Постоје догађаји, које наше сећање тако избруси да више не можемо са сигурношћу да кажемо какве емоције они у нама изазивају, јер их је већ прекрила патина нашег личног, субјективног времена. Према њима не осећамо ништа, али знамо сасвим сигурно да су се догодили баш нама. Имамо слику о њима, сећамо се себе, како ходамо, устајемо, говоримо нешто, али, немамо о томе никакве емоције. О таквим догађајима причамо као да гледамо неки филм, безодносно, али је тај филм ипак филм из нашег живота. Као да постоји успомена, али као пострушком одвојена од осећања која је изазивала. У моме животу такав је овај догађај.
.....
Тих година, мој једини сан био је да одем у Лондон. Моје маштарије су том граду давале најневероватнија обележја : тамо ће ме сви које упознам дочекати радосно ; бићу поносна што радим и живим баш тамо. Увек ћу бити добре воље, неће ми се дешавати ништа компликовано или страшно. Наравно, неко ће ме сигурно заволети, и волети страсно, највише на свету. У мојој машти, Лондон је попримао обличје Дизниленда - ја ћу бити Мери Попинс и за мене ће тамо све бити могуће.
После гимназије, нашла сам посао у Лондону, као беби - ситерка. Тада није било Интернета, нити електронске поште, па је ово било поприлично храбро и сматрало се великим успехом. У енглеским дневним новинама, које сам читала у Британском савету, нашла сам агенцију која је тражила девојке за рад у енглеским породицама. Написала сам власници те агенције писмо, наводећи да желим да радим у Лондону, да имам 18 година. Била сам јој послала и једну фотографију, чисто да види како изгледам. Убрзо сам добила одговор : она ми је нашла посао - породицу у којој ћу радити, само је требало да дођем. Скупљала сам целог тог лета новац за возну карту ; радила на рецепцији једног хотела на Јадрану и штедела. Уписала сам се на факултет, спремала за пут ; давала часове, чувала новац и у јануару се отиснула у велику авантуру пут тог европског велеграда.
Већ по доласку, чекало ме је разочарање : у агенцији су ми објаснили да се "моја" породица сели из Лондона, јер су муж и жена одлучили да се разведу. Значи, нећу ту радити, али, ништа да не бринем, ту је друга породица, са шесторо деце, у којој могу одмах да почнем да радим. Хм, шесторо деце? Чинило ми се да са тим нећу баш лако изаћи на крај. Ипак, јавила сам се брачном пару, рекла да сам стигла преко агенције "Џенкинс о пер" и почела да радим код њих. Нисам имала ни тренутка слободног времена, а тако сам желела да могу бар увече да шетам Лондоном и разгледам легендарна места: Карнаби стрит, где је Мери Квант лансирала мини сукњу ; Тауер, Трафалгар сквер, Биг Бен, компанију плоча "Епл" у којој снимају "Битлси"...Лондон је био оличење слободе, моде, свакаквих новотарија и задовољства, тако сам замишљала. Све је тамо било модерније и савременије него у мом Београду : могли сте да уђете у продавницу плоча, одаберете неку, одете у кабину и слушате је до миле воље. У великим робним кућама пробање парфема и шминкање били су бесплатни. Папирнате марамице су стајале на сваком пулту и могли сте да се послужите колико год вам душа жели. У ресторанима се јела пица, шишкебаб и специјалитети којих у Београду није било. А ја, млада и радознала, у центар града бих стигла тек после десет увече, а последњи метро за повратак кретао је из центра пред поноћ! Сат и по, шта је то? Али, ја сам била срећна да могу да разгледам овај град, додуше само ноћу, кад сам била већ поприлично уморна. Ја, свршена гимназијалка, имала сам шесторо деце и све кућне послове на својим ненавиклим плећима.
Зато сам убрзо одлучила да покушам да променим посао. Уосталом, биле су то "луде седамдесете"; све је било лако, могуће и на дохват руке, требало је само пожелети! Једне вечери сам ушла у турски ресторан, где је у излогу стајао оглас: "Тражи се кофи бој"- дечак за кување турске кафе. Хм, то бих могла бити и ја, помислила сам и спремно потражила власника ресторана. Ваљда сам му била симпатична ; одмах је прихватио моју понуду да будем "кофи гирл", јер ја, забога, долазим из земље у којој се пије и цени права турска кафа!
Следећег јутра сам замолила своју домаћицу да одреди за њу најповољнији рок у ком би могла да ми нађе замену, а она рече "већ за дан, два". Радила сам тачно још два дана а онда се појави једна кршна, висока девојка из Дрежнице у Лици, која је имала тако велике шаке да је два најмлађа детета држала једном руком а друга два, нешто старија, другом. Преостала два детета могла су да јој се окаче на подлактице. Касније сам чула да је тако водила у шетњу свих шесторо деце породице Рејнер. Девојка се звала Грозда и домаћица ју је нашла преко исте агенције, "Џенкинс о пер". Грозда ми је поверила да је дошла у Лондон "да заради и нађе дјечка, а није јој мрско ни да чува дјецу". Тог првог дана како је стигла у ову кућу, испратила ме је лепљивих руку, уз снажан, мусав пољубац у образ. Била је сва лепљива јер је одмах кренула да пече палачинке и да их вешто преврће у ваздуху, на радост домаћице и деце.
Посао "кофи гирл" био је лак, али је радно време било од подне до пред поноћ. Газда турског ресторана, иначе Енглез ожењен Туркињом, имао је одмах великог поверења у мене. Моја дужност била је не само да правим кафу, већ и да поспремим шанк где сам радила ; припремим џезве и шољице за следећи дан и проверим да ли су сви столови правилно постављени. Становала сам у прво време код једног свог друга из основне школе, који је имао две сестре. Спавала сам са њих две, а онда ми је њихова мама нашла собу коју ћу моћи да плаћам од скромне плате. Соба је била у једном удаљеном крају Лондона. Тако сам, после две недеље проведене код свог друга, једне вечери пошла у своју нову собу. Већ се ближила поноћ када сам завршила посао и напустила ресторан у улици Пред. Схватила сам да је последњи воз на Северној линији већ био отишао, и да ћу морати да пешачим до те адресе. Ногу отеклих од целодневног стајања, извадила сам мапу Лондона, савила је на квадрант у којем сам била обележила улицу на крајњем северу града, пребацила торбу преко рамена и почела да тражим ту адресу. У једној руци носила сам кофер са својим стварима, јер, ја се сада пресељавам у своју собу, нема више "циле, миле", ево, сада ме чека прави, озбиљан живот, који сам толико прижељкивала. Кофер ми је убрзо отежао, па сам га премештала из једне у другу руку. После сат ходања, почела сам била да остављам бљештаве излоге и јаке ноћне лампе центра и, гледајући у мапу, видела сам да се преда мном простирао омањи парк. Време је протицало споро, а улице су биле поприлично опустеле. Ни сама нисам била свесна како сам се удубила у мисли. Одједном је у мени почела да расте нека необјашњива љутња : шта ћу ја у овом граду, где никога не познајем? Шта ми је све ово требало? Зашто, лепо, нисам остала код куће, да студирам на миру, да ме нико не завитлава, где су моји пријатељи и где ме сви познају....зар ми је све ово било потребно? Како ћу уопште да зарадим, да ми нешто остане за касније, када је ова соба пола моје недељне плате? Нисам разумела разлог својој зловољи, нисам се ни трудила. Парк сам, у страху, брзо прошла. Није ми било баш пријатно да ноћу ходам сама. Осећала сам некакву зебњу, сама са кофером. "Ко зна ко може ту да се створи?", помишљала сам и брзо се трудила да се позабавим некаквим друкчијим мислима. Али, никога није било ; предамном су се ређале опустеле улице, раскршћа. Гледала сам у карту : час лево, па прелаз, час десно, па заобиђи цркву, па још једна мала раскрсница...напред, напред...Кретала сам се и мислила "зар ћу ја овако сваке вечери, пола Лондона има да пређем да бих се одморила?"
Одједном се поред мене створио један младић. Био је у белом оделу. Пришао је тихо и рекао "добро вече", а ја се сећам да сам га погледала и одвратила му хладним гласом. Да данас стане пред мене, сигурно га не бих познала. Чудно је да се не сећам баш ничега у вези са његовим лицем, осим да је био ситан, ненаметљив и да се трудио да прати ритам мојих корака. Уопште ми није сметао на том путу којим сам се кретала. Упитао ме је куда идем, а ја сам му одговорила "у своју тек резервисану собу, да спавам". Рекао ми је да је дошао да студира; да ће провести једну годину у овом граду; да је на трећој години механике и да му јако недостаје његова породица у Паризу. "Аха, " одговарала сам равнодушно. Нисам му поверовала ни када је рекао да ми је пришао јер личим на његову сестру. "Ма, стварно", одговарала сам иронично, љута на себе и незаинтересована за његов монолог.
Али, младић је стално ишао поред мене. Нисам хтела да му дозволим да носи мој кофер, иако се био понудио. Непрекидно је причао. Сећам се да ми није сметао, а да је његов глас био као роморење неке мирне, дубоке, споре воде. Његов енглески био је с оним француским акцентом који се увек препозна, али је сам младић био пријатан и ненаметљив. Непрекидно се оправдавао што ми је пришао, али, ето "тако је усамљен, и ја, ето, стварно личим на Жану, она му пише да је сада тако усамљена без њега...они су навикли да излазе скупа...Париз је тако леп, морам да их посетим..." На све сам одговарала ретким коментарима "Аха, ма да...сигурно", јетка и цинична.
После сат и по ходања, стигли смо до адресе коју сам тражила. Рекла сам му "лаку ноћ" и кренула преко улице, да откључам прва, улазна врата. Из торбе извадих привезак са два кључа: један је откључавао улазна, а други собна врата. У руци, кофер ми је био отежао као заспало дете. Споро сам се вукла том празном улицом. Француз је остао да стоји преко пута, рекао још једном "лаку ноћ". Само је стајао тамо и осећала сам да ме посматра.
Покушавала сам да откључам та прва врата, али, без успеха. Као за инат, кључ се није помицао! Ни лево, ни десно, ни уз гурање, ни уз извлачење из браве! Облио ме је зној. Шта ћу сада? Морала сам да се испавам, сутра ме је чекао напоран дан, опет до улице Пред, па да се захвалим мајци друга зато што ми је нашла овај смештај, па на биро за запошљавање... Торба на грудима ми је сметала као незаслужена медаља. Скинух је и положих на кофер. Гурала сам кључ, вртела га у брави, ништа! После неког времена, окретох се и потражих Француза погледом. Стајао је преко пута, тамо где сам га и оставила и ћутке ме посматрао. Замолила сам га да приђе. Прешао је улицу, полако, без журбе. "Неће!", рекла сам нестрпљиво и не баш пријатним гласом. Зар ја, самосвесна, слободна, "феминисткиња", са 18 година, да не могу да отворим врата у пола два ноћу?! Љутња на саму себе је расла и плавила моје мисли. Француз окрете вешто кључ, отвори врата из прве, извади га из браве и положи га на мој длан, говорећи "Воала, лаку ноћ". Опет се поздрависмо и ја уђох у ходник, да тражим број собе и сместим се у њој већ једном. Ноге су ми клецале када схватих да је моја соба на претпоследњем, четвртом спрату. Вукла сам кофер уз степенице, проклињући дан када сам дозволила да ми други тражи смештај, где баш на претпоследњем спрату да будем?!
Увукох други кључ у браву. Лево...ништа. Десно...ништа. Да не треба наопачке? Пробам, не може. Неће...никако не иде. Е, сада сам била стварно постиђена и љута на саму себе. Па, шта је ово? Шта ми се то дешава? Још ће човек помислити да се "фемкам" и да уствари намерно правим овакве ситуације! Покушавајући да отворим врата, трудила сам се да не брзам, јер тиме можда само успоравам овај посао. Али, брава је била упорнија од мене. Није се дала, кључ није могао да је отвори. Оставих кофер, ташну и сиђох четири спрата пешице, опет на улицу. Француз је и даље стајао, тих, сталожен. Ћутао је. Збуњено рекох да опет не могу да отворим врата, а он пређе улицу и без речи узе кључ из моје дрхтаве руке. Попели смо се четири спрата, ја, по други пут. Француз приђе вратима, пажљиво избегавајући мој кофер и торбу, и, као чаролијом, стави кључ у браву и откључа је. Пред нама се указа овећа соба, осветљена само уличним лампама. Упалих светло, увукох кофер и торбу, па кренух да скидам капут. Француз ме је посматрао, и онда рече да се јако уморио. Упита ме да ли би могао да седне на столицу, ево ову крај врата, и да се само мало одмори. Рекох: "Знаш шта, и ја сам уморна као пас. Идем ја у купатило, да се свучем и спремим за спавање. Ја сам келнерица, и јако, јако сам уморна. Седи колико хоћеш, али ја стварно морам да се спремим за спавање." Потом отворих кофер, извадих на брзину убачен пешкир и сапун, четкицу за зубе, спаваћицу и одох у купатило. У једној руци сам носила папуче. Умила сам се на брзину и опрала чарапе. Када сам се вратила у собу, већ сам била у спаваћици, са хрпом ствари испод руке, чизмама обешеним о прсте једне руке и мокрим чарапама које су ми из друге руке, увијене у пешкир, висиле као гуске ухваћене за дугачак врат. Прострла сам чарапе на радијатор, села на кревет, рекла "лаку ноћ, седи докле хоћеш" и легла. Мислим да сам истог тренутка заспала.
На столу су остали моја торба, а у њој моје две плате, пасош и повратна карта, слике моје породице, једно срцепарајуће писмо "да могу да се вратим кад год пожелим"; ланчић који ми је у детињству купила бака и мамин прстен, који бих скидала кад перем шоље у турском ресторану. Кофер је стајао на поду, полуотворен и разјапљен као гимназијска књига из које учи цео разред.
Не знам колико је Француз седео на столици, поред врата. Седећи тамо, једино у шта је могао да гледа био је мој кревет и ја у њему. При изласку је сигурно веома тихо затворио врата, јер ништа нисам чула. Откочио је сигурносну браву и оставио ме безбедну, закључану изнутра, у најдубљем сну. Никада га више нисам видела.
И данас ми је криво што сам према том усамљеном, пажљивом човеку била одбојна и непријатна. Чувши причу о овом догађају, старији су имали сличне коментаре. Рекли би, обично, да сам добро прошла, и нешто као да "наивне и бог чува".
Нема коментара:
Постави коментар