Жар птица

Фотографија прва, бачена поред кућице за пса, на гомили са безброј других фотографија, комадима поломљених тањира марке "Мајсен" и једним неугледним крзненим огртачем:

"Раби Нахумке, Раби Нахумке, венчаће се Рубен и Сара, али не у Синагоги него "обично", викала су деца за полуслепим Рабинером Нахумом, који је достојанствено ходао Главном улицом, држећи под руку младу Розу Робичек. Деца су, имитирајући одрасле, грактала за старим господином,  не знајући тежину изговорених речи. Раби Нахум се намрштио : зар његов унук, унук вољеног и поштованог рабинера, Рубен, да се венча "обично"? Зар без објаве да су њих двоје цхосон и каллах? Без Кетуббах, брачног уговора? Без Цхупах, церемоније испод вела, као што је проповедао да је обичај, још од времена Рут и Боаз?  Иако је због ове вести покушавао да се намршти, на његове усне се ипак пробио осмејак, скоро неприметан. И баш тада се, ниоткуда, појави фотограф и овековечи овај призор.

Фотографија друга, нађена на истој гомили:

Сара држи свог првенца Мошека; поред њих стоји поносни отац Рубен, а поред Рубена, Сарин отац Моше, и држи нешто на длану. Да се пажљивије загледа, видело би се и какав је то предмет.

.......

Једина наследница иметка"краља штофова" Моше Азулаја, Сара, одмалена је знала да ће имати пуно деце. По завршетку факултета у Пешти, родитељи је послаше у Опатију, где су њихови рођаци били одлучили да је упознају са пријатним, младим стоматологом, школованим исто тако у Пешти. Млади човек се звао Рубен Пресбургер. Као у романима, креснула је међу њима искра заинтересованости, привлачности и љубави. Сара и Рубен одлучили су да склопе брак 1931. године. Церемонија венчања била је грађанска. Свадбени поклон Сариног оца Моше ћерци  јединици беше потпуно опремљена кућа на Пашином брду у Београду, где се млади пар ускоро преселио. Из Рубеновог родног града, са њима је пошла и млада девојка Роза Робичек, "да се нађе невести и помаже јој у кући". Сара је знала да ће, најзад, моћи да се оствари њен сан о дому пуном дечје граје. Унапред је одредила имена и надимке за своје потомство. Срећа се младом пару убрзо осмехнула, па су деца стизала једно за другим: 1932. године родио се Моше (Мошек), а за њим, брат Бер (Берко), па Леиб (Лејбуш) и девојчица, Фејга (Фејгел). Најстарији, Моше, добио је име по Сарином оцу, а остала три детета - према ближим и даљим рођацима из обе фамилије.

Због тога што је Рубен Пресбургер био комуниста, њихово венчање било је грађанско и скромно. Идеологија коју је Рубен прихватио још од студија, тежња за једнакошћу и равноправношћу и "русоовски" поглед на свет, уништили су његову породицу, па и њега самог.

Када је почео Други светски рат, Београд је тињао од притајене, подмукле мржње помешане са страхом. Они који су били испуњени мржњом изазивали су страх и уносили неспокој. Они који су мрзели могли су, лако и једноставно, Немцима да покажу прстом на  било кога и тај би убрзо нестао, да се никада не врати. Таква је судбина задесила и оца породице Пресбургер. Препознавши га на улици, један његов пацијент викну "комуниста!", сјатише се Немци и Рубен је био ухапшен. Потом је одведен на Бањицу, а одатле у концентрациони логор Берген- Белсен. Умро је од исцрпљености, неухрањен и болестан, само неколико дана пре ослобођења тог логора 15. априла 1945. године. Сапатници из "Сталага 311" сачували су једну његову фотографију и писмо, које је написао својој супрузи.

Оставши са децом, 1941. године, Сара одлучи да прими у кућу једну породицу Срба  избеглица из Босне. У страху да ће и њу и децу можда задесити зла судбина, Сара им повери све што има. Надала се да ће ти напаћени људи са двоје деце успети да сачувају макар део њеног иметка. Ако се све добро заврши, маштала је, имаће опет срећу са породицом, у овој великој кући. Породицу Јовић је прихватила као најближе рођаке. Неколико месеци делили су недаће окупације, а онда Сару и децу убрзо задеси оно чега се највише плашила. На поласку у "сабирни логор", Сара рече Драгом Јовићу да се нада да ће сви преостали Пресбургерови преживети рат, и замоли га да чува кућу као своју. Али, судбина је хтела друкчије: Сара је одведена у Аушвиц а њена деца пут другог логора ; пут са кога се вратила само Фејга. Много је деце умрло у транспорту, тихо и неприметно, као и сва три Фејгина брата. Она је испала је из воза, негде усред Пољске и успела да преживи захваљујући бризи и старању једне сеоске породице. По доласку савезничких снага 1945. године, Фејга је пребачена у сабирни логор Црвеног крста, а одатле- назад, својој мајци, у тек ослобођени Београд.

После рата почела је Сарина и Фејгина борба за опстанак. Сваки је дан почињао исто- са горким, тврдим лицем обе ове жене и одлучношћу да се преживи. Прво су покушале да се врате у своју кућу. Отишавши на Пашино брдо, рошаво од бомби, приближавале су се дому у коме су некада биле срећне. Кућа је била полусрушена, накривљена из темеља и некако им се чинила малом. На улазним вратима, лежао је уз расклимано дрво један плимо, најфинији душечић од перја. Укућане је, помисли Сара, он ваљда штитио од промаје. Сва Сарина деца имала су овакав душечић. У касне зимске вечери, пре но што и сама оде на починак, Сара би проверавала да ли је Роза добро покрила децу и ушушкала под топле покриваче. Тада би преко њихових тела пребацивала и плимо, "да сањају лепе снове".

Када Сара покуца, расклимана тешка врата отвори Драги Јовић и намрштен, необрадован упита их шта желе. Иза његових леђа видео се под, а паркет у холу беше ишчупан. Стајао је на гомилама дуж зидова. Јовићева жена приђе једној таквој гомили, узе нарамак и напуни њиме бубњару. Бубњара? У њиховој кући? Сара није знала шта да мисли. Где су све оне пећи од најфинијег фајанса, од плочица прављених у Брну? Гледала је, као омађијана тај призор у холу као што се гледа тродимензионална слика у дечјој сликовници. Око те пећи сав је паркет био нагорео. Још даље, у дубини хола, чули су се гласови двају Јовићевих девојчица. "Да се вратимо у своју кућу," одговори му одлучно Сара. На то Јовић процеди кроз зубе: "Не мож! Немате ви овдена шта да тражите. Немој да вас обе поједе мрак! Буди сретна што сте се оданле извукле! Да вас више никада не видим!"

Одлазећи, затекла је тада испред кућице за пса гомилу ствари од којих се некада, давно, као у сну који се није никада завршио, састојао њен живот. Тамо су лежале фотографије, умрљане блатом и улепљене машћу. Она завуче руку у ту гомилу и, као да бира купон у некој наградној игри, извуче две, које су се биле прилепиле једна за другу. Стави их у недра и од њих се никада више није раздвајала. Од свих ствари, поломљених и уништених ватром са те гомиле, Сара узе и један истањен крзнени огртач. На њему, офуцаном и изједеном мољцима, није хтео да спава ни пас избеглих Јовића.

Потуцање по Београду трајало је неколико месеци. Сви породични пријатељи беху или страдали или расељени. Сару и Фејгу примила је некадашња кућна помоћница, Роза Робичек. Све три су делиле мемљив собичак на Дорћолу. Спавале су на дасци која је давно, пресвучена брокатом чинила "леђа" једног отомана. Сара и Фејга су спавале држећи се грчевито једна друге, као кашике у кутији за есцајг, покривене само Фејгиним претешким капутом. Овај гломазан, предугачак шињел је, на повратку у родни град, у колони Црвеног крста, Фејга скинула са мртвог руског војника.

Једнога дана, Сара је срела Рубеновог пријатеља Андрију Србиновића. Тек стигао из немачког заробљеништва, ухапшен одмах на почетку рата, био је исцрпљен болешћу и прерано оседео. Све троје се искрено обрадовало сусрету, јер пријатеља беше остало мало. Андрија их одведе у стан једне рођаке у центру града, где је било довољно места за све њих, али Фејга није хтела да напусти Розу, која је у њиховој породици била још од њеног деке, Раби Нахума. Несрећне судбине и некадашње пријатељство везали су Сару и Андрију у брак. Обећање које је Сара дала Фејги: "да никада више не причају о рату јер су срећније него многи њихови сународници.", прекршила је само једном, 1949. године.

Сара је имала среће да убрзо нађе посао у фабрици хлеба "Соко". Једнога дана, пред крај смене, непозната радница довикну за њом поспрдно "Еј, ти "госпођо", у бунди!! Дошло је ново време, знаш! Ево сада теби мој прслук, а ја ћу имати твој крзнени капут!" Сара јој рече: "Може, али ћу ја и са твојим прслуком бити госпођа, а ти то никада нећеш бити, макар и с овим мојим огртачем, Ево ти га, пробај!" Бацила је презриво олињали крзнени огртач и више се никада није вратила у тај погон. Затражила је да је преместе на вађење хлеба из фуруна, где су били само мушкарци.

......

Године 1949. Андрија је већ радио у државној служби. Живели су много лакше, смиреније, као да су Сарине молбе "да ће од сада бити само добро" биле услишене. Једнога дана, Андријин  колега  Рашковић позвао их је на венчање сина јединца. Напоменуо им је да ће цео догађај бити без штампаних позивница и скроман, из два разлога : младима се жури да се венчају јер је млада већ трудна, а и њени родитељи, на жалост, неће бити присутни. Младин отац, гос'н Јовић је тешко болестан, лекари не знају шта му је, а њена мајка дежура крај њега и само чека најлошије вести. Младина сестра је исто болесна, има богиње, па неће смети да буде близу труднице. После церемоније у општини, славље ће се наставити у ресторану. Све је, иначе, платио пријатељ, гос'н Јовић, успешан трговац намештајем и "врло способан човек". "Штета, изгледа неће дуго", још додаде Рашковић

За првим столом, преко пута младе и младожење, седело је око пет парова, а међу њима и Андрија и Сара. Пажњу гостију привлачила је младина једрина, сјајни образи, али и необичан брош на грудима. Била је то птица од злата, са телом од великог рубина, кљуном од два дугуљаста карнеола, очима од сафира и блиставим дугачким репом, посутим дијамантима. Скупа и ретка ствар за то време, коментарисале су званице. Неке су гледале са чуђењем у младожењине родитеље, знајући да су Рашковићи скромних примања. Бацивши поглед на тај брош, Сара га је одмах препознала. Био је то поклон који је од оца добила након рођења свог првог детета,  Мошека. У бесу који је надирао у њене образе, поглед јој је лутао, врлудао, као немоћна птичица која тражи грану, да на њој предахне, а онда настави свој мукотрпан лет. Гледала је час у Андрију, час у младу. Унезверено је бацала поглед на госте, који су пријатно жагорили, чекајући да се сервира ручак. Андрија не може ништа да зна о овоме брошу, шта да уради? А онда је донела одлуку. Устаде, куцну виљушком о чашу, да би скренула пажњу гостију на себе. Када наста тишина, она честита Рашковићима на сретном догађају ; похвали младин изглед, а посебно тај брош. Рече још да се веома диви њеном укусу и избору. Затим је нехајно упита одакле јој, у ово време, такав необичан украс. Наизглед мирна и радознала, стајала је и чекала одговор. Мирно и без много емоција, млада жена рече: "Кад смо побегли од усташког ножа, нас је овде примила једна породица. У њиховој кући сам одрасла. Слабо их се сећам, била сам мала, али причају да их је било четворо деце, муж и жена и једна слушкиња. Ти су јадници поубијани. Знате, они су били Јевреји", рече млада, као да то све објашњава. "Тата се баш трудио да пронађе бар њихове рођаке ; да им вратимо што нам ови на поверење оставише, али, никога није пронашао. Ово је њихов накит, било га је много. Продавали смо за време окупације....Али, ето, шта ћете, њих више нема ; бар да је нама добро."

На ово, Сара из ташне извади једну од оне две фотографије од којих се никада није одвајала: она, са дететом у наручју, њен Рубен и њен отац Моша. На длану, њен отац држи баш тај брош, ту шарену жар - птицу. Подиже фотографију, показа је свима унаоколо, па рече: "Хајд'мо ми одавде, Андрија!"

Све у ресторану као да је одједном замрло. Могло се чути како се сервијете спуштају на столњак. Тешка, неподношљива тишина надви се над госте у ресторану и обави их као лепљива магла. Сви су гледали пред себе, а поносни отац Рашковић остао је да стоји, полуотворених уста, држећи се за срце.

Испраћени поразном тишином, њих двоје су устали и изашли у тиху пролећну београдску ноћ.