На углу Косовске и Влајковићеве улице, код улаза у паркић, била је новинарница. Ту сам куповала "Супер тин", "Свијет", "Базар", "Практичну жену" и "Џубокс", а свакога дана и новине. Не памтим све оне које су овде радиле, али се одлично сећам једне млађе жене из села Доње Гаре код Власотинца.
Неранџа Тоскић, која је касније стекла надимак "Слатка Нера Афус- али", стигла је у наш киоск почетком седамдесетих година. Ситна, мала, црнокоса женица, са очима као жеравицама и црвеним, ситним уснама, причала је меким, дубоким гласом као да у устима преврће бомбону. Шуштале су њене речи као свила, правиле пируете и врцаве окрете док их је изговарала. Своје речи допуњавала је и усложњавала покретима обе руке. Прво је то изгледало као да водоравно држи у рукама омањи комад веша и цеди га; онда би ухватила његове невидљиве крајеве, па их одједном, без најаве, испружила према саговорнику као да му тај комад нуди да га он сам растресе. Затим би те испружене надланице затресла, као да је баш тада одлучивала да сама окачи тај свој "веш" на невидљив штрик. После "качења" следио би мали одмор њеним рукама, а онда би се све ово понављало, у зависности од жара са којим се Неранџа уносила у разговор. Користила је необичне речи и изразе, из родног краја. Говорила је "Дал' да ми готвим за вечера баницу, кравај или комад од рудо јање", а певала је неку чудну песму "Облагале се, море, девет овчара, из девет, трле море, девет јагањци"...За нас, Београђане, те су речи биле "оријенталне", "уврнуте", или потпуно непознате. Неранџу су све теме подједнако занимале; могла сам са њом да чаврљам сатима.
Облачила се једноставно, мислила сам зато што то тако воли. Тајна је била у томе што је Слатка Нера имала само две хаљине: плавкасту, од цица и црвенкасту, са дугим рукавима, од карираног фланела. Ако би, у топао пролећни дан обукла ову другу хаљину, а ми је питали да ли јој је врућина, никада то није признавала. Само би нехајно рекла, премећући по устима оне своје необичне речи, као куване ваљушке: "ама, ич". На наше поновљено питање, или отворено чуђење "ма, како је то могуће?", опет би нехајно рекла "Е, тако! Так'а ми ранфла". Увек је била насмејана, па су мангупи који стоје беспослени испред посластичарнице "Домино" почели да проводе време испред њеног киоска, пушећи, испијајући једно пиво "дуги дан до подне", задевајући се са њом како не би приметила да јој се дискретно, ненаметљиво удварају.
Неранџа је увек налазила начина да истакне како кроз њено село пролази међународна пруга Београд- Ниш, која "иде још даље, ихиии", као да је то било од великог значаја за њен живот. Ако бисмо покушали да се нашалимо са њеним маленим селом, мудро би рекла: "нем' везе што је малено. Кол'ко год да је малено, у њем сам нашла и највећу љубав, и најгори крвниици и најлепши облачићи".
Свој надимак добила је од Столета, Власотинчанина, који се баш тих година вратио из Италије, где га је отац био послао да упозна тамошњу виноградарску праксу. Овај је младић баш тада био на прекретници између младости и зрелих година и одлучивао о сопственој будућности. Премишљао се да ли да се врати у свој крај и настави са породичном традицијом гајења "лојзе", или да ипак покуша да нађе посао и живи у Београду. Касније се показало да је његову дилему на најбољи начин решила баш Неранџа.
Столе је био веома поштен, искрен младић кога су девојке просто салетале. Био је син богаташа, наследник огромних, плодоносних винограда. Себе је називао "Росуљцем". "Прави Власотинчани су ти Росуљци, дèте", говорио би, обраћајући се сваком са "дèте", а они новодошли, сишли са брда- они ти за себе кажу "Власотинчани". Миша му његовог! Не знају ти они, дèте, да се ми зовемо по биљци росуља." Столе је био из села Преданце, чекали су га бројни ланци земље са породичним виноградима, у којима су још његови преци гајили такве врсте лозе за које до тада нисмо чули: Прокупац, Стара беловина, Тамњаника, Афус-али, Гаме и Бисерка. "Више нико нема пловдину; та лоза се више не гаји, нестала је још почетком века. Сада сви саде "Американку", али, ми се држимо старих лојза", објашњавао је винопијама из наше улице. Момци су га задиркивали, говорећи "е, Столе, да ми те сорте прво пробамо, па да се одлучимо за најбољу", а он би сасвим мирно рекао "Несам луд, да теглим за Београд, да очи повадите кад се напијете; да се поубивате!".
Столе је био одушевљен што је Неранџа његова земљакиња. Као да је цела околина Власотинца, са свим насељеним местима, одједном дала потврду да и он постоји. Осећао је потребу да смисли један много приснији надимак за Неранџу; неку слатку реч која би што боље одражавала све оно тајно што је у себи почињао да осећа за њу. Јер, та сласт коју је осећао чим би угледао Неру била је нешто што је први пут осетио. Тако је рођен њен надимак са почетка ове приче, "Слатка Нера Афус- али". Сасвим изненада, једног дана, објасни он то Нери овако:"Ти си ми, Неро, баш као ова сорта- сува, трпка и помалкицо кисела. Но, кад ти се усхте, мож' да будеш и јако слатка, само ако ти се наврне!".
Ми смо смели да је зовемо само "Слатка Нера", а остатак је постао Столетова искључива привилегија, означавајући будућност њиховог односа. Столе се највише занимао за Неранџин долазак у "наш" киоск, и како се то она баш одлучила да потегне из села Доње Гаре у центар главног града СФРЈ. Понекад смо се и ми чудили имену тог њеног села, а она би, сасвим мирно рекла"А што, дал' је боље да сам из Кукавца, Доњег Присјана, Бољара, Ладовице, Козила, Батуловца, Конопнице, Скрапежа мож'бити? Море, сва су ти села иста тамо, нарогушени' имена, к'о што су им и чељад нарогушена", па би настављала да набраја топографију свога краја, али "истија", као сама за себе да се преслишава: "Равни Дел, Стајковце, Страњево, Тегошница, Доња Лопушња, Горњи Ора', Алексине, Самарница, Свође, Гуњетина, Средор, Црнатово, Шишаве...", ваљда идући у мислима том међународном пругом.
Слатка Нера је дуго одбијала да Столету исприча како се то нашла у Београду, али, једном рече: "Сачекај ме после пос'о, па ћу да ти опредем све". Сутрадан смо и ми, најрадозналији, чули како је Неранџа стигла у нашу улицу:
"Било је то 'вако: спетљала ти се ја са једног Миленцета из мојега села. Он- кудрав, омалејши, волео да пије, па му девојче Миланка побегне из куће у тетину. Он стане, усред ноћи пред тетине прозоре, па виче кол'ко га грло носи: "Душанке, еј, Душанке! 'Ел утебе? Ел т'на побегаја Миланка?" Тетка би рекна' "Јесте, но шта са тога?!", а он би, увек исто, рекнаја "Нек' изрипа, убивам!". Једном тети дозлогрди, па рече "С'г ће да сађе, причекај", па узе оклагију, сађе, па ти удри по њега из све снаге!"Ког' ћеш, бре ти д' убиваш?", викнаја је на сестрић и лемзала, лемзала док је руке не забол'ваше. "Удри, тетке, нека, тетке," запомаг'о је несрећни Миленце, " крв неје вода", па би утекнаја од испод пенџери. Истрпео тако једаред, дваред, па одлучи да више не пије. Е, таде сам га ја упознала. Одлучимо ми да се узимамо, па, у неки његов станчић стрицов у Београд! Ја сам ти тако постала домаћица на наше гнездашце. Једно пе' шес' година неје пио, а онда поч'о опе'. Трпнаја сам га још малке, ал' т'га ми од њег. Поминувам, заминувам, нити зборим, нит' се смејем. А онда одлучи' –ће се разведем, кад је криворечан. И, растасмо се ми, к'о другови, он ти оста оф туго, Боже море, скр'ан, а ти ја- живну'. Ал' сад, ваља да нађем посао. Прими ме једна рођака баш на ону тету, да ми помогне док се не снађем. Прво сам се пријавила код једне фамилије, децу да им пазим. А деца- мала, ки пасторци на ти људи; мусава, двоје, бата и сека. Бата запиштава, а сека се џилитава, по цели дан тако. Изморе ме, к'о кљусе. Немам снаге ни да се презујем, кад се кући вратим. Неје ми што м' изморе, нег' што неће да једу. Бата једе, ал' све к'о за врат да баца- не види му се ништа, све коскице на њега се пипнају. А сека- е, та ти је била паметнија, вражић ниједан- све што ја принесам, она к'о мало прожваће, па кад ће да прогуне у грлце, она испљуне, ал' да ја не видим, у рукицу, па под сточић. Имаше они некакав сточић у трепезарију, од неког финог дрвета, са пречку, ту да метеш новине, писмо ако добијеш, д'одложиш нешта, по твојој вољи, шта ти га ја знам све шта ти 'оћеш. Ту је господин често седео и размишљ'о, кад ја чекам да дође госпођа са посла, да могу д'идем. Један дан, тако, каже мен' госпођа да им јак смрад у ту собу. "Не знам ти ја шта је то", велим, ал' госпођа каже "мори, да посмотримо", па стргнава онај везен столњак, а тамо- све се сбуђала она 'рана што је сека испљувавала из усти и метала тамо! Ја ти доби' отказ, кажу несам их лепо пазила, а јесам, Боже море, јесам, ко сво'е.
После, видим, у једне новине, конкурс. Траже спремачицу, да напишем молбу и да додам потврду ту о том да сам искусна на так'и послови, чистачица. Кукавна ја, о'клен ми та потврда? Куј да ми оправи? Ди да ми шиље неко из Доње Гаре, ники ме се и не сећа! Одем кад биде разговор, а они ме мере, мере, све ме загледају у руке, да виде јел' сам радена. Онда кажу "неси прилагала онај папир", па почеше да упитувају дал' сам понела потврду за пос'о тај. Ја ти извадим мој папир, од раставу брака са Миленце, суд што ми издао, са таксене марке пет оверен. Кажем "Еве", и само трепнајем ја. Не прозборујем ниједну. Они разбирају, разбирају; комисија нека, домунђавају се, па један каже: "А што ти, млада, нама ово утуриваш? Шта ми ту да разбирамо?", а ја кажем :"Ете, ту вам све лепо пише". И опет ћутим, као, не разбирам ја њих. "Ма, видим ја шта пише", каже један д њи' "ал не разумевам како се то на теб' односи а према наш овај конкурс?", каже опет онај најглавни, па поче да чита:"Разводи се брак између предлагача Неранџе Тоскић, од оца Миладина Тоскића, рођене 11. 3.1950 у Доње Гаре и Миодрага Валчића, од оца Радивоја, рођеног 24.2 1950. у Конопници, због озбиљно поремећени односи и опште неразумевање што је наступило међ' њи' и неслагање нарави"... Комисијске женске све преокрећу очи и кокере се, викају "свашта, завитлава нас она!". А ја ништа, не резилим, не мрдам, па кажем "Е, па ту не пише да се ми растадосмо што сам ја лоша домаћица и што не чистим како треба, нити да сам аљкава и смрдуша, јел тако? А кад не пише- онда то значи да ја знам да чистим и метем- све како вама треба, па нек се зовем ја и спремачица, шта марим. Ко што ви казивасте да вам треба. Ете, то је моја потврда, ја ти друге немам: кад сам могла да угодим на Миленце мој, онда ћу, ваљда, се покажем и на фирму вашу. Па, пробајте, ништа нема д' изгубите, само ја овај мој образ". Њима се то допало, смевали се, па се још малко домунђавају, па кажу д' изиђем малкице пред врата, а ја сам онда видела да ме 'оће да приме, да се пробам. Ете, тако се ја опробала и била по'фаљена. И, после пет године, одлучила да при'фатим предлог баш од онај што је био пре'седник комисије и највећи домунђант за мој случај- да пређем у предузеће за новине. Ту му је радео од пашеногову шурњају на снају му брат, па тражео жене, па ми помог'о да ја њему помогнем. И тако ја – код вас стигнаја. А Бог човека носи, носи, па га пусти баш на његово место, с'г ће се уверите и ви".
Неранџа се за Столета удала седамдесет треће године. На брачно путовање су отишли у Власотинце, "да се сете старих дана, из ране младости". Столе ју је водио да види највеће винограде: Бели Брег, Попов луг, Белогледалов рид, Високу чуку, Калуђерку, Грчки рид. После тога, настанили су се у Власотинцу, у кући са доксатом у којој се Столе родио, и добили троје деце. Слатка Нера је била одлична домаћица, остављала је зимницу, шљиве пуњене бадемом и орахом ("метала" је "блàго" у тегле - обавезно са розетлом); водила велико домаћинство и љутила се што њена одрасла деца "више воле пљескаџију но касапина". Увек је највише волела баш Столетов Афус- али. О свему овоме писала ми је на разгледницама, укратко и редовно, све до деведесетих година. Како су пристизали догађаји, текст се мењао, али је увек њена разгледница почињала исто: "И овега пута пишем ти из места из коег ти се јављам, да ти отправим шта има новога.... Сада смо у обилазак....", или "Деца су нам...", или "И ја тебе од срца желим..."
Брачни живот Слатке Нере Афус-али баш је био сладак: и када је већ имала децу, волела је да одлази на народна весеља и да игра оро. Писала ми је да уме да "завезе" стари чачак, власинку, кокоњеште, белу раду, заврзламу, дрдавку, "у н'с'ест" и бугарку. Волела је крацаје, саборе и вашаре; тражила је да је Столе води да види цркве, крушевачку и конопничку, и да обавезно буду у Власотинцу (како је Нера изговарала "у Власот'нце") за време летњег вашара, Горешњака и јесењег Пејчиндана.
Држим пред собом ону прву разгледницу, коју ми је послала седамдесет треће из Власотинца и замишљам је на брачном путовању, како, спокојна, седи у ресторану хотела "Грозд"; хотела "бе" категорије, и пише ми.Као да се враћам у онај дан, и видим је како полако, пуна спокоја, устаје, тегли своје умиљато, ситно тело, прилази рецепцији и у поштанско сандуче убацује те шарене слике, са реченицом коју знају сви моји пријатељи: "И овега пута пишем ти из места из коег ти се јављам..."
Те замишљене тачкице, које су некада бивале испуњене најразличитијим текстом, исписаним ситним, уредним рукописом, имају тамну, непрозирну боју Неранџиних живих очију, за мене подједнако живих и дан- данас.
Нема коментара:
Постави коментар