Шарена ћерка

            Док је тог јутра ишла на посао, само ју је лепљива мрежа просањаног сна везивала за животе незнанаца. А сан је доиста био чудан- у њему се звала Вера Средић, а био је крцат размишљањима о њеним пријатељима, али и сасвим непознатим особама.„ Имам другарицу, Омиљену Кравић, која тврди да имена говоре пуно о људима. Да им, чак, одређују и судбине, на неки перфидан начин. И, као што пси говоре пуно о својим власницима, тако исто и наша имена говоре о нашим тежњама, страховима, па и изборима. А Омиљена има крупне, плаве очи, са дугим трепавицама и изгледа сасвим безазлено. Имате утисак да можете да јој поверите сваку тајну- тако наивно и разрогачено она доживљава живот. Омиљена стварно личи на ону пекабеову кравицу. Прво ми је била смешна ова њена „кухињска филозофија“, јер, Омиљена није баш Кант, а ни Сјерен Кјеркегар, али, сам, тек касније видела да ту има нечега. Почела сам да капирам њену мудрост: ево, на пример, међу онима које знам и не знам- баш има чудних имена. На пример, Пера Вуковић, који је, као курјак, отео рођеној сестри стан; па неки Љубин Јауковић- хаузмајстор, који разговара као да га нешто боли...а, онда, и ти моји пријатељи: Милин кум, др Чупић је уролог. Маца Дојкић ради у „ Јакшић Кетерингу“; задужена је за доручак у великим фирмама, а он се увек састоји и од млека.Дојкићка има огромне груди, носи брусхалтер „седмицу“ и мушкарци је просто обожавају. Када јој се набацују, она се прави невешта, говорећи „ма, ја сам мила маца“. Један од њих се увек вајка да му се апетит отвори чим је угледа.Па Милена Јовановић, нека Банетова познаница, која је метеоролог. Жена је стручњак за природу кугласте муње, а већина колега је уопште и не познаје. Као да је невидљива, Милена се нечујно креће кроз своју „Метеорологију“ и никоме не стаје на жуљ. Скоро анонимна, никада не тражи ништа за себе, иако ради на терену и често покисне до голе коже. Када, онако мокра, прође ходником, најчешће људи кажу „Јел’ то неко прошао?“.Па онда, онај Силванин брат, Дезидерио Лупино, један баш „олупани“ мачор и непоправљив женскарош. Овај слабашни срцеломац италијанског порекла, за којим је кришом туговало пола женског света у Земуну, тајно се виђа са Милицом Шевић, чијег мужа сви зову „Миле Зент“.Тајне се извлаче, као продуване феном, кроз просушене власи косе. А ја, Вера Средић, стојим у средини неке мале, јефтине драме и жалим се на судбину својој спремачици Анкици Редић, која управо брише испод мога стола. Радије бих да у глави имам само једносложне речи; да седим, приглупа, напољу у башти и ћеретам с обичним светом, бавећи се једноставним појмовима као што су „доброта“ и „здравље“ и „нада“. Уместо тога, знам и у сну да ми је право име Кордија и да ми је срце оптерећено као брдско коњче туђим, пословним, свакојаким причама и догађајима...“

            Стигавши на посао, одједном јој је пало на ум да су родитељи о њој често говорили користећи израз „шарена ћерка“. Због чега су је тако звали? Шта је за њих значио тај придев „шарен“; шта уопште ова метафора значи и како она њу одређује? Да ли то значи да је она, Кордија, непоуздана? Лаковерна? Да у њу не би требало имати поверења, или да то није могуће? Да ју је лако превести жедну преко воде? Никада није успела ово да докучи, али је увек осећала да тај „надимак“ има некакву негативну тежину. Зар она, Кордија Зорић, ослонац свог министра, да буде "шарена"? Колико ју је само растуживала помисао да је њени најрођенији тако доживљавају. Целога живота  оптерећивао ју је овај надимак-ама, ваљда је надимак, шта би друго био? Ни сама није знала како да назове ове две опасне речи...ваљда се ради о надимку; није синтагма, или, како данас кажу, „парадигма“. А и зашто јој овај надимак пада на памет баш данас, када је уснила овај чудан сан? Све јој се ово мотало као булумет у глави тога септембарског дана, док је спорим кораком, из своје канцеларије ишла према соби у којој је седела секретарица њиховог Кабинета.

           

            Нешто се није осећала добро. Није било никаквог њој познатог разлога да јој буде лоше; била је у најбољим годинама, а и одличног здравља. Знала је само да ће одмах сви помислити да је уморна "од провода". Некако су увек сви мислили да је њен живот пун узбуђења јер је сматрају веома лепом; да она и Сава много излазе, имају пуно пријатеља; да су за њу резервисана "популарна" београдска места. Кордију и Саву сматрали су "младим лавовима", "тренд сетерима" – онима који припадају високом друштву. Јесте, њен паметни, згодни муж је на неки начин и припадао том друштву, али не сопственим заслугама, већ због свог оца, првоборца, послератног функционера и његовог ордења.

            Плавичасте муње трескале су свом снагом иза њених беоњача. Трнци су јој прожимали тело и кочили покрете врата и главе. Стварно јој није било добро; чак је осећала и мучнину, што није још од трудноће. Болеле су је руке, као да је слама грип. Осећала је само тај туп, муњевит и повремен бол, коме није могла да зна узрок. Замолиће секретарицу да јој нађе једног од слободних возача, како би је овај одвезао кући. Никоме се неће јављати; мама би одмах почела да паничи, а тата је иовако заокупљен својом радионицом. Мора да буде здрава кад Даница стигне из школе; њена мала, дивна девојчица не сме да примети да је њој лоше. Схватила је у тренутку да је у "сендвичу" – да је у исто време мама, али још увек и ћерка, па макар и "шарена", и да та два најважнија женска лика у њеном животу подједнако брину онда када њој није добро.

            Несигурно, ушла је у аутомобил не прихватајући понуђену руку возача. "Ау, баш сте тврди, другарице Кордија!", коментарисао је младић, чија је мишица остала да виси у ваздуху као самосталан део тела, као да припада лутки од крпе. Сви у том Кабинету знали су да другарица Зорић, иако лепотица, нема цену и да није на продају. За све друге осим Саве, њене гимназијске љубави, она није постојала као привлачна. Била је "озбиљна", а никако "шарена" жена.

            Све време је ћутала. Мислила је на овај изненадан хир који јој приређује њено сопствено здравље, а баш сада је важно да је потпуно здрава. Наиме, њен муж је добио посао истраживача у суседном граду, прву озбиљнију прилику да ради дуже на великим пројектима. Много година чекали су да се ово укаже, а сада, одједном, она је "ровита", кењкава...не може то тако. Није она мачји кашаљ. Иде кући, да се одмори, окупа, и- већ ће јој бити боље. Можда је уморна од службених пријема, протокола, обавеза у Кабинету? "Ма, ништа то није", храбрила је себе.

           

            Захваливши се возачу, попела се на спрат и покушала да откључа врата. Кључу се нешто опирало са друге стране. "Шта ли би то могло да буде? Нема никога, Сава је на послу", мислила је. Обрни, окрени, није ишло. Изговори "абракадабра", па "елем, белем, буф!" магичне речи разбрајалице које су у детињству увек "палиле". Врата се нису дала. Помисли: "Можда је Сава стигао пре ње, али, како овако рано?", и ова је помисао само окрзну, као кад на плажи поветарац прострују преко влажног образа купача. После неколико минута, одлучи да позвони. Из стана се чуло шушкање. "Чудно... ма нису, ваљда, лопови; много шушкају и одуговлаче", пролете јој кроз главу, али настави да чека, са слободном руком на струку, а ташном и другом руком чврсто упртом у стомак где би требало да се налази желудац. Онда, некако превише изненада, Сава отвори врата. У гаћама, чији су шавови били окренути на погрешну страну,ка споља; збуњен, чешкао се по коси и ћутао. Босоног, био је некако смешан у тим преврнутим гаћама, које сви називају "доњим вешом", као да је срамота изговорити реч "гаће". Милиони мисли хујале су јој кроз главу, јер је у тренутку схватила да Сава није сам.

            У предсобљу је, поред својих папуча видела један пар женских ципела. Биле су црне, демоде, ко зна када очишћене и помало разглављене. Зијале су на њу са асуре, као зјапе, или мркодлаке дворишне мачке, које се хране отпацима и чије крзно нема сјај. Кордија само рече:"Није ми добро. Дошла сам кући раније. Ставићу кафу. Колико шољица да спремим?", па, понашајући се као да је све у реду, оде ка кухињи.

            Сава је ћутао као заливен, и даље се чешкајући збуњено и некако прегласно дисао, а онда се, одједаред, из собе појави његова колегиница Продана, спуштене главе и комплетно обучена. Прошавши поред њих двоје, није ни подигла главу. Само обу оне своје ципеле и рече "Здраво", па нестаде кроз незатворена улазна врата.

            Колегиница Продана? Са њеним мужем Дишом и њом дружили су се већ неколико година. Сава и Продана сарађивали су на многим пројектима, а онда је она понудила да му помогне да пређе у њихову установу у другом граду, што је овај радо прихватио. Већ годину дана, колико трају преговори да се Сава премести, друже се ова два пара скоро свакодневно. Зар је могуће да му се ова неугледна, помало згрбљена жена допада? Зар је могуће да није ништа приметила? "Е, Кордија, Кордија", помисли резигнирано. Сетила се и свих оних похвала које је Сава изговарао о Продани. Увек би некако истицао њен научни допринос, резултате пројеката. Сећа се још и да су Сава и Продана увек истицали да се идеално слажу у послу, али, зар то и није било очекивано? Па, они се баве научним радом. Преговори о промени радног места су текли према исходу повољном за Саву. Њој је веома импоновао Проданин супруг Диша: био је бескрајно пријатан, духовит, стрпљив и велики џентлмен. Много пута седели су до зоре  са тим својим гостима. Шалили би се, играли карте или само причали. Када би Даница отишла да спава, њих четворо би седело и смејало се; коментарисало политику или спорт, у тишини дома који су Зорићи стекли захваљујући њеном свекру првоборцу. Били су млада породица, али су се она и Сава знали, чинило јој се, одувек. Били су најпопуларнији пар у тој њиховој гимназији. У њиховој генерацији била су само два пара с оволиким "момачко- девојачким" стажом и знала их је цела школа. Оба су се пара венчала, одмах после завршетка факултета.

            Кордија се прибојавала онога што је сада чека. Када се Продана ишуњала из њиховог стана, као гепард који оставља ловину од страха пред већим предатором, знала је да је очекује мучан разговор, који је свакако желела да избегне. Отишла је у кухињу и направила себи лимунаду. На рубу највеће чаше, коју је нехотице узела, кришка лимуна кезила се на њу најведријим осмехом. Покушавала је да поједе речи које су је изједале, а које су чекале да изађу. Падале су јој на ум само тешке, горке речи, као оне за које мисли да су се врзмале по глави Бранка Ћопића, који затвара очи на мосту и цео свет за њега престаје да постоји. У глави је стварала кратак опис, од речи које су се савијале под притиском мисли. Али, помоћи није било ниоткуд. Гледала је кроз прозор и видела како су столице на тераси лепљиве од јесење измаглице.Трава се повијала од ветра, светла, сува али још увек зелена. Соба се згушњавала, од собних биљака које су упумпавале ваздух, чинило јој се право у њено грло. С огледала је звечала порука њихове ћерке да их воли, написана невештом руком, на предшколском цртежу, на коме мамина ташна лебди искривљена поред ње, а Савино је лице било обојено јарко. Тата петогодишње Данице је, на том цртежу, имао криве усне и превелик осмех. Кордија помисли како тај цртеж одлично одговара и њиховом изгледу тога дана. Ухвати се за метални привезак на ланчићу, као да је бова, знајући да ће се спасилац из ове ситуације појавити тек много касније, у оделу адвоката, и да ће све ово постати њена прошлост. А адвокат ће понудити папир и оловку, конопац преко таласа којима ће се ова прошлост одбацити далеко од ње. Помислила је како следећег пролећа већ неће бити ту да залије ову сада поспану траву и види да опет озелењава ова мала, сањива ивица раја који ствара посађено цвеће.

"Шта ово би?", упита гласом тешким од сопственог страха, јер је знала какав ће одговор добити и како ће се даље одвијати њен живот. Сава је и даље ћутао, а време се кидало на грубе комаде као сув хлеб за попару; на густе, несварљиве, недовољно раскуване комаде и пушило се пред њом и њеним мужем баш као врео Борџијин оброк.

            Помислила је Кордија да се "ова ситуација" у којој се нашла, пре свега чудна, понаша као нека тешка, судбоносна болест. Та болест јој је показивала да је никада неће волети и да ће према њој бити немилосрдна. "Ова ситуација" била  је као њена мајка, ауторитативна и пуна нејасних страхова. "Ова ситуација" је била као њен отац, скромна и прихватала је безусловно. "Ова ситуација" је била као љубавник- без гардеробе на себи, без фоллирања и комплетно искрена. "Ова ситуација" је претила да ће уништити све које Зорићи познају; она је желела њихову браћу, рођаке и сестру- она је, као медицински експеримент, тражила још људи, више фондова. У "овој ситуацији" је Кордија добила пацку да је тек напола печена, лоше замишљена и лоше довршена, можда чак и "шарена". "Ова ситуација" ју је заваравала: "не, сачекај, нисам тако мислила; врати се, хајде да још поразговарамо о решењима". Она је желела Кордијино прихватање а не Кордијину замисао о томе како би ствари требало да се одвијају.  "Ова ситуација" је желела Кордијино поштовање због свега доброг што је она за њу урадила, а не њено критиковање због оне једне омашке, у којој је живот подбацио, забрљао. Јер, чак и у филму "Сјај у трави", гимназијска љубав има крај.

            " Ово баш и није дан да установиш да те је муж преварио," помислила је Кордија.

            Сава је сео, горућих очију и лица као испосник. Ћутао је. Удисао, издисао; дисао некако превише шумно, као на вештачким плућима. Кордија је чекала, а чекање је тако погано. Риболовци или ловци- они воле да виде док чекају како се небо осветљава од излазећег  сунца, и како лишће, изгрижено мразом отпада са увелих дршки и пада на шумску стазу. Али, Кордија- не. Она је мислила: "Ма, говори већ једном, дај да ме уједе та вест; та животиња која у себи носи жељу да са њом већ завршим, шта год да је у питању. "

"Шта да ти кажем...шта сад ти хоћеш да ја кажем? Грешка, све је ово грешка и молим те да ми опростиш," најзад је прозборио. "Мени је, ваљда суђено да све добијем у пакету- ето, и нов посао и сад ово!", рече. Кордија је тада осетила у души једно слабашно затамњење, које ју је упозоравало да се њена љубав за Саву почиње да гаси. Био је то процес у зачетку, који је личио на тиху метаморфозу смарагда који бујају у срцу неке планине, али је знала да после њега следи чудно излечење и зарастање њеног гимназијског срца, као када повређено тело поново почиње  кристализацију поломљене кости. Одједном осети да је мало тога остало да се каже.

          Био је то тренутак када се чинило да ни једно од њих не говори о сутрашњем дану, али је тај дан уствари био присутан у тој соби, присутнији чак и од њих двоје. Зидови, као од стакла, дисали су ка таваници, а Сава је причао извештачено мирно, и ништа више није било да се каже, осим речи.. Време се мрвило када би Кордија нешто изговарала, а, у суштини, рекла је само једно: " Тако си сам желео. Развешћемо се".

            "Да ти на памет то не пада! Узећу ти дете!", одједном се разбеснео човек у гаћама, извијајући се да устане са столице. Гледао ју је дрско, померајући се као болничка завеса која раздваја пацијенте на прегледу.

            Ипак је било онако како је Кордија осећала да треба да буде. На суду, при споразумном разводу брака, Кордија је пристала да се о Даници стара Сава. Никада после није успела да јој каже да је овакву одлуку донела из истог оног разлога из ког је једна библијска мајка, у причи о мудром цару Соломону, овако поступила. Није чак, ни била сигурна да Даница зна причу о томе како једном, пред Соломона стражари доведоше две мајке са једним дететом. Свака је жена тврдила да је баш она мајка том детету, и, пошто Соломон није успевао да разазна која од њих две говори истину, он мудро предложи да се дете сабљом пресече на пола и да тако свака од њих добије своју "равну част". Једна од жена пристаде, а ова друга рече да се те половине одриче, и да пристаје да се дете додели првој жени. Легенда каже да је онда Соломон одлучио да дете додели жени која га се била одрекла, знајући да се само права мајка одриче детета, на уштрб сопственог срца али  у корист детета.

            Кордија је убрзо отишла из њиховог домаћинства. За једну нову годину се уселила у свој нов стан. Седела је сама, у стану без ствари, са флашом ракије у крилу. Ћутала је и дисала своју тугу. Хладни зидови овога стана вукли су је у невидљиве вирове. Да је стакло на прозорима могло да постане течно, сакупило би се у барицу од њеног усамљеног дисања. Онда би села уз прозор и посматрала двориште: једно старо дрво одбацивало је гране, као успомене. Никаквог контакта она више није имала са породицом свога мужа, као да је никада нису познавали. Ова истина јако ју је пекла и са њом се борила и копрцала као црв, испран кишом на тротоар. Помишљала је :" Зар деца не застају на рубу шуме, ношена њеном лепотом, да махну нама који их пратимо? Зар свеци на витражима у катедралама не пружају руке ка нама? Зар се замном нико и не осврће?", а  онда је, у некој ТВ емисији, случајно ухватила реченицу једног доктора: „Оно што је најдаље од срца, умире прво“ и она јој је помогла да ствари постану јасније.

          "Само када би се звезде спустиле", помишљала је, "да утеше паркет у овој новој кући и да ме мало охладе“. Ти дани, који су се углавном састојали од ноћи, спуштали су са тешким одјеком ка њеном срцу, остављајући га да се бори са влажном зимском тишином.

            Она је ходала кроз собе лишене оцвалих, осушених обећања, где није било чак ни паучине, а ни остатака таласа тешких речи које су је пре тога удариле посред лица. Сваки њен ситан корак могао је да води до катастрофе, или, једноставно, до уздаха- ретког вида олакшања.

            Кордија није могла да именује јецаје које је гутала у кући без намештаја. Једно време, живела је празна, као неухрањено дете.

            Туга је била сместила страшан камен у њен стомак, неку огромну неисклесану тешку празнину, а бескрајну као пучина. Бура јецаја за Даницом била је увек испод коже, и враћала јој се у таласима. Заборавила је како се без туге ужива у тек убраном цвећу, а уместо тога су јој се јављале разнородне речи за жалост, а ни једна од њих није била довољна. Жал за Даницом се дизала и испаравала као капи кише на врелом асфалту које нестану и оставе само успомену на лоше временске прилике. Осећала се потпуно напуштеном и самом, као када се пупчаник пререже, и када клизнемо у овај свет, да потражимо место где припадамо. Када, онако малецни, жудимо да нас угнезде у скупљене дланове; да будемо безбедни, окружени, да нам буде топло. Помишљала је да има тренутака у којима би прихватила сваког оног ко јој то поново пружи. Ако икада, опет, буде имала једну танку, прозрачну мрежу као од газе, мрежу повезаности са неким, знала је да се неће ни померити све док, скоро слепа и већ наглува не осети да се спољашње нити ломе и раскидају, пуцкајући као под ципелама шећер. Знала је да ће са неким другим, ако се он појави, остати све док не спозна оне ситне знакове, који сигнализирају да ћемо отићи, исто онако како смо овде и ушли, сами. Желела је да се настави све оно што је некада волело, и што се смешило сваком новом дану, а осећала је само лупање, бубњање; налете невидљиве течности, дању и ноћу, као да је генератор лудео у њеним грудима и глави; као да ће кошара од ткива и костију прснути и свет попрскати црвеним, као туш. Веровала је Кордија да љубав успева чак и у пустари, међу стенама и у просторима измрвљеног камења.

            Осећала је да је њена туга била параван за једну дубљу, јачу бол што није са својим дететом; заклон направљен у свету изграђеном на песку. Дисала је, не гласније од цвета. А она слатка, несавршена љубав и неред свакодневице, породични односи за које је мислила да се подразумевају, све је то било нестало. Јер, у овом антисептичном свету има таквих тајни и баналних обрта које није била ни узела у обзир. Али, осећала је да ипак вреди једна истина- да сви у патњи постају некако удаљени и чисти.

            Једне такве усамљене вечери, чекајући да стигне Даница, Кордија се саплела и пала. Видела је, иза склопљених капака, бљештаве боје и осетила ледени бич испод колена, гледајући како време прави прескоке кроз погрешан крај телескопа. За само један трептај, све се одиграло. "Да, свемир је закривљен; он може да се савија", помислила је. Научила је то на тежи начин- касније него што је требало. Када је стигла Даница, позвале су хитну помоћ и убрзо се нашле у болници, где су Кордији ставили гипс. Док је из неке собе урлао ТВ, сви су били заборавили на месец који се видео кроз прозор. Придруживала су им се споредна лица, или су натмурена чекала у том болничком ходнику, као да неуспешно покушавају да напипају утикач за светло. Није се сећала ни шта су све лекари причали, али, схватила је да је туга у љубави увек фибула, тибија, радијус, улна; нешто што личи на приче из ратова; метакарпалне кости, метатарзалне; фемур- прича испричана у једнини и увек интимна. Патела, дисталне фаланге, мандибула- као приватна гробница, у којој се чувају сторије преживелих, са комадима сећања, изгубљених заклона за кости. Али, од тог пада, остао је један ожиљак који је Кордију водио ка оздрављењу; ожиљак који јој је дуго постављао забране- као нов  љубавник. Пред кишу, она и дан данас осећа белу линију тада напрсле кости, како се меко извија под руком.

            Много је пута Кордија седела сама уз прозор своје нове куће и посматрала постепено нестајање светлости, од поподнева ка сумраку; од сумрака ка вечери, па онда ка бескрајном понављању етиде ноћи. А онда је, ниоткуда, почело да стиже  пролеће, да омекшавајући туђе стопе на земљи у парку. Стигле су јутарње магле које бришу и растапају све обрисе. Дошло је то, прво лажно па онда право, пролеће и кружило око њене куће. Једнога јутра, од његове лажи јежила се светлост по њеним прерано голим рукама. Око Кордије су сви причајли полако, нежно, као да разговарају о цвећу. Топлота у подне је још увек бивала оивичена нечим тајанственим, оштрим и хладнијим. Кордијин се живот затварао у њеним зеницама, а увече су обриси једне београдске цркве крали сунце у њеном стану.  А онда би, споро, у слабашној лепоти, стизао сумрак и чуле се булбул- птице. Онда би она чула тишину, као јасну песму. Сањала је о сну у коме ће пронаћи оног једног, исто изгубљеног, како би јој открио пећину са звездама.

            А онда се, таквог пролећног дана, на вратима појавила Даница и рекла да више неће да буде са татом. Вратила се њена ћерка и донела тело као од белих рада, све поветарце и топле мирисе, свој лични кофер лепоте. Вратила се мала звезда, она која јој је осветљавала пут и давала наду.

            Сава је отишао у једну азијску земљу да ради. Убрзо је тамо стигла и Продана, са вестима да ће добити дете. Дуго година, шеткала се Продана са дететом од своје земље до новоизабраног раја, да би се једне године појавила "тамо", са вешћу да је опет трудна. Кад све сабере, Сава може да каже да се њему доиста све десило "у пакету". Други део тог пакета било је још једно дете, за које никада није са сигурношћу знао да је његово.  У три брака и тридесет година живота, Сава је стекао петоро деце, две куће, препонску килу, мрзовољност, браду, мигрену и висок притисак.

            Међу Кордијом и Даницом је, у почетку њиховог оздрављења, постојао неписани пакт да се туга сакрије негде у кући, иза неког прага. Мада, понекад би се она појављивала у неочекиваном тренутку и само би их обе зграбила за ножне чланке. А сама та туга била је тврда по ивицама а на додир мека, као воћка коју сте заборавили да извучете с осталима из папирне кесе. Понекад би је Даница проналазила под гомилом чистих пешкира, или, док је пружала руку да дохвати неку свеску; понекад би се туга ушуњала на само дно ормана са сложеним чарапама. Сачекивала их је обе, неспремне, на дну кутије с алатом, или близу турпије за нокте. Њих две су углавном сакривале тугу на тајна места, а дан када би их она заскочила, живеле су као да учествују  у трци на три ноге.

            Мало, по мало, Кордија је постајала опет мама која све уме. Организовала је излете, чешљала косу; њушкала детињи носић пред спавање. Даница је опет поклањала свој топао дах њеном врату, и ручицу коју је, пред сан, полагала преко маминих груди. Захвална животу, говорила би Даници :"Само упери прст на неко место на глобусу- тамо ћемо на летовање", изговарајући речи љубави преобучене у шашаве, непотребне податке:"Види, маховина! Нешто што дуго нисмо виделе, јел' да?"

            Већ двадесет година Кордија пише Даници писмо. Некада ће то писмо стићи до њеног детета.

            "...Оно што данас осећаш и миришеш, све подстиче љубав; она се одмара на мом немиру; потискује исцрпљеност; охрабрује ме да те загрлим и сада када спаваш, одрасла. А када си била мала, док те уљуљкујем у сан са "шшш, спавај, мала звездо, спавај", ја сам ти причала само љубав. Моје је срце састављало ритам са твојим док сам ти певала "Спавај, Аћиме, лепо сањај; нек' лопта спава и Остојина глава..." Моје је срце ударало само да те њише, за оне тренутке када сам те држала на грудима....

            ...Наша срца раде удвојеним ритмом, и то ће увек остати у твоме сећању- као непомично, замрзнуто, успавано. Да се пробуди једне ноћи, када те пробуди твоје дете. Биће оно тада плачно, збуњено, а твој загрљај и љуљушкање ће му вратити исто оно што си ти примила од мене, а ја од Маке: поновиће се мирис и звук и осећај љубави које си запамтила. Снага те љубави може да се мери само у односу на крхку лепоту ових цветова висибабе, које у једној београдској башти видим како се упорно пробијају кроз снег....

            ...Волела бих да си овде, да си могла да видиш како је баш добро изгледао тај облак изнад моје главе, као некакв бели медвед. А галебови овде проводе касно поподне урањајући у мутну Саву, где шетам са Банетом, испод Калемегдана. Синоћ сам читала до касно, па сам, одлажући књигу, осетила како се сав онај шут, нагомилан у последњих педесет година подигао, пуштајући да у мене уђе светлост које се сећам из детињства. Као плима, оздрављење стиже, оставлајући наду, осетљиву као пена. И опет сам слободна да сањам....

            ....Приближава се твој божићни одмор... Када стижеш? Код нас, овде, светлост рестаурира оно што би нам време украло. Вечерас су цветови ружа у једној башти на Врачару били ограђени тмином као скелама. Чак и данас сам видела како ватра плете одсјај од честица по површини воде и како су таласи сунчеве светлости били заробљени у неопалом лишћу изнад моје главе. Пријатан северац, не превише љут, померао је гране на обали и задржавао се изнад голих крошњи као неки пажљив плесач. Стиже права зима, озбиљна и мирна, једва чекам да долетиш из света, право у моје раширене руке! Сада ћу да завршим, речима Емили Дикинсон: "Нада је пернато створење, које обитава у души". Остај ми добро, мила моја, и не дозволи да те на твом путу ометају погледи других, боцкави као када се у неком друштву погледају они који нису разумели виц..."

            ...Јуче сам видела на Калемгдану девојчицу светле, равне, кратке косе, у чарапама које су јој се биле уврнуле око танушних зглобова, и у превеликом капутићу. Подсетила ме је на тебе, кад се дуриш и нећеш сама на рекреативну наставу, па се намерно непажљиво облачиш и надаш се да ћемо закаснити. А јуче ми јављаш да ћеш бити руководилац пројекта у тако великој међународној организацији и да ћеш одлучивати о судбинама милиона људи широм света. Спремај се ти на тај пут у Вашингтон! Путуј самоуверено, драга моја девојчице, срећан ти пут кроз канцеларије Светске банке, поносим се што сам ти мама!...