"ПОСТРУШКА", КЊИГА КОЈА НЕМА НИ ЈЕДНУ РУЖНУ РЕЧ
...“ Једног пролећа, голог као вратови младих мушкараца, у Чуруг је стигла Стана са сином. Била је из неког села у Босни и, пошто није имала где да живи, примила ју је Сеша у своју кућу, "док се ова не снађе". Стана Босанка је остала код Сеше две пуне године.
Прислушкујући разговоре старијих, разумела сам да је Стана побегла из Босне, од лудог мужа- насилника. Села је једног дана на воз, без карте и пртљага, само са дечачићем у наручју и- обрела се у Бачкој. Сишла је из воза тамо где их је кондуктер избацио, неосетљив на њену животну причу, и то беше Чуруг...“
***
Ово су приче о Јеврејкама у Београду, о Чуругу, Циганкама, женама - убицама; приче о јабукама, деци, приче о несрећи и радостима. Ово су приче о свакој жени коју познајете...
Жене имају јавне и скривене природе, а исто тако и животе. Доживљавате их као појаве, или у некој функцији, али не знате оно што се приказује када их пострушком оголите, остружете до њиховог „меса“ и када више немају свој омотач...
***
ПОЗИВАМО ВАС НА УПОЗНАВАЊЕ
СА ЖЕНАМА ИЗ ОВИХ ПРИЧА
Упознаћете их у УТОРАК, 28. 10. 2008 у 19 сати, у Средњој туристичкој школи (адреса: Отона Жупанчича 4, Нови Београд; код Општине Нови Београд; аутобусима 65, 16...)
О књизи говоре:
* Професор Ана Миловановић и аутор
*
"Они који се баве књижевношћу, не из љубави већ из обавезе, најчешће бивају цинични, иронични, тако да чак и код Достојевског лове стилске грешке. Оно што је угодан задатак и моја велика радост вечерас јесте да се обратим овом скупу из те љуштуре професионалног. Рећи ћу вам крајње личне импресије, јер се другачије о овој књизи и не може говорити. Морам признати да сам ову књигу одложила онда када сам је добила, јер сам била помало скептична према новим ауторима, јер о ауторки нисам знала ништа. Мешати причу о животу уметника са његовим делом увек је врло опасно. Потпуно растерећена свега онога што би ми биографија могла да донесе, као утицај на размишљање о овој књизи, посегнула сам за овим делом, рекла бих више из учтивости, јер је то налагало и обавезивало даровање. Нисам могла да поверујем да се у време тог модерног, или "постмодернистичког", може писати, мислити и говорити на овакав начин.Савремени писци српске или светске књижевности, стрпани у једну врло проблематичну кошару која се зове "постмодерна", сигурно би ми замерили што ћу на овакав начин да говорим о нечему што помало личи на њихову поетику, а сасвим изненађујући је, наравно, и сам наслов књиге. Будимо искрени, колико нас је уопште чуло за појам "пострушке"? Али, оставимо за тренутак овај наслов по страни. Видећемо доцније зашто је та слика, та метафора тако важна.
У овој књизи ћемо, на један необичан начин, поново спознати да је живот горак, опасан, неправедан; да се, на жалост, у овом животу ништа не подразумева' ни пријатељство, ни љубав родитеља према деци, ни љубав супружника, и да се за те важне, понекад цењене или прецењене ствари, морамо борити.
Постоје и неке бизарне сцене, које вас узрујају, или разнеже, или насмеју, али интересантно је да у овој књизи нема лажи; нема улепшавања, онога што Андрић често назива "уметником који је претеча Антихриста", дакле- уметника који улепшава свет. Ово је свет онакав какав јесте, али сагледан са једног необичног становишта.
Коликогод да су ове приче узбудљиве, тешке, или вас повуку у вртлог неких драматичних судбина, а све су оне дубоко временски укорењене, ви се ни једног тренутка нећете осетити пораженим као људско биће. И, када мајка одлази у болницу да посети сина, једва себе натеравши да тамо оде, и на ноћном столу, покрај његовог кревета, остави напола поједену банану, ви се нећете осећати горко, ви нећете патити, јер ви, заправо, знате да све што човек чини данас, сада и овде, јесте последица неких дубљих, усуђујем се рећи, архетипских, космичких снага које су већ одавно одредиле наше судбине и наше путање.
Понекад ће вас заболети и прича о неправди, неразумевању, незахвалности људској, које, како то ауторка сама истиче, јесу последица злог срца али и последица времена која су зла, времена у којима човек постаје оно што никада није био, и та стварна слика света, која ће се на крају књиге склопити у СТРИП, низ читуља које треба остављати, јер неке људе ћемо памтити по добру, неке по злу, а неке само по слици која осване у јутарњој штампи- дакле, у таквом свету где нема илузија, најлепше од свега што смо добили јесте прича о животу, без патетике. Реткости је да се о овако суштинским, сублимираним темама, говори без претеривања, моралисања или прејаких емоција.
Ауторка је довољно мудра да вас остави насамо са причама, да вам понуди аутентичну, истиниту, проживљену судбину људску, и да сами над њом промишљате; а шта ћете из тога добити- то је ваша ствар.
Та лепота и та храброст ауторке, која не жели да поквари ваш додир са чистом уметношћу, јесте такође реткост.
У свему овоме пронашла сам једно лично узбуђење, које није само у вези с оним што је мој однос према књизи или моје познавање других аутора: постоји једна теза у овој књизи, једна идеја која је најпрецизније формулисана код Бодлера, та чувена теорија која каже да је све на свету аналогно, повезано; та теорија по којој нема безразложних догађаја. Та универзална аналогија света као систем, појављује се као темељни образац људског постојања, у књижевности у много видова. Црњански исто говори да је све на свету у вези.
Наша ауторка је ту идеју, потпуно аутентично и самосвојно, подигла на ниво једне нове естетике.
Не можете се отргнути идеји да ни једног трена, не читате приче које су само испреплетани додири између различитих нараштаја и времена и људских судбина, већ ћете осетити да су те приче заправо дубоко, судбински повезане са вашим животом, и то је највећа вреднсот ове књиге."
Нема коментара:
Постави коментар