Буена Барахас

Живот Буене Навон, удато Барахас, био је испуњен ужасима и страхотама сваке врсте, који су се преплитали, следили једни друге, произилазили једни из других или се преклапали као крвави испљувци на поду болнице за плућне болести.

Почело је неколико година после Буениног рођења. Била је најстарије дете у мајке Букице и оца Исидора Навона. После ње су се родила још два брата, Рубен и Аврахам, од милоште називан Алби. Породица Навон је имала све услове да живи добро, била је богата, захваљујући мајчином миразу и очевом научном раду. Сва деца била су мила, лепо васпитана, а Алби је предњачио у нежностима према својим родитељима, брату и сестри. Није било госта у њиховој кући а да га Алби није пажљиво осмотрио, покушао да са њим успостави контакт. На крају би донео неку играчку, госта натерао да га прими у крило и покушавао да га припитоми. Као што је говорила једна од шаперона породице Навон, Алби је био право "маченце".

Али, Други светски рат донео је овој породици зла свих врста, расејао неке њене чланове по свету, а друге расуо у ветар.

Исидор Навон био је по убеђењу комуниста. Комунистичка идеологија била је његова звезда водиља, а став да су сви једнаки, исправни и радни најбоље је одражавао његове принципе у свакодневном животу. Идеја комунизма толико је опседала Исидора Навона да је од ручка устајао тек пошто би све троје деце натерао да поједу све из тањира, говорећи "доћи ће време да нећемо имати шта да једемо". Без обзира како им је то било мучно, деца су ово правило морала да поштују. Отац је забрањивао да се храна баца; децу је учио да буду смерна, скромна и храбра. Ноћу би улазио у њихову собу, будио их и преслишавао "шта ћете рећи када Немци дођу по мене?". Питао би то строго, као да је призивао судбину. "Ми смо деца комунисте Навона", одговарали би Буена и Рубен, док би мали Аврахам, пробуђен и поспан, тек промрмљао "конунисте Навона", не знајући шта заправо изговара.

Година 1941. била је почетак краја ове достојанствене породице. Почетак рата донео је прво потмуле, а после сасвим отворене претње по животе свих чланова и несрећу, велику несрећу. "Знам зашто се каже ноћне море", говорила је Буена, "они су увек долазили ноћу, ударали чизмама у врата, бесно претраживали кућу, а Татица се крио у каучу. А после, после сам све то стално сањала." Једнога дана, на сред улице, незадовољни асистент професора Исидора, показа на њега прстом и овај би одведен на пут са кога се никада није вратио. Не зна се где је Исидор Навон страдао. Никада више о њему нису чули ни једну реч. Овом догађају не беше сведока, иако је био дан.

Мајка Букица остаде са троје деце у великој, богатој, хладној кући. Убрзо, стиже наредба да Јевреји морају да носе жуту траку. Немили догађаји низали су се пред Буеном и њеном породицом, као расуте, клизаве, црвене коштице нара. Сваки од њих представљао је за ову малу девојчицу све дубљи и страшнији пад и био повезан са крвљу: сабирни логор, разврставање - мајка на једну страну, браћа и она на другу. Логор за одрасле, логор за децу. Када мајка склопи руке и замоли да најмлађи Алби пође са њом, јер "има тек три године...како ће сам, сва су деца старија"... немачки војник се окрену, рече "ах, зо?", извади револвер и Аврахама уби пред њима.

Дуго, дуго Буена неће ништа знати о својима. Сазнаће понешто тек онда када и сама више не буде дете.

У дечјем логору у који је одведена, одвијала се борба за парче плеснивог хлеба, борба голе и изгладнеле, болесне деце. Старија су имала, неки мисле, више среће јер су била вештија. Ту највештију децу Немци су бирали да их "лече". Давали би им ињекције од којих су малишани умирали у бунилу, са грчевима у слабашном телу и ужасом на лицу. Мртве маске, беле, бледе и са гримасом, слагали су на гомилу крај логорског зида. Једног јутра, Буена угледа отвор иза тог зида и чу снажан шум велике воде. Одлучи да побегне, да скочи у отвор, па шта буде. "Горе од овог овде не може бити", мислила је седмогодишња девојчица. Усудила се да ускочи у канализацију, скоро гола, слабашна, али одлучна да њена смрт - или избављење - буду часнији и бржи него живот у логору. За собом остави лајање немачких паса чувара, брз, неразумљив говор одраслих и шумор дечјих гласова, који је први престао да је прати. Дуго је пливала кроз прљаву, мутну воду, а после се препустила струји, борећи се са пацовима који су пливали поред ње, уједали је за образе и покушавали да чупају месо са њених слабих руку и ногу. У косу су јој се уплитале гранчице; струја је понекад била јака, дивља и жива  и тада је било лакше одржавати се на површини. Када би вода успорила ток, поред Буене би пливали остаци људи, мртве, распаднуте животиње и ружни, ужасавајући, длакави пацови који су се пискавим звуцима "договарали" шта да јој ураде.

Путовање кроз канализацију трајало је цео дан и целу, дугу ноћ и вода је, у једном тренутку, избаци на неко сасвим мирно место, у блато, смрдљив муљ и отпад. Сунце се пробијало високо изнад њене главе кроз шипражје а Буена је дрхтурила као мала ластавица бачена у балегу. Прикупљала је снагу да устане, да крене даље. Даље, али куда? Где се то обрела?

Ускоро зачу познат језик. Неке жене сакупљале су гране поред испуста кроз који је са прљавом водом испала, као оловна куглица убачена у левак. Устала је и пришла им, а онда и пошла са њима.

Одведоше је до Руса. "Баћушка, ну, ете дочке", рекоше жене и Рус је одведе у једну фолксдојчерску породицу и повери је њима. Баћушка је у Русији оставио жену и две ћеркице, нешто мало старије од Буене, па је према њој био изузетно нежан. Понекад би је ставио на крило, певао нешто, сетно и тужно, што Буена није разумела, али је својим малим срцем осећала да то Русу значи нешто посебно. Он би плакао и певао: биле су то речи чудне и тешке, "дароги", "халада трјевоги", "бурјам"...струјале би његовим незграпним телом и на слободу излазиле као медвеђе брундање.

До краја рата остала је са том породицом, радећи сваког дана на њиви. У њеном тадашњем свету није било баш ничега осим комада хлеба увече, и тврдог кревета од кукурузовине. Чланови те породице беху и сами бедни и уплашени, и њихов живот висио је о концу, а само им је судбина доделила ово дете, које их је спасавало од беса мештана и Руса у селу. Несрећни, добри људи пазили су на Буену најбоље што су могли.

Када, једног пролећа,  у село стигоше руске трупе са фронта, то је био знак да ће рату ускоро крај. Буена није знала да ли да се радује томе, јер је Рус стално ишчекивао овај дан, да би је најзад одвео у свој родни град. Али, једне вечери, Рус оде са ратним другом и појави се тек сутрадан. Целе ноћи је пио, сазнавши да је његова породица, тамо у Лавову, страдала. Дође у двориште, стави Буену на крило а фолксдојчерску породицу построји уза зид. Мрмљао јој је нешто у лудилу пијанства и неразумљиво; бес му је испуњавао речи, туга бојила покрете. Буена се тада први пут уплаши за сопствени живот. Ни постројени људи нису се мицали, у страху. Онда он изненада извади револвер и, у трену, уби и мушкарца и жену; рече "прашћај, дочка", и устрели се. На Буенин образ расу се сива, крвава маса, све оно што је сачињавало мисли и памет тога Руса и што је куршум растурио и она, смртно уплашена и одбачена снагом пуцња, паде онесвешћена на земљу.

Ускоро, престрашени пуцњем, стигоше други војници и на земљи угледаше мало босоного клупко меса и тканине, згрчено и са ручицама преко ушију. Војници у први мах помислише да је испред њих мртво дете. Када је подигоше, образ јој беше нагорео од барута и сав посут нечим што је личило на сјајне, црвене коштице нара из њеног раног детињства.

Црвени крст је Буени помогао да се врати у родни град. Црвени крст је, у њено име, тражио преживеле из породице Навон. Црвени крст је тада, те 1945. године, овој десетогодишњој девојчици био све- сигурност, храна, одећа, прве послератне ципеле. Једног дана је позваше у канцеларију. На омањој клупи седела је огромна жена и тресла се од врућице, као лист јасике. Била је то Буенина мајка Букица, оболела од дифтерије, са грозницом и високом температуром, крупна и надувена од воде и медикамената; тела измученог од експеримената које су на њој вршили у логору. Беше то њена сањана, прижељкивана мати Букица, мутних очију, али истог оног несаломивог духа који Буена никада није заборавила и који ју је бодрио у најстрашнијим ноћима ужаса.

У књигама обично пише: "и оне полетеше једна другој у загрљај...", али Буена Навон само стајаше непомично. И мајка стајаше непомично, ћутке, придржавајући се за клупу. Буени се чинило да је тај тренутак поновног сусрета, када је, као и сама у грозници и некаквом бунилу, гледала мајчино уморно лице, трајао дуже него пливање кроз  канализацију. Некако чудно, време је стало за њих две и касније ће се обе сећати овог "залеђеног" тренутка, који им се обема урезао у свест као логорашки број у подлактицу.

Необично тешке биле су београдске послератне ноћи. "Нема ни Татице ни Рубена, Буена; нема ни Албија. Сви су они пепео, прах, ваздух... лете негде, ношени ветром... " говорила би мајка увече, пред спавање. Уместо успаванке, уместо приче о вилама и чаробним царствима маште, Буена би сваке вечери чула ову реченицу, којом јој је мајка одавала признање што је преживела.

Буенина родна кућа беше срушена, а она и мајка су од јеврејске општине добиле собу "са употребом купатила" у једном дворишту разрушеног града. Добиле су и намештај неких својих сународника, и то оних који су били лошије среће од њих две и који се никада нису вратили. Мајка је била слабог здравља, мучиле су је главобоље и тешки снови. Последице експеримената су се осећале у њеном говору. Понекад би тражила речи за добро познате појмове: "Како кажемо за оно у чему је Тилда пржила хремзле?", питала би изненада. Запослила се, у књижари, али је имала пуно проблема: свакодневни епилептични напади растрзали су њено крупно тело и она би рушила свеске и оловке са полица, прљала књиге, газила их и оштећивала падајући, па је шеф предложио да Букица престане да долази.

Једнога дана сретоше Буена и Букица очевог старог пријатеља Милутина Токовића. Болестан, у руском шињелу и гологлав, проседе оштре косе и тешког погледа, дуго их је посматрао, изненађен и обрадован сусретом. Био се тек вратио из заробљеништва и још није знао куда ће. Мајка предложи да их он посети, "да се испричају, да се окупа" и он пристаде. Тако је, ускоро, почео за њих троје сасвим друкчији живот. Једноставно, без много објашњења, Буена је прихватила овог доброг, снажног човека као свог оца. У Буенином каснијем животу, показаће се, господин Милутин Токовић био је њен највећи ослонац и најоданији пријатељ. Господин Токовић је 1946. године добио необичну понуду од саме Буене: "А када ћете се Ви оженити нама?", упитала га је једног дана, баш пред Саборном црквом. Букица и Милутин се погледаше и, врло брзо после овога они се венчаше, баш у овој цркви и Буена Навон постаде гос'н Милутинова права, једина  ћерка. "Имали смо од почетка много проблема, његови Срби нису више хтели да се с нама друже јер је узео Јеврејку, и то још са дететом. А ни моји Јевреји нису били бољи - они су мајку презрели што је пристала да се уда за човека друге вере. И тако смо нас троје били баш остављени од свих ", рекла би Буена.

У послератном граду врвело је као у кошници. Буена је израсла у младу, самосвесну девојку која је желела да студира књижевност. Није се разликовала од генерације која је желела да заборави ратне ужасе: волела је да игра док јој се не заврти у глави, да се проводи са вршњацима, излази, иде на излете. Једног дана на паузи за ручак, у факултетској мензи,  упознала је младића страног порекла. Црних очију, тамне густе косе, гледао ју је зачуђено као гачац. Радознао и неповерљив, упиљивши се у њу као да је од стакла, пружио је руку и рекао мазно и помало развучено: "Михајло Барахас". Светлокоса и слаба, скоро прозирна, Буена му упути свој најпрезривији поглед и хтеде да се одмакне, али, Михајло Барахас, од оца Аргентинца и мајке Српкиње, само је нежно ухвати за лакат и не дозволи да му побегне. На четвртој години студија Буена објави да ће се удати за Михајла, на противљење очуха и мајке. "Не знаш ти ништа о мушкарцима, ни једно још нема свој хлеб", говорио би очух, али, Буенино срце по први пут је задрхтало због једног мушкарца и ту више није било помоћи. Михајло Барахас, згодни, дрски, шармантни полуАргентинац, потпуно је освојио њене мисли и њено тело.

Убрзо затим, Буена је добила посао у једној издавачкој кући. Михајло још није био завршио факултет. Једнога дана, са температуром и језом, Буена је журила са посла кући, да легне. Ушавши тихо, на размештеном кревету спазила је обрисе неке жене, коју је Михајло Барахас потпуно поклопио својим телом. Била је то њена сарадница, девојка која је у истој издавачкој кући радила као дактилограф.

Брзо, мами и тати, што даље одавде...летела је Буена у грозници и са температуром; летела низ степенице, док јој се свет рушио пред очима а њен сопствени живот  измицао из руку, као песак. Журила је очуху и мајчином сигурном загрљају...

"Не брини, средићемо ствар", рече јој очух Милутин. По његовом тону, Буена схвати да се Михајло Барахас за њега преселио у свет "ствари". "Остаћеш овде, овде је твоја кућа", рече очух једног дана и оде некуд, да би се вратио тек касно увече. Дошао је уморан, ћутљив и у предсобљу одложио тестеру и прахер. После само недељу дана, Буена је отишла у суд, да се разведе. Михајло Барахас је ћутке, сав модар и са повезом на глави, признао кривицу за неуспео брак и потписао споразумни развод. Када су изашли из суда, Михајло јој рече: "Једва главу спасох од тог твог лудог оца. Изубијао ме је прахером, сав сам модар. Види на шта личим: поломио ми је три ребра, не могу да дишем ни да седим; а онда је још сваки комад намештаја претестерисао и рекао ми: "Теби од свега што сте добили за венчање припада половина". Само је отишао, а ја сам остао на поду, луд од страха".

Тако се завршио студентски брак Буене Навон, удато Барахас. Никада се није одрекла овог другог презимена. Носила га је, као што се носи ожиљак, с поносом особе која учи из својих грешака.