Моје срце, усамљени маратонац, бира да борави увек у истим местима. Не рачунам ту стране градове, где су ме водили случај, жеља за авантуром, струка, или љубав према друкчијим пределима. Негде сам прочитала изреку : "Човек се увек нађе у месту чију је слику носио у себи" и мислим да су два града и два села мог детињства баш таква, јер ме је њихова слика обележила тако да их за увек носим у себи. Та места су: Чуруг лети, Чуруг зими, Београд лети, и Београд зими. Моје сећање и успомене говоре ми да је разлика међу сва четири места толика да сам сигурна да сам живела у потпуно различитим географским пределима, који немају баш никакве сличности, осим што се исто зову.
Најраније године провела сам у Чуругу, поред Новог Сада, одакле је била породица моје мајке. У Чуругу су, у моме детињству, живеле и моје три тетке- Мица, Нада и Сеша и бројни даљи рођаци. Ја бих одлазила код тетка Мице и Наде, а њихова прва комшиница била је њихова рођака Сеша. Детињство сам проводила између ове две куће у истој улици, играјући се са дечурлијом које је било толико много, да су, држећи се за руке, могла испунити наш шор. До поласка у школу, проводила бих два, три месеца лети у овом селу, и макар два зими. Чурушко лето било је кремасто, згуснуто и само лежање на трави било је за мене као природно спајање са целим светом. Летњи дани били су као заустављени у времену, као делићи слагалице, исцртани, обојени и разних облика а које ниси могао да разумеш док се не би уклопили у ширу слику. Били су то дани као од пенушавог шама, прозрачни и лагани, као исечени од најтањег шареног папира...
Чега се сећам из педесетих година и лета у овом питомом селу? Дрвеће је стајало непомично у летњи дан, и као да није пружало хлада, јер је сунце било тешко и лепљиво као мед. Сећам се жетелаца на пољима жита, док су ми босе ноге поскакивале по стрњици као по жеравицама, којима се никада не надаш. Друга деца су ми се смејала, мени, "грацкој девојчици", иако су знала да свим срцем припадам њима и овом пејзажу. Ипак, била сам ненавикнута на разне мале замке које пред дете поставља живот на селу, али сам их храбро савладавала. Једна од таквих невоља била је и стрњика. Високо у ваздух дизале су се препелице и испуштале некакав праскав звук, који ми је личио на ватромет какав сам виђала у родном граду.
Много времена лети деца су проводила сакривајући се у чардаке- грађевине од дрвених летвица, какве је имало свако домаћинство. У тим дрвеним оставама, у којима је увек пријатно струјао ваздух, чувало се сено, кукуруз или друга храна за стоку. Из чардака је у лето висила трава, као водопад, а уђеш ли у овај издвојен свет, мирисало је као у пећинама направљеним од самог биља. Лета су била таква да је кожа глатка и помало лепљива; девојчице су причале као да преду, а дечаци нису знали шта да раде да би се забавили. Радо смо се крили у чардаку, жвакали исту жвакаћу гуму, чупкали једни другима светле маљице по рукама и кикотали се, идући од дворишта до дворишта, неспутани и весели. Понекад, када бисмо се заиграли, чинило се као да се цео чардак откачио и плови у ваздуху, као брод, у дану који није имао ни почетак ни крај.
Летња ноћ је у селу била мирна и тешка, јер је јара равнице трајала све до зоре. Чинило се као да ће се Чуружани сутрадан ујутру растопити под сунчевом светлошћу и очврснути у неке сасвим нове облике. Дневна светлост је била крцата златастим тачкицама прашине, које су лебделе у ваздуху и због којих су лица изгледала питомија, а главе као да имају ореоле. У тетка Мициној башти, где би ме послала да донесем першун или паприку, дебели плодови парадајза падали су као драперије са дрвених притки, сваки из цвета неодсеченог у јуну, када се обично скраћују изданци- расипници.
Лети ме је тетка Мица водила на њиву. Тада сам мислила да сам најважнија особа у читавом селу, јер су ме сви слушали. Нисам дуго знала разлог овоме; била сам исувише мала и свима смешна, тако да су ме пуштали да брбљам шта год желим и свима додијавам, са поњаве прострте у хладу. "Мора да сам краљевске крви", мислила сам, јер сам седела испод великог, црног, мушког амрела и млела, као права мала џафтара. Издавала сам "к'о велика" наређења, командовала мушкарцима и женама који су копали. Док су се гуске дизале из шевара, прво уз прасак, као кад пукне кеса од папира, па онда спорије, као кад се цепа платнени чаршав, ја бих довикивала :"Ехеј! Пази ленију! Држ' ленију! Не мрдај мотику ка Стеви! Пази, пчела! Опасност се спрема!" Одрасли су се смејуљили и одговарали "Ни бриге те није, биће све како ти наредиш!"
Границе мога царства у Чуругу биле су су углавном омеђене нашим шором и Главном улицом, али би се оне померале онда када смо ишли на њиву или обалу Тисе, на излет. Носили смо корпе, а у њима лубенице, сланину, кувана јаја, шунку, грожђе и свеже умешен хлеб. На Тису се ишло сваког лета, на његовом самом почетку. Био је то увек леп дан, а ишли су шогор Стева и Данилка, и њихов син Стевица, који је имао косу тршаву као четка за флаше; па увек окретне и сналажљиве сестре Џигурски, Јованка и Јулка Стајић, Цицини, Панешеви, Срећкови, Дражићи, сека Јелка, чика Гавра и њихова кћи Мица; моје тетке Мица и Нада, и ја. Полазило се рано, када је шор још био обавијен златастом јутарњом измаглицом. Састанак је био на рогљу, код бунара у Главној улици, па се одатле некако попречке ишло све до Тисе.
Једва смо чекали да се докопамо Тисе, јер смо тамо ми деца имали безброј послова. На обали су нас дочекивали ужурбани пауци и вилини коњици. Гледали смо како ови инсекти од нас беже ка избављењу, док су њихова жута јајашца, у пени, одлазила низводно. Волела сам да гледам како се отварају латице најчуднијег воденог биља и пољског цвећа, прво као нежна, изувијана свила, па све одлучније, стварајући мекане а чврсте облике који су пркосили дечјим прстима.
Брали смо дудиње, бобице свих фела; по жбуњу трагали за купинама, црним као тама бунара; грицкали огрозд и рибизле. Усне би нам постајале љубичасте, а руке офарбане и прљаве све до лаката. Са плодова смо склањали влажну паучину и онда их, неопране, трпали у уста. Уживали смо да њима пунимо уста до пуцања, а онда смо мљацкали сатима. Нудили су нам се ринглови, цвет багрема, ране јабуке петроваче, које су пуцале кад их загризеш као када гумени запушач излеће из флаше у којој си узбућкао пиво.
Ударали смо штаповима по жбуњу, тражећи скривена гнезда и рушили тунеле које су изградили хрчци; затрпавали лисичје јазбине. Одједном би се подигла летња измаглица и изнад нас би се отворило чисто небо, плаво и без облака, као прорез или подеротина у јорганском чаршаву. Чурушко небо је било светло, али непрозирно; иза плаветнила се није видело ништа друго, нити си могао да осетиш дубину тог простора.
А док бисмо ходали ка Тиси, старији су нас бодрили да певамо. Као да су само чекали да се нађемо на отвореном, неко од њих би рекао "А јел' мож' саде мало песме? "Ускликнимо с љубављу"", као да је тај светитељ Сава баш захтевао бескрајну равницу и шаш; шевар, птице, мирну воду Тисе боје блата узнемиреног са дна. Једва смо чекали да стигнемо на те излокане обале, где је од наших стопа блато оживљавало. Босе ноге су се дубоко утискивале у тле. Наши трагови у том масном блату као да су дисали под нама и испуштали уздахе.
Сећам се да су одрасли понекад покушавали да нам причају о историјским догађајима, али ми за то баш и нисмо марили. Очију прикованих на стазу испред, ишчекивали смо само једно- да почне наша авантура. Авантура ишчекивања се тако претварала у ишчекивање авантуре. Тиса је мирисала друкчије него Сава у Београду- на сладак муљ и рибу, а небо је над Чуругом било пространије него оно у Београду.
Моје сећање обухвата те дечје увек босе ноге, мирис осушене траве, гранчица и перја птица. Пљували смо у сваки бунар поред кога бисмо прошли, кришом од одраслих, јер би за овакво недолично понашање често следила жустра ћушка. Ех, шта смо све радили! Свађали се, качили се на ниске гране и висили наглавачке са њих, дотичући рукама прашину; кришом се шутирали испод дрвећа; ловили рибу на канап и корицу хлеба, без удице. Били су то дани који би се изненада завршавали, а из којих смо ми деца извлачили потпуно задовољство. Тада упијена срећа и освојена слобода послужиле су нам као златна резерва све до данашњих дана.
Кући бисмо се враћали по топлом мраку, уморни, лепљиви и задихани, испуњени задовољством. Са проласком поред познатих дворишта, наш се број постепено смањивао. Осипали смо се као перлице у летњој звезданој ноћи, све док се тетке Мица и Нада и ја не бисмо нашле испред "наше" куће, изнад које су заверенички сијале дебељушкасте звезде. Дочекивао нас је лавеж и познат мирис куће, удобност кревета- као чаролија. Још је иза нас три било света; они су ишли "заћошак". Сестре Џигурски вукле су се поспано, остављајући за собом густ, мрачан мирис Тисе и изломљене траве, ноћне фрајле и лавеж наше кере. Ја сам била спора, као гусеница која пред собом има цело лето да се преобрати у лептира. На повратку, по мраку, све је било необично и све нам се, због умора, чинило смешним, чак и то што се тамно небо спустило све до наших веђа.
Највећа сензација у Чуругу лети био је долазак Луна парка. Он би се сместио у центру, код цркве. Необични ликови са шареним марамама око врата, нехајно везаним у чвор, у морнарским мајицама какве смо виђали само у америчким филмовима; танких бркова и масне, "олајисане", зализане косе, растварали би и спајали чудне направе и шатре, па би онда постављали рингишпил. Једне године је, Мица, чика Гаврина ћерка, пала са тог рингишпила и добила "узрундан стомак" јер је бленула у момка иза себе. Сваке године је програм Луна парка био исти и сваке године смо ми деца одлазили да га видимо, са новим чуђењем и неверицом: "Поштована публико! Приђи, затвори очи у страху! Никада ову тачку пре нисте видели, а сумњамо и да ћете! Ево, овде, иза мене, зид смрти! Подигнут само за хероја! А на зиду смрти- возач Џони Јовић, из Јапана- Аустрија! Проверено најбољи возач света, возиће мотор по зиду само за вас!! Приђите, савладајте страх и грозу!"
Највише сам се плашила "Жене- рибе". Некаква прилично ружњикава и маљава девојка стајала је испред акваријума, у коме се љуљушкало "њено" гумено тело, прекривено свиленим полукружним ресама које су имитирале крљушт. Тело се завршавало чудним "вратом" и гуменим чепом као термофор, али ми деца то нисмо уопште примећивали. Наслоњена на зид акваријума, та длакава, дебељушкаста девојка је причала: "Рођена сам као полу- жена полу- риба, јер је моја мати док је носећа била, у рибњак вазда гледала. И, омаче се једаред и упаде, цела, до струка. Ето ти несреће, родих се ја оваква, ни жена ни риба. Муке моје огромне су: морам у води од пола бити, да ми се тело не осуши и не свене. А дете ће ми исто овако ојађено бити, и можебити још болесније -могу му се сушити и опадати крљушти, па ће у чорби каквој завршити! Не прилазите, дечурлијо, не гледајте у мене несрећницу; само послушајте моју тужну причу, да видите колико је важно штовати савете, чувати се од свакаквих невоља и слушати шт ти други говори!"
Као лопов, прикрадао се крај мојим претшколским годинама. Сећам се добро како сам осетила да се ближи крај нечему што се више неће понављати, бар не у оваквом, мени познатом облику. Десило се то пред крај августа 1960. године. Лежали смо сви у јендеку, сакривени у трави, гледајући како се људи скупљају у дворишту Суботарске цркве. Нико није причао, само смо посматрали како се у том дворишту роји нама необичан свет. Изненада, Јованка Стајић рече:" Па, са'ћеш ти ушколу. Нећеш више тако ни долазит' 'вамо, коднас..." Тада је почео крај те бескрајно важне приче о Чуругу и мени, када је школа звучала као страшна судбина која ме чека, и коју нећу моћи да избегнем...
Чуруг и Београд били су исти још по једном: свака кућа је имала старе. Кога год да посетите, гдегод да свратите да се играте, слика је била иста: у селу су они зими седели у ћошку, мирни, послагани као цигле или домине. Стари су у селу мирисали на млеко, понекад на шталу и сено. Најчешће су били обучени у тамне боје, у одећу једноставног кроја и практичну, а мислим да су и мушкарци и жене обавезно носили вунени "пруслук". Послеподнева би проводили у ћутању, али се тачно могло да осети како им кости клопарају, као да живе у некој механичкој играчки. Мислила сам да стари у селу воде живот као у кеси од папира- пун уздисаја, равномеран и чујан. Стари су били налик нама, деци. Њихов поглед је видео стварност али је разумевао и мој шарени свет; јер, њихова реалност више није захтевала објашњења.
А, опет, неке старе у Београду памтим као сањалице, које по цео дан кују завере и планове о бекству. Ситне, миришљаве бакице расправљале би се ходајући кроз собе, нечујним корацима. Ретко се сећам мушкараца; најчешће госпођа са дивним, хекланим рукавицама, извезеним крагнама прикаченим на црне хаљине копчама, и са ципелама које су правили мајстори код "Лондона". Један од често помињаних обућара био је гос'н Глоговац. Бакице мог детињства стављале су су на лице помаду од љубичице, а на образима су имале намалане округласте тачке, направљене кармином, које су имитирале "здрав" изглед и румене образе. Сећам се да су дивно мирисале на шипр или ружу, али не знам зашто таквих мириса данас више нема. Никада нисам од старијих чула да причају о дијетама, правилној исхрани и калоријама, као да су се тада, педесетих година у Београду, сви хранили здраво и правилно. Пријатељице моје баке, веома старе госпође су понекад тражиле да ме дотакну, онда када су им се очи већ биле преселиле на врхове прстију.
Зима у Чуругу била је обележена влажним ветровима равнице, који су снажно дували месецима. Свако кретање у селу одвијало се углавном због посла, а не забаве. Дан је био кратак, а због сенки су шорови изгледали ужи и приснији. Било је много снега, који је лежао набацан на ивицама стаза од цигле. Ту смо правили ходнике кроз снежне наносе и утапкавали их изнутра, сатима, да бисмо могли кроз њих да се крећемо. Ишли бисмо једно за другим, као поворка робова на египатским хијероглифима која носи дарове за невидљиво божанство. У мрачним ноћима, у којима се понекад не би видео ни прст пред оком, свеће у кућама мојих другарица искривљавале су фотографије на зидовима. Сећам се страха који је у мени изазивао одраз свећа по тим породичним фотографијама. Тек ујутру би лица на њима опет постајала пријатељска, а букети цвећа на "венчаној слици", који су ми се, по мраку чинили као пипци ужасних животиња, опет су постајали само обични букети и ништа више.
У кући мојих тетака, истинских јунакиња мог детињства, волела сам мирис прашине тек заложене пећи, када би светлаци угља лебдели у ваздуху и распрскавали се при покрету машица. Дебеле јесење муве спавале су зими непомично на увелим листовима мушкатле и ноћурка, у саксијама на прозору. Деца су суботом ишла на игранку у школи, где су се млади окретали уз музику ВИС-а "Фалкони", а варнице падале на плех око фуруне. Лица младића би постајала црвена као булка, а очи ужарене од топлоте те фуруне и присуства девојака.
Зими смо у јендецима поред пута наилазили на беле скелете мачака и птица, који су, несахрањени, лежали у лишћу прекривеном снегом. Прозори су, у леденим шарама, крили целе приче. Деци би се говорило "Затвори врата, ниси рођен у чамцу!", а напољу је постојао неки други свет: бео, углачан, као од стакла, мутан, са гранама као умоченим у кристал- шећер. Све је деловало укочено, чврсто, затворено. Снег је по крововима лежао дебео и нацигован. Само би прамење ветра понекад успевало да помери онај први, брашњави нанос и развеје нам га у лице. Многе послеподневне сате проводили бисмо на шору и смишљали шта ћемо да радимо. Некада бисмо се тоциљали. Дрвеће је пуцало под теретом снега. Шкрипало би под нашим ногама. Сисали смо леденице, гризли јабуке, тако хладне да су уједале зубе, или излазили држећи у шакама вреле "кромпире у чакширама". Тоциљали бисмо се тако дуго док нам се руке и ноге не би посмрзавале, па бисмо се скупили и у гомилу и најчешће одлазили код Сеше, где су се пушили наше рукавице и капути, побацани на њену велику пећ. Изложени изненадној топлоти Сешине куће, наши би се прсти прво бунили због бола вреле крви, а онда бисмо се навикли на пријатност ватре. Раскрављени, кретали смо да тражимо нову забаву. Једна од игара за касно зимско поподне била је "лемкање". Волели смо да се играмо код Сеше јер је она била вазда стрпљива и радо нам испуњавала детиње жеље. Молили бисмо је да узме њавећу јабуку и да је љушти, али тако да се кора ни у једном тренутку не прекине, одвоји. Што је дужи комад те коре вијугао пред нашим очима, то смо ми више цичали и навијали да се она покида. Они који би погодили да ће кора остати цела, добијали су од Сеше посластицу приде- "луфт штангле", неки чудан слаткиш, као испечену слатку пену беланаца, која се сипала у некакав четвртаст, "празан" калуп, који је имао само ивице. Сеша је увек правила овај слаткиш и ми смо је радо посећивали да бисмо јој искамчили коју штанглицу. Док би Сеша лемкала јабуку, мој се поглед заустављао на неком детету. Често је то била Душица Тапавица, старија од мене. Сећам се да су јој локне биле густе и жилаве, као та љуска од јабуке која се увијала и вртела пред нашим очима.
Без звука, лизали су језици ватре у Сешиној кухињи и правили шаре по зиду. После оваквих посета бисмо се разилазили и одлазили на спавање. У нашој кући, одрази сенки видели су се по зидовима, лица мојих тетака била су као од стакла, без тежине и значаја у том тренутку, као мреже бачене на воду.За мене је одлазак на спавање у Чуругу био посебно чудан. Била је то увек иста сензација, какву нисам никада осетила у Београду: сан је долазио на моје уморне очи као превара, јер бих му се увек дуго и безуспешно опирала. Тетке би равнодушно причале поред мене, радио је емитовао таласе звука, који су се појачавали и стишавали без моје воље. Из шпорета би се видео пламен и када би тетка Мица отворила вратанца да мало проџара ватру, углови собе би се појављивали у тој светлости и опет нестајали. Ватра је пуцкетала и праскала, али све удаљеније и тише и почињало би неко пространо и удобно време, Тетке су чаврљале, чинило ми се у налетима реченица, тише него обично, а гласови су им постајали меки, као вунени. На шору би се чуо удаљен лавеж паса, а село се смиривало и завршавало ужурбане дневне догађаје. Све би било топло, ушушкано, розикасто и златно. Зидови су се топили, удаљавали и приближавали, као да су од воде, док би ме плавили пријатни таласи спокоја. Онда би, одједном, гласови мојих тетака почињали да допиру са велике даљине, доносећи само фрагменте смисла "...а Стева је рекао да је она права шиндивила...", "Ма, немој!", "...е, јесте, баш је тако чула..." "да ви'ш Данилке- ни помакла се није!"... а ја бих безуспешно покушавала да ухватим суштину, док су ме плиме сна све више увлачиле у клопку против које није било могуће борити се; све дубље, даље од тих гласова, као да сам зачарана. Пре него што бих се најзад предала, дешавало се да ме тргне некакав звук, тако нагао и дубок као кад с обе руке треснеш по диркама клавира. Тај би се звук простирао кроз моје тело као резонантан, мрачан, потмуо талас, а ја бих се кроз пределе првог сна кретала отежано, мало уплашено али чистог погледа и уствари блажена, као краљица међу децом у сиротишту. После неког времена, пренела би ме тетка Мица у другу кућу, где се спавало. Завршила бих у хладној соби, у кревету загрејаном само за мене врелим црепом умотаним у ћебе, а онда би, ускоро, и оне стигле на починак. И њихови гласови би утихнули, као да их је прогутала велика птица која долази само зато да снесе месец на зимско небо.
Београд лети био је миран и спокојан. Сећања на мој родни град лети везана су углавном за школски распуст. Било је пуно деце у нашем дворишту у Косовској улици. Чеасто смо се сакривали у подруму, у коме је царевала тама пуна меких печурки и влажне земље. Сви смо се помало плашили тог подрума, који је био састављен од три дуга ходника под земљом, јер је зграда имала три улаза. Тако је тај огроман и дугачак подрум био уствари кружна тајна наше три зграде, у коме си увек могао да очекујеш некакву авантуру. Само су најодважнији успевали да прођу кроз цео подрум из "једног цуга", што се сматрало великом храброшћу. Једном смо тамо играли "ћораве баке" и нас неколико се баш било добро сакрило, када се, као влажно дрво које се мрви под прстима, иза нас чуо један необичан, шкрипав а притајен звук. Кашљао је то наш комшија, лица тако озбиљног као на византијском кованом новцу. Стари чика Ђура нас је толико уплашио и разбудио нашу машту, да више нисмо силазили да се тамо играмо.
Лето је било и откуцавање сата са Главне поште: правилно, умирујуће, ритмично, на 15 минута и тај звук ме је у детињству подсећао да је све око мене познато, обично, једноставно, ма како се у претходном тренутку чинило. Град је носио назнаке других светова, које баш нисам могла да разумем: стизали су нам из света глумци; дочекивали су их кафански свирачи. Окруживали су нас студенти, комшије, пролазници којима ништа не значимо, а ни они нама; изненађивали обичаји којих нема у нашој кући, понашања на које нас нису припремали. Беогад су били музичари, туристи, пробисвети, мангупи. У кафану "Косово", која је била у мојој згради, лети је стизао лед у таблама. Донели би га носачи, па би га бучно скидали са колица, а њихово довикивање трајало је све до кухиње, чији је прозор гледао на наше двориште. Тамо су келнери комадали дебеле табле, као рибари уловљеног кита. За време "кућног реда" у нашем дворишту се чула само тишина. Могла сам да сиђем у посластичарницу и купим лимунаду. Моја улица била је једносмерна, и ми смо често стајали на капији, посматрајући ретке аутомобиле. Осећали смо како врелина поиграва изнад асфалта и гледали како се бубе лепе на шофершајбне. Поподневни поветарац био је понекад као влажан сунђер.
Лети су гласови пролазника били хладни и равни, а поподне бисмо ишли у посету рођацима. Добро се сећам дебелог хлада дрвећа у сеновитим улицама, зграда са широм отвореним прозорима и завесама склоњеним у страну. Из станова би се, недељом поподне, чула увек иста емисија- пренос фудбалске утакмице и глас Радивоја Марковића: "Ауух, каква шанса! Каква шанса! У акцији је сада Леотар! Али, Пофалички се не предаје....гоол!" Сви су, чинило ми се, за ручак имали пржене кромпириће, а после су пили бозу и јели лубеницу, охлађену у лавору у купатилу или на чесми у дворишту. Сви су се много више дружили него данас, а посете рођацима биле су честе. Лето је било тако спокојно, да се из станова могло чути тикатакање сатова.
Сећање на нека лета ми је снажније- као на оно једно, када сам прутом, из гнезда иза наше куће, избацила једну малу свраку. Нешто ми је само дошапнуло да није баш у реду да птица направи гнездо тако близу земље. Сећам се како ме је збунило што је тај птић само одједном, изгубио снагу и преврнуо се на леђа, а главица му се била чудно суочила с елементима природе који су тада почињали да бивају његова судбина: земља, грудве прљавштине, прашина. Да, радила сам такве ствари само зато што је оно забрањено постало одједном тако доступно и било на крају тог штапа. Можда се то догодило истог оног лета када је мој брат, четворогодишњак, одлутао низ улицу и најео се прашка за буве, а ја осетила ужасну панику, која у мени лежи ушанченам годинама.
Зрикавци би лети почињали свој напев, као од пергамента, а пре тога би месецима ћутали. На полеђини листова у нашем дворишту сунце је исцртавало шаре, и деци се чинило да се ништа не дешава. Других дана, непомичне сенке би филтрирале светлост и нама се чинило да летњи дани шапућу. Гране би се чешале једна о другу, лишће преплитало. У даљини, изван нашег дворишта, чули би се умирујући звуци града који није превелик, а сопствени дах се простирао као звук гајди кроз тело. Минути би се вукли и оклевали, зрикавци певали некако досадно, окружени мравима, и цело лето би се опрезно увијало у појединачне, дугачке дане пуне златне тишине. Када бисмо отишли на излет у Топчидер, или још даље, под Авалу, лежали бисмо у пољима са разбацаним флекама булки и удисали мирисе, у тишини. Лети смо у дворишту играли пиљке, који би нам испадали по степеништу као драгуљи из џепа властелина; играли се шеширима са перјем и мољцима, а звезде ноћу нису пуцкетале, као у Чуругу. Седели смо пред вратима станова, у плетеним столицама из "Народне радиности" и играли на крову шупе у дворишту "тапке", са сличицама глумаца из жвака, или облачили лутке док су одрасли пили кафу. Ноћу нико није ни затварао а ни заклључавао врата.
Лети је у Београд долазио "Циркус Орфеј", а плакати с искеженим зубима тигра најављивали су сензацију: Ријана, Нандо и Алдо Орфеј још данас у вашем граду, а сутра већ у Новом Саду!". Циркус би се улогорио код Народне библиотеке, одржавајући неколико представа дневно. Сећам се одласка у циркус по кловновима, који су ми се увек чинили лицемерним, понијима за фотографисање, уз које стоје каубоји и прихватају жгољаве београдске дечаке да их попну на леђа исто тако неухрањених животиња. Посета циркусу испуњавала ме је још тада необјашњивом тугом.
У циркусу је најпосећенија била "Кућа страха", а у Кући страха, препуној искривљених огледала, царевали су чудни ликови, наивно наскикани и сви у истој драми, која се одвијала ту, пред нашим детињим очима: и џелат, и убица, и жртва играли су своју верзију живота за два динара. Они су изводили своје поједностављено виђење ритуала живота, као залеђену верзију стварности, али у неком нестварном времену. У тим кривим огледалима били су за увек повезани, као партнери у злочину. Убица је обично држао дугачак нож, крвав и крив. Жртва се невешто хватала за срце, од страха пред сечивом ножа, док је у даљини полицајац хитао да спречи овај ужасан злочин. У руци му је био пендрек, али се он није баш превише ослањао на ово оружје. Трчао је према жртви, а бркови су му се повијали уназад, ваљда од брзине. На крају слике се налазио џелат, го до појаса и у трикоу, са секиром у рукама и плетеном корпом, какву смо ми имали за доношење угља из подрума. У ту корпу требало је да падне отфикарена глава убице, док се џелат стрпљиво смешкао, лежерно наслоњен на секиру. У даљини се видео и свештеник, који је чекао да затвореник крене на погубљење. На једном крају ове слике писало је "Беаумарцхер- Марсеилле, Франце". Значи, цела ова прича- гиљотина, тамница, свештеник, џелатов алат и платформа за погубљење, чак и корпа у коју ће пасти глава, све је то било из Француске! А онда би се светло упалило, изненада и неправедно, баш усред нашег највећег страха и пред нашим очима би се појавили картонске кулисе, лоше зашрафљене сијалице, груб зид од цигле, исечени картонски обриси убице, свештеника, полицајца и жртве. За нова два динара могли смо опет на миру да уживамо у овој ритуалној сцени и сопственом страху.
Зима у Београд није доносила успоравање, као у Чуруг. Прва асоцијација на ово годишње доба у мом родном граду је "кримке", кожне ципеле са качкицама за пертле. Распуст је био бучан и препун догађаја, исто као и школски дани. На "Ташу" би се чуло цијукање сличуга, а ђаци су се вртели у круговима, ситни као расути шарени кликери. И у Београду смо правили тунеле од снега и провлачили се кроз њих бесциљно, напред- назад, док се не посмрзавамо и кренемо кући да се загрејемо чајем. Месец над Београдом зими је кошчат, а звезде су као усамљене грашке и немају краке, као у Чуругу. Понекад смо замишљали да видимо и планете покривене измаглицом, па смо пружали руке у јаловој нади да ћемо их дотаћи. Зима је био компот од јабука и шљива, мандарине само за нову годину, у пакетићу од Деда Мраза; свилене бомбоне на јелкама; кугле од правог, танког стакла; кики- бомбоне, шалови и рукавице из "домаће радиности", громби капути; тешка гардероба и топли станови. Пред сваким вратима у нашој згради био је сандук, а у њему- уредно сложене цепанице и угаљ за каљеву пећ.
Тих давних година, снажан ветар дизао је беле капе снега на северу наше земље, пролазио преко Београда и заустављао се у Пироту, а од њега су на целом том путу звечали прозори.
Једне зиме, када ми је било 10 година, десило ми се нешто грозније од "Куће страха" и страшније од филма "Њихало страве". Одрасла особа унела је у моје срце страх и зебњу. Једног таквог обичног, зимског дана, завршило се моје детињство: отишла сам на спрат испод, код деда Веље и бака Јелице, да видим тек оштењене кучиће његове ловне керуше. Наше су комшије "држале" самца, једног студента, који ми се чинио старим, јер је морао имати око двадесет година. Пошто сам стидљиво покуцала, врата ми је отворио баш он. Рекла сам због чега сам дошла а он ме је љубазно позвао да уђем. Нисам знала да домаћини нису код куће. Чучнуо је самном поред керуше и њеног окота. Дирнута тим тек подојеним, малим чупавим лоптама од миришљаве длаке, мазила сам керушу руком, а самац ме изненада упита "Волиш ли ти псе?". Онда, неочекивано ме пољуби право у уста. Згрожена, уплашена, слутећи да ту нешто не ваља, нисам успевала да се приберем и устанем из чучећег положаја. Самац се чудно смешкао, као да је ликовао што ме види збуњену. Само је непомично пиљио у мене, и напето ишчекивао мој следећи покрет. Хранећи се мојим страхом, као грабљивица која плену не оставља могућност да удахне, не скидајући поглед са мога лица, он се само чудно смешкао и чекао. Као под наркозом, жустро устах, обрисах уста надланицом и заждих ка вратима. Никада никоме нисам испричала шта ми се догодило тога дана, али је овај догађај свакако био крај мог чистог детињства.
Нема коментара:
Постави коментар