Естер Херцл и Рахамим Шнајдер венчали су се 1930. године и изродили двоје деце, Дину и Јосипа. Богаташева једина кћер, У брак,Естер је као мираз донела педесет ланаца најплодније славонске земље, двоспратну кућу са баштом и прилазом тако дугачким, да је њеним коњима било потребно пет минута од главне капије у густој шуми, до великог трема.
Да, имала је та кћер индустријалца сопствену кочију са два липицанера. Њена мајка Флора била је високо образована. Дружила се са Ротшилдовима из Француске и Немачке. Сама Естер била је промућурна и лепа девојка, дуге плаве косе и очију тако зелених, да се у њима могла препознати дубока, плаха вода реке Уне. Пошто је завршила факултет у Бечу, следеће године је склопила брак са Рахамимом. Овај брак јој је донео главобоље, јер Рахамим није желео да наследи посао њене породице по очевој страни. Због такве одлуке, њен је отац Ефраим био прилично несрећан. Али, ништа се ту није могло. Одмах после дипломирања на техничком факултету у Пешти, Рахамим се оженио. Био је то тврдоглав, згодан мушкарац у пуној снази. Једно за другим, родише се њихово двоје деце. Одлучан да се не прихвати одлично разрађеног посла свога таста, Рахамим је инсистирао да се његова породица пресели у Велики Град. За нову кућу у Великом Граду, Естерин отац им поклони салонску гарнитуру од ружиног дрвета. Гарнитура се састојала од шезлонга, округлог стола за шест особа, и столица посебне лепоте. Наслони и седишта ових столица били су урађени најфинијим гобленом. Свака од ових шест столица имала је по две различите "слике" цвећа. Свака од ових столица је, тако, имала композицију, израђену од најлепших нијанси светлих, пастелних боја: плавичасте, розе, зелене, љубичасте и жућкасте. Иако различитог концепта, све су слике на наслонима биле некако чудно и вешто "упарене" с онима на седиштима. Наслоне су красили букети, а седишта - расуто цвеће.
Ова гарнитура била је најфиније израде, направљена у познатој будимској радионици намештаја Авишаја Фишера. Столице и гоблени на њима непрекидно су пленили пажњу и разбуктавали машту гостију. На наслону једне столице био је букет ружа, који се преливао у најдивнијим розе - жућкастим бојама, док су седиште красили усамљени, појединачни цветови ове биљке, зрелих латица. Изгледало је као да латице опадају баш пред очима посматрача. Додирујући лагано те латице, Естер је замишљала да се руже осипају под њеном руком. Друга столица била је са букетом пољског цвећа на наслону, а на седишту су се били весело распростирали зумбул и маслачак. Наслон треће столице красио је букет резаних цветова мушкатле различитих боја и цикламе, које су се, на седишту, слободне, сместиле у једном углу. Ове две биљке биле су различитих тонова једне исте, розе - црвено - љубичасте боје. На наслону четврте столице царевала је бегонија, увезана са красуљком једном дугом, златном траком. На седишту те столице цвеће је падало као кишне капи, слапови красуљка као да су обгрлили бегонију. Девет букетића љубичице било је увезано рафијом на наслону пете столице. Оне су биле тек отвориле пупољке и гоблен је на овој столици био урађен неким сјајним концем који се преливао у много боја. На седишту су љубичице биле разбацане, али распрострте некако правилно, стварајући илузију мреже од цвећа. На последњој столици наслон је био са лалама жуте, црвене и розе боје, рецкастих ивица или потпуно глатких. Лале су биле тако лепо приказане, да је више пута Естер видела децу како их дотичу уснама. На седишту ове столице биле су само жуте лале, а све друге беху некуда нестале.
Цела соба од ружиног дрвета имала је "козје ноге", тада веома модеран детаљ на намештају, што јој је давало лакоћу и елеганцију. Гости породице нерадо су одлучивали да седе на овим столицама, што је Естер поздрављала, показујући руком на тешке кожне фотеље у другом углу салона. Ни сама није знала због чега ју је толико опседало да сачува овај намештај. Посебно се плашила да ће њена деца испрљати ове гоблене и да ће, онда, столице морати да буду склоњене. Никако није желела да се растави од њихове лепоте, присуства и ужитка који су јој гоблени пружали при додиру. Деци је Естер строго забранила да их дирају, у страху да ће их упрљати. Али, Јосип је, исто као и његова мајка, био опседнут мекоћом и преливањем боја на овим "сликама". Највише му се допадала столица са љубичицама, јер је конац сијао некаквим необичним, мутним сјајем. У тренуцима када је био узнемирен или уплашен, искрао би се из крила своје гувернанте и дошуњао до ове столице. Тада би, са палцем једне руке у устима, другом руком мазио сјајне љубичасте цветове увезане рафијом; прелазио би преко њих као у сну, одсутан и зачаран, при томе непрекидно сисајући прст. Додир ових љубичица га је смиривао, а Естер је то разумела. Једном, док су гости били забављени разговором, опазила је шта Јосип ради. То јој се то није допадало. Зато га је дискретно одвела у дечју собу. Проверивши да му руке нису умазане слаткишима, што је био њен највећи страх, јако и отресито га је повукла за ухо. Цела ова "операција" обављена је брзо и ефикасно, па су гости у салону само чули како је Јосип испустио један слабашан крик, више од изненађења него од бола. После ове вечери, он је добио забрану мажења љубичица. Естер је сматрала да нема никаквог оправдања да се деца играју или седе на овим столицама и то им је рекла. Тако је оно што су волели да раде постало строго забрањено.
Увече, када би деца заспала, а она и Рахамим се удубили у сопствене мисли, у тренуцима толико потребним у свакој вези, Естер се најчешће сећала девојаштва. Занета, прилазила би гобленима и нежно и страсно их додиривала. Прелазила је негованом руком преко сваког наслона, као да плови по соби испуњеној водом, дотицала их редом ; лаганим, сасвим спорим покретима. Изгледало је као да Естер урања у слике са наслона. Осећала је велик спокој пресељавајући се у мислима у ово цветно царство. Све је било супротно свакодневици, над коју се надвијао баук нацизма, рата, прогона и сиромаштва. Рахамим је био признат стручњак у Великом Граду, али је цену тог успеха плаћала Естер. Била је усамљена, поносна на свога мужа и децу, исувише горда да би ишта од ових осећања поверила било коме. Њена сопствена одлука била је да се посвети породици, тако да није ни осетила радост, а ни обавезе, живота запослене жене.
Окупација и рат су се на Велики Град сручили као ракете : са бљеском, треском и страхом. Одједном је ова породица остала без пријатеља. Свак се плашио дружења са Шнајдеровима. Као оболели од лепре, они су се одједном нашли сасвим напуштени. У велику кућу нису долазила ни деца њихових пријатеља, тако да су и Дина и Јосип осетили усамљеност.
Већ 1941. године, Рахамим је отишао у партизане, а Естер и деца били су одведени у логор. Стискајући их чврсто, очајно, као ластавица крилима гранчице за гнездо, Естер је покушала да се успротиви раздвајању од њих. Сећа се само да је Немац који је стао испред ње био лица које се злобно кезило, низак и сав сив, као од гвожђа. Био је ситног тела. Тај ју је војник ударио из све снаге посред лица и она је пала на земљу, и даље стискајући своју децу у крхкој нади да ће их сачувати. Али, није вредело : Немац ју је тукао по глави, рукама, телу, све док није изгубила снагу и свест. Срећом, запомагање своје деце није чула. Срећом, рекоше јој да су деца убијена још у транспорту ка Освјенћиму, и да никада нису доживела глад, болест и мучење.
Рахамим је убијен 1943. године. Естер је преживела логор и дочекала ослобођење. После рата се запослила у Великом Граду, у продавници школског прибора. Имала је само једну хаљину и сандале, у којима је, неколико година, ишла и лети и зими.
Шездесетих година двадесетог века отишла је у пензију. Одлучила је да се јави мајчиној другарици, Клари Ротшилд, која је доживела деведесету годину и тада живела у Будимпешти. Поносна, Естер је знала да неће причати о свом животу, скромној пензији или рупи коју има уместо душе. Спремила је један мали кофер, са најпотребнијим стварима, мислећи да ће код тета Кларе остати бар недељу дана. Мајка јој је много пута причала да је Клару звала од милоште "Кларика" и да је овој тај надимак остао целог века. Биле су најбоље другарице за време студија. На станици ју је дочекао тета Кларикин возач, отворио јој врата аутомобила и одвезао право у један мали хотел. Тета Клара је Естери рекла телефоном да ће је прво одвести тамо где је, још двадесетих година, Естерина мајка Флора Херцл волела да пије кафу.Обећала је то њеној мајци, још је рекла. У младости су се ове две другарице договориле : свака од њих ће водити децу оне друге на кафу баш у тај хотел. После ће, има времена, натенане, у вилу Ротшилдових.
.......
"Данас највише жалим што деци никада нисам дозволила да се играју на оним столицама од ружиног дрвета. Толико су волели те гоблене...посебно Јосип... Сви које сам волела...," не заврши мисао Естер, па настави, као за себе : "Каква је утеха имати столице са очуваним гобленима?"
"Ех, дете моје, не знам шта да ти кажем", одговори Клара. "Рат је тако грозна ствар, прави скандал!"
"Ма, ја сам била грозна, нисам схватала како је срећа варљива. Можда су те столице и преживеле рат, можда су дуже поживеле од моје деце", Естер је изговарала ове речи као да кида мале залогаје неког тврдог хлеба.
"Немој тако, Естер. Сви смо се мучили за време рата. Ето, ми у Француској нисмо имали путера једно три недеље", рече Кларика Ротшилд, лица као од воска.
Естер само устаде од стола, без речи. Окрену се и полако крену ка излазу из тог хотела, у коме је њена мајка волела да пије кафу. У глави јој је бубњало и лупало, као да туче добош. Мислила је "само да ме сада ноге не издају" и ходала, одмицала се, одлазила - што даље од ове жене збораног лица, од ове ситуације, од овог промашаја. Шта је желела да пронађе са тета Кларом Ротшилд? Своју мајку, младост, своју децу? Своју увелу срећу?
Њен кофер је остао у пртљажнику аутомобила породице Ротшилд и никада јој није био враћен..
Нема коментара:
Постави коментар