Ђорђе и Ђорђина

Неке се приче одмотавају наизглед погрешним редом, одназад. Није све права линија, ни у животу, а ни у овој причи.

Када се родила једна девојчица, њена бака, очева мајка, донела је две мале преобуке, које данас маме називају "зекама". Бака је одмах напоменула да поклон није нов, али да је за њега јако везана, па га зато поклања својој првој унуци. Једна је "зека" била са плавим обрубом, а друга са црвеним. Обе су имале исти украс, једног малог плавог медведића нашивеног с предње стране. "Зеке" су се закопчавале на раменима и имале су продужетке за мала стопала у облику чарапе. Дете обучено у "зеку" било је сасвим добро збринуто, ушушкано и безбедно од хладноће "која вуче с ногу", како је свекрва објаснила младој мами. Свекрва је још рекла и да ова два одевна предмета  имају имена, зову се "Ђорђе" и "Ђорђина". Она их је била сама сашила. У њеној кући пар плишаних медведића, Ђорђе и Ђорђина, момак и девојка, "обучени" су у ове "зеке". Меде свекрва држи на кревету, објаснила је, и увек јој праве друштво. "Чудно!", помислила је млада мама: меде- играчке носе "зеке" са пришивеним украсима - медведићима. Меде играчке седе на свекрвином кревету и она их свакодневно гледа. Ето, како живот све уреди, да се баш ускладила величина те новорођене унучице и свекрвиних меда играчака! И, каква је то свекрва која у шестој деценији има играчке?

Ова се прича одмотала тек када је умро први Бањин син и када она више није била свекрва. Њу сама Бања никада никоме није испричала, али је снаја била довољно стрпљива и заинтересована да животни мозаик своје свекрве растави на комадиће. Било је ту свих боја, шареног камења и огледалаца,  спојева који су, попут олова, нераскидиво залили неке људе и догађаје. Шта се то десило у животу једне жене што је њу нагнало да чува та два медведића?

....

Када је Бања била сасвим мала, није имала ни две године, мајка је, као своје најмлађе дете, повери на чување својој сестри- нероткињи и њеном мужу. Тако се Бања пресели из једног сиромашног села у град. Касније је она своју тетку звала "мамом" а праву мајку, која је у селу остала са још четворо деце, "тетом". Бањина друга мама беше кројачица, и то угледна. Она и муж имали су велику кућу у центру тога града и њихову срећу употпунио је баш Бањин долазак у њихов живот. Друга мама је шила за "велике госпође из Београда", била је веома богата и сви су је уважавали. Али, када Бањи беше 15 година, њени други родитељи погинуше у саобраћајној несрећи и она остаде сама. Једно богато младо девојче, тек напупелог тела и усамљена била је та Бања. Осим свих поменутих тужних прилика, које су одредиле њен каснији живот и отврднуле њено младо срце, Бања  је имала и ту несрећу да јој на богатству завиде њена браћа и сестре у селу. Али, најгора несрећа била је за њу то што су је волели слаби мушкарци. Волели су је силовито, али су били слаби и зато су је и губили.

Бања се рано задевојчила. Била је тада на првој години школе за кројачице, када се заљубила. Бистрооку девојчицу запазио је нешто старији младић тршаве, зифт црне косе, светлих очију и жустрих покрета, тек израстао из кратких панталона. У школи у коју је ишао, тик уз Бањину, звали су га Куштрави. Прво је  Бању само овлаш дотицао погледом, у пролазу, да би се убрзо осмелио и почео да јој се јавља. Усамљено девојче поче да сањари о његовим мишићавим рукама и причама које је замишљала да ће јој Куштрави причати. Остајала је после часова само да би га видела, а и није јој се журило празној кући. Ускоро се међу њима родила права љубав, јака, моћна, она која усковитлава ум, како то већ бива у усамљених душа. Све више времена они су проводили заједно, а када је напунила 16 година, Бања позва Куштравог да се пресели у велику кућу у главној улици. Тако су, почетком тог пролећа 1949. године, Бањини дани и ноћи постали испуњени срећом, додиром, смехом и задовољством.

Али, Бања рано научи да се свако задовољство плаћа, да све мора "да се искија", како је касније знала да каже. Прво "искијавање" стигло је већ почетком тога лета. У село, правој Бањиној мами, стигло је писмо директора Школе за кројачице, а у њему, да Бања не долази на часове и да је нико од девојчица не виђа. Школска година се ближи крају, писао је директор, а Бања нема ни једну оцену у другом полугођу, не оправдава часове, просто - нема је! Одмах је донета одлука: Бања се враћа у село! Следеће што се десило био је нагао долазак њеног најстаријег брата у град. У њену кућу је ушао изненада, једног јутра у касно пролеће, без најаве, намрштен и унапред љутит, као да је желео да се и сам припреми за непријатности које планира да донесе својој сестри. Никада јој није донео ни један поклон, па су ове непријатности биле једино што је од брата добила у целом животу. Ушавши у кућу о којој су сва деца у селу само сањала, а у којој је Бања била сада једина господарица, зачуди га празнина, високи плафони и хол пун слика. Све је било баш некако "господски" у тој празној кући. Хол је одзвањао од његових неспретних корака, саплитао се о ресе тешких тепиха, просте ципеле, као картонске, лупкале су о месингане лајсне на степеништу које су придржавале лауф тепихе.

Сестру затече у кревету, саму. Чинила му се још ситнијом него што јесте. Имала је мокру мараму на челу. Поред високог кревета с изрезбареним наслоном, на чијем су се врху настаниле две птице, стајали су бокал и лавор. Бања је повремено умакала мараму у воду, цедила је и опет враћала на чело. У лавору се беласала нека течност, пенаста и прозирна и брат схвати да је Бања повраћала. "Болесна сам, мука ми је, мучим се тако већ три дана, свако јутро ми удари мука", рече му сестра, уплашена од болести и његовог ненајављеног доласка. Искусном брату није било тешко да посумња да је Бања носећа. "Е, Бањо, Бањо, шта то би?!", упита, али, мук је прекрио собу као непотребна, тешка перјана дуња ово слабашно девојче. Иако се осећало да је лето већ ту, Бања је била покривена све до носа, у слабашној нади да ће тако одагнати муку. На ове братовљеве речи, она се само још више сакри у огромном кревету, као да урони у беле везене чаршаве. Ћутала је и надала се да ће свега овога нестати чим затвори очи. Лежала је ћутећи, непомично, са чврсто стиснутим капцима.

Пошто не доби никакав одговор, брат настави:"Твоја се најстарија сестра Дена јесенас удала, а ми смо одлучили - ти се враћаш у село. Нећеш да учиш, паре тетине трошиш, то мираз треба да ти буде. Тако, мора Дена са мужем овде. Имаће они дете на зиму. Почни да се пакујеш, у школу се више нећеш враћати", цедио је брат речи, као да се прибојавао да се Бања  не успротиви. Он се, уствари, ужасавао и гадио ове девојке бистрог погледа, коју није ни познавао. У његовим мислима исцртавао се, од куће понет, знак једнакости -  "Бања једнако невоља једнако богатство".

Братовљеве речи заривале су се у Бањину душу као челична сечива. Страх и зебња увлачили су се у њено срце, исто као онда када је на вашару са Куштравим гледала Бацача Ножева. Братовљеве су речи зујале поред њене главе, и она се трзала, као да је те грубе, судбоносне речи стварно рањавају. "Добро је да је Куштрави отишао у школу", помислила је, "али, како ће га видети, како ће му објаснити шта су ови из села смислили... како ће без њега...када ће га видети... да ли ће га икада више видети? Мисли су се ројиле у њеној глави као дрске, досадне осице које би је спопадале на веранди; пекле су је, боцкале, нервирале, подједнако као и та мука у стомаку.

Рано сутрадан, брат посла једног човека у село, да исприча све мајци и оцу и нареди да они нађу једну старију жену која ће са Бањом да поразговара и провери да ли су његове процене тачне. А ако јесу, брат је већ имао решење, та ће жена морати да убеди ову његову сестру, ову девојчицу - жену, да се реши свог "стања" и срамоте која ју је снашла.

У велику кућу се усели Дена, али никада се у њој није осећала добро. Целога живота се осећала као лопов, али и саучесник, као да је била допринела Бањином "искијавању".

У селу су Бању прво одвели тој жени, натерали је да легне, држали је, сапету, на силу. Мајка и сестре примениле су најстрашнију, женску силу да би "видарица" Бању ослободила њеног плода. А она сама, већ тврда и затворена, никада после није причала о том догађају. Касније, много касније, када би се нека девојка нашла у ситуацији сличној њеној, Бања би мирно рекла "било, па прошло". Није да ништа тај догађај није променио; отврднуло је њено мало, детиње срце, и она више никада никога није истински волела. Тада ју је Куштрави изгубио, а да то није ни знао.

Свакога дана будила се са једном сликом - да ће се Куштрави појавити на вратима сеоске куће, да ће је одвести некуд далеко, да ће сви они видети колико је Куштрави озбиљан и само њој одан. Уместо тога, после годину дана, упознали су је са човеком од тридесет година, некадашњим партизаном, Ратником који је био рањаван. У селу је тај бивши ратник имао пријатеља, па се "десила" згода да се Бања и он упознају. Жељан живота и нестрпљив да се "смири", Ратник беше на упознавање понео и фотоапарат. Будући кум бодрио је Бању да "не буде стидљива, да се насмеши, да се не џилита, па то су само слике...за успомену да имају..." Ратник је фотографисао и друге девојке, Бањине другарице, целу њену породицу, пределе око куће...Све је већ било испланирано, и овај сусрет, и његов исход. Седамнаестогодишња девојка ускоро се удала за тридесетогодишњака и преселила у Београд. Од њеног мираза купили су лепу, приземну кућу и сви осим Бање беху задовољни. Понајвише Бањина породица, која је сада, ето, нашла другога да о њој "брине". Нико се никада није питао како је њој, шта она жели, нити је ико њу било шта питао. Као магацинска роба, неки тражени артикал, Бања је променила место где је "држе".

Било је дана да је била изузетно невесела. Сетила би се тада својих другарица у селу, јер само толико далеко смела је Бања да се сећа. Никакве мисли о Куштравом нису смеле да пробију у њену свест, јер оне би пекле као врело гвожђе, раздирале су њену свакодневицу и терале је да бесни, разбија ствари по кући и понаша се чудно. Далеко, у послератном Београду, истргнута из своје средине, била је несрећна, удата на силу за грубијана кога није волела, сама и напуштена. Једнога дана Бања пожели да види слике са "веридбе", па затражи од Ратника да јој их нађе, а он само поче да се смеје. Одједном га је обузимао све упорнији, гласнији и јачи смех; смејао се скоро хистерично, тако да Бања ово уопште није разумела. Најзад, он се смири, па јој рече: "Е, будало, па то је био празан апарат! Какве слике, кога да сликам!? Шта ти сањаш, бре?"

Њен се свет рушио прво нечујно, истиха. Касније, када су стигла и деца, он се урушавао систематично, упорно, безобзирно. Педесетих година прошлог века Бања је "искијавала" своју љубав из младости. А Ратник је мислио да ће њену љубав најбоље и најуспешније истерати својом "љубављу".

Тако је Бања родила троје деце, Мирољуба, Братољуба и Слађану. Три несрећна створења рођена су једно за другим, са размаком потребним само да се опет затрудни. После трећег детета, Бања је око петнаест пута одлазила код "неких жена" и остајала без плода. Није било разлике између тих жена и оне у селу, оне прве, коју никада неће заборавити.

Прво дете Ратника и Бање, несрећни Мирољуб, самим својим доласком на овај свет најсуровије је распршио њене илузије да ће се обновити њена младалачка љубав. Зато је њега највише мрзела. То мало, одвратно, немоћно биће, сво пегаво и црвено, није било ни налик њеној замишљеној беби коју је могла да има са Куштравим. И, стално је нешто захтевао. А она није била спремна ишта да му да. Она и Мирољуб били су сами пре подне. Он је плакао дуго и тужно, као маче у сумрак, а Бања би се само покрила новинама преко лица, бар да га не гледа. Бања је мрзела и то дете и његовог оца. Ратник је мрзео свој живот у миру, али и то дете. Тај га је Мирољуб све више удаљавао од његове Бање, коју је патолошки волео, али и презирао. После само годину дана родио се Братољуб, а одмах, за њим и Слађана. Бањино срце успело је да прихвати само Слађану, и то много касније, јер се са њеном женском судбином поистовећивала у целости.

У тој несрећној кући, нико никога није волео. Највише је страдао Мирољуб: њега су стално повређивали. Он је, за разлику од друга два детета која су имала само буботке, ожиљке и маснице, имао и повреде на души. У другој години живота мајка је била успела да му поломи прст на ножици, обувајући му ципеле. Није ни приметила да јој прст смета, запињала је, гурала ту малу дечју ногу у ципелицу, и, само је нешто кврцнуло. Мирољуб никада није плакао, па је овај догађај прошао "незапажено". После тога је само провиђење помогло да Мирољуб не слети са прозора на првом спрату. Да није наишао породични пријатељ и прискочио да прихвати дете које је већ пола тела пребацило у празан простор, несрећа би се десила.

Али, шта је, уопште, несрећа? Можда је Мирољубов живот био несрећнији него што би му била смрт? Као одрастао човек, рекао је: "За мене мама никада није имала руку". Сви који су ово чули, једне вечери у посети, погледаше се с неверицом, не разумевајући шта је то Мирољуб у ствари покушао да им саопшти, а он је наставио:" У једној руци би носила Слађану, за другу њену руку се држао Братољуб, а ја сам трчао иза њих, покушавајући да их стигнем. Сваки пут када бисмо негде ишли, викао сам, плакао, молио је "мамице, стани, стани, за хаљину да се ухватим!". Ни то није Бања допуштала. Њено прво дете, шамар на њене снове о поновном животу са Куштравим, никада није добио прилику да се "за њу ухвати".

Тако су одрастала Бањина деца; уз несрећну, хладну, немилосрдну мајку и оца кога су мучили призори из рата и који је лагао, измишљао, крио од њих новац и храну и бездушно их све троје тукао. Њихов отац био је пијаница са орденом. Долазио би кући касно. Радио је као магационер, а деци је говорио да не смеју да знају шта он ради, јер ради "један важан државни посао, у Команди града". Свако вече било је исто у тој несрећној кући: око девет би се отац враћао пијан, бахат и насилан, незадовољан брачним животом, љут као посекотина. Лупао би шаком по прекидачима, покушавајући да упали светло, да их све разбуди, да би их малтретирао и вређао. За његову несрећу била је крива само Бања, урлао је, ударао њу и њихову ћерку, а онда би се, убрзо,  стропоштао на кревет и заспао, онако обучен. И мајка и ћерка проглашене су, тако, "курвама", којима се ништа није смело веровати.

Седамдесетих година двадесетог века Мирољуб је преузео на себе улогу бранитеља жена у овој кући. Како год да је провео дан, увече је морао да буде у кући, спреман за очев повратак. Иако отац више није смео да злоставља мајку и сестру, сваки члан ове куће имао је сопствени, скривен, поразан начин "искијавања" своје зле судбине.

Из те невеселе куће прва је побегла Слађана. Удала се и отишла да живи у иностранству. Убрзо је позвала мајку да јој помаже око деце, и тако ју је спасла. Бања је, живећи са ћерком, одлучила да се разведе, и то је учинила. Ратник никада није прихватио чињеницу да су се он и Бања развели. Већ одраслу децу гњавио је и спопадао да га помире са Бањом, а он ће им дати "све што пожеле". Живео је сам, пензионисан и остављен од свих, само са једном жељом, да се дочепа иностранства, како би убедио Бању да му се врати.

У заједници са ћерком и зетом, Бања је нашла мир. Запослила се, први пут у животу, у педесетој години. Била је кројачица. Волела је своје унуке, све би за њих урадила, али никада није разумела да, уствари, према синовима није осетила праву материнску љубав. А синови, као синови, мајци никада нису рекли ни реч, нити јој било шта приговорили.

У великој робној кући у том граду где је живела, Бања је купила себи за рођендан "мушког" и "женског" медведића. Дала им имена Ђорђе и Ђорђина. Један ће бити њена највећа љубав, Куштрави, чије је право име било Ђорђе. Други медведић биће она. Измислила му је женско име, Ђорђина, да би, макар овако,  била ближа својој  младалачкој љубави.

....

На плажи у Игалу, пресвлачила је ово старије унуче, сагнута. Све су је кости болеле, није шала, 56 година је ту. А онда, угледа Ђорђа.  Познала би га у милион, и после четрдесет година. Устаде као у бунилу, предаде дете Слађани, која је безбрижно чаврљала са неким, и пође према њему. Његова некада куштрава коса сада је била сасвим мека, седа и ни трага од оног немира не беше у њему. Ноге су је једва држале, али му се приближавала  с бока и застала, тик уз његово ухо. Она препозна мали белег на његовој вилици, где му није расла брада. Застаде, удахну, испусти ваздух, па опет удахну. Рече полако "Куштрави... Ђорђе!" Он се окрете, као у магновењу, не верујући томе што чује. Одједном се осети веома, веома старим и уморним. Ко, њега, удовца и оца једног детета, зове "Куштрави"? Само је она, од свих жена, знала за овај надимак.

Окрете се споро, да добије на времену, да се прибере, да ухвати ваздух. Погледа у Бању, са неверицом. Осети неописиву радост. "Бањо, Бањо, Бањо моја", само је успевао да изговори. Речи су у мислима навирале, као слапови, али, ништа није излазило, само једно те исто "Бањо, Бањо моја".

.........

После три месеца венчали су се Ђорђе и Бања, по први пут и заувек. Медведићи су из иностранства дошли да живе у Београду, са Ђорђем и Бањом, а њихова преобука однета је Мирољубовој девојчици. Од све Бањине деце, он се оженио последњи и први умро.