родитељима, да са њима поразговарам. Звоним на врата, чујем комешање, као да се двоуме да ли ће отворити, и онда отвори њена мајка. Млађа је од мене, видим, а иза ње постављен сто. Представим јој се, а она ме позове да уђем. Кад, за столом, седе мој муж, загрљен са њиховом ћерком, и Девојчин отац, али озбиљног израза лица. Објасним да имамо велик проблем откако она долази да ради код нас. Замолим их да утичу на њу да више не долази, а родитељи- ћуте, а Девојка се само смеје. Нагла главу ка моме мужу, смеје се наглас, њему у косу. Он - не сме ни да ме погледа, све гледа у страну. Ћути, не проговара, стиснутих зуба ме слуша, ломи једну кутију цигарета, ломи је и само ћути. Одједном, рукне из њега неки мени непознат глас, и тај глас рече: "Ето, јесам ли вам рекао, она је скроз луда!". Људи ме гледају немо, у тишини, као да не разумеју шта им говорим. Почех да плачем, кажем овој мајци: "Видите како је нама са њим, па он има децу; има мене, молим вас, па и ви сте мајка...какву судбину желите ви тој својој ћерци, кад је пуштате да долази код нас?" Сузе ме гуше, молим да нас оставе на миру, али сви ме само ћутке посматрају. А Девојка, забацила косу и смеје се, смеје.
Увече се муж врати кући, још љући него иначе. Поломи све по соби, виче, удара око себе, као помахнитао. Деца се закључала у горњу собу, не смеју да провире. Сетим се свештениковог савета да морам да будем са њим блага, па га питам: "Зар ти не видиш да си се променио? Зар хоћеш све да изгубиш због ње?"
После неког времена сазнам да је Девојчина мајка из једног села близу манастира Раваница. Упутим се тамо, покушавајући да сазнам нешто о Девојчиној фамилији, да видим шта о њима село прича, све у нади да ћу разумети какав сам то страшан лоз извукла баш ја- у овом кратком животу, да ме снађе таква судбина. Код првих комшија представим се као "забринута мајка, чији је син заљубљен у Девојку".Они ми кажу да је Девојчина породица позната по враџбинама, да се њима баве све жене из те куће, и да су веома опасне. Силно ме наплаше, да бежи тај мој син главом без обзира, јер оне хоће и да "вежу", да баце и друге страшне чини...
Не сећам се како сам уопште одатле пошла и нашла се пред манастиром. Као у бунилу, лутала сам кроз шумарке у околини, оштро грање шибало ме је по лицу, али, ништа нисам осећала. Испред мене, око мене, изнад и испод отварао се амбис који је претио да уништи целу моју породицу. Све је нестајало пред силама са којима нисам успевала да се изборим. Ја са средњом спремом, солидно образована и прагматична, особа на коју си могао да се ослониш у сваком тренутку, клизила сам у провалију, клизила и схватала да нама нема много помоћи.
По повратку, испричах све деци и свештенику. Он нас упозори да увек постоји разлог за мужевљево агресивно понашање, и да га Девојка и њена породица свакако "везују", преко хране и предмета које му дају и у непосредном контакту. "Уосталом", рече он," проверите његове ствари када следећи пут направи неку невољу, сигурно ћете наћи нешто што није његово, а што личи на враџбину."
Сећам се да никада нисам хтела да гледам ни филмове са врачарама, враџбинама и сличном тематиком. Нисам у то, једноставно, веровала, нервирале су ме "празноверице" и "глупости", а сада се мој живот, на моје очи, претварао у јефтину прозу, петпарачку причу, на коју наседају младе успаљене гимназијалке.
Већ после неколико дана имали смо прилику да проверимо колико је мој муж под утицајем тих злих сила. Девојка више није долазила да ради. То је мог мужа чинило изузетно нерасположеним. Возио је бесомучно брзо и ризично, сви су се склањали од његових кола. Тако су, једне вечери, пред кућом зашкрипале кочнице и он је излетевши из аутомобила, улетео међу нас и са треском залупио врата. "Оставите ме на миру, сви!! Сви, и ти и деца!!Сви, јел' ме чујете! Побићу вас!"
Уместо да побегну на спрат, деца су се искрала иза његових леђа и ушла у возило, да пробају да нађу оно "нешто" о чему је свештеник говорио. И, стварно, у кишобрану смештеном испод задњих седишта пронађоше луткицу од крпе, начичкану шпенадлама. Луткица је имала косу као ја, хаљину од моје чипкане рукавице и плаве очи од дугмади, као моје. Из њеног тела вириле су сто две шпенадле. На месту где би требало да је "моје" срце, деца избројаше двадесет шпенадли. Згрожени, спалише луткицу иза куће.
Пролазили су месеци, дани су текли са несмањеним страхом и претњама. Изненада, и на нашу срећу, мој се муж разболео од грипа. Једне вечери је само, одједном, пао у кревет и добио високу температуру. Била је ово прилика да испробамо и последњи свештеников савет: да га физички одвојимо од Девојке и њене породице.
Лежао је дуже од три недеље, тај мој муж и отац моје деце; сам, врелог тела и стакластих очију, слабог стиска, изгладнео...Посматрала сам га, брисала му зној са чела, квасила руке и ноге ракијом, масирала упале слепоочнице. Лежао је, недодирљив за звуке и светло, у замраченој соби са тешким завесама. Био је слаб, понекад без снаге да се усправи у кревету, а дубока сенка прелазила је преко његових очију све чешће.
За те три недеље, Девојка и њени родитељи покушали су свакодневно да виде мога мужа. Долазили би и по десет пута дневно, увек са другим изговором и другим понудама. "Само да виде како је", "да му дају цигарете", "ваља да једе воће", "морају да га виде, имају важне послове ". Такви беху њихови изговори, али, деца и ја били смо удружени у непробојан фронт. Ови људи нису успевали да кроче преко нашег прага. Било је дана када су надирали као бесни вукови, с избезумљеним лицима и опасних погледа. Гребали, тукли ногама, ударали стиснутим шакама, покушавали, покушавали, одбијали да прихвате да не могу више до њега. Режали су, урликали, претили полицијом, претили батинама, претили да ће провалити, покушавали да се узверу уз олуке. Остављали су на прагу свежњеве црног конца и некакве комадиће смрдљивог воска у које су били утиснути животињски зуби; бацали на нас смотуљке црне свиле са исеченим људским ноктима.
Последњег дана треће недеље болести мога мужа, он се придиже из кревета и онако блед, сиђе у кухињу. У целој кући су иначе биле упаљене све сијалице, јер су прозори били затворени тешким гвозденим шалонима. Ми смо били породица под опсадом, али јединствени да не дозволимо да Девојчина породица допре до нас. У кухињи је тада био мрак, а он, онако блед и лелујав као трстика, седе изнемогао и упита ме: "Шта се то са мном дешавало? Ја као да нисам био свој"...
Испричали смо му о паклу кроз који смо пролазили, а онда га, уз помоћ свештеника и једног младог ђакона сместили у воз и послали рођацима у Македонију, где је остао два месеца.
Отворили смо кућу после његовог одласка...Деца су почела поново да се друже, да излазе и живе свој живот.
Више нисмо видели ни Девојку, нити било кога од њене породице. За та два месеца, колико је муж био у Македонији, живот је постајао све обичнији, мирнији, и све више личио на "оно од пре".
Када се муж вратио, опорављао се дуго и у тишини. Нисам га више волела. Био је мали, бедан, сломљен, застрашен. Никада нисам заборавила кроз каква смо искушења сви ми пролазили због њега.
Сама, сама, себи довољна и празна, одлучила сам шта морам да урадим: када ме је, са пуним рукама, једне вечери после пола године, замолио да му отворим подрумска врата и упалим светло на степеницама, како би однео неке кутије у подрум, ево шта сам урадила: отворила сам врата и направила покрет руком као да посежем за прекидачем, а он је ушао у мрак, сигуран да корача према светлости. Гурнула сам га низ степенице и затворила врата.
Недељу дана нико није силазио у подрум.
.....
Овде нас често посећују жене из невладиних организација. Пишу студије о положају жена у савременим друштвима, па скоро увек желе да знају колико смо дуго "трпеле", "патиле" пре него што смо се одлучиле да убијемо. Увек им исто одговорим :"пошто сам урадила то што сам урадила (неко каже да сам неког "убила", а ја кажем да сам себе "оживела") постала сам, најзад, спокојна, своја, задовољна. Сама, са својим мислима. Од тих жена сам добила касетофон и музику, неке траке. Стално слушам само једну, неког Наполитанца, зове се Роберто Муроло. Највише волим њега да слушам, као да пева само за мене. Од целе касете, најчешће "вртим" једну једину песму, "Куоре 'нграто"- незахвално срце.
Нема коментара:
Постави коментар