Јапанчица

            Тек што се беше окренула да мајци на суседној клупи дода марамицу, њена Јапанчица је нестала. Ташмајдан је велики парк, али овај део са љуљашкама баш и није тако прометан. Одједном ју је обузео страх, страх тако дубок и потмуо, страх за дете, које још и није као сва друга деца.

            Да, њена Јапанчица је била дете са Дауновим синдромом. Због те невоље, која се видела одмах после Анкиног рођења, Радомир их је оставио и побегао главом без обзира. Говорио је да му је потребно „још мало времена“ да прихвати да ће њихова мала бити заувек обележена, жигосана, другачија. Није могао да прихвати да ће им се смејати, свима трома, подмукло, иза леђа, никада у лице; да ће тражити разлоге због којих их је Бог обележио. А она је само знала да мора да буде мама, најбоља што може. И није имала никакву дилему: биће најбоља, иако не зна како се то постиже, али је, дубоко у превојима свога уплашеног срца, знала да ће то умети. Уосталом, Јапанчица јој је сама показивала како: ухватила би је за руку, водила њене прсте до својих уста и мумлала неке зачаране слогове:“Ум, ум, ам, ам“. Тако су, полако као после болести од које трну зуби и тресу се мишићи, њих две училе једна од друге како да живе. А она сама, учила је како да буде мама Јапанчици, детету са Дауновим синдромом.

            Није она била као друге маме у овом парку; никада није причала мобилним телефоном одбијајући да се бави заиграним дететом. Никада није затварала очи, у разговору са љубавником, који живи на другом крају града, а нашао се ту, као случајно- поред ње у парку. Никада, ама баш никада, није себи дозволила да ради ишта друго до да помно прати Јапанчицу; њене троме покрете, успорено гегање и отежану комуникацију са другом, млађом децом. Јер, Јапанчица је имала шеснаест година а изгледала је као девојчица од девет. Нису се примећивале ни њене напупеле груди; нико им није придавао значаја. То је унеколико олакшавало живот. Биле су само њих две, она се старала и волела своје дете, а Јапанчица је само живела и волела је, својим маленим, скривеним срцем, онако како то само уме дете које зависи од мајке. Јапанчица је волела грчевито, плахо, не умејући то баш најбоље да покаже. Али, прогнозе лекара биле су немилосрдне: "Будите срећни да вам дете пређе у трећу деценију. Та се деца лако разбољевају и још лакше одлазе. Нису отпорна на инфекције. Нису отпорна на зло овога света", говорили су јој.

            Али, била је једна мама са којом се дуго дружила, једна тиха, нечујна и скоро невидљива женица са сином оболелим од церебралне парализе. Сваког пролећа, мајка тог дечака гурала је све већа инвалидска колица. Њен је син растао брже од понуђених модела, па су му често из њих ноге вириле или се вукле по земљи. Брижна мама би их увек враћала на пречке од метала, говорећи :"Ето га, оће да испадне". Знала је да се за њима двема, мамама необичне деце, вуку шапати, као дебели репови :"опет оне две - церебралац, дауновка".

            Ето, зато се она и није никада бавила ничим другим осим пажењем свога детета. Није вртела прамен косе, мазно се улагујући потенцијалној прилици за мушко- женска дружења. Није ни имала косу која би омогућавала увртање праменова. Била је ошишана кратко; јер, строго, војнички, као по распореду одвијао се њихов живот и ту није ни било места за лакоћу и забаву, па чак ни за фризуре са дугим праменовима, које мушкарци тако воле. Радомир их је удостојавао посетама само док Јапанчица није затражила, у трећој години, да се прошетају парком. Згранут, посрамљен болешћу свога детета, коју је доживљавао као личну одмазду од Бога, рекао је нешто што ју је пекло од тада; бљузнуле су из њега речи које ће је прогањати и пећи док је жива. Хладно склањајући Јапанчицину руку из своје, рекао је:"Сине, тата сада има нека друга посла. Тата не воли да шета и не може да шета са тобом." Рекавши ово, устао је и отишао, без објашњења, да се више никада не види са својим дететом.

            Кога сада да позове? Радомира? Ма, свашта. Чула је од бивше куме да има младу жену и ново дете, које је кума описала као педијатар "знаш, сасвим је здраво; без хромозомске аберације"...

            Аберација? Необична реч...Понекад би на улици слушала о чему причају ђаци, студенти, обичан свет, у пролазу крај њих две...Кребсов циклус, фагоцити, хифа, мицелијум, Сцила и Харибда, сколастичари, симпозијум, гласовна промена на крају речи "сандхи", рисорђименто, меланхолија, реми, вист, таблић, модални глаголи, фајронт, ролетне еслингер....Увек би помислила исто; ни једна од ових речи, ни један од ових појмова неће никада бити потребни њеном детету; детету које никада неће суштински припадати спољном свету- свету знања, науке, искуства, професија...Све ове речи никада неће ништа значити њеној Јапанчици, као што ни она не значи ништа том свету изван њиховог стана.

            Зато је, схвативши да је Јапанчица нестала из парка, одлучила да оде у полицију. Смлављена од страха, са  џигерицом искиданом на комаде од ужаса пред оним шта се све може догодити њеној немоћној и неискусној ћерци, улетела је у станицу и без даха испричала шта се десило. Донели су јој чашу воде, а онда позвали једног искусног инспектора. Деловао је веома смирено, и она се одмах осети некако збринутом, ушушканом и много сигурнијом у добар исход ове приче.

            "Не брините, записаћемо и одмах почети да тражимо ваше дете. Послаћу одмах два полицајца на терен, у обилазак, јављаћу вам све што сазнам. Само, морате да будете мирна, стрпљива и храбра мама. Сада је то вашој ћерци најбитније. Стално мислите на њу, на њену добробит, а не на себе", говорио је инспектор мирним, одлучним гласом. А као да би она и могла на нешто друго да мисли!. "Немамо тамо никаква лоша искуства са децом;  верујте нашим радницима и не предузимајте ништа на своју руку".

            "На своју руку?" Па, цео њихов живот био је противан правилима, искључиво на "њихову" руку, јер других руку, помоћи није ниоткуда било.

            Одједном је осетила да за њих две почиње једно сасвим ново, скоро интимно, рачунање времена: календар од тог тренутка више није представљао пуко додавање дана, већ супротно- њихову крађу. Био је то поступак који одаје да постоје малене пукотине- у којима се време крунило и осипало и у коме су њих две стално имале мање сати и дана. Чинило јој се да се време некако стискало и да има све мање прилика да њене руке благослове то дете. Крунило се време потребно да њено срце пронађе речи, кованице језика који је као нека друга врста говора, речник успомена и љубави који је њену Јапанчицу држао изнутра, иако није могао тамо да је задржи. И тако, она помисли "престаћемо да бројимо тренутке који дефинишу сâмо време између два трептаја капака, тај благи осмех на невином лицу њене косооке девојчице, несталност облика који крију ону једину ствар која траје- страх."

            Протицао је тек први дан откад је Јапанчица нестала. Убеђивала је себе да мора да послуша инспектора и да се понаша као да јој је свеједно, као да је баш опуштена. Претворила се у кичму и широка леђа тог пролећног дана, а све је у њој постало променљиво, шарено, као боје на обали Саве одакле су њих две често гледале Београд. Отишла је кући, у њихов ушушкани стан, у коме су сви предмети били округласти, заобљених ћошкова како се њена неспретна ћерка не би повређивала. Седела је прво сасвим тихо, а онда је устала и одлучила да крене у оближње кафиће. Можда је Јапанчица одлучила да тамо наврати. Улицом се у касну вечер кретала тихо, као кану у филмовима о "Винетуу", које је гледала са својим дететом бар пет стотина пута. Водиле су је невидљиве струје сна који је уснила претходне ноћи. Као да се ослободила и постала змај на висинама. Прижељкивала је само да опет покрај себе чује онај грлени смех своје Јапанчице, који би лебдео у њиховом стану на више места одједном, као мирис индијских штапића који се увија и диже према златним божанствима о којима ништа не знамо. Њен једини прави посао увек је био да ослушкује, чује и подржава сваку нежну ноту бића те своје девојчице. Кретала се од врата до врата као нацртана, као да су њено тело и ноге били само потез четкицом, као када се зелени чај просипа из тамног чајника на столњак и оставља траг. Испред ње су жаморили млади; отварала је врата а дим јој је улазио у очи и косу; брзо је бацала погледе према заузетим столовима, очекујући да види лице своје девојчице- изгубљено међу тим младим бићима којима је генерацијски припадала, а са којима није имала никаквих додирних тачака. Очекивала је да види њен страх, како се пење и плази око њених невештих руку, али њеног детета није било.

            Одлучила је да се врати кући. У тај празан стан, опет међу ушушкан намештај заобљених ивица и тапациран њеном љубављу и меким плишом. Осећала је да је време зауставило казаљке на сату јер није успевала да види њихово кретање. Те ноћи ваздух је као камен лежао на њеним капцима, док су замајци у глави радили пуном брзином. Сати су се слагали један на други, као "Лего" коцке, које су сну пречиле пут. А онда је опет била свесна да је рано; зора, схватајући да је нечујно ипак склизнула у сан. Када је опет прошла кроз сива врата јутра, као влажно ћебе бачено на још неугаслу ватру, схватила је да је ноћ извела са њом још један од трикова.

            Други дан. Мисли су јој, разбарушене и несређене, навирале као бујица. Њени су нерви, мислила је, угасили светиљке у парку преко пута њихове куће. Замишљала је како њена ћерка седи у некој празној соби, скврчена на прљавом душеку као мала гусеница, а кроз рано јутро и дахтање неко прилази- неко толико страшан као сама коб; неко ко самим присуством узнемирава њено дете и испуњава је ужасом, исконским као ватра. У тој соби она није видела да постоји прекидач на зиду, и да има наде за помоћ. А Јапанчица седи тамо, шћућурена, отворених уста, ослушкујући звуке непознатог, непца сувог од незнања, копкајући рукама мадрац, као што је ручицама копкала мрежицу на кревецу када би остајала сама. Тако ју је и сада оставила, њен немар ју је оставио у тој соби; и то због чега? Да би некој блесавој, непознатој жени на клупи поред, додала марамицу? Зашто је са толико поверења да је живот неће преварити, окренула главу ка тој мајци? Ето, зато је сада била кажњена, да замишља и седи најежена и да са своје коже стреса сваки надолазећи звук, као мрвице са стола, несвесно, непрекидно. Та њена лоптица са светлим маљама по телу, сада је препуштена сама себи и сам Бог зна колико је уплашена. Гледа увис, отворених уста, и очекује помоћ, као мали црвендаћ храну из мајчиног кљуна. Сетила се једног празног гнезда које су њих две летос виделе на Ади. Јапанчцица је била згранута да у њему нема никога, а она јој је објашњавала да су бебе- птице одлетеле, јер су порасле. А она је питала "А ако нису порасле?" И тада јој је пала иста та реченица на ум- да је Јапанчица одлетела, а да није порасла. Бар не за то што је она мислила и страховала да јој се можда дешава.

            Победило ју је то непознато биће, тиме што се одлучило баш за њену Јапанчицу, и тиме разрешило сопствену похлепу. Губећи је,  научила је вредност заједништва, а предајући се у мислима поразу- обе су постале само облаци над Београдом, облаци које нико никада неће ни запазити. А тај њихов живот, назубљен као нож за чишћење рибе, враћао им се сада, направивши пун круг; њихови назубљени животи били су као лопта коју су некада држале у рукама и која им се чинила округлијом него што стварно јесте, једног усправног дана, који је стајао пред њима, као неодапета стрела.

            А онда, тек тако, без разлога, споро и без покрета, сунце је испљунуло јаркоцрвену врелину право на њу. У тренутку,  док је затрептала, као да је призивала другу, лакшу ноћ. Осећала је да ће ускоро, оно "било шта", што ће чути у полицији за њу почети да значи све.

            Научила ју је да се смеје трику који би изводила сваког јутра, само за њу, једино за њу. Увек само за своју Јапанчицу. Протрљала би јој косу иза уха и створила динар, претходно сакривен у удубљењу длана. Она се томе увек смејала, а њен смех одзвањао је као хладна вода која клизи по камењу. Тај је новчић био вредан као милиони за време санкција и Јапанчица му се изнова радовала као најдрагоценијем поклону. Једном када је играла домине са својим рођаком, узнемирена, шутнула га је испод стола јер је побеђивао. Одвукла је своје дете у кухињу, а Јапанчица се ритала и викала, гребала је ноктима и бацакала се, али је морала да савлада лекцију "Како се губи".

            Јапанчица се губила у речима као у разбрајалицама, као када вас натерају да кажете "четири чупаве чавке чуче на четвртастом чамцу, чекајући чудеснога чика Чеду"; речи су из ње излазиле некако наопачке скројене, као "хопа- пуца" али не увек погођеног смисла, а понекад и без смисла.

            Свет њеног детета био је једноставан, ведар као код Чика Јове Змаја, а речи сувишне, као што су, у јутро боје џанарике оне непотребне. Она је производила речи, али не радосне као у деце која ходају босонога-  него некако тврде, кромпирасте. Речи су се ругале њеној невиности; биле су праћене грчењем прстића и квргаве, а њен је језик шапутао бестежинске односе "ама, ум, мух-мух, хмбдааа" онда када друга деца већ увелико склапају разумне реченице.

            Да би дошла до полицијске станице, пролазила је опет Ташмајданом. Заставе од лишћа њихале су се пред њом при уласку у овај парк. Сигнализирале су само једно- "примирје" са њеним стањем; у коме њена Јапанчица тражи ослонац. Знала  је да мора некако да јој га омогући. Сада је њеном детету био потребан ослонац јак као основна, прва кора свадбене торте, која дуго одолева времену и тек после више сати, са поносом дозволи да на врху почну да се топе млада и младожења од црне и беле чоколаде и марципана.

            Опет је пред њом био онај шатор на надувавање, са дугиним бојама на бочним странама. Из њега се чула цика деце, а поред су, као да се ништа није догодило, а њима и није, стајале њихове маме и чекале да се ова спусте низ глатке, усијане стране замка- тобогана. Размишљала је да ли њена Јапанчица сада управо стоји пред неким закључаним вратима, у соби са прозорима застртим чаршавом да се спречи да уђе светлост. Да ли се кретала кроз дугачке ходнике, да би стигла до те собе у којој је сада држе, где је свака сенка изговарала њено име док је ходала кроз јучерашњи дан- без своје маме. Догод се кретала, било је наде за то дете. Тама на крају тог ходника ће се, по први пут, пред њеним носићем, претворити у врата која неће моћи да отвори.

            Споро се вукло послеподне у полицијској станици. Инспектор је разговарао са неким на терену. Видели је, где, у Светозара Марковића? Па, то је преко пута! И, шта кажу? "Да чекамо, провериће, сада се нико не јавља у једном стану"...

            Грч усамљености цепао јој је груди. Волела би да је њена ћерка негде другде, ма где, само не тамо где је сада. На пример, овде, поред ње, где гране оближњег дрвета лупкају у прозор а соба у станици урања у тишину. Знала је да су Јапанчица и она сијамске близнакиње, спојене грудима и да деле исто срце. Плашило ју је то што су биле предвидиве, старомодне и не превише јаке, што ју је вратило на помисао о почетку и ономе што их је тада створило оваквима: када се родила њена Јапанчица, њој се догодио "велики прасак", чију огромност није тада могла да спозна. Све дотле, док се он сада, уствари јуче, није завршио њиховим раздвајањем. Када се у мислима врати на онај тренутак, у коме се окренула од свог детета, то мора да и није био "прасак", него некакво слабашно "пинг", јер је иза њега остало само десет на минус десет празнине, простора за мајчинство. Помислила је како се са скалама боримо и у љубави. "Колико ме волиш", питала би Јапанчица а она је увек шаљиво одговарала "Највише од свих земаља". "Дубока", "вечна" љубав и све те речи, које су се, после Јапанчициног нестанка некако расениле и изгубиле смисао. И док је седела тамо сама, фотони који су пролетали између ње и инспектора, ужурбаних полицајаца који су улазили и излазили, стварали су исти онај звук, оно слабашно "пинг"- стварали заборав у односу на онај првобитни прасак. Плашила се да ће се њима двема поновити исти онај сценарио који је пратио стварање наше планете: у првој стотинки секунде приче о универзуму већ је цео заплет био готов а кулминација и крај- комплетно дефинисани.

            Некада, без Јапанчице, мислила је за себе да је непобедива, нерањива. Мислила је да се пре њеног рођења борила са сновима- са неразумним ходницима сопственог бића. Присећала се како плачу новорођене бебе, као оне прве ноћи када се родила Јапанчица. Бебе су производиле оне своје меке мехурове запитаности, у глас претварале окрутне почетке сопствених јада. Видела их је као новодошле у било којој ситуацији: запитане о смислу, збуњене, ухваћене између светова, несвикле на имена предмета, тек стигавше грудве белих повоја. Лежећи у кревету у тами те прве ноћи, чула је како се оглашава њено дете- јасним бректањем, врелим и бесним, звуком неразумевања, упорним протестом против сваке жеље. И, када ју је инспектор упитао да ли јој је добро, речи су из ње излазиле расцепљене, као змијски језик.

            "Па, онда да је уведемо!" рекао је.

            Док су полицајци изговарали да су Јапанчицу нашли у парку, кроз који је била прошла долазећи до њих, једино што је она успевала да изговори било је "Анка". И онда је време опет почело да тече на свој уобичајен начин.

            "Мама, била сам код чика Драгана. Има шамлицу. Купио је пљескавицу за вечеру. За мене, а за њега не. Рекла му не волим купус и мајозен. Причао ми. Нема тамо никог. Лепо сам спавала. Дао ми пиџаму. Има папагаја. Има пуно степеника до његове собе. Он нема купатило као ми. Нема рибице, нема играчке. Не знам где ми је прслуче. Заборавила сам. Мазио ми косу. Рекао да је тужан. Спавала сам. И била у парку. И ти дошла", радосно је и неповезано прела Јапанчица и држала се мајчиних ногу, као појаса за спасавање.

***

            "Детету очигледно није ништа. Не предлажем да је водите на прегледе, само бисте је истраумирали. Видите да је она добро, не схвата да је била одсутна цела 24 сата. Чаврља, пуна је утисака. Тог "чика Драгана"вероватно ћемо пронаћи, јер, он је негде у близини, чим је дете примећено у Светозара Марковића. Велику срећу је имала...Свашта се дешава, нисам хтео да вас плашим. Видите да јој само фали брусхалтер, можда га је и сама заборавила, а можда га је он и задржао. У сваком случају, ми нећемо одустати од потраге, не брините. Само, дете не излажитe непотребним стварима. Слушајте шта вам прича, па нам јавите ако вам се учини да је нешто битно. А сада, до виђења", рекао је инспектор, и руковао се са мајком и Јапанчицом, испративши их до улаза у станицу. Гледао је за њима, како се држе за руке и уз гегање одлазе у сумрак, као Талични Том и његов расклимани коњ. Анка би с времана на време, без икаквог разлога, погладила мајчину кратку косу и насмешила се.

Доња граница

            Преселили смо се у Косовску када ми је било четири године. Из огромног заједничког стана, у коме смо са једним брачним паром без деце користили исто купатило, отишли смо јер моја бака више ту није желела да живи. Говорила је да је то за њу немогуће, јер је, кад год она уђе у то купатило, Рудика увек био "непристојан", што значи, у пиџами. Тако смо се преселили у много мањи стан, у Косовску број тридесет седам. У прво време нас је ту било осморо. Ускоро се одселила моја тетка са течом, а остали су са нама моја бака и њен син, мамин брат. Бака је умрла 1960. године, када сам била први основне.

            Границе мога света биле су еластичне и нису ме омеђавале. Зграда у Косовској имала је три улаза и била саграђена 1929. године. Била је сазидана због задовољства и новца.  Она је, наиме, све до краја II светског рата,  била јавна кућа. Зато су у првом улазу станови били од низа просторија, на чијем је крају био ве-це. После рата, усељавано је у такве станове по две, три породице, па су сустанарски односи продужавани све до краја двадесетог века, а решавали би се тако што би се старији одселили у "шарено село", а млађи одлазили после удаје, због одласка на рад у иностранству или женидбе. Две дворишне зграде биле су некада дом запосленима у овом великом "предузећу љубави", па су од тих некадашњих станара, у моје време на спрату изнад нас живеле мајка и ћерка. У давно доба,  тих тридесетих година прошлог века, оне су обе радиле "у индустрији секса", како се то данас зове. Прерано остаривши и изгубивши вредност на том чудном тржишту, мајка је прешла у категорију "помоћница" и тако добила стан у дворишној згради. Њена је ћерка наставила да се бави "најстаријим занатом на свету" све до краја рата. Када смо се ми доселили, мајка је већ била старица, везана за кревет, а њена ћерка је радила као куварица у једној школи.

            Из заједничких станова су млађи нараштаји, моја генерациа и другови из тог великог дворишта, своју срећу тражили на неким другим местима. Данас се, при сусрету, сви грчевито држимо свог детињства у тој огромној згради.

            Из прве зграде се ноћу често чула бука и свађа. Тата једног нашег друга имао је коцкарницу у стану. Ту је доводио друштво лупежа и пробисвета, па је тамо често владао непријатан метеж. На последњем спрату, мајка и син, Лазаревићи, тукли су сустанарку због безначајних ствари, па је ова често бежала у у станицу милиције у Мајке Јевросиме. Ми, деца, говорили бисмо ујутру, "опет је Смиљка била у "Мајке", и то је тако трајало годинама, све док се Смиљка није удала за таксисту "два са два", који је на себе преузео да сређује односе са Лазаревићима.

            "Дворишна зграда лево" и " десно", били су речи којима смо описивали друге две зграде. Када бисте неком давали објашњење како да вас пронађе, морали бисте то да напоменете и сви би се онда лако сналазили. Најразноврснији свет живео је у те три зграде; били смо скупљени са свих страна наше земље. Ту смо се, као у Вавилонској кули, умножавали, расли, радовали, одлазили у школу или на посао, ленчарили, проводили распусте и годишње одморе; одатле су неки нестајали, а неки други се ту појављивали.

            Најлепше од свега било је наше огромно двориште.  Тих педесетих и шездесетих година, у њему се дружило и играло око тридесеторо деце. Вика и галама, бујице речи, сиктање, млатарање рукама и ногама, игре, туче, савези, надмудривање, безболно или болно сазревање, умиљавање, преваре...све је то било део нашег одрастања. Били смо различитих узраста, али и дошли са различитих страна; навике и породичне прилике биле су нам свима друкчије.

            Двориште је чинило моју унутрашњу границу. Протезало се све до "Неимара" и излазило на "Мајке". Зграда Неимара имала је два улаза и два кућна броја, седамнаест и деветнаест. Тамо је живела моја другарица из првог основне, Нена. И у те две зграде, које је за потребе својих радника сазидало предузеће "Неимар", по коме се њихово двориште и звало, било је пуно деце. У нашем дворишту доњи део није био избетониран. Тамо су небо премрежавали конопци, подглављени дугачким, кривим и веома јаким штаповима, некадашњим гранама ољуштене коре. Они су служили за подизање конопаца и "подглављивање" веша. На крају је сваки тај штап, уствари, бивша дебела грана, дугачка бар три метра, имао један мали, природан израстак, рачваст остатак неке тање гране, исечен да би стварао удубљење, као што га има праћка. У то се удубљење стављао конопац, пун веша, тек опраног "на руке". Веш се вијорио на ветру а увече, већ сасвим сув, мирисао на дим и "Плави радион". Кад се веш окачи, штап би се подизао што је могуће више, али, пажљиво- да се конопац не откине, и подглављивао већим каменом, или једноставно, забијао у тврду земљу која се од топота наших ногу била претворила у прашину. Тако су мајке обезбеђивале веш од прљања, наших несташлука или пролазника који би га, ишавши од "нас" у "Неимар" случајно додиривали. Ми смо волели да пролазимо кроз те лелујаве, шарене заставе и да се међу њиховим крутим крајевима кријемо. Неупотребљене штапове нико није смео да дира, нити смо смели да се њима играмо. Они би стајали наслоњени на зид у доњем делу дворишта, као непроцењиво значајни а беспослени јарболи. На њих су морала да пазе сва деца. Исто је правило важило и за камен који би чувао да штап не склизне и спусти конопац на нашу висину. Колико год да нам је био потребан баш такав камен, за неке наше,потребе, на пример за игру "на мале голиће"; да нешто притисне, или да нам, померањем, повери сакривено благо- глисту или добар пљоснат камен за карташ. Тај велик камен, није смео да се односи даље од конопаца. "Власто, јел' пазиш на веш?", викала би његова мама кроз прозор. "Пазим, не брини", одговарао је Власта, али и свако од нас, по потреби прозивке..."Пази да је подглављен!", следило би упозорење.

            Играли смо најразличитије игре, по екипама. Сећам се да смо дане проводили играјући шуге, жмурке и "ћораве баке". Прескакали смо равноправно конопац, и дечаци и девојчице, и могли да бирамо ко ће нам бити партнер. Биле су дозвољене чисто мушке или женске екипе. Ако би неки дечак хтео са нама да прескаче, одмах смо почињале да га дирамо речима "женски Петко, царева девојка". Играли смо лоптом "десет- девет". Дечаци су играли фудбал, "тапке" са сличицама из жвака, пиљке и "боцкање"или "крајцарице"- бацање новчића на линију. Играли су и кликере, где су се користили изрази као "фуљаш се" или "пишкаш се", чак у ситуацијама које немају везе с овом игром.

            Горњи део дворишта био је избетониран и најчешће исцртан кредом и комадима зида који су "писали". Тамо су биле нацртане две школице, једна са девет поља, у облику квадрата, а друга- са седам кућица: поља "један" и "два" била су једно изнад другог; "три" и "четири" била су водоравна и изнад ова прва два; "пет" је било опет на средини, као и "један" и "два", а "шест" и "седам"- опет водоравно. Та је школица била мало компликованија, а играле смо "чисто" – без прављења грешака, или "прљаво". За њу смо имале карташ, једно парче цигле, равно и слично хокејашком паку, које смо морале да убацимо у поље које играмо. Када се направи грешка, "испадале смо" док се све девојчице не изређају, па онда опет у круг. Свака иоле паметна девојчица имала је сопствени карташ, који се код куће крио на неком месту, да не би био бачен у ђубре као непотребно парче цигле. Било је мудро имати сопствени карташ јер си у њега морао да се поуздаш- кад га бациш у одређено поље које "играш", морао си да будеш сигуран да ће он ту и да се заустави.

            Кућица за ђубре била је на крају дворишта. У њој су биле поређане канте, са тешким округлим поклопцима, које би "ђубретари" празнили једном недељно, вичући по дворишту и гађајући камењем многобројне мачке. Седамдесетих година су наше старе канте замењене контејнерима на улици, а кућица за ђубре је и даље крила највеће дворишне тајне. У њој су се састајали пијанци, сумњиве протуве и понекад спавали скупљачи старих ствари, све док је наш кућни савет није одлучио да је сруши. На њеном месту данас расте кисело дрво, по коме се пентрају дечаци.

            Играли смо и игру коју смо звали "кућице": на два шахта, која су се налазила на средини између два дела нашег дворишта. Иза моје зграде -дворишна десно- био је мали зид, на коме смо седели, копкали га рукама и одваљивали малтер и штаповима разбацивали прашину и песак који су се ронили из направљених пукотина. Некада смо сипали воду у те пукотине, чудећи се где она нестаје, све док комшија Бунгин није, једном, излетео из сутерена и подвикнуо нам да то не смемо да радимо.

            Девојчице су седеле и на широкој бетонској огради која нас је раздвајала од "Неимара", а коју су већи дечаци развалили како би могли да пролазе чак до "вртића". Тамо су једна другој, цртале и "писале" по леђима. Све девојчице су волеле ово да раде, а мајсторство је било погодити те поруке "написане" кажипрстом. А"вртић" је било двориште преко пута улице, исто у "Мајке", у коме смо учили енглески, руски, цртање или вајање. Била је то уствари зграда месне заједнице, намењена деци из околине. Имала је изнад врата месингани рељеф који је представљао портрете дечака и девојчице са пионирским марамама око врата и титовкама на главама. У тој згради становала је тетка Деса, једна увек весела и доброћудна бакица. Она нас је пуштала да уђемо на часове; увек би нас лепо поздравила и помазила. Мислим да је она била домарка и да је чистила и одржавала те учионице.

            Моју доњу границу, што уопште нема везе са странама света, него са мојим кретањем, представљале су улице Лоле Рибара, Македонске и Цетињске. У првој сам се родила, и до ње сам ишла сама, у књижару код чика Станоја, или у укопану пиљарницу, у коју се улазило силазећи низ два степеника. На углу Лоле Рибара и Кондине, према Македонској, била је кафана "Под липом", а преко пута ње мален травњак и  кафана "Шуматовац". Ограда око травњака била је од металних шипки, на којима је могло да се седи. Било је и клупа, поређаних у елипсу које су пратиле ограђени  травњак, где су седели старији мушкарци, увек без жена. У Македонској је био тракслер, и до те радње сам смела да одем сама и узмем карике за завесе које нам је он направио.

            Старији су улице називали неким, нама чудним, именима: "Поенкарева", "Макензијева", "Краља Петра" или "Крунска", па "Кнегиње Љубице", "Кнегиње Зорке" и све нешто тако необично и неразумљиво, а ми смо их називали њиховим послератниом именима. Ни данас, када су имена улица опет промењена на оно "старо, од пре рата", као ни у детињству, не могу одмах да се снађем када ми кажу да, на пример, "то ти је у Крунској".

            У Цетињској је било обданиште у које су уписали брата и мене. Једнога дана, могло је то бити 1959. године, у нашој је кући дошло до мале забуне око тога ко ће нас довести из тог обданишта. Чекала сам да дођу по нас, чекала, чекала, а онда сишла са братом пред врата те зграде. Летње поподне издуживало је сенке испред пиваре и ограде око ње, која се чинила јако високом и опасном. Мој млађи брат се био унервозио. Никога од васпитачица није било са нама, па сам одлучила да узмем висока, дрвена колица и пођем са братом кући. Вукла сам иза себе та дугачка, незграпна колица, а другом сам руком држала свога уплашеног, нервозног брата, ситног као птић. Тако смо се кретали уз Цетињску, а да нико од одраслих није приметио да су два мала детета сама, и није нас упитао шта ми ту уопште радимо.

            Сећам се добро тога дана, можда и зато што су нас после овог догађаја исписали из тог обданишта. Одлучила сам да свратим у посету свом ујаку и његовој породици. На месту данашње зграде од осам спратова, у улици  у Мајке Јевросиме 39, протезала се дворишна кућа са само једним спратом. Кућа је била омања, са само пет породица, од којих је једна била баш породица маминог рођеног брата. Сама зграда била је споља сасвим обична. Од металне капије, са укрштеном жицом у јаком раму, и тешком кваком са огромним језиком, водила је бетонска стаза до улаза у зграду. Али, њена унутрашњост испуњавала ме је страхом: као у романима Чарлса Дикенса, велико, мрачно дрвено степениште водило је на спрат. Испод тог степеништа била су врата, мали, прљави прозори са решеткама, и простори затрпани старудијом. Из тих простора су се, кад год бих ту долазила, чули стењање, ударци, равномерна, метална шкрипа и дахтање. Замишљала сам најстрашнија бића и ситуације: ту сигурно живе многобројне ужасне Кеноземе и длакави Мазилак; ту се роје вештице и вампири. Одатле се чује њихов пир, при чему сигурно некога даве и муче.Ова најстрашнија бића из моје маште нису ми дала мира. Нерадо сам туда пролазила, чак и у пратњи родитеља, не знајући да у станчићу испод степеништа живи породица са веома болесним оцем, сајџијом, који је кркљао и пиштао јер је имао болесна плућа. Равномерни звуци које бих понекад чула долазили су од сатова и направа које је он штеловао. Сајџија са бледуњавом ћерком и ситном, неугледном женом која је изгледала као мишица, имао је несрећу да му ствари из домаћинства испадају из руке, што је мени личило на буботке и ударце. Сам би се због овога једио, па је уздисао и, ваљда, себе грдио, што је мени личило на стењање.

            Попела сам се, све са братом и колицима, на спрат и покуцала на врата. Отворила нам је моја увек намрштена и непријатна ујна, а ја сам рекла "Ево, ми дошли...мало да вас посетимо". Пошто она није ништа говорила, седели смо неко време у тишини. Када сам опазила да је напољу већ сумрак, одлучих да је време да пођемо кући. Ујна ме ни једном упитала како то да смо нас двоје сами, одакле то нас двоје долазимо, нити како сам на спрат донела тешка дрвена колица. Када сам устала и узела сићушну братовљеву руку у своју и пошла према вратима, није се понудила ни да ми помогне да снесемо колица, ни да нас одведе кући. Ништа јој није било чудно. Њено равнодушно, мрко лице, остало је на вратима док смо одлазили, а  колица клопарала за нама. Тако се завршила ова непријатна, чудна посета.

            Када смо стигли кући, пола зграде било је у нашем стану, и сви су викали. Шта је могло да нам се деси? Где ли смо само нестали? Како то да су нас васпитачице оставиле саме? Сви су говорили у глас, а брат и ја стајали смо у вратима и само посматрали гунгулу, чекајући да нешто и ми кажемо. Одједном сам осетила страх, а братовљева рука као да је почела да се смањује и топи у мојој. Још увек сам га грчевито држала, и тако је било целог живота. Увек сам осећала да морам да бринем о њему, и да је он сам слабашан и несналажљив, као маче у сумрак. Граја је изненада престала, када нас је спазио један од комшија. Испричала сам све о нашој авантури, и како смо их дуго чекали да дођу по нас, и како сам се кретала Цетињском, прешла неколико зебри, и како је брат био добар и није се отимао, па онда како сам одлучила да одемо и у посету. Сви су у глас коментарисали "безобразлук", "гадура ниједна" и "неосетљивост" те наше ујне, сочно описујући шта би јој они урадили у тој ситуацији, да би мама, једним покретом руке, прекинула грају узбуђених комшија.  Само је рекла: "Доста о њој. Он је жена мога брата, и ту се за мене прича завршава!" 

            Нико никада њие више помињао овај догађај. Ујак и његова жена нису дуго долазили, а када су опет почели, ујна је увек избегавала да ме погледа. Мржњу према мени носила је у срцу целог живота. Показивала ју је са поносом, са каквим се показује рана из рата.

Пуњене тиквице

            Покушавајући да нађем издавача за своју прву књигу, окренула сам безброј телефона издавачких кућа. Некада су то биле праве "куће", а некада, испоставило се касније, само обични собичци, на крају града, у заједничком дворишту или са грађевинским материјалом тик уз улазна врата. Нисам тада имала представе ни о томе какве ћу уреднике или издаваче упознати. "Какве ли су особе "на другој страни жице", а какве просторије у којима се налазе те издавачке куће?" често сам се питала. "Да ли су то огромне, високе, фабричке хале, као што је "Бигз", једина кућа коју сам виђала из аутобуса 23? Има ли тамо малих, пријатних просторија, или су то све огромне собе, са сликама Маркса и Енгелса, баш као у једном институту на Тргу Марска и Енгелса, где све мора да се склони са стола пре него што запослени крену кући?", питала сам се.

            Покушавала сам да схватим како се објављује рукопис који називамо "књига". Да ме је неко, до пре две године питао, како ја замишљам да се то ради, ево шта бих рекла:" прво изађе конкурс у новинама, на пример за кратку причу, збирку поезије или роман. Онда се неко јави, под шифром, а после неког времена, исто у новимана изађе обавештење: "На конкурсу издавачке куће на пример "Нолит", објављеном тад и тад, прву награду добио је рукопис под шифром "Пролеће". Молимо награђене ауторе да нам се јаве" Пре нико није користио израз "да нас контактирају". Све издавачке куће које сам знала да набројим биле су "Нолит", "Југословенска књига", "Завод за издавање уџбеника", све неке "старовременске", које су ми у сећању још од времена када сам куповала уџбенике.

            Одлучила сам да испробам срећу и окренем неколико бројева "нових издавачких предузећа", према списку који сам нашла на Интернету. Одлучих се за једно са тог списка, које је за уредницу имало жену. Сетила сам се да ова кућа објављује жене- писце, а и сама сам била прочитала подоста њених издања. Једнога дана, окренух  број телефона са списка. Један женски, веома раван, незаинтересован и тих, глас рекао је "хало", и ја почех да причам. Рекла сам да сам нов аутор али да нисам млада; да сам написала књигу прича и да ме занима да ли су заинтересовани за нове рукописе. У пола речи прекинуо ме је тај глас, одбрусивши одсечно: "Јавите се за два дана". Ни "аха", "да, да..", ништа од тога, само кратка информација и- трас!

            "Хм, сигурно је њихова чистачица, прилично је проста", помислих.

            После два дана, ето мене, по договору са спремачицом. Кажем да сам звала, и да тражим уредницу, а онај глас који ме је "откачио" пре два дана, рече "Да, то сам ја". Изговорих опет због чега зовем, а она ми, овај пут заинтересована, веома љубазно и помало мазно, као змија у цртаном филму "Робин Худ", која ти говори да заспиш и да се ништа не бринеш, предложи да се видимо испред "њене" књижаре, у четвртак у подне.

            Понела сам рукопис, и била у "њеној" књижари, која уопште није била "њена", јер је на вратима писало "Зептер Боокс". Један младић је унутра, у јунско летње подне, веома споро и незаинтересовано, брисао неке књиге. Време је за њега било стајало, баш као да се налази на Дивљем Западу, чека да наиђе поштанска кочија, и нехајно, овлаш, као да не мора, брише магичном крпом невидљиве гриње и трунке прашине са примерака на полицама. Када му се обратих и упитах за ону жену- уредницу, на његовом лицу читао се презир и незаинтересованост. Показа лењо главом ка једној од две женске особе у тој књижари. Жена је била седа, кратко ошишана као феминисткиње и очигледно отресита. Приђох јој и представих се. "А, да, па баш сте тачни!", рече Седа Жена, као да је одмах почела да ствара став о мени, који би могао овако да се опише "да, упрпила се, нема искуства ове врсте, стало јој је...". Предложила је да одемо у оближње "Пролеће", на кафу.

            Дан је био веома топао, ваздух још увек чист и прозрачан, још увек није било летњих жега. Стигосмо до "Пролећа", где се Седа Жена веома срдачно поздрави са свима који су нас окрзнули погледом. Келнеру који је одмах пришао нашем столу, она се обратила као старом познанику (што је он вероватно и био), јер сам убрзо схватила да се Седа Жена ту често храни. "Шта би нам ти, Љубиша, препоручио за ручак?", упита, а Љубиша, као из топа, препоручи тиквице са киселим млеком. Кафа се, тако, претворила у ручак. Ја сам, са рукама на столу, одбила све осим једне чаше минералне воде.

            Тиквице су брзо стигле, и Седа Жена поче да једе, правећи "копче" у нашем познанству. Имала је на себи црну индијску хаљину са симетрично распоређеним дугметима, лево и десно од деколтеа, по осам њих на свакој страни и једно на средини. На левој страни било је недостајало целих шест дугмета, али Седој Жени као да то уопште није било важно. Њу је највише занимало како сам "ја дошла до ње". Све време месила је рукама ваздух, увртала и згушњавала га песницом само једне руке, као да пуни невидљиве кобасице. Пружила би руку према мени, зграбила мало ваздуха у њу, стисла песницу и заврнула је, а затим је повлачила ка себи. Деловала је као Индијана Џонс који мора да пронађе невидљиву полугу и заустави тресак тешких, кобних врата, и тако спасе сопствени живот, а притом му се та рука, ригидно испружена баш као и њена, бори се са нама невидљивим инсектима из рода арахнида и рептилима. Тако је грчевито било то њено протискивање ваздуха кроз мале, чврсте, кошчате шаке. Све време је њима месила ваздух испред мене, покушавајући да схвати како сам ја то "дошла до ње".

            Сасвим мирно сам јој објаснила да сам читала књиге објављене у њеној издавачкој кући; да видим да објављује женске ауторе, а да сам јој, по договору, донела свој рукопис. Рекавши то, ставила сам прву верзију свог текста на сто, на коме су се већ пушиле пуњене тиквице у маленој земљаној посуди.

            "Аха," рекла је само заверенички, остављајући ме да домишљам шта све то звучно "аха" може да значи. После "аха" следило је објашњење. "Знате, ово моје читање ће вас коштати сто евра", рекла је мирно, као да изговара дијагнозу да ће морати да ми ишчупају нокат, "али, то вам се многоструко исплати. Прво, ако ја објавим вашу књигу, ви ћете зарадити паре, одмах...а ако не- ја ћу вам дати примедбе, ви ћете да исправите све што вам кажем; препоручићу вам неког другог и- опет ће вам се то исплатити. Мислите о тих сто евра као о дооброј инвестицији". Мислила сам о тих сто евра као о суми која ме удаљава од плаћања рачуна за струју, али, опет, добићу прво стручно мишљење о свом рукопису. Ипак, Седа Жена је позната у издавачким круговима... Ма, пристаћу, нема везе, куд све друге паре које су ми икада измакле, тако ће и ових, још незарађених сто евра. Рекла сам да пристајем, а она је вештим покретом смотала рукопис у повећу ташну, неодређеног облика и намене, у којој је било места за пар ципела, апарат за притисак, по потреби и есцајг, и бар једну пресвлаку, па и шал. "Добро, ето и то смо решиле " изговорих.

            Фиока са мојим именом "Овца" беше тог тренутка формирана, отворена само за мој случај, а утисци о мени наставили су тамо да се слажу. "Пристала би на све, само да јој се књига објави; биће ту места и да се ја уградим", мора да је мислила. Не сањајући да имам великог искуства са таквим женама, које користе своје знање из психологије како би дијалог усмериле у своју корист, она је наставила да се понаша ауторитативно и љупко. Била је као сама Ехо, нимфа из грчке митологије, коју је Пан растргао јер му није узвратила љубав, а уствари, Седа Жена била је прецизна у својој грамзивости као ехокардиограм. Нисам имала срца да јој кажем да сасвим добро познајем ефекат који изазивам на људе. Ја тај ефекат називам "синдром бепског лица са плавим очима" и много пута сам се сусрела са таквом реакцијом других. Они виде пред собом моје отворено лице; само на први, недовољно проницљив поглед бебасто; виде светле очи и већ ме етикетирају као "овчицу" која се лако да обрлатити.

            "Али, ма мора да има још неки дубљи разлог због ког смо се ми среле!", инсистирала је Седа Жена која је већ почињала да руча и мљацка, а тиквице су јој се лепиле за лоше направљену протезу. Комадићи млевеног меса баш нису хтели да је слушају; вртела их је и преметала по устима,  док јој се кисело млеко тужно сакупљало у угловима усана које вероватно никоме нису биле у стању да упуте искрен осмех. "Да ли ви можда верујете у парапсихологију?", упита сасвим озбиљно, као да ће мој одговор променити смер окретања планета. "Верујем, чак и сама имам парапсихолошке способности", одговорих. "Ја сам веома добар медијум", рекох. "Знате, ја баш радим на једном "пројекту; планирам сада да издам једну књигу о једном америчком хирургу, који више не жели да оперише пацијенте; он је, знате, одлучио да их лечи својом биоенергијом", рече и направи значајну паузу. Посматрала ме је леденим очима, без милости, јер је од мог одговора зависило да ли ће да настави "да баје и да ме обрађује", а и како би одредила ефекат који изазивају њене речи. Са таквим особама је једини излаз бити сасвим искрен. Оне на искреност немају шта да кажу; мало их увек косне то када им неко изговара шта стварно мисли. Зато одлучих, а пажљиво сам пратила њене гестове, да јој кажем шта мислим о том њеном хирургу.

            "Не верујем у такве ствари," рекох, сасвим мирно и прибрано. "Како?", зграну се она, пренебрегавајући овај први знак упозорења да не разговара са "овцом". "Тај ће хирург предлагати својим мученим пацијентима да затворе очи и замисле зелену ливаду, пуну црвених булки...и тако ће мислити да може код њих да створи "позитивне мисли" којима ће оне успети да се изборе са карциномом, али, знате, предуго сам у конкретној медицини да то већ нисам видела", рекох. "Да оболела особа може да код себе контролише стрес, да је способна да на патње и невоље одговара позитивно- ех, тада би се посао лекара сводио на факторе као што је генетика у лечењу ове болести. Не може, нити је икада могао, оболели пацијент себи да помогле тако што ће применити "визуализацију" нечег пријатног. Таква особа не би ни добила рак, да је то у стању да уради".

            "А, значи тако, тако ви на то гледате. Па, добро", изађе само из устију пуних тиквица. Седа Жена је "престројавала" своје мисли и брзо се одлучивала за промену стратегије. Онда је уследио њен најјачи, најубитачнији аргумент, за кога се надала да ће ме оборити с ногу. "Ма, сада тачно знам зашто смо се ми упознале!", рече наједном, хватајући око струка чашу са минералном водом, покоравајући је својој челичној руци и изврћући њен садржај у уста, још увек пуна несажваканих комада тиквица. Чу се само једно "гулп!" и вода опра све оно што не може са људског образа.

            Стрпљиво сам чекала да ми се најзад открије "тајни, дубљи, парапсихолошки" разлог нашег сусрета. Без сувишног геста, посматрала сам је, "са очима изван сваког зла". Очекивала сам овакав развој догађаја, и ту сам стекла малу предност, јер сам јој дозволила да верује да ме је фасцинирала. Ипак, она је издавач, власница познате "куће", а ја- ја сам обична Прва Труба Драгачева", наивна црвенокоса бебаста жена која још жели да објави књигу. Ма, 'ајте, молим вас!

            "Уствари", поче Седа Жена педагошки, "ви МЕНИ можете много да помогнете", пазећи да се ситуације обрне тако да се сада ја осетим доминантном. "Ето, да ли можете да ми прибавите списак здравствених установа у граду? Ја бих од неких тражила да буду спонзори ове моје књиге, да их објавим као такве; да могу да затворим финансијску конструкцију", рече, а ледене очи само накратко прелетеше мојим лицем, тек да би се уверила да ли успева да остави утисак какав је желела. Био је то само кратак бљесак челика, опасног као самурајски мач, и ја се одмах сетих шта изговара Сер Хис, змија из цртаног филма, када хипнотише жртву: Спавај, спаааавај, не плаши се....само спааааавај"...

            "Знате, таква услуга има своју цену", рекох сасвим ведро, и Седа Жена не осети друго упозорење. "Информација има своју цену, то и сами знате. Или је брза, адекватна, или- мртва. То кошта четири стотине евра". Видела сам у том тренутку како се руше њени крхки снови о повољном летовању, можда негде у Грчкој, ван сезоне, где би, сасвим спокојна, у старом купаћем костиму са разглављеним ногавицама, седела на тераси неког апартмана са својом најбољом другарицом са године, са студија психологије, и пијуцкала шарене коктеле. По повратку у Београд, оне би звале једну трећу, како би јој се хвалиле како су сјајно прошле. Од ове треће би тражиле да их забавља, јер је првим двема другарицама увек помало досадно. Оне, ипак, осећају "Велтшмерц". Бол света лежи на њиховим плећима... "Али," наставила сам, "ја ћу вам то послати већ у петак. ВАС то ништа неће коштати. Дајте ми два дана.".

            За тренутак, њене лампице упозорења биле су се опет угасиле. Фиока "овчица" беше опет отворена и Седа Жена помисли да ћу ја учинити надљудски напор и помоћи јој, а све у варљивој нади да ће моја књига изаћи на светлост дана. Није могла да зна да ће добити податке који су званични, објављени и, који су свима доступни и сасвим "легални". Ја, која то знам, сада сам имала моћ над судбином њене "финансијске конструкције".

            Задовољна, Седа Жена заврши храњење и ми још пописмо и кафу. Љубиша са почетка приче само је мене упитао какву кафу пијем, јер је већ све знао о укусу Седе Жене. Убрзо, она плати рачун, устаде и рече мазно, колико то челик може да буде, "Е, па, важно је знати и када ваља да се растанемо...да не покваримо утисак овог сусрета" и ми се растадосмо. За њом се вијорила црна дуга индијска хаљина, спреда без дугмади а позади са искрзаним везом. Нехајно се њишући, она оде испред мене, чврсто стискајући "ташну- тражионицу" за гушу, уместо за дршке.

            Одржала сам реч и послала јој у петак адресе и телефоне установа које су јој биле тако потребне за "убирање спонзорсва".

            Јавила се већ у понедељак. Мислила сам да жели да се захвали, али- како сам се само изненадила! У тај летњи дан, све се ледило од њеног строгог, пословног гласа из слушалице. Био је то глас уреднице издавачке куће. Наш дијалог је текао некако овако:

-          Зовем вас само да вам кажем да сам изгубила примерак ваше књиге, и да ми спремите други.

-          Аха. Па, знате шта, то свакако нећу урадити.

-          Молим?! Па, лепо вам кажем да сам га изгубила!

-          Већ сам вам рекла да сам ја добар медијум. Својим очима видела сам да сте мој рукопис ставили у торбу. Ако се он изгубио, то значи да вас он баш није желео.

-          Молим вас, не будите тако строги према мени! То ми се никада раније није десило.

-          Тим пре, то је, за нас медијуме,  један веома, веома важан знак. Значи да ви и не треба да читате мој рукопис. Показало се, ето, да мој рукопис и није за вас. Зато, нема потребе да се уопште њиме бавите. Довиђења.

            Била је јесен и моја књига већ је била изашла када смо се нас две случајно среле. Ишла је ка мени улицом и опет стискала ону своју препуну торбу за гушу, као бошчу. Лице јој је било равно, незаинтересовано док је прилазила. Онда се одједном намрштила, сетивши се да сам то ја, она "овца", и прострелила ме погледом. Моје су очи и овај пут, биле "изван сваког зла".

Слатка Нера Афус-али

            На углу Косовске и Влајковићеве улице, код улаза у паркић, била је новинарница. Ту сам куповала "Супер тин", "Свијет", "Базар", "Практичну жену" и "Џубокс", а свакога дана и новине. Не памтим све оне које су овде радиле, али се одлично сећам једне млађе жене  из села Доње Гаре код Власотинца.

            Неранџа Тоскић, која је касније стекла надимак "Слатка Нера Афус- али", стигла је у наш киоск почетком седамдесетих година. Ситна, мала, црнокоса женица, са очима као жеравицама и црвеним, ситним уснама, причала је меким, дубоким гласом као да у устима преврће бомбону. Шуштале су њене речи као свила, правиле пируете и врцаве окрете док их је изговарала. Своје речи  допуњавала је и усложњавала покретима обе руке. Прво је то изгледало као да водоравно држи у рукама омањи комад веша и цеди га; онда би ухватила његове невидљиве крајеве, па их одједном, без најаве, испружила према саговорнику као да му тај комад нуди да га он сам растресе. Затим би те испружене надланице затресла, као да је баш тада одлучивала да сама окачи тај свој "веш" на невидљив штрик. После "качења" следио би мали одмор њеним рукама, а онда би се све ово понављало, у зависности од жара са којим се Неранџа уносила у разговор. Користила је необичне речи и изразе, из родног краја. Говорила је "Дал' да ми готвим за вечера баницу, кравај или комад од рудо јање", а певала је  неку чудну песму "Облагале се, море, девет овчара, из девет, трле море, девет јагањци"...За нас, Београђане, те су речи биле "оријенталне", "уврнуте", или потпуно непознате. Неранџу су све теме подједнако занимале; могла сам са њом да чаврљам сатима.

            Облачила се једноставно, мислила сам зато што то тако воли. Тајна је била у томе што је Слатка Нера имала само две хаљине: плавкасту, од цица и црвенкасту, са дугим рукавима, од карираног фланела. Ако би, у топао пролећни дан обукла ову другу хаљину, а ми је питали да ли јој је врућина, никада то није признавала. Само би нехајно рекла, премећући по устима оне своје необичне речи, као куване ваљушке: "ама, ич". На наше поновљено питање, или отворено чуђење "ма, како је то могуће?", опет би нехајно рекла "Е, тако! Так'а ми ранфла". Увек је била насмејана, па су мангупи који стоје беспослени испред посластичарнице "Домино" почели да проводе време испред њеног киоска, пушећи, испијајући једно пиво "дуги дан до подне", задевајући се са њом како не би приметила да јој се дискретно, ненаметљиво удварају.

            Неранџа је увек налазила начина да истакне како кроз њено село пролази међународна пруга Београд- Ниш, која "иде још даље, ихиии", као да је то било од великог значаја за њен живот. Ако бисмо покушали да се нашалимо са њеним маленим селом, мудро би рекла: "нем' везе што је малено. Кол'ко год да је малено, у њем сам нашла и највећу љубав, и најгори крвниици и најлепши облачићи".

            Свој надимак добила је од Столета, Власотинчанина, који се баш тих година вратио из Италије, где га је отац био послао да упозна тамошњу виноградарску праксу. Овај је младић баш тада био на прекретници између младости и зрелих година и одлучивао о сопственој будућности. Премишљао се да ли да се врати у свој крај и настави са породичном традицијом гајења "лојзе", или да ипак покуша да нађе посао и живи у Београду. Касније се показало да је његову дилему на најбољи начин решила баш Неранџа.

            Столе је био веома поштен, искрен младић кога су девојке просто салетале. Био је син богаташа, наследник огромних, плодоносних винограда. Себе је називао "Росуљцем". "Прави Власотинчани су ти Росуљци, дèте", говорио би, обраћајући се сваком са "дèте", а они новодошли, сишли са брда- они ти за себе кажу "Власотинчани". Миша му његовог! Не знају ти они, дèте, да се ми зовемо по биљци росуља." Столе је био из села Преданце, чекали су га бројни ланци земље са породичним виноградима, у којима су још његови преци гајили такве врсте лозе за које до тада нисмо чули: Прокупац, Стара беловина, Тамњаника, Афус-али, Гаме и Бисерка. "Више нико нема пловдину; та лоза се више не гаји, нестала је још почетком века. Сада сви саде "Американку", али, ми се држимо старих лојза", објашњавао је винопијама из наше улице. Момци су га задиркивали, говорећи "е, Столе, да ми те сорте прво пробамо, па да се одлучимо за најбољу", а он би сасвим мирно рекао "Несам луд, да теглим за Београд, да очи повадите кад се напијете; да се поубивате!".

            Столе је био одушевљен што је Неранџа његова земљакиња. Као да је цела околина Власотинца, са свим насељеним местима, одједном дала потврду да и он постоји. Осећао је потребу да смисли један много приснији надимак за Неранџу; неку слатку реч која би што боље одражавала све оно тајно што је у себи почињао да осећа за њу. Јер, та сласт коју је осећао чим би угледао Неру била је нешто што је први пут осетио. Тако је рођен њен надимак са почетка ове приче, "Слатка Нера Афус- али". Сасвим изненада, једног дана, објасни он то Нери овако:"Ти си ми, Неро, баш као ова сорта- сува, трпка и помалкицо кисела. Но, кад ти се усхте, мож' да будеш и јако слатка, само ако ти се наврне!".

            Ми смо смели да је зовемо само "Слатка Нера", а остатак је постао Столетова искључива привилегија, означавајући будућност њиховог односа. Столе се највише занимао за Неранџин долазак у "наш" киоск, и како се то она баш одлучила да потегне из села Доње Гаре у центар главног града СФРЈ. Понекад смо се и ми чудили имену тог њеног села, а она би, сасвим мирно рекла"А што, дал' је боље да сам из Кукавца, Доњег Присјана, Бољара, Ладовице, Козила, Батуловца, Конопнице, Скрапежа мож'бити? Море, сва су ти села иста тамо, нарогушени' имена, к'о што су им и чељад нарогушена", па би настављала да набраја топографију свога краја, али "истија", као сама за себе да се преслишава: "Равни Дел, Стајковце, Страњево, Тегошница, Доња Лопушња, Горњи Ора', Алексине, Самарница, Свође, Гуњетина, Средор, Црнатово, Шишаве...", ваљда идући у мислима том међународном пругом.

            Слатка Нера је дуго одбијала да Столету исприча како се то нашла у Београду, али, једном рече: "Сачекај ме после пос'о, па ћу да ти опредем све". Сутрадан смо и ми, најрадозналији, чули како је Неранџа стигла у нашу улицу:

            "Било је то 'вако: спетљала ти се ја са једног Миленцета из мојега села. Он- кудрав, омалејши, волео да пије, па му девојче Миланка побегне из куће у тетину. Он стане, усред ноћи пред тетине прозоре, па виче кол'ко га грло носи: "Душанке, еј, Душанке! 'Ел утебе? Ел т'на побегаја Миланка?" Тетка би рекна' "Јесте, но шта са тога?!", а он би, увек исто, рекнаја "Нек' изрипа, убивам!". Једном тети дозлогрди, па рече "С'г ће да сађе, причекај", па узе оклагију, сађе, па ти удри по њега из све снаге!"Ког' ћеш, бре ти д' убиваш?", викнаја је на сестрић и лемзала, лемзала док је руке не забол'ваше. "Удри, тетке, нека, тетке," запомаг'о је несрећни Миленце, " крв неје вода", па би утекнаја од испод пенџери. Истрпео тако једаред, дваред, па одлучи да више не пије. Е, таде сам га ја упознала. Одлучимо ми да се узимамо, па, у неки његов станчић стрицов у Београд! Ја сам ти тако постала домаћица на наше гнездашце. Једно пе' шес' година неје пио, а онда поч'о опе'. Трпнаја сам га још малке, ал' т'га ми од њег. Поминувам, заминувам, нити зборим, нит' се смејем. А онда одлучи' –ће се разведем, кад је криворечан. И, растасмо се ми, к'о другови, он ти оста оф туго, Боже море, скр'ан, а ти ја- живну'. Ал' сад, ваља да нађем посао. Прими ме једна рођака баш на ону тету, да ми помогне док се не снађем. Прво сам се пријавила код једне фамилије, децу да им пазим. А деца- мала, ки пасторци на ти људи; мусава, двоје, бата и сека. Бата запиштава, а сека се џилитава, по цели дан тако. Изморе ме, к'о кљусе. Немам снаге ни да се презујем, кад се кући вратим. Неје ми што м' изморе, нег' што неће да једу. Бата једе, ал' све к'о за врат да баца- не види му се ништа, све коскице на њега се пипнају. А сека- е, та ти је била паметнија, вражић ниједан- све што ја принесам, она к'о мало прожваће, па кад ће да прогуне у грлце, она испљуне, ал' да ја не видим, у рукицу, па под сточић. Имаше они некакав сточић у трепезарију, од неког финог дрвета, са пречку, ту да метеш новине, писмо ако добијеш, д'одложиш нешта, по твојој вољи, шта ти га ја знам све шта ти 'оћеш. Ту је господин често седео и размишљ'о, кад ја чекам да дође госпођа са посла, да могу д'идем. Један дан, тако, каже мен' госпођа да им јак смрад у ту собу. "Не знам ти ја шта је то", велим, ал' госпођа каже "мори, да посмотримо", па стргнава онај везен столњак, а тамо- све се сбуђала она 'рана што је сека испљувавала из усти и метала тамо! Ја ти доби' отказ, кажу несам их лепо пазила, а јесам, Боже море, јесам, ко сво'е.

            После, видим, у једне новине, конкурс. Траже спремачицу, да напишем молбу и да додам потврду ту о том да сам искусна на так'и послови, чистачица. Кукавна ја, о'клен ми та потврда? Куј да ми оправи? Ди да ми шиље неко из Доње Гаре, ники ме се и не сећа! Одем кад биде разговор, а они ме мере, мере, све ме загледају у руке, да виде јел' сам радена. Онда кажу "неси прилагала онај папир", па почеше да упитувају дал' сам понела потврду за пос'о тај. Ја ти извадим мој папир, од раставу брака са Миленце, суд што ми издао, са таксене марке пет оверен. Кажем "Еве", и само трепнајем ја. Не прозборујем ниједну. Они разбирају, разбирају; комисија нека, домунђавају се, па један каже: "А што ти, млада, нама ово утуриваш? Шта ми ту да разбирамо?", а ја кажем :"Ете, ту вам све лепо пише". И опет ћутим, као, не разбирам ја њих. "Ма, видим ја шта пише", каже један д њи' "ал не разумевам како се то на теб' односи а према наш овај конкурс?", каже опет онај најглавни, па поче да чита:"Разводи се брак између предлагача Неранџе Тоскић, од оца Миладина Тоскића, рођене 11. 3.1950 у Доње Гаре и Миодрага Валчића, од оца Радивоја, рођеног 24.2 1950. у Конопници, због озбиљно поремећени односи и опште неразумевање што је наступило међ' њи' и неслагање нарави"... Комисијске женске све преокрећу очи и кокере се, викају "свашта, завитлава нас она!". А ја ништа,  не резилим, не мрдам, па кажем "Е, па ту не пише да се ми растадосмо што сам ја лоша домаћица и што не чистим како треба, нити да сам аљкава и смрдуша, јел тако? А кад не пише- онда то значи да ја знам да чистим и метем- све како вама треба, па нек се зовем ја и спремачица, шта марим. Ко што ви казивасте да вам треба. Ете, то је моја потврда, ја ти друге немам: кад сам могла да угодим на Миленце мој, онда ћу, ваљда, се покажем и на фирму вашу. Па, пробајте, ништа нема д' изгубите, само ја овај мој образ". Њима се то допало, смевали се, па се још малко домунђавају, па кажу д' изиђем малкице пред врата, а ја сам онда видела да ме 'оће да приме, да се пробам. Ете, тако се ја опробала и била по'фаљена. И, после пет године, одлучила да при'фатим предлог баш од онај што је био пре'седник комисије и највећи домунђант за мој случај- да пређем у предузеће за новине. Ту му је радео од пашеногову шурњају на снају му брат, па тражео жене, па ми помог'о да ја њему помогнем. И тако ја – код вас стигнаја. А Бог човека носи, носи, па га пусти баш на његово место, с'г ће се уверите и ви".

            Неранџа се за Столета удала седамдесет треће године. На брачно путовање су отишли у Власотинце, "да се сете старих дана, из ране младости". Столе ју је водио да види највеће винограде: Бели Брег, Попов луг, Белогледалов рид, Високу чуку, Калуђерку, Грчки рид. После тога, настанили су се у Власотинцу, у кући са доксатом у којој се Столе родио, и добили троје деце. Слатка Нера је била одлична домаћица, остављала је зимницу, шљиве пуњене бадемом и орахом ("метала" је "блàго" у тегле - обавезно са розетлом); водила велико домаћинство и љутила се што њена одрасла деца "више воле пљескаџију но касапина". Увек је највише волела баш Столетов Афус- али. О свему овоме писала ми је на разгледницама, укратко и редовно, све до деведесетих година. Како су пристизали догађаји, текст се мењао, али је увек њена разгледница почињала исто: "И овега пута пишем ти из места из коег ти се јављам, да ти отправим шта има новога.... Сада смо у обилазак....", или "Деца су нам...", или  "И ја тебе од срца желим..."

            Брачни живот Слатке Нере Афус-али баш је био сладак: и када је већ имала децу, волела је да одлази на народна весеља и да игра оро. Писала ми је да уме да "завезе" стари чачак, власинку, кокоњеште, белу раду, заврзламу, дрдавку, "у н'с'ест" и бугарку. Волела је крацаје, саборе и вашаре; тражила је да је Столе води да види цркве, крушевачку и конопничку, и да обавезно буду у Власотинцу (како је Нера изговарала "у Власот'нце") за време летњег вашара, Горешњака и јесењег Пејчиндана.

            Држим пред собом ону прву разгледницу, коју ми је послала седамдесет треће из Власотинца и замишљам је на брачном путовању, како, спокојна, седи у ресторану хотела "Грозд"; хотела "бе" категорије, и пише ми.Као да се враћам у онај дан, и видим је како полако, пуна спокоја, устаје, тегли своје умиљато, ситно тело, прилази рецепцији и у поштанско сандуче убацује те шарене слике, са реченицом коју знају сви моји пријатељи: "И овега пута пишем ти из места из коег ти се јављам..."

            Те замишљене тачкице, које су некада бивале испуњене најразличитијим текстом, исписаним ситним, уредним рукописом, имају тамну, непрозирну боју Неранџиних живих очију, за мене подједнако живих и дан- данас.

Шнајдерке

            Када ми је тетка Мица први пут рекла да ћемо ићи да посетимо мајкице шнајдерке, мислила сам, згранута:“Зар она не уме нешто да искроји? Да ли ће то да јој објасне ДВЕ шнајдерке? Зар се ради о нечем тако компликованом?“ Објаснила ми је „д’ идемо по савет, и да је у питању нешто јако важно, ал’ не за нас, већ за шогор Микиног сина“. Моју радозналост није желела да задовољи, јер више ни реч није изустила. Само је строго рекла „’Ајд, крећи већ једаред, идемо чак иза гробља“.

            Била сам са мајкицама преко стотину пута, провела векове у разговору са њима, иако сам била мала; али то сећање на илузију коју ствара њихово презиме, и којом је почело моје познанство са њима, увек ми прво дође на памет.

            Старији су их звали једноставно „Шнајдерке“, а ми деца „мајкицама“. Ја сам их још звала „Природа“ и „Друштво“, али, тада сам била већ одрасла. Њихове различите природе, животни путеви и склоности дали су ми повода за ове моје, сасвим личне надимке.

            Шнајдерке су имале и „права“ имена: Сока и Пелагија, и уопште нису биле кројачице. Њихово презиме, које је одредило њихове судбине било је Шнајдер. Још у доба када су диносауруси ходали Чуругом, тако ми се чинило, оне су прво биле две најбоље другарице, па после веренице, па супруге два рођена брата по презимену Шнајдер. Отац момака Шнајдер био је Немац, инжењер шумарства. На терену у Босни, у деветнаестом веку, упознао је Новосађанку, која је у Пешти учила за наставницу белог веза у школи за домаћице. Убрзо се млади пар венчао и преселио у Војводину, у Чуруг, због послова оца породице, везаних за дрвну грађу. У Чуругу су добили два сина, Ханса и Јакоба.Браћу су у школи звали „Немчићи“, а били су познати по лепом тену, плавој коси и уредности. Имали су увек добрео зашиљене оловке и прошивене свеске, реткост у 19. веку. Њихова мајка је у Чуругу подучавала девојке ономе што је некада учила у Пешти: везу, ришеље боду, покрстици, ендлању и нецању и никада се није жалила што је живот проводила у Чуругу.

            Сока се удала за Ханса а Пелагија за Јакоба Шнајдера. Свадбе су биле у исто време, 1884. године. Судбина је хтела да ове две младе жене не поживе дуго у брачној срећи. И не само судбина, него и догађаји од тога венчања почели су да се поклапају овим девојкама.  испреплели су се тако да се више никада не развежу. И тих педесетих година двадесетог века, када сам била дете, ове две старе жене биле су везане на необичан начин.

            Одмах на почетку брака, ова два млада пара одлучила су да иду на излет. Причали су стари да је дан био леп, летњи и без облачка на небу. Они стигоше у неко излетиште крај Новог Сада, а одатле кренуше у оближњу шуму. Тамо су се Сока и Пелагија радосно вртеле око једног старог дебла, певајући му песмице и гурајући у распуклине његове коре тајне жеље за своју будућност. Млади мушкарци посматрали су их малкице збуњени, мислећи, ваљда, да то тако раде све невесте и да је то што Сока и Пелагија изговарају ваљда бајалица за срећу. Али, њих две нису могле да знају тајну које је ово дрво крило: оно је, наиме, било тако уморно и старо да је баш тога дана схватило да више не треба да живи. Топот ногу ове две младице само је убрзао неизбежну судбину  тога уморног шумског божанства. Без најаве, изненада и силно, његово корење почело је да се помаља из земље и мушкарци видеше да ће дрво да се обруши на њихове супруге. Без размишљања, Ханс и Јакоб бацише се испред њих две и својим телима заштитише Соку и Пелагију. Причали су људи касније да је било потребно да дођу четири јака човека да би обујмила дебло и померила га са мртве браће. Тек тада се видело да је изнутра ово дрво било веома труло, и да није издржало весело поскакивање, наивно гуркање заљубљених и ударање у кору „за срећу“. Две младе жене, до тада радосне и безбрижне, причале су касније у полицији како су се уплашиле када су, ужаснуте схватиле да се та гигантска крошња надвија над њих и како је у трену густо лишће засенило сунце а гранчице праскале и ломиле се око њихових глава, дотичући им рамена. Паралисане од ужаса, рекле су још и да су само зажмуриле и чекале судбину. А два брата су реаговала као једна душа: својим телима су их заштитила од сигурне смрти. После брзе и сурове погибије ова два брата, јетрве су остале заувек везане овом заједничком трагедијом. Да туга буде већа, после се сазнало да је Сока тада била носећа, и да је дете изгубила од страха. Мајкица Пелагија је увек причала да је за све крива Сока, јер се упредала око тог дрвета без икакве потребе, изазивала судбину, и- ето! Увек је кривила и оптуживала Соку и за сопствену а и за породичну трагедију, никада не узевши у обзир да је тада Сока остала и без детета.

            После смрти својих мужева, двадесетогодишње удовице остале су да живе у „Немачкој кући“ Шнајдерових; неколико година скупа са свекром и свекрвом, а после тога, више од седам деценија потпуно саме. Никада више нису прозбориле ни реч, а када би једна о другој говориле, то би било увек исто - „она тамо“, без помињања имена.

            Када сам први пут видела мајкице, оне су већ више од седамдесет година биле удовице. Живеле су и даље у „Немачкој кући“,  тада већ оронулој. Обе су користиле просторије које су се састојале од кујнице, конка и по две собице.Али, различити животни стилови ове две мајкице, учинили су да се те просторије користе сасвим различито, у складу са њиховим различитим потребама и природама. Кад данас боље размислим, видим да су  мајкице биле потпуно исте у својој различитости, која се испољавала на најчудније начине.

            Њихова кућа имала је тако дебеле зидове да су они одржавали свежину и некакву капљичаву влагу без обзира на годишње доба. Имала је пролазе и ходнике крцате вратима која се у моје доба већ више нису могла отворити. За овим тајним просторима су моји радознали прсти тако жудели; јер су то била врата која су некада водила у акустичне просторије , сада заувек запечаћене од мене. Ова је кућа, педесетих година прошлог века, очигледно још увек одавала да је некада била господска. Тада, се она састојала од две целине. Била је у облику слова Т, при чему је краћа црта тог слова била нешто уздигнутија, јер се отприлике на споју краће и дуже црте кућа једноставно преломила, пукла, растворила и дозволила зидовима и непомереном намештају да зјапе у небо. У мањем делу, краћој црти живела је мајкица Сока. Њу сам звала „Природа“. Испред њених соба била је башта у којој је расло све и свашта. За мене је то била рајска башта, богата, густа и нераскрчена, са дивљим врстама биљака, пузавицама и шибљем. Ни једна биљка, ни једна семенка а ни коров нису овде били искорењивани. Мајкица Сока имала је дара за биљке. Она је умела да направи вино од свега на шта би њен поглед пао, а да је то припадало биљном свету. „Та, она би вино смућкала и од штранге за веш“, говорила би тетка Мица.

            У доњем делу куће, сада нижем и уроњеном у земљу, као поринут брод, који је изгубио сваку наду да ће бити извучен на обалу, живела је мајкица Пелагија. Пошто је волела људе, дружење и посете, њу сам звала „Друштво“.

            Мајкице су биле нескривено љуте једна на другу још од античких времена и живеле су за то да једна другој иду на живце. Једна другој биле су „омиљени непријатељ“. Њихова стална свађа била је као мишеви у зидовима; гребуцкала би сваком по живцима и осећала се увек када бисте били са једном од њих две. Тела су им била стара, савијена као срп, а очи ситне; мајкица Сокине су биле розикасте и провидне, као у миша, а мајкица Пелагија имала је зенице тамне као угаљ, само са копреном мутног. Имале су замршене праменове дуге, танке косе, али су се чешљаје резличито: мајка Сока је своју „башту“ на глави носила неуредно, без чешљања, причвршћену некаквим чудним укосницама од дрвета и кости. Касније сам сазнала да су то уствари биле штипаљке за веш, још од „тренди- пенди љета“, како би она умела да каже. Ми деца смо их се малкице прибојавали, јер су нама личиле на вештице, а и биле су некако сличне. Уместо да разговарају, оне су примењивале друге методе комуникације: ударале би метлом једна другој у зид; чупале биљке и траву и стављале је оној другој на праг; пљувале на цвеће у лонцима и корпама. Лупале би бесно ногама, из све снаге, трескале вратима на само оглашавање и шушањ „непријатеља“ из другог дела куће. Мајкице су једна за другу биле „ништа“ и „ваздух“. Било код које од њих да сте се обрели, постојала је могућност „инцидента“. Када би мајка Сока ударала у зид, а ми је питали зашто то ради и шта мисли да се чује из другог дела куће, она би рекла би сасвим мирно „Ништа, нема тамо ничега“. Исто би то, радећи сличне неваљалштине, умела да каже и мајка Пелагија.

            Мајка Сока је била ситнија и увек је нешто жвакала. Никада нисам видела да једе из тањира, чинило се као да она живи од ваздуха. Била је жива и покретна као тигрица, бучна, спретних покрета. Привлачила је пажњу шта год да је радила. Ватрено и са душом штитила је слабије и доносила деци блага из спољног света, са својих тајанствених лутања- костур птице, мачју главу, крила слепог миша, чудне црвене и модре печурке.

            Најчешће је седела у башти, са својим травама, и из корице хлеба исисавала сваки делић хранљивих материја. Покрети су јој били лагани и меки, као вилински. Њене „шпеције“, како би називала своја вина, справљане су од дуња и маслачка, коприве и дрењине, или нане; бобица свих боја и фела. Лутала је по околини Чуруга и доносила пуне бошче биља, које би касније вешала по зидовима, качећи их на „јексере“ и куке свих величина, а у зависности од бокора или жбуна који би успут покупила. Тако су са њених зидова висиле ројте најчуднијег цвећа и плодова, којима је само она знала име; учила ме је шта је мачја трава, чкаљ, чичак, тиса, красуљак, дебелица, имела, храст, куманика, тетивика, трандавиље, кошћела, лазарица...Киселкаст мирис, на коње и мишеве, ширио се њеном кујницом целога лета. У њено вино убацивани су, невесели, оклембешени цветови маслачка, таписерије травки без снаге, изувијане и танке као власи њене косе; биљке које су се грчевито држале својих сокова, остављајући трагове по бело окреченим зидовима. Цветови детелине попримали су боју и мирис бакра, булке су шириле горак мирис као бршљан, а медоносне феле биља, постајале су „угорчане“ јер би их мајка Сока лишила њиховог станишта; одузимала им родне ливаде и скривена места на којима су цветале. Рано јутром би она палила шпахер, сортирала биље и пунила лонце тајном мешавином, додајући квасац и шећер. Из тих олупаних, кривих лонаца дизао се чудан мирис, прскали су бичеви слатке течности и бућкали пликови од шећерне воде. Ту се гомилала зеленкаста пена, а латице цвећа урањале би и израњале из те вештичје смеше и нестајале са површине ове мешавине, као магично увучене у вртлог.

            Када бисмо дошле у посету, мајка Сока би нас нудила свежим вином, само „зере“, тек да оквасимо уста. То вино је тада изгледало као већ укроћено, непомично, сипано у старинске чаше. Било је најчешће златасто и хладно као бледо пролећно јутро. Мирисало је на зрелу траву, неке удаљене шумовите тајне ливаде и изгледало наивно. Пробала сам га само „једаред“, и то један гутљај: у трену ми је заиграла соба, свет се окретао великом брзином и ја сам осетила радост и љубав за све живе створове. Из стопала ми се дизала плима, као грозница, а зидови су поигравали и тресли се. Мајка Сока се само зналачки насмешила и рекла „Овом чеду је доста, више ни лизнути неће! Ви’ш како је заблесала!“

            Мајка Пелагија је волела да чита и била је сушта супротност својој јетрви. За разлику од живахне, веселе и окретне мајка Соке, она је била као суво дрво; стиснутих усана, због некаквог „тајног знања о појавама и људима“. Лице јој је било сиво као у птице, покрети малкице крути, а коса дуга и танка, везана прво у реп, па у танушну кику, а онда замотана у малену пунђу „навр’“ главе. На лицу је имала дубоко урезане боре око уста, као врапчијих, и израз као да се непрестано гади на људе и њихова дела. Очи јој нису биле бистре, већ некако мутне, тамне, а сенка сумњичавости прелетала је чето њеним лицем. Мислим да се једила што је схватала да је се плашим. Зато је покушавала да ме раскрави, најчешће ме дочекујући овом песмицом:

„Екете, бекете, банда свира

Мене доктор визитира,

Па ме пита шта ми фали-

Мени фали пенџер мали,

На пенџеру лепа сека-

То се зове апотека!“

            За мајка Пелагију време није представљало ништа важно, радила је и живела по сопственом часовнику. На зиду њене собе било је пет часовника, и ни један није радио. Једном ми је рекла „Шта мари што не раде, свих пет барем двапут дневно покажу тачно време, а ја их имам да могу да не мислим на сате“. Имала је и неколико календара, са почетка века, са чудним ситним забелешкама, које су се често завршавале ускличницима. Често је говорила да је ускличнике ставила „онда када се показало да је било по њеном“, мада нисам знала на шта мисли- на историјске догађаје, лична искуства или односе са другима. Била је упућена у тајне здравља и болести; читала је некакву дебелу књижурину коју је звала „Алманах“, са искривљеним, тамним корицама и искрзаним листовима. Сећам се и да је имала неке страшне карте. Оне су биле са примитивним, невешто обојеним цртежима. Биле су вероватно направљене старом штампарском техником, налик фотографији дрвореза, али су уливале страх због својих окрутних, верних представа. Те су слике представљале архетипске представе, којих се, вероватно плаши свако дете. Са тих слика су се избезумљени очајници сурвавали у невидљиве а мрачне поноре, или је кривоклетнике гутала огромна ватра. Муње су парале небо над нашом планетом и ђаво се кезио из сваког буџака; а огромне, црне животиње прождирале су младе девојке, као у несвести, са руком забаченом преко рамена и велом на лицу. Млади витезови држали су копља високо и усмеравали их према алама и гуштерима свих сорти.

            Мајка Пелагија је устајала у цик зоре, а онда би одмах „фруштуковала“ млека и хлеба. Ручала је већ око девет сати, а никада нисам видела да вечера. Седела би увече до касно, пиљећи у ватру, изговарајући понекад чудне, мени неразумљиве немачке речи (клајдершток, шрајбтиш, велтшмерц или метиленблау) и читајући своје необичне, мале књиге: „Приповетке“ Анатола Франса (издање књижаре „Славија“ у Новом Саду); Тургењевљев „Дневник сувишна човека“, „Улична револуција“, „Освајач“, „Привиђења“ Кнута Хамсуна; „Извор дегенерације“ неког доктора Бунгеа, издање Београдског месног средишта Савеза трезвене младежи. На њеном „тишу“ биле су још и књиге за свакодневно размишљање „Нашим синовима кад наврше 18 година“ професора Алфреда Фурнијеа; „У борби против предрасуда; филозофске биљешке из једне епохе без начела и воље“ Јосипа Хелера (Комисионално издање Издавачке књижаре „Славија“, Нови Сад, 1924.) Пошто сам умела да читам, највише сам волела да јој затражим књижицу „Помоћу тетке- шала у једном чину“, коју је написао Лукијан Тривунов Бранковић. Тамо су се чинови звали „појавама“, а ликови су говорили неким смешним, архаичним језиком, који мајка Пелагији уопште није сметао, јер се и она сама тако изражавала. „Но, чујете, ви сте се могле баш малко и пожурити“, дочекивала би тетка Мицу и мене, јер ју је чекало свакодневно ишчитавање „Алманаха“, са предвиђањем важних политичких и друштвених догађаја.

            Соба у којој је мајка Пелагија проводила највише времена била је плавичаста од дима који су у фуруни стварале густо наслагане цепанице. Њој је стално било хладно, па је ватра увек горела. Врата која су водила на њен део дворишта била су искривљена и са њих се ударало право у лонце са мушкатлом, њеним најдражим цвећем. Ово је цвеће најчешће трпело одмазду мајка Соке и често би освануло испљувано. Видевши овако што,  мајка Пелагија би само устала и напунила уста водом из бокала, а онда је снажно распрскивала по цветовима мушкатле, да спере пљувачку „оне тамо“. Без речи би се вратила у своју столицу, и мирно настављала да чита.

            „Јесил’ добро, мајка Пелагија?“, питала би увек тетка Мица при нашем доласку.

„Памет ме још служи, ал’ кости баш не“, увек би исто одговарала она.

            Волела сам да посматрам њен ритуал чешљања и уплитања косе у пунђицу. Мајкица Пелагија је седела и посматрала ме ћутећи, а онда би рекла „Дај чешагију!“. Спорим покретима, руку пуних плавичастих вена и суве, воштане коже, она би пролазила кроз беле мишје репове и чвориће на чуперцима, као да грабуља жар у пећи. Косу са чешља би уплела у дугачку нит, па би руке поквасила у лончету. Затим би овлажила ту нит, савила је у мали, крив прстен и бацила у ватру. Чуло би се „пшшт!“ и прстена би нестало.

            „Мајка Пелагија, а јел ћеш ти д’ оћелавиш; све ти мање длака остаје!“, питала бих забринуто. „Макар шта, макар шта, то испада једно па прави места другоме, чедо моје“, одговорила би. Онда би, покретима увежбаваним вековима, савила тај свој танак реп и учврстила га мрежицом („нецом“) у пунђицу и онда га прибола на врх главе дугим, црним укосницама, којима је, кад затреба,  још вадила и коштице из трешања и вишања. Прсти су јој се померали споро, од краја репа до темена, увијали ту необичну, рањиву змијицу, радили као да не припадају њеном телу; „мислили“ самостално, увртали напамет, без огледала. Са мајка Пелагијом се најбоље могло разговарати док се чешља, али баш о свему што би једном детету могло паст на ум; сваку је тему прихватала подједнако равнодушно, без узнемирења; помирена са животом и самом собом. „Ајд’ сад, иди и цуњај“, рекла би ми благо, знајући колико волим да се изгубим у другој соби и отварам тајанствене кутијице, преграде у шрајбтишу, тражим тајне гусарске поруке и мистериозне предмете: перје са змајевих крила, јаје кукувије, чешаљ од китових зуба или носороговог рога, шатуле са малим кашикама, не веће од малог прста. Једва сам чекала да обрћем у ручицама ниске зеленкастих перли и седефну дугмад. Мајка Пелагија имала је и стакленог јежа, са металним бодљама које су уствари биле игле  за шивење, али, мислим да их за то није никада користила. Имала је и „штаницле“, лепе, беле кесе од папира а у њима је држала писма посивела од старости, са браон, уврнутим крајевима- „ушима“ и фотографије упљуване мувама, и то су били једини докази њене некада блиставе младости. У тегли је имала ембрион пса. Ко зна зашто га је чувала и како је уопште до њега дошла. Ту сам теглу избегавала и да погледам, плашила сам је се. „Немаш се чега бојати, чедо, сви ти ми тако изгледамо у утроби и сви се у то претворимо, после“... Она ме сећа на нешто што није било и није могло бити..., говорила би, загонетно, видевши да су ми се очи рашириле од ужаса. „Ма, откуда ти то знаш?“, упитала сам је, а она ми је мирно одговорила „Рекла ми је Птица Смрти. Она ми често дође и ја се зато ама ничег не бојим.“. Птица Смрти била је мајка Пелагијин кућни љубимац, њена утеха и нада у мирну смрт; нешто као њен лични курир.

            У „Алманаху“ је мајка Пелагија проналазила податке о најстрашнијим догађајима, несрећама и злочинима. Читала их је наглас и увек коментарисала. „Знала сам, ето баш сам знала и рекла, ето, Мицо, јел’ се сећаш ономад? Да ће баш тако да се деси..“, Јер, свако то штиво није представљало ни претњу ни упозорење мајка Пелагијином животу, мирном као површина Тисе. Јер, мајка Пелагија је већ све  била видела и доживела.

            Али, оно због чега смо једном биле код ње („због шогор Микиног сина“), било је њено велико знање о лечењу тајних болести и стања, о чему је тетка Мица желела са њом да разговара. Када су помислиле да их не слушам, занета цуњањем у другој соби, тетка Мица јој је поверила шогор Микину тајну, а ја баш то нисам успела да чујем! Мајка Пелагија ју је саслушала, па рекла:“.. ко је већ у ту болест пао, а рад је да себе спасе и очува, може то и о мањој штети...Лек је тврда постеља, без јастука и сламњаче, просто само даске; поврх тога ћебе и чаршав. Покривач да је више кабаст, најбоље је прошивено ћебе...јастук- више тврд, вуна или ситно исецкана кукурузовина. Најважније је да се рано устаје, односно, чим се пробуди да се и дигне. Многа болест долази једино отуд што изјутра у кревету лешкају и ваљају се...за тим, прати се и трљати 'ладном водом...наште срца ваља узети парче канфора, колико зрно од кукуруза...после месец дана може се поновити и са канфором....Нек се Мика не секира, тога има и код женских...“

            „Ју! На’ пако!“, само је несмотрено гласно рекла тетка Мица и прекрила руком усне, видевши да сам их погледала из друге собе.

            „Ал’, Мицо, нек’ обрате пажњу..на... „ Одједном су обе биле врло, врло тихе: „.... се познаје...блед је у лицу и има ситне црне бобице по образима...Онај који...(опет врло тихо).... ...слаби умно, телесно, блесаст је, глуп и тврдоглав. У зрељим годинама изнемогне, сваку и најмању бољку тешко пребољева, док најпосле не изумре као рани цвет, обично до двадесете, од јектике, сухе болести, кашља и понајвише томе сличних грудних боелсти....Ајд’ сад пођи, па му кажи све потанко и нек’ обрате пажњу...добро је на леђа метати и плочицу оловну, ал’ олово је више отров нег’ лек...Највећма треба да му мотри матера његова, па да га тера на рано устајање, и да се не усамљује и ’опште да не долази у додир са већ исквареном дечурлијом. Јер, ди се тај порок... увуче, ту су већ читава колена пропала...А сад, идем да видим моје мушкатле, док се она тамо није ускопистила!“

            Одлазећи тада, видела сам како се мајка Пелагија извлачи из столице, уз пуцкетање костију и одважно стоји на вратима, мутних, тамних, округлих очију као у мале препелице. Дуго је гледала за нама, а онда се посветила својим мушкатлама.

***

            Имала сам већ девет година и проводила летњи распуст у Чуругу, када дође до тетка Мицине куће вест да је мајка Сока подбила ногу и да лежи, више не устаје. Отишле смо о’ма да је видимо. Нога јој је била „уфачлована“, а она је мирно рекла „неће ове моје кости да срасту, ваљда сам нешто поломила. Доста су ме и подносиле“. Умрла је за неколико недеља, тихо и без упозорења, иако смо скоро сваки дан ишле да је обиђемо и „послушамо“.

            На мајка Сокиној „са’рани“ било је мало света. Када је поворка са ковчегом стигла до ископане раке, видех да је дошла и мајка Пелагија, Држала се по страни од осталих; у црном, ситна, жилава и љута. Када је ковчег спуштен, она одједном поче да виче: „Опет ме је она тамо  надмудрила“, викала је љутито, немоћно и стискала шаке у ситне песнице, а вене су на њима сијале као зеленкасте стрелице. „Нисте добро написали на крсту- није она старија, нег’ ја!“ Пришли су мушкарци и одвели је од раке, а она је ударала бесно, слабашним ногама и још увек викала, све док је нису довољно одмакли. У даљини су се све тише чули њени љутити повици, и то је трајало све док прве лопате земље нису почеле да падају на мајка Сокин ковчег.

            Пошто су обе мајкице биле старије од света, од историје Чуруга и целе планете, нико није био баш сигуран у годину њеног рођења, а црквене књиге су тај датум можда и погрешно уписале. Са мајка Сокином смрћу престала је интима непријатељства које су, као крхку порцеланску фигуру, ове жене неговале више од седам деценија. Као охлађене звезде- планете близнакиње, повезане али раздвојене, снагу да живе давала им је само узајамност ове мржње и равнотежа неопроштених грехова и неизговорених оптужби. Иако су тако средиле живот, свакодневицу и навике да се никада не сретну и не обрате се једна другој, свака је увек знала шта она друга ради и о чему размишља. Мајка Сока је бринула о својим биљкама, справљала вина и тумарала по ливадама и обалама Тисе, а за то време је мајка Пелагија устајала у мрак, чешљала истањену косу, читала своје чудне књижице, не веће од длана, изучавала „Алманах“ и примала посетиоце, роварећи као миш по својим успоменама и фотографијама. Једна другу њушиле су и осећале без погрешке и живот једне мајкице одвијао се у ритму беспрекорно супротном од ове друге. Усавршавале су овакво битисање годинама и годинама вежбе у малим стварима, обичајима и потребама и зато су се мени чиниле вечнима, а себи довољним и чврстим.

            „Немачка кућа“ се некако смањила и утихнула после смрти мајка Соке. После три недеље, без икаквог очигледног разлога, умрла је у сну, али отворених очију, и мајка Пелагија. Кажу да је зурила у онај распукли зид, иза кога се некада чула мајка Сока како тумара по кући, спремајући биље за своје вино и бучно палећи ватру у шпахеру. Више није било ничега због чега је мајка Пелагија требало да буде жива. Њена омиљена непријатељица ју је и у смрти преварила и отишла прва. Надам се само да су поново скупа, и да се њихово тихо трвење одвија несмањеном жестином.

            А шогор Микин син? Тек седамдесетих година, већ студенткиња,  сазнала сам тајну због којих смо први пут биле код Шнајдерки. Пошто је тетка Мица пренела шогору савет мајка Пелагије, убрзо су му нашли девојку, па је престао да онанише.