Испуњава ме тугом то што су скоро сви важни ликови мога детињства већ мртви. Али, награђена сам тиме што ми се они данас враћају као црвендаћи у пролеће: стижу из далека; са гримизним перјем и песмом придошлица која нас преплављује кроз прозор. Јер, благословили су ме сећањем и испунили захвалношћу што сам део и потомак баш свих њих.
Моја бака се звала Александра Ромчев, а њено девојачко презиме било је Натегов. Када сам дошла у њен живот, прво дете њене најмлађе ћерке, мајка Лекса је имала скоро шездесет година. Као сасвим малој, чинило ми се да је она стара као неки афрички браман. На ногама је имала модре вене, дебеле као конопац за прескакање, и меке руке са пегицама. Кажу да је у младости, због тешког живота, морала да буде тврда срца и врло строга, али је ја памтим као благу и стрпљиву. Нас две зближава још једна посебност - рођене смо на исти дан.
Мајка Лекса је живела са нама. Знала сам да има болесно срце, али нисам схватала шта то стварно значи. Иако сам много пута видела како ноћу стење и како се при томе, дрхтаво и неравномерно придижу њене груди, тананије од очекивања моје маме да ће њеној мајци бити боље, нисам заправо разумела колико је крхко њено здравље.
У целом мом детињству, све до седме године, мајка Лекса је била још држећа, а у сваком њеном жустром кораку одсликавале су се сени из Књиге њених предака. Ходала је усправно, била је одлучна и отреситог погледа а умела је и да поскакује. То ми је показала једном, када нам је на пијаци купила истоветне папуче. Одмах их обувши, ја сам, радосна, истраживала шта све могу у њима, па сам, вероватно, почела да поскакујем, а она ме је имитирала. А те чаробне папучице! Биле су ручно прављене, а купиле смо их код опанчара који су тада имали тезге на Бајлонијевој пијаци. Биле су израђене од коже, са лицем од црног плиша обогаћеног везом. Пришивена на вез била је велика црвена, мекана кићанка, која се живахно померала при сваком кораку, дрхтурила и увијала као перјаница или растворена морска саса. И моје и бакине папуче су имале прави ђон од дебеле коже, који је мирисао на штав и животиње.
Моја бака ме је понекад умиривала цитирањем псалама из Књиге, назаренског Светог писма, коју је знала наизуст. А тог јутра, када ме је оставила, није било тог њеног бога, чије име не сме да се помиње, да је прати на њеном путу, описаном у Псалмима 22 и 23- тамо где су је можда чекали пси искежених зуба и са пеном на губицама.
Могу само да замислим о чему је размишљала тих последњих тренутака. Чак ни тада, она није дозволила да је узнемиравају питања о смислу живота или преласку на другу обалу. Жао ми је што сам морала да је оставим и кренем у школу, јер је њен немиран, плитак сан био увод у нешто сасвим неочекивано- њен одлазак од нас. Тога јутра, прошла сам поред ње и махнувши рекла "А сад идем, Мајка"; ужурбана, тек ђак-првак и још увек очарана школом. Очекивала сам њену обавезну јутрању реченицу: "Брже, брже, упрегнуто коњче рже!", не приметивши да ми је она само махнула руком, да није ништа рекла. У трену сам се била нашла у сасвим другом свету, у мрежи улице, коју су око мене и моје другарице Мелите испредале сирене аутомобила.
Тога јануарског јутра шездесет прве године, моја се бака само срушила у кревету, као устрељена животиња. Гримизна кугла бола мора да је изненада ударила у њеном срцу, као последњи бљесак залазећег сунца. Бар да је тада имала, као ми деца у дворишту, конопац за спасавање! Тај конопац је био везан за грану на једном високом и дебелом дрвету, које је расло на граници мог и суседног дворишта. Често бисмо се ухватили за њега и лебдели у ваздуху, пребацујући се на друге, удаљене гране. За тренутак бисмо се нашли у празном простору, као што смо замишљали да је души када се пење ка небу, а срце нам је горело од страха и кратак дах застајао у сувом грлу. Дочекивали бисмо се, одраних колена, на другој грани и на другој страни жичане ограде. Тај скок, пребацивање на другу страну, са конопцем чврсто стиснутим у рукама, био је у једном кратком тренутку, врста наше дечје молитве.
"Како је то кад се умире? Да ли само затвориш очи?", питала сам је једном. Мајка Лекса је само рекла :"Немој ти марити за то. То су послови "горње" канцеларије. Не знам како је то. Онда више ниси ту ни за кога и више ништа није ни важно."
Сећање на то моје питање, и њен одговор, враћа ме у дан када сам имала четири године. Тога дана сам, испред Сајма, видела коња кога је ударио аутомобил. Био је диван, бео и јак а лежао је на земљи и ја сам мислила да никако није смело да му се деси баш оваква судбина. Били су се сударили један аутомобил и кочијаш, са колима натовареним нечим жутим, што је још и пре судара изгледало као да ће се просути преко ивица запреге. Ишавши испред трамваја у коме сам била са мајка Лексом, кочијаш се својски трудио да натоварена кола одржи у равнотежи, повремено шибајући коња дугим бичем. Мајка Лекса и ја ишле смо у посету њеној другарици и целу ту сцену гледале смо кроз прозор, а она нас је пратила и трајала све док трамвај није замакао за падину. Аутомобил, редак у то време, био је улубљен и некако чудно искривљен на једној страни, од ударца у ту дивну животињу. Коњ је лежао на коловозу, обливен крвљу, и дахтао, у самртном ропцу, а из преврнутих кола био се расуо се кукуруз у клиповима.
Питала сам се много пута да ли је смрт моје баке почела после мог уобичајеног поздрава, или још претходне вечери, када сам јој пожелела "лаку ноћ"? Седефасте коже, замишљам да је моја бака ушла у стуб од светлости и на тренутак се претворила у злато. Кожа јој је била мека и нежна, свиленкаста, као када дотакнеш најфинији пудер. Теши ме данас да она није умрла вриштећи и ритајући се ногама, у правцу нама невидљивог напасника, нити стиснутих песница и извијена од бола. Само је, вероватно, дубоко удахнула, као када би је лекар замолио да то уради како би јој "послушао" плућа, и нечујно нас напустила. Јер, лице јој није било збуњено, као онима које бол мрви као багер; јадницима који буље испред себе у нешто неописиво и само њима видљиво.
Мајка Лексине речи су увек распредале тајне из бајки и народних прича. Чинило ми се да јој је кожа увек мирисала на путер. Сећам се да ме је учила да месим ванилице. Поруке о преживљавању вешто је убацивала у мој живот као појас за спасавање. Држала ме је често у крилу и причала по сликама из књиге Андерсенових бајки, прескачући причу о Вилењаку. Јако сам се плашила те приче, јер је тај Вилењак седео сам, дугокос и с огромном замршеном брадом, на камену клизавом од маховине, на сред неке мрачне, огромне воде. Када сам јој поверила тајну да га се плашим, признавши невољно да се грозим његовог лика, мајка Лекса је поступила као да има најсавременије психолошко образовање: сасвим мирно је донела мастиљаву оловку и чашу с водом. Рекла је "Умочи о'де ту оловку“. Ја сам је послушала, а она је, полако и стрпљиво вукла змијолике и праве линије, правећи шкработине преко целог цртежа Владимира Колара. Радила је то све док се Вилењаков лик није изгубио под сјајкастом мокром жврљотином, насталом од те специјалне оловке. Увек када бих, касније, према светлости подизала ту ижврљану слику, трагови оловке бљескали су као крјушти рибе. "Ето, саде се више немаш чега бојати. Он више не постоји; да те види- не може, тако је добро умазан. Ви'ш? Јел'да више није ни бар малко страшан?"
Волела сам да се шћућурим у њеном кревету, а она би ми причала. Док је говорила, додиривала сам меку кожу на њеном врату, а она је вибрирала од њеног тихог, свиленкастог гласа. Кад год би се закашљала, окретала ми је главу од себе, покушавајући да сакрије да је кашљање оставља без даха. Болови у срцу хранили су њено кашљање. Није хтела да оде у болницу "јер тамо су и лекари ноћу усамљени. Седе уплашени и моле се да сване, а ја нећу да будем са њима". Њено изударано срце увек се борило са бездушношћу света. Научила ме је да не треба тражити правду, јер је "она сто хвати у земљу закопана". Од ноћног неба стварала је сликовницу само за мене, да би ми олакшала прелазак у сан, причајући о два брата у самом месецу, која се виде само кад је месец пун. Причала је о Ловцу на душе и поносним старинским херојима. А када је она сама отишла на починак, небо је било зимско, без облака, а то вече пуно звезда- водиља.
Када сам се тога зимског дана, хладног као оштрица ножа, вратила из школе, дочекала ме је у нашој кући тешка тишина. Мајка Лекса је лежала на кревету, затворених очију и са смешком на лицу, некако превише непомична и сасвим спокојна. Њен је осмех одраслима говорио: " Спремна сам ". Мама ми је касније одала тајну тог осмеха, са којим је моја бака положена у ковчег: "Тако изгледају они који умру од срца. Они остају лепи и у смрти." Поред њеног кревета стајали су моје тетке, ујаци и мама. Пробила сам се кроз њих и дотакла њену још увек меку кожу, очекујући да ми мајка Лекса да знак да је још ту. Да ме неће оставити, и да ће, као мехурићи, опет из ње потећи приче. Али, смрт се била уротила против мене и моје баке, као када се гусеница уроти против дуда који јој је несебично пружао заштиту.
Кроз тело моје баке до тада су летеле сјајне птице од крви, снажне и пуних крила, и све што је у њеном животу било извесно сада се осипало, на наше очи. Замишљала сам да је она тада код Вилењака, на оном великом камену, али да је, као ја тада, без страха пред њим, јер је он ижврљан. Стрепела сам само да ће Вилењак, некаквим тајним науком, извући из моје баке њен живот и укротити оне сјајне птице, и да ће њена крв падати као црвена киша по том камену, и квасити га.
Неколико дана пред њену смрт, пришао нам је у ташмајданском парку неки свештеник идући из парохијског дома. Загледао се у лице моје баке; мене погладио по глави, а њу упитао: " Да ли имате вере?" Она му је одговорила: "Стара сам, уморна и болесна; не треба ми утеха. Борим се с утварама у сопственој души." На то јој свештеник рече:" А ја сам математичар", и уђе у цркву Светог Марка.
Многи су, па и моја мама, причали догађаје из мајка Лексиног живота којима нисам могла да будем сведок. Памтим две такве приче. Једна је о млеку: онда када сам се ја родила, моја мама није имала довољно млека. Зато је мајка Лекса свакога јутра устајала у четири сата и одлазила у породилиште, у "млечну службу", да донесе вишак млека које су измлазале друге породиље. Понела би једну чисту теглу, увијену у уштиркану салвету, како би јој ту сипали то млеко, па би га онда доносила кући, за мене. Када ју је њена друга ћерка упитала зар она, најстарија у кући, мора то месецима да ради, моја бака јој је одговорила: " Само да ми се та моја кундица извуче; мој зет није мој, па ће мислити да га зато шаљем; а твоја сестра воли да спава, па ми је ње жао. Ко ће онда нег' ја ићи и том детету млека донети?"
Друга таква прича је о болести моје тетке, Даре. Причали су моји ујаци да је у најранијем детињству њихова сестра, Дара скоро умрла од дифтерије. Била је дуго болесна, па је мајка Лекса већ била сашила хаљиницу за сахрану. Лежала је та моја тетка дуго у замраченој соби, не испуштајући гласа, да би се, једнога дана, на појаву браће на вратима, само муњевито окренула ка њима и испустила звук као мачка. Сиктав, продоран, мачећи звук, да су се браћа уплашила. Али Мајла Лекса је рекла:“Та, не бојте се, прездравиће моја Дара“. Мајка мачка препознала је звук који је њено, до тада болесно маче, испустило и непогрешиво знала да је то пут ка оздрављењу. И, стварно је тако и било. Дуго је Дара била мршава као сарага и носила само ону хаљиницу коју јој је спремила мајка Лекса, што јој ова није бранила, слаба на жељу своје доскора тако болесне ћерке. Причали су још и да је та хаљиница висила је са моје тетке као са страшила, толико је Дара била мршава.
Мајка Лекса ми је причала да је после те болести њена Дара променила ћуд: није волела јаке, изненадне звуке. Таква изненађења дочекивала је скоком, и одмах стављала шаку на уста. Њен је свет био лавиринт, пун малих препрека и несналажења и увек праћен звуцима неодобравања, а њен страх је другој деци био смешан. Браћа и сестре су га доживљавали као Дарине мале, званичне поклике упућене ђаволима који су је пратили у стопу. "Најмање је моја Дара, сад већ девојка, марила за време. Нетачност је била у њеној крви. Увек је каснила на превоз и једило би је кад јој аутобус побегне баш испред носа. Мисли моја Дара да је рођена да буде госпођа. Волела и као мала лепе ствари, а никада није наместила кревет. Била је горда и највећма волела приче о краљицама и господи. Вадила нам је Дара душу на памук и тањила наше живце, али, знала сам- све ти је то од оне болести. Никад није прихватала неправду. Волела је да накрди свуда ствари, тако да су јој сви буџаци крцати. Кад дођем да је видим, прво морам столицу да протресем, јер она никада ништа не баца, све јој треба: дугмета, кутије, конци, парчићи тканина и шарени конци намотани на мале картоне, комадићи вуне."
Ја се те своје тетке сећам по томе што је код ње увек све било подређено деци и све дозвољено.Умела је да створи лепоту од малих ствари, најневероватнијих предмета и у томе је била несебична. Осветлила је наше детињсрво својом оригиналношћу, а да тога ни у једном тренутку није била свесна.Увек је имала половину „лоза“ надајући се великом добитку, који ће јој, најзад, омогућити тако жељен бољи живот. Пуна разумевања и опроста за све, грациозна, крхка, занесена, увек добро расположена и срдачна, била је потпуно освежење у односу на све друге рођаке у Београду.
* * * *
Није лако када си онај који чека, или памти, јер изненадни путници и успомене навиру непозвани. Моја сећања не клизе лагано, као млад лист кроз прсте. Она више личе на фантомски бол у делу тела који одавно не постоји; она су као нека фотографија нас самих- пожутела, ћушнута у кутију са другим заборављеним предметима.
Унутар мог сна о мајка Лекси, један сан сања о себи: види се локвањ у цвету и једна ружа, црвена као крв. Унутар тога сна, појављује се изненађење- нека сјајна парица која бљеска у прашини и са које ме, када је подигнем и држим на длану, гледа нечији лик. Унутар мог сна о њој, данас правда, само због ње стиже са трубама, чак и у последњем тренутку, а истина једном, најзад, тријумфално побеђује зло. Успомена на моју баку стиже равномерним темпом какав има сутон; удаљеним, спорим засенчењем, праћена меком светлошћу. Стиже као вече на чурушки салаш, доносећи спокој и обећање одмора.
„Видела сам слепог пастира и стадо које он води у живи песак, видела сам сузе помешане са крзном; видела како се дела из љубави чине са мржњом, виделаа мржњу преобучену у љубав. Видела сам јуче непознату жену у огледалу. Чула сам како пљескају када блесасти говоре; чула сам поспрдан смех као одговор на молбе; чула сам како лако дају празна обећања. Осећала сам у образима топлоту, као да у мене пуцају. Осећала сам лед у срцу и да ме кожа пропушта да прођем. Сада више ништа осећам, и стигла сам кући.“
Нема коментара:
Постави коментар