Ходник

У доба када су у Београду постојале три синагоге, једна у Улици цара Уроша, друга, Бет Израел, завршена 1908. године, и она најстарија, Ел Кал Вјезо, још из 16. века; у доба после Првог светског рата, живела је у овом граду породица Елефтерије Дишкин и Мордекаја Елазара. Први пут за двеста година, колико је породица Елазар живела на Балкану, десило се да је у њој само једно дете. То дете је била Роза.

Елефтерија је два пута  рађала децу која би умрла у првој или другој недељи живота. Ови догађаји остављали су је опустошеном, сломљеном и несрећном. Њен последњи покушај да своме добром, вољеном супругу подари дете, крунисан је рођењем Розе 1922. године. Роза Елазар живела је окружена пажњом, бројним радницама и скупим тканинама, јер је Елефтерија имала модни салон.

Породица Елазар живела је у згради у центру Београда, сазиданој баш за њихове потребе и становање. Саграђена изван Дорћола, где је тада живела већина Јевреја, зграда је била луксузна, на два спрата и са поткровљем. На првом спрату били су модни салон, кројачка радионица, собе за чување тканина и моделарница. На другом спрату живела је породица Елазар. Розина соба била је светла, пространа и пуна играчака. У једном углу био је велики, прави, концертни клавир марке "Стејнвеј". Стрпљиво је чекао да Роза одрасте и посвети се учењу музике. По једна мала лампа, печурка била је у сваком утикачу, да би се одагнали евентуални ноћни страхови и обезбедио добар сан овој малој девојчици. Соба је била светлих боја, са удобним намештајем и пуно играчака. На једном зиду, оном на коме је велики прозор гледао на улицу са младим, тек засађеним липама, налазила се велика полица са књигама. Горњи редови те полице били су празни, чекајући озбиљније штиво, док су два доња реда била начичкана сликовницама, наивним дечјим бојанкама и књигама са чијих страница би искакале фигуре при отварању. Било је ту и миришљавих књига, књига "за купање", које су могле да се квасе ; оних са убаченим комадима фланела у облику животиња и цветова. У њих би онај ко детету чита стављао прст,  па су се фигуре померале док се чита. Пролећа и лета Розиног живота била су испуњена мирисом младих липа у њеној улици. Ретки су тада били аутомобили у Београду. Град је красио леп поглед, све до река, Теразије и пространи тргови. Поред Розине  собе је била соба њене дадиље Рифке. Та млада девојка непрекидно је мотрила на добробит и срећу ове мале девојчице. Изгледало је да ће цео Розин живот бити овакав - лагодан, испуњен интелектуалним изазовима али, пре свега, удобан.

У поткровљу зграде у Улици са липама живеле су кројачице, модискиње, лиферанти без породице, кућепазитељи и други запослени у "Модном салону Елазар". Ту су собе биле мање али удобно намештене, док су три купатила и три тоалета подмиривала потребе овог спрата.

Свом силином, бомбама и метежом, Други светски рат се обрушио на Београд.  Роза је тада била ученица гимназије. Када је почео рат, она се пријавила у Црвени крст као добровољац за кореспонденцију између грађана Београда и њихових рођака који су били одмах депортовани у немачке логоре. У то време је,  захваљујући нешто старијој Зејни, помоћници у модном салону, Роза постала чланица СКОЈ-а. Пред њеним очима почела се стварати нова политичка будућност, а Роза је замишљала да ће та будућност бити и праведнија и боља него свет у коме су многи живели.

Једнога дана, у кућу је дошао немачки војник и наредио им да се иселе. Модни салон је био запечаћен и обележен посебним печатом на коме је писало "Власништво Јевреја". Исте вечери, у зграду су упали војници и опљачкали све што су желели. Кућа је остала разлупаних прозора, поломљених врата, и ускоро су се у њој настанили бескућници. Розиног оца су мобилисали већ следећег дана, у такозвану радну бригаду за Јевреје. Једно време је рашчишћавао рушевине од шестоаприлског бомбардовања. Одатле је, изненада, пребачен у болницу, а из ње, 1942. године, са ликвидацијом те установе - у специјално возило са гасном комором. Развејан је са сабраћом, незнано где.

Када је запечаћен њен модни салон, Елефтерија је са Розом побегла у село у околини  Београда. Уз помоћ једног познаника, добиле су нова документа. Од тога дана биле су Слободанка и Ружица Лазаревић. Нико више није помињао њихово порекло. Ноћу, пред сан, Роза би понављала :"Нисам више Роза. Ја сам Ружица. Ја се зовем Ружица. Презиме Лазаревић добиле су обе, јер је на Розином родном листу писало да је ванбрачно дете и да јој се отац не зна. Живеле су у том селу све док Ружица није покушала да се пребаци у шуму, па одатле са партизанима, а мајка се преселила на таван полусрушене зграде својих рођака који беху нестали. Тамо је живела све до ослобођења Београда, не знајући да ли је њена јединица успела да се домогне "својих Скојеваца". Лутала је по околним селима, у потрази за храном, сакупљала дрва за потпалу и једва преживљавала. Игнорисала је полицијски час, тумарала је пољима  око Београда и сакупљала заостале плодове. Била је присебна и мудра, па је, пре напуштања куће, сва важна документа сакрила у суседово двориште. Чврсто увијене у комад свиле и затворене у некадашњу канту за кошер козји сир, чекале су их породичне фотографије, снимљене у "Студију С. Мојсиловића" или "Студију С. Алкалаја"; власнички листови, венчанице, умрлице.

Када се завршио рат, обе су се жене вратиле у кућу у Улици са липама. Биле су наоко исте, али сасвим промењене. Роза је била "другарица Ружица", цењена партизанка и прекаљен борац. Црну косу носила је почешљану уназад и стегнуту у чврсту пунђу. Поглед јој је постао одлучан, тврд, али је остао искрен и саосећајан. Пред Розом је била будућност. Мајка је, те 1945. године, била одлучна у намери да се што пре исели у Израел. Више од тридесет рођака из њихове шире фамилије било је убијено. Преосталих девет одлучило је да се исели, а Елефтерија је била једна од тих девет. "Мајчице, где ћеш? Зар у кибуц, да ти шакали завијају под прозором?", одвраћала ју је Роза. "Боље и шакали него пијани официри", одговарала би Елефтерија одлучно. "А и шта би ти уопште могла да знаш о кибуцу?"

Целокупна имовина породице Елазар - Лазаревић била је национализована: два спрата и поткровље зграде у Улици са липама претворени су у мање станове. Сви који се беху уселили ту још за време рата, одмах су добили право да остану. На спратовима је било по три стана, а поткровље је остало као и пре, са појединачним собама и заједничким купатилом и само једним тоалетом. Другарица Ружица је добила један стан на другом спрату, исти онај у коме је била и њена детиња соба. Осим њих, у стан су усељени и сустанари. Елефтерији се ова прерасподела уопште није допадала, али је ћерка била сигурна да њени "другови" раде исправно. Убрзо је зграда потпуно усељена, а у једну од соба у поткровљу се вратила и Зејна.  "Мама, не брини. Моји ће другови бринути о нашој имовини као да је њихова. Сада је потребније да све што смо имале буде заједничко, народно. Уселиће се нови људи, кућа ће опет живети. Нама и не треба више од овога, а и сустанари ће се раселити кад за то дође време. Земља се гради, биће свега. Кад се удам, видећеш, биће и тада довољно места за све, ма, видећеш", уверавала је ватрено Роза мајку. "Не верујем, сине, да ће ти твоји баш чувати  оно што је наше, али, тако је у твојој глави...Ти ништа ниси стекла осим тог чина на рамену и зато немаш ни да жалиш ни за чим". Елефтерија би овакав одговор спремно изговарала кад год би Роза повела разговор о неопходности претварања приватне својине у друштвену.

Пошто је дочекала да Роза дипломира, Елефтерија се иселила у Израел 1949. године. Остала је доследна ономе што је мислила и увек слободно говорила: нема државе која ће боље водити рачуна о приватном власништву од самих власника. Пред полазак је тражила од Розе да нареди једном "другу" да из суседног дворишта ископа давно остављену канту за кошер сир. Узела је документа, кренула пут општине и захтевала да се у нове књиге упише шта је њихово, шта је било њихово и да се зна да је то све било њихово. Не марећи за то што је обрукала ћерку, "другарицу са чином ЈНА", ову је борбу водила све до седамдесетих година, када је та њена зграда денационализована.

Елефтерија је посетила Београд само једном, 1971. године. Роза се марљиво припремала да је дочека. Зграда у којој је живела са мужем и троје деце, била је пропала и прљава. О њој је бринуло "друштво, држава". Ангажовала је молера и платила да се ходник окречи, од улаза до њиховог спрата. Поправила је утикаче, променила прегореле сијалице, наместила плафоњере. Тражила је од молера да извуче цоклу на доњем делу зида офарбаном масном бојом. Сама је обрисала гелендере а чистачицу платила да добро ориба степениште. Више од свега, бринуло ју је да ли ће мама приметити немар социјалистичког друштва- "њених другова" и "њене државе, за коју се борила". Зграда је синула некадашњим сјајем, а сви су станари хвалили иницијативу и вредноћу "за пример свима" другарице Ружице.

Једнога преподнева, Елефтерија одлучи да посети Зејну у поткровљу. Изашла је из стана, праћена грајом малишана са првог спрата. Деца су се играла у ходнику. Њени унуци су били у школи, а ћерка и зет- на послу. Полако се пењући, Елефтерија се, већ на првом одморишту, суочила са ресама паучине која ју је голицала, спуштајући се са плафона. У једном моменту, угаси се светло у ходнику, и она се саплете о лопту остављену на једном од степеника. Пипајући по зиду, тражила је утикач да упали светло, а онда схвати да на зиду нема прекидача. Уместо њега, немо су је гледале испреплетане, црне жице обавијене фластером. Брзо повуче руку уназад, уплашена од тих жица које су вириле из рупе на зиду и као да су јој се подсмевале. Погледа према плафону: изнад њене главе назирала се у полумраку гола жица. Није било сијалице, а ни плафоњере. Неко је упалио светло, али су се од мрака спасли само први и други спрат. Елефтерија је на овај мрак гледала с неверицом. Полако, пипајући, попела се још један ред степеница, дошла до Зејниних врата и притисла звонце. Ништа се није чуло, али је Елефтерија препознала тихи бат корака у соби. "То Зејна хода унаоколо, у круг, због реуме", помисли. Чекала је да јој ова отвори, а онда је схватила да звоно не ради. Кроз мален, изломљен и мусав ходнични прозор, који гледа према дворишту, видела је парче неба. Таванске греде које су сачињавале конструкцију овог поткровља , црне и масне, биле су прекривене прашином, паучином и гаром. Дрвени зид тавана очигледно је некада горео. Стајао је тако нагорео, напукао и у њему је зјапила рупа кроз коју угледа неку згурену мушку фигуру како спава седећи, руку стиснутих око ногу. Мушкарац је спавао седећи на неравној гомили спљоштених картонских кутија и некаквих крпа.. Прену га Елефтеријин корак. Погледа је незаинтересовано, па, кад виде да стоји испред Зејнине собе, прозбори: "Лупај, другарице, Зејнино звоно не ради још од пре рата".

Зглобовима стиснуте руке Елефтерија покуца на Зејнина врата. Када је ушла у њен скромни собичак, само се ухватила за срце и села на најближу столицу. Тешко је дисала, једва долазећи до даха. "Зејна, роде, па зар ви овако овде живите?", упита је, не верујући у оно што види. "Овако, бедно, у мраку, без светла, овако...", тражила је речи којима би описала оно са чим се суочила, само један спрат изнад ћеркиног стана.

Сутрадан ујутру, Елефтерија је спаковала кофере, оставила адвокату пуномоћ да се бори за изузеће њене куће од национализације и поздравила се са Розином децом. Роза и њен муж већ беху отишли на посао. Намерно је избегла да погледа у очи ћерку лажљивицу. Много година касније, опростила јој је ову лаж, али никада више није дошла у свој родни град. По њеној жељи, фотографије и документа из канте за кошер козји сир адвокат је предао музеју у Јеврејској општини.