Горан Марковић

Када би се све сабрало, ја сам у другом стању била пуних шест година. Како? Па, тако што сам неколико деце носила у себи, волела их, сањала о њима, будила се са мишљу о њима и одлазила на спавање замишљајући час када ћу их родити, а она су ме, без најаве и изненада, једноставно, напуштала. Не само да су ме остављала без мени јасног разлога, него су ме разорила, ојадила и остављала несрећном, али једнако спремном да их родим. Мало по мало, накупи се тако, шест година "другог стања".

Чекала сам своју децу ; придржавала се свих савета лекара, слушала приче другарица и препоруке баба, све у нади да ћу родити макар једно дете. После тог првог, мислила сам, доћи ће и сва следећа ; имаће сву љубав мене и мога Душана, и онда ће из те љубави наша деца расти, стасавати у младиће и девојке ; мучиће нас својим проблемима, али, шта је то у поређењу с љубављу коју, за њих још нерођену, ми имамо?! Сањала сам о деци која ће нас волети и разумети колико смо их ми волели, још од саме идеје о њима. Чекала сам ту своју децу, а она су ме, јогунаста, непредвидива, једноставно остављала. Преварила би ме да ме хоће, да сам им добра постеља за долазак на овај свет, а онда - само би ме напустила. Што сам била тужнија због овога, то сам их више желела. Ти наши растанци бивали су све тежи, обично изјутра, када сам била омамљена сном, тек стигла из ноћи, топла , рањива, слаба ; неприпремљена на звуке спољашњег света и некако мека. Увек су почињали исто : реским болом негде у средини моје удобне, велике утробе, спремне само за њих; па севањем на махове, подмуклим муњама које су трескале у некакве меке предмете дубоко у мени ; па ударима- као олујом изнутра, као лупањем капака, али, унутрашњих. Удари би били праћени капима, па млазевима, па онда и потоцима крви...моје и њихове крви, комадићима мог и њиховог тела. Нису ме хтела та наша деца ; нису ми веровала да могу да им будем добра и поуздана мајка.

Свакакве сумње и страхови пролетали су ми кроз главу сваки пут : зар ме та наша деца не препознају као хранитељку? Зар ми не верују? Да ли им се не допада како их чувам? Зар мисле да Душан неће бити добар отац? Зар мисле да их не волим довољно, да их не очекујем као највреднији поклон од живота? Да ли су превише неповерљива? Шта да урадим да ме не напусте? Да ми верују? Да знају да сам њихова?

Пријатељи су ми саветовали да одустанем. "Па, није ваљда, тако страшно бити без деце?!", покушавали су да ме убеде. Али, моја утроба је цвилела, шклопотала и одзвањала као празна чаура ; плакала за мојим чедом и ту тугу ништа није могло да ублажи. Неутажива жеља, као варница или тихи пламен, прогоревала је моју свакодневицу и чинила ме љутом, некада покорном ; некада збуњеном пред обичним даном а опет, стрпљивом и превише умиљатом. Свет рађања других мајки и деце се одвијао пред мојим очима, а ја сам га посматрала као кроз пругасте шалоне : као да се сва та рођења дешавају само другима ; као да се ово моје искуство прегореле утробе која превише жели свој мали грашак, зрно, плод, заметак, детешце, није никоме никада на свету дешавало.

Савети су били и добро и злонамерни. Сви су ме боље познавали него ја себе. Разлози да одустанем били су побројавани у свакој прилици: "видите да вам не иде" ; "можда је овако боље" ; "ма, видећете, деца су страхота!" ; "бар сте одморни" ; "имате једно друго- зар то није довољно?" ; "ноћ је само ваша" ; "мало дете - мала брига!" и све тако, у круг.

Највише ме је плашила помисао да ће Душан пожелети да одустане. Свака моја трудноћа била је као опсадно стање: прљави тањири гомилали су се у нашем малом стану, размножавали се и продужавали врсту као жива бића. Прво би испунили кухињу, а затим су се наслањали на зидове, правили "осмице", испуњавали предсобље и најзад, завршавали у кади. Када би се испрљали сви сервиси које смо добили за венчање, прелазило би се на оне "за славу", па на два теткина, а онда и на онај од кобалта, поклон Душанових родитеља "за специјалне прилике". Највећи део дана сам морала да лежим, па су судови чекали Душаново слободно време. Неред се разграђивао и умножавао : једна погрешно остављена ствар рађала је нове, и оне би за два, три дана преплављивале столице, наслоне, чивилуке... У купатилу је корпа за прљав веш била заобљенија и "труднија" него ја : из ње су вирили језици чаршава, чудно уврнуте и смотане чарапе; пешкири су се вијорили као на аутомобилима који предводе колону са младом и младожењом.

Стрпљив и пажљив био је мој Душан сваки пут. Ипак, плашило ме је то што ме стално гледа мусаву, у спаваћици ; неуредних ноктију на рукама и ногама. Летње одржавање трудноће било је ружније него зимско : када бих подигла руку на узглавље, да променим положај и мало се придигнем, црне длаке плазиле су из пазуха и растеривале сваку илузију да сам привлачна. Коса ми је била неуредна, као притиснута на десној страни, на којој сам више лежала, да не бих притисла своје срце, а самим тим и бебино. Дизала се у вис у облику неправилне кошнице, па сам сама себи била као Марџ Симпсон. Спаваћице су ми биле удобне, разглављене, онакве каквима их направи дуготрајно обртање по кревету. Дуге сам рукаве секла у кратке, стварајући  фронцле са сваком интервенцијом. Депилација, хидратантне креме, лак за нокте, дезодоранс...све су то биле тривијалне ствари моје фриволне прошлости, када сам могла да мислим на себе. Сада сам ја имала важније задатке, да "изнесем" трудноћу.

Било је година да сам излазила, радила и живела нормално све до касних месеци трудноће. Тада сам најрадије ишла у позориште. И тада сам се, без свесне намере, заљубила у Горана Марковића. Виђала сам га често. Неке представе је он био режирао, а на неке је долазио само као обичан гледалац. Била сам најрадоснија када бих га угледала у фоајеу: стајао би у углу, најчешће сам, некако увек замишљен. "О чему ли размишља?", често сам се питала. "Какав ли је његов живот?" Допадао ми се тај тихи, затворени мушкарац, сасвим супротан моме штркљастом Душану : његове очи изгледале су као да му се непрекидно спава, или да му је досадно. Тело му је било снажно. Имао је лепе руке, којима би по ваздуху правио покрете као када лагано сједињујете чврсто улупано беланце са већ умућеним јајима и шећером : опрезно, ваздушасто, са покретима ка горе, да шам не спадне, а да се ипак сједини. За то је потребно извесно умеће, које су показивале и његове руке : често је извртао надланицу, и лаганим, полукружним покретом одједном би показао длан. Тада би се у разговору његов саговорник, а чешће су то биле жене, мало одмакао, као да је овај покрет Горанове руке чинио некакав контрапункт већ изговореном. Замишљала сам да му прилазе млади режисери и траже савет за нека позоришна решења. Замишљала сам да га младе глумице зову да им се придружи, да оду некуда после представе, замишљала сам како са њима дуго прича, омамљен чашом вина, и како их додирује по образу, као овлаш, као нехотице. Замишљала сам како тим младим женама то прија и како желе још таквих додира, праћених добрим саветима и пажљиво сроченим анализама. Као да се цео његов живот одвијао преда мном и као да је увек повод било позориште. Као да је Горан Марковић једино и лако причао са женама само о позоришту...

Безброј пута сам му се јавила, иако знам да ме он не познаје. Искористила бих блискост фоајеа, или ушушканост сале у којој само што се нису угасила светла пред почетак другог чина, и само бих му се осмехнула, лагано кривећи главу на једну страну, ка срцу. Кокетирала сам са њим, свесна да ми се он допада некако "друкчије" од других мушкараца, друкчије и од Душана. Као да је он био мој партнер по срцу. Као да сам са њиме могла да водим и женске разговоре, а да би то он разумео и прихватио. Горан Марковић би, била сам сасвим сигурна, разумео моју жељу да имам дете и подржавао би ме у остварењу мога циља.

Једне вечери, пред крај сезоне, кад је већ било прилично топло, приметила сам да се зноји. Чело му се оросило капљицама, а није имао чиме да их обрише. Пришла сам, изненада прекидајући реченицу своје другарице, рекавши само да се одмах враћам. Извадила сам марамицу из ташне, пружила му је, накривила главу "онако" и само рекла "Горане Марковићу, да ли Вам је добро?". Погледао ме је с неверицом, као да не очекује да је ико приметио његово стање. Прихватио је моју марамицу. Овлаш сам дотакла његову руку. Није стигао ништа да ми одговори, јер сам збрисала у своје женско друштво, док ми је срце лупало као у рањене антилопе која бежи пред ловцима. Другарице су ме завитлавале, имитирале, а ја, ништа нисам мислила. Само сам видела његове очи, осетила некакву усамљеност у његовом покрету руком док је прихватао марамицу. Међу толиким светом, Горан Марковић је био потпуно сам, не знајући да ја помно пратим сваки његов корак и покрет.

Онда сам, једном, одлучила да испричам Душану за ту моју заљубљеност. Мислим да је разумео. Мислим да му је чак била смешна моја лелујава, неповезана прича, на брзину изговорена и неухватљиве суштине, изречена гласом који ми је тукао у грлу и одзвањао у ушима као уплашеној птици. Рекао је само "А, ха. Хм, хм" и ништа више. Није ми се смејао, као моје другарице, није ме задиркивао. Као да ме је тада мој муж боље упознао.

Тако сам, једне вечери, одлучила да приђем Горану Марковићу, упознам се са њим, представим му се  и кажем шта осећам. Дуго сам смишљала шта ћу му рећи. Имала сам трему при самој помисли на овај сусрет. Али, била ми је потребна помоћ ; зато Душану рекох да желим да увежбам оно што ћу да кажем Горану Марковићу. Концепт тог разговора већ је био направљен. Рекох Душану "Ја сам се припремила на сусрет са Гораном Марковићем, и рећи ћу му шта мислим о њему. Ти буди он и одговарај на моје речи онако како мислиш да би то он урадио", па почех: "Знате, Горане Марковићу, ви мене не познајете, али ја сам већ дуго заљубљена у вас...Ми се често виђамо, а не познајемо се. Па сам мислила, овај, ако бисте ви некада хтели да се ми видимо и ван позоришта, да одемо у шетњу...или негде на кафу...А ако бисте ви хтели да се редовно виђамо, знате, ја бих онда и мало ослабила, па бих вам се, можда и допала...Онда бисмо ми  тако шетали, а ја бих и ослабила и ви бисте били задовољни, и све би....мислим...било...некако...лепше и мени и вама", изговорила сам припремљени текст  у једном даху. Ни сама нисам знала шта желим да постигнем, само сам осећала да ја то морам да изговорим када следећи пут видим Горана Марковића. А мој Душан је слушао врло, врло пажљиво. Није ме прекидао. Онда ми рече само ово: "А зашто ви мислите да би требало да ослабите, ви сте мени баш слатка таква каква јесте!"

Те се ноћи зачела наша ћерка, која данас има шеснаест година.