Преселили смо се у Косовску када ми је било четири године. Из огромног заједничког стана, у коме смо са једним брачним паром без деце користили исто купатило, отишли смо јер моја бака више ту није желела да живи. Говорила је да је то за њу немогуће, јер је, кад год она уђе у то купатило, Рудика увек био "непристојан", што значи, у пиџами. Тако смо се преселили у много мањи стан, у Косовску број тридесет седам. У прво време нас је ту било осморо. Ускоро се одселила моја тетка са течом, а остали су са нама моја бака и њен син, мамин брат. Бака је умрла 1960. године, када сам била први основне.
Границе мога света биле су еластичне и нису ме омеђавале. Зграда у Косовској имала је три улаза и била саграђена 1929. године. Била је сазидана због задовољства и новца. Она је, наиме, све до краја II светског рата, била јавна кућа. Зато су у првом улазу станови били од низа просторија, на чијем је крају био ве-це. После рата, усељавано је у такве станове по две, три породице, па су сустанарски односи продужавани све до краја двадесетог века, а решавали би се тако што би се старији одселили у "шарено село", а млађи одлазили после удаје, због одласка на рад у иностранству или женидбе. Две дворишне зграде биле су некада дом запосленима у овом великом "предузећу љубави", па су од тих некадашњих станара, у моје време на спрату изнад нас живеле мајка и ћерка. У давно доба, тих тридесетих година прошлог века, оне су обе радиле "у индустрији секса", како се то данас зове. Прерано остаривши и изгубивши вредност на том чудном тржишту, мајка је прешла у категорију "помоћница" и тако добила стан у дворишној згради. Њена је ћерка наставила да се бави "најстаријим занатом на свету" све до краја рата. Када смо се ми доселили, мајка је већ била старица, везана за кревет, а њена ћерка је радила као куварица у једној школи.
Из заједничких станова су млађи нараштаји, моја генерациа и другови из тог великог дворишта, своју срећу тражили на неким другим местима. Данас се, при сусрету, сви грчевито држимо свог детињства у тој огромној згради.
Из прве зграде се ноћу често чула бука и свађа. Тата једног нашег друга имао је коцкарницу у стану. Ту је доводио друштво лупежа и пробисвета, па је тамо често владао непријатан метеж. На последњем спрату, мајка и син, Лазаревићи, тукли су сустанарку због безначајних ствари, па је ова често бежала у у станицу милиције у Мајке Јевросиме. Ми, деца, говорили бисмо ујутру, "опет је Смиљка била у "Мајке", и то је тако трајало годинама, све док се Смиљка није удала за таксисту "два са два", који је на себе преузео да сређује односе са Лазаревићима.
"Дворишна зграда лево" и " десно", били су речи којима смо описивали друге две зграде. Када бисте неком давали објашњење како да вас пронађе, морали бисте то да напоменете и сви би се онда лако сналазили. Најразноврснији свет живео је у те три зграде; били смо скупљени са свих страна наше земље. Ту смо се, као у Вавилонској кули, умножавали, расли, радовали, одлазили у школу или на посао, ленчарили, проводили распусте и годишње одморе; одатле су неки нестајали, а неки други се ту појављивали.
Најлепше од свега било је наше огромно двориште. Тих педесетих и шездесетих година, у њему се дружило и играло око тридесеторо деце. Вика и галама, бујице речи, сиктање, млатарање рукама и ногама, игре, туче, савези, надмудривање, безболно или болно сазревање, умиљавање, преваре...све је то било део нашег одрастања. Били смо различитих узраста, али и дошли са различитих страна; навике и породичне прилике биле су нам свима друкчије.
Двориште је чинило моју унутрашњу границу. Протезало се све до "Неимара" и излазило на "Мајке". Зграда Неимара имала је два улаза и два кућна броја, седамнаест и деветнаест. Тамо је живела моја другарица из првог основне, Нена. И у те две зграде, које је за потребе својих радника сазидало предузеће "Неимар", по коме се њихово двориште и звало, било је пуно деце. У нашем дворишту доњи део није био избетониран. Тамо су небо премрежавали конопци, подглављени дугачким, кривим и веома јаким штаповима, некадашњим гранама ољуштене коре. Они су служили за подизање конопаца и "подглављивање" веша. На крају је сваки тај штап, уствари, бивша дебела грана, дугачка бар три метра, имао један мали, природан израстак, рачваст остатак неке тање гране, исечен да би стварао удубљење, као што га има праћка. У то се удубљење стављао конопац, пун веша, тек опраног "на руке". Веш се вијорио на ветру а увече, већ сасвим сув, мирисао на дим и "Плави радион". Кад се веш окачи, штап би се подизао што је могуће више, али, пажљиво- да се конопац не откине, и подглављивао већим каменом, или једноставно, забијао у тврду земљу која се од топота наших ногу била претворила у прашину. Тако су мајке обезбеђивале веш од прљања, наших несташлука или пролазника који би га, ишавши од "нас" у "Неимар" случајно додиривали. Ми смо волели да пролазимо кроз те лелујаве, шарене заставе и да се међу њиховим крутим крајевима кријемо. Неупотребљене штапове нико није смео да дира, нити смо смели да се њима играмо. Они би стајали наслоњени на зид у доњем делу дворишта, као непроцењиво значајни а беспослени јарболи. На њих су морала да пазе сва деца. Исто је правило важило и за камен који би чувао да штап не склизне и спусти конопац на нашу висину. Колико год да нам је био потребан баш такав камен, за неке наше,потребе, на пример за игру "на мале голиће"; да нешто притисне, или да нам, померањем, повери сакривено благо- глисту или добар пљоснат камен за карташ. Тај велик камен, није смео да се односи даље од конопаца. "Власто, јел' пазиш на веш?", викала би његова мама кроз прозор. "Пазим, не брини", одговарао је Власта, али и свако од нас, по потреби прозивке..."Пази да је подглављен!", следило би упозорење.
Играли смо најразличитије игре, по екипама. Сећам се да смо дане проводили играјући шуге, жмурке и "ћораве баке". Прескакали смо равноправно конопац, и дечаци и девојчице, и могли да бирамо ко ће нам бити партнер. Биле су дозвољене чисто мушке или женске екипе. Ако би неки дечак хтео са нама да прескаче, одмах смо почињале да га дирамо речима "женски Петко, царева девојка". Играли смо лоптом "десет- девет". Дечаци су играли фудбал, "тапке" са сличицама из жвака, пиљке и "боцкање"или "крајцарице"- бацање новчића на линију. Играли су и кликере, где су се користили изрази као "фуљаш се" или "пишкаш се", чак у ситуацијама које немају везе с овом игром.
Горњи део дворишта био је избетониран и најчешће исцртан кредом и комадима зида који су "писали". Тамо су биле нацртане две школице, једна са девет поља, у облику квадрата, а друга- са седам кућица: поља "један" и "два" била су једно изнад другог; "три" и "четири" била су водоравна и изнад ова прва два; "пет" је било опет на средини, као и "један" и "два", а "шест" и "седам"- опет водоравно. Та је школица била мало компликованија, а играле смо "чисто" – без прављења грешака, или "прљаво". За њу смо имале карташ, једно парче цигле, равно и слично хокејашком паку, које смо морале да убацимо у поље које играмо. Када се направи грешка, "испадале смо" док се све девојчице не изређају, па онда опет у круг. Свака иоле паметна девојчица имала је сопствени карташ, који се код куће крио на неком месту, да не би био бачен у ђубре као непотребно парче цигле. Било је мудро имати сопствени карташ јер си у њега морао да се поуздаш- кад га бациш у одређено поље које "играш", морао си да будеш сигуран да ће он ту и да се заустави.
Кућица за ђубре била је на крају дворишта. У њој су биле поређане канте, са тешким округлим поклопцима, које би "ђубретари" празнили једном недељно, вичући по дворишту и гађајући камењем многобројне мачке. Седамдесетих година су наше старе канте замењене контејнерима на улици, а кућица за ђубре је и даље крила највеће дворишне тајне. У њој су се састајали пијанци, сумњиве протуве и понекад спавали скупљачи старих ствари, све док је наш кућни савет није одлучио да је сруши. На њеном месту данас расте кисело дрво, по коме се пентрају дечаци.
Играли смо и игру коју смо звали "кућице": на два шахта, која су се налазила на средини између два дела нашег дворишта. Иза моје зграде -дворишна десно- био је мали зид, на коме смо седели, копкали га рукама и одваљивали малтер и штаповима разбацивали прашину и песак који су се ронили из направљених пукотина. Некада смо сипали воду у те пукотине, чудећи се где она нестаје, све док комшија Бунгин није, једном, излетео из сутерена и подвикнуо нам да то не смемо да радимо.
Девојчице су седеле и на широкој бетонској огради која нас је раздвајала од "Неимара", а коју су већи дечаци развалили како би могли да пролазе чак до "вртића". Тамо су једна другој, цртале и "писале" по леђима. Све девојчице су волеле ово да раде, а мајсторство је било погодити те поруке "написане" кажипрстом. А"вртић" је било двориште преко пута улице, исто у "Мајке", у коме смо учили енглески, руски, цртање или вајање. Била је то уствари зграда месне заједнице, намењена деци из околине. Имала је изнад врата месингани рељеф који је представљао портрете дечака и девојчице са пионирским марамама око врата и титовкама на главама. У тој згради становала је тетка Деса, једна увек весела и доброћудна бакица. Она нас је пуштала да уђемо на часове; увек би нас лепо поздравила и помазила. Мислим да је она била домарка и да је чистила и одржавала те учионице.
Моју доњу границу, што уопште нема везе са странама света, него са мојим кретањем, представљале су улице Лоле Рибара, Македонске и Цетињске. У првој сам се родила, и до ње сам ишла сама, у књижару код чика Станоја, или у укопану пиљарницу, у коју се улазило силазећи низ два степеника. На углу Лоле Рибара и Кондине, према Македонској, била је кафана "Под липом", а преко пута ње мален травњак и кафана "Шуматовац". Ограда око травњака била је од металних шипки, на којима је могло да се седи. Било је и клупа, поређаних у елипсу које су пратиле ограђени травњак, где су седели старији мушкарци, увек без жена. У Македонској је био тракслер, и до те радње сам смела да одем сама и узмем карике за завесе које нам је он направио.
Старији су улице називали неким, нама чудним, именима: "Поенкарева", "Макензијева", "Краља Петра" или "Крунска", па "Кнегиње Љубице", "Кнегиње Зорке" и све нешто тако необично и неразумљиво, а ми смо их називали њиховим послератниом именима. Ни данас, када су имена улица опет промењена на оно "старо, од пре рата", као ни у детињству, не могу одмах да се снађем када ми кажу да, на пример, "то ти је у Крунској".
У Цетињској је било обданиште у које су уписали брата и мене. Једнога дана, могло је то бити 1959. године, у нашој је кући дошло до мале забуне око тога ко ће нас довести из тог обданишта. Чекала сам да дођу по нас, чекала, чекала, а онда сишла са братом пред врата те зграде. Летње поподне издуживало је сенке испред пиваре и ограде око ње, која се чинила јако високом и опасном. Мој млађи брат се био унервозио. Никога од васпитачица није било са нама, па сам одлучила да узмем висока, дрвена колица и пођем са братом кући. Вукла сам иза себе та дугачка, незграпна колица, а другом сам руком држала свога уплашеног, нервозног брата, ситног као птић. Тако смо се кретали уз Цетињску, а да нико од одраслих није приметио да су два мала детета сама, и није нас упитао шта ми ту уопште радимо.
Сећам се добро тога дана, можда и зато што су нас после овог догађаја исписали из тог обданишта. Одлучила сам да свратим у посету свом ујаку и његовој породици. На месту данашње зграде од осам спратова, у улици у Мајке Јевросиме 39, протезала се дворишна кућа са само једним спратом. Кућа је била омања, са само пет породица, од којих је једна била баш породица маминог рођеног брата. Сама зграда била је споља сасвим обична. Од металне капије, са укрштеном жицом у јаком раму, и тешком кваком са огромним језиком, водила је бетонска стаза до улаза у зграду. Али, њена унутрашњост испуњавала ме је страхом: као у романима Чарлса Дикенса, велико, мрачно дрвено степениште водило је на спрат. Испод тог степеништа била су врата, мали, прљави прозори са решеткама, и простори затрпани старудијом. Из тих простора су се, кад год бих ту долазила, чули стењање, ударци, равномерна, метална шкрипа и дахтање. Замишљала сам најстрашнија бића и ситуације: ту сигурно живе многобројне ужасне Кеноземе и длакави Мазилак; ту се роје вештице и вампири. Одатле се чује њихов пир, при чему сигурно некога даве и муче.Ова најстрашнија бића из моје маште нису ми дала мира. Нерадо сам туда пролазила, чак и у пратњи родитеља, не знајући да у станчићу испод степеништа живи породица са веома болесним оцем, сајџијом, који је кркљао и пиштао јер је имао болесна плућа. Равномерни звуци које бих понекад чула долазили су од сатова и направа које је он штеловао. Сајџија са бледуњавом ћерком и ситном, неугледном женом која је изгледала као мишица, имао је несрећу да му ствари из домаћинства испадају из руке, што је мени личило на буботке и ударце. Сам би се због овога једио, па је уздисао и, ваљда, себе грдио, што је мени личило на стењање.
Попела сам се, све са братом и колицима, на спрат и покуцала на врата. Отворила нам је моја увек намрштена и непријатна ујна, а ја сам рекла "Ево, ми дошли...мало да вас посетимо". Пошто она није ништа говорила, седели смо неко време у тишини. Када сам опазила да је напољу већ сумрак, одлучих да је време да пођемо кући. Ујна ме ни једном упитала како то да смо нас двоје сами, одакле то нас двоје долазимо, нити како сам на спрат донела тешка дрвена колица. Када сам устала и узела сићушну братовљеву руку у своју и пошла према вратима, није се понудила ни да ми помогне да снесемо колица, ни да нас одведе кући. Ништа јој није било чудно. Њено равнодушно, мрко лице, остало је на вратима док смо одлазили, а колица клопарала за нама. Тако се завршила ова непријатна, чудна посета.
Када смо стигли кући, пола зграде било је у нашем стану, и сви су викали. Шта је могло да нам се деси? Где ли смо само нестали? Како то да су нас васпитачице оставиле саме? Сви су говорили у глас, а брат и ја стајали смо у вратима и само посматрали гунгулу, чекајући да нешто и ми кажемо. Одједном сам осетила страх, а братовљева рука као да је почела да се смањује и топи у мојој. Још увек сам га грчевито држала, и тако је било целог живота. Увек сам осећала да морам да бринем о њему, и да је он сам слабашан и несналажљив, као маче у сумрак. Граја је изненада престала, када нас је спазио један од комшија. Испричала сам све о нашој авантури, и како смо их дуго чекали да дођу по нас, и како сам се кретала Цетињском, прешла неколико зебри, и како је брат био добар и није се отимао, па онда како сам одлучила да одемо и у посету. Сви су у глас коментарисали "безобразлук", "гадура ниједна" и "неосетљивост" те наше ујне, сочно описујући шта би јој они урадили у тој ситуацији, да би мама, једним покретом руке, прекинула грају узбуђених комшија. Само је рекла: "Доста о њој. Он је жена мога брата, и ту се за мене прича завршава!"
Нико никада њие више помињао овај догађај. Ујак и његова жена нису дуго долазили, а када су опет почели, ујна је увек избегавала да ме погледа. Мржњу према мени носила је у срцу целог живота. Показивала ју је са поносом, са каквим се показује рана из рата.
Нема коментара:
Постави коментар