Питала ме је снаја да ли ћу да га посетим у болници. Каже "само да јој јавим ако нећу, да зна да се организује око хране, шта да му понесе. Мора воће да узима, па због тога хоће да буде сигурна која ће да оде, да не носимо обе..." Ма, тако ме то мрзи да радим, све ме мрзи што је везано за њега. Кад сам била дете, говориле су бабе "јауде, јауде, шта ће с' тобом да буде", е, то је тај мој син. Јауд ниједан. Не знам, стварно. Није ми то баш сада најважније. Боле ме кукови. Боле ме колена. Уосталом, није ме баш много брига за његов живот, и он је упропастио мој. Целог века сам због њега нешто испаштала. Он ми је уништио младост, а и касније. Сећам се да ме је, кад су већ били у основној школи, звала његова разредна. Да ме она упозори, "за његово и наше добро", да је мој син лош ђак јер трпи наше свађе. Па, шта ћу му ја!? Тако му се заломило, к'о да сам ја бирала какав ће бити мој живот! Па, шта, свађала сам се, све је праштало! Да, свађала сам се ; јесте, сва су деца трпела, није само он. Али, да се разведем, куда бих? Браћа су ми рекла да се њима не враћам, неће да гледају моју децу. А муж је све спискао што сам имала. Куда да одем, са товаром деце? Што рекла она слепица у народној песми "да се, јадна, за зелен бор 'ватим, и он би се, јадан, осушио..."
Рекла сам снаји да ћу сигурно да дођем, штоно већ сутра. Ништа да не брине, змије газим, долазим! Али, данас, већ не знам, двоумим се. Једва сам чекала да се он ожени, да ми се скине беда са врата. Нека она коју тај мој син одабере буде његова старатељка, доста је више да рачуна на мене. Увек ме је подсећао на оног идиота, свог оца. А и та разредна, каже: "Имаћете проблеме, он долази у школу са подоста пара, одакле му?". А ја мислим, "знам, знам", али ништа јој не говорим. Е, да је само знала! Сав новац смо држали у орману, а кључ је имао његов отац лудак. Биле су три гомиле пара, свака по пола метра у висину, једна до друге. Много је ту пара било. А мој ти син, отковао леђа ормана, па сваког дана узимао по две новчанице ; еј, по сто хиљада сваког дана! Можеш ти мислити, он, балавац, седми разред, а сваког дана тол' ке паре у џепу. Ја сам видела све то, али нисам му ништа рекла - живела сам за онај тренутак кад Матори отвори орман и види да у њему више нема ничега! Толико сам се томе радовала, успављивала ме је у мојим бесаним ноћима та мисао и слика лудаковог избезумљеног лица у том моменту! Ма, мала би то накнада била за све моје непроспаване ноћи. "Нека, нека", мислила сам, "само нек' се матори секира!"
Сви смо трпели због тог маторог лудака, неко каже "највише деца", али ја мислим да сам ја највише. Мрзела сам земљу по којој је газио. Некада би ме толико изнервирао и извређао, да сам почела да маштам да га отрујем, само нисам знала како. Нисам имала другарице нити неку старију жену, да се посаветујем. У том и деца одрастоше, никаква. Ко су - нико и ништа. Где си био, нигде; шта си радио, ништа! Сви нам се смеју. Мале школе завршили, никакве вајде од њих, а ја само мислим "ајде, већ се једном разилазите, да ми сване". И, кад се овај ожени, помислих да је и мојим мукама дошао крај. А, он се, сада, разболе. Каже снаја: "Дођите да га видите, њему би то много значило. Али, кажите када ћете, да знам." Зато сам и рекла "одмах сутра", да скинем и ту беду са врата. Имам и ја проблема, ама нико ме не зарезује. Нико да помогне. Мисле, ако имам велику пензију да сам срећна. Цео живот сам бацила у ветар. Ето, зато нисам срећна.
Идем сад, да се спремим, да одем и до те болнице. Не знам шта да му купим, шта да носим а да се не претоварим. Да ли неку храну, ручак? Ма, мрзи ме да вучем торбе. Купићу неко воће.
А кад се само сетим...нисам разумела како та моја деца живе. Нисам разумела где се то увече излази, које су то "специјалне" кафане и како се троше тако велике паре. Плашио ме комшилук, "да не пођу деца по злу?", али ја мислим да су били пакосни... Ево, купићу ове банане. Баш су лепе. Кол'ко? Две киле? Добро, дај. Нек' је цела грана, дај, дај!.
Ни ја се нисам у животу најела банана. Однеси овом, однеси оном, сви су били пречи него ја. Гледала сам да се не обрукам кад у посете идемо. Сви су некако волели баш банане. Да пробам ја једну, много ми лепо изгледају. Хмм, баш су добре. И зреле, све се топе у устима. Неће њему сметати да узмем још коју, баш ми пријају.
Кад сам већ у близини, могла бих да посетим и Гордану. Њу много волим. Сестричина ми је, ал' је волим више од свих њих. Нађе ми се, а и њена мајка ми је била добра у целом мом животу. Није ме осуђивала, ни због удаје, ни због онога пре, а ни због деце. Увек ме је некако бранила, оправдавала, да сам у једном моменту и сама помислила да нисам баш толико грешна. Даћу њеној деци бар пола од ове гране, има ту доста. Боље је да здрави једу, имаће мој син у болници све што му треба. А и снаја нек' вуче, нећу, ваљда, још и за њу да бринем!. Нек види сад и она како је кад те клепи одједном у животу. Нећу дуго код Гордане, само да се окажем, децу да видим. Стићи ћу и у болницу, само да ухватим док је посета, нећу много ни код њега да се задржавам. Нећу снаја да каже да нисам ни једном била...
....
Стигла је пред крај времена за посете. На сточићу поред кревета оставила је сину једну, напола поједену банану и никада га више није посетила.
Нема коментара:
Постави коментар