Софија Салом била је најбоља пријатељица Панђелине ћерке Олге. Упознала сам је онога дана када сам јој помогла да у стан унесе две кесе бакалука. Зачудило ме је што се у корпи у њеном предсобљу гурало пет кишобрана као уморни глумци у неком прастаром кабареу. Онда их је Софија вадила, један по један, и о сваком ми нешто испричала. Један је имао тако зарђалу конструкцију да више и није могао да се отвори. Заувек гурнут у тишину, као ућуткан, светла тканина од које је био направљен и необична дрвена дршка као да су се бунили због изолације у коју је невољно стављен. Поред њега је био један који се лако отварао, али остајао отворен само накратко, само да завара, јер би се после неколико секунди једноставно само склопио. Он би се надурио као црна, огромна птица која одједном одлучује да узлети. Овај изненадни колапс увек је за Софију представљао изненађење, јер се дешавало да у руци има нешто што се лако ломи, одскаче или прска унаоколо. Трећем, кога су Цигани поправили у дворишту за стотку, усред највећег пљуска, притисак на дршку активирао би неко четвртасто дугме. У трену би се то дугме нашло било где у просторији, одскакало по главама људи на улици, откривајући тако бедну металну конструкцију од које човеку дође жао и што ју је видео. Четврти кишобран нудио је само делимичан заклон: он се отварао само да би показао чудно излломљене и испресавијане цевасте шиљке који су пажљиво, дуготрајним радом, избушили његово „небо“- печурку; његову кишобранску суштину, исцепану бројним ветровима. „А пошто увек журим“,рече, „узимам онај пети, најмање оштећен, несвесно бранећи слабиће и неуспешне“.
(Део из приче "Софија Салом")
Нема коментара:
Постави коментар