"...Кад ћеш да дођеш, а ти 'ватај 511 и само питај за стари бунар. То у Сремчицу сви знају, немој д'идеш даље, питај ди су стари Цигани... Ми смо Цигани, а Роми су они што су комунисти...Ма, кад дођеш, има се проведемо! Има Бора да ти пева, из уста..."
Тако ми је моја новостечена другарица, једног врелог лета 1980. године, у болници, објаснила како ћу да је пронађем, кад јој дођем у посету, пошто је она прва била отпуштена.
Лепа и ја смо се упознале једне лепљиве августовске ноћи, на Првој хируршкој. Тога лета су сви моји пријатељи са псима почели да возе ролшуе. Увече смо се састајали у Ташмајданском парку и возили се у паровима, а пси су шетали своје бесконачне кругове. Ролшуе смо распаривали, да би што више нас имало прилику да се вози. Са по једном на "спољашњој" нози кружили смо уз кикотање и досетке, возикали се, заљубљивали, оговарали, мудровали, али смо највише уживали. Никада нисам била вешта у одржавању равнотеже, јер сам се увек бојала да ћу пасти. Тога лета сам одлучила да вожњом на овај, мало "безбеднији" начин, савладам овај свој страх. На одмору, у Паризу, купила сам ролшуе. Модерне, са пет специјалних гумених точкова, једним напред, за кочење и дубоким патикама на везивање. Испробавала сам их бојажљиво, у једној стрељани глатког пода и једва чекала тренутак да се код куће опет возимо у паровима...
Када смо се, по мом повратку, опет окупили у парку, ја се одважих да испробам своје нове ролшуе. Имала сам, мало ме је хватао страх, обе за себе, али је пала одлука да ће се са мном возити Лета, ситна, жгољава и веома спретна тринаестогодишња девојчица. Имала сам лош предосећај, Лета је била много спретнија, а и лакша од мене ; није марила за моју евентуалну бојазан и неспремност на велике вратоломије.
На првој кривини, лет у празан простор, слободан пад и, пет прелома! Чуо се грозотан звук, баш као када се кости ломе и ја љоснух свом тежином, а једна нога остаде испод мене, некако чудно закривљена, са стопалом и точковима окренутим увис.
Уплашени, ужаснути што сам сама вратила зглоб на место, моји пријатељи немо су слушали крцкање костију које су се буниле што се опет, насилно, враћају у природан положај. Заврших вече у највећој соби, у дежурној болници. Петнаестак кревета, мрак, уплашени погледи мога брата који је био са мном на пријему. Мама се толико наљутила што сам била неразборита ("Скоро ти је тридесет година!", љутито је прокоментарисала моју одлуку те августовске вечери да идем "да се мало возим ". Није ми опростила што тога дана нисам "Сидолом" орибала кваке на вратима и прозорима, као што сам била обећала...После ми је, још пар година, пребацивала овај догађај, кад год бих је нешто наљутила.
Нешто после поноћи стигла је у собу и једна ситна жена. Тек сутрадан ћу сазнати да се зове Лепа. Дошла је превијајући се од болова, држећи се за сломљена ребра. Не испуштајући никакав звук из себе, ћутке је посматрала полумрачан простор собе у коју су је сместили. И сама са боловима, дала сам јој знак да легне у кревет до мога, ионако је сваки био празан. Од сутра ујутру, у наредних месец дана, ова ће се соба пунити и празнити неким сопственим ритмом, баш као "Проклета авлија". Дошле су Менка, Миленија, Вера из Обреновца, госпођа Миа, Стана, Сејдефа... Прва је била отпуштена баш Лепа. Кад је одлазила, плакале смо обе. Тихо ми је шапнула "Немој да плаћеш, доћи ћеш ти да ме видиш, јел' да? Немој, да се ове не радују. Иовако су нам биле завидне.."
Лепа је слагала лекаре на пријему "да се стурила низ басамаке". После прве, скоро непроспаване ноћи, већ смо се обраћале једна другој, ја њој слободно, а она мени некако бојажљиво. Касније је своју бојажљивост објаснила тиме што је "одма увидела д'имам велике школе и важне посете, да важну улогу играм у собу". Била је лепог, отменог лица ; права Индоевропљанка и представник своје расе. Имала је ситно, жиличаво тело ; видело се да је окретна. Свима у соби била је на услузи током дана, кад није имала болове "у ребра". Једина покретна, старала се о нама као да мора. Свађала се са дечацима из суседних соба када би однели моја колица, "видиш да жена немож д' иде, божемиопрости, ни у клозет!", уверавала их је да ми врате колица. Преговарала је са мушкарцима у суседној соби да нам мало посуде телевизор, јер су дани били спарни и дуги, а ноћ није доносила освежење. Увече бисмо причале "безобразне" вицеве, оговарале младог доктора Калезића и "мушку сестру" Тику, а ноћ је била само моја и Лепина, само за наше тајне разговоре.
Имала је дугу, проседу косу, сплетену у дебелу кику и крупне, бадемасте, тамне очи. Да сам је видела на улицама ма ког европског града, помислила бих да је из провинције Гуџарат. Права Индускиња, таква је била Лепа. Дугим прстима вешто је копчала "покућницу", нову кућну хаљину, са огромним цветовима, за коју сам после сазнала да "јој је донела Деса, сестра из Немачку".
Полако, Лепа и ја почесмо да се отварамо једна према другој. Наши разговори одвијали су се ноћу, када је болница најтиша. Склупчала би се на мом кревету, између мојих раширених ногу, јер је лева била у гипсу целом дужином, па је из кревета морала да вири у страну. За ситну и малу Лепу било је на покривачу од чаршава довољно места. Често би нас јутарња визита затицала поспане, а лекари су се шалили : "Добро, вас две, јесте ви, овај..." намерно су нас задиркивали, на шта је Лепа спремно одговарала "Не, докторе, она је од рошуле а ја сам се стурила низ басамаци, од ребра, од ребра сам ја овде".
Ноћу је у "мушкој" соби до нас, често певао један мушкарац, са бројним опекотинама и сав у завојима.
"Опећени опет пева... Да не кука, шта ће, јадан. Пуно трпи болови, рек'о ми је, убио би се да има са ћиме", рекла би Лепа и склупчала се на своје место. Онда би почињала да прича.
Тако сам сазнала и да се није "стурила низ басамаке" већ да јој је муж поломио неколико ребара, јако је љубоморан а нема разлога. "Ал' ајде ти објасни ћовеку лудом да је луд!
"Тук'о ме је он и пре, али све због Дрде, свекрве. Она је увек живела са нама. Ја кад сам се за њега удала, пре сам била удата за једног из Степојевац. Био ти је и он један лудак. Ал прави, немож' да замислиш: метао ми руке у врелу воду, да неидем да зарадим у Београд. Каже "Немож' д' имаш лепше руке него Београђанке, ти си проста, ће мисле да крадеш кад одеш да радиш."А браћа ми казала да и не мислим да се вратим код њи'. Нема мени нигде места. Мајку нисам запамтила, оца нисам никад видела, отиш' о у Немачку...Ћекала сам само прилику да побегнем од њега. Једном, кад се побио и отиш' о у Падињак, а ја, уватила штуру! Пошла сам гола, без ствари, само главу д' извућем. Села сам на воз, па право у Београд. Радила сам код жена и спавала код једне. Један дан ме једна упозна са Бору, па се после два месеца удам за њега. И одма' останем у другом стању. Много сам се радовала, а Дрда му стално пунила главу да то није негово дете, него да сам га ја донела из Степојевац. Било ми тешко, ал', шта ћу!? Радила сам, била млада, могла сам да потегнем А Бора, по цео дан у фабрику, па после на свирку. Свира виолину, да те сузе целу облију кад га ћујеш. Уме да ти пева песму што ти волиш ил' неку негову, лићну песму.
И, тако дође време да се ја породим. Беше јануар, снег до струка те године. Легнем у кревет, лако родим, девојчицу. 'Тела сам да је зовем Ленка или Миленка. Породила се ја, лежим, а Дрда каже: "Мораш у шуму, да нацепаш дрва, треба за шпорет, да се дете не пре'лади". И, ја изиђем на снег. Идем до шуме у папуче, немам ципеле. Боса, немам чарапе. 'Ладно, а ја у летњу 'аљиницу, ал', шта ћеш, мора на свекрву да се придржаваш. Идем ја у шуму, а замном све крв на снег капље- из мене. Па испадоше неки конци из мене, па оно што кажу жене- постеља од дете. Ишла сам, ишла, и само знам да сам са дрва на леђа пала пред кућу. Занесвестила се, ваљда од умор.... Била велика пре'лада, после нисам више ни остајала...
А тај исти дан, ја са грозницу лежим, на очи не видим, а Бора почео да ме мучи, за моје дете, све он поверовао што Дрда прича. И, тако је после моја Ленка умрела...."
"Како, умрела?", питам, згранута.
"Па, лепо, од глади. Она плаће, тражи да једе, а ја само окренем главу. Нећу да је подојим. И, други дан је умрела. Не би њој било живота са Дрдом, тукла би је и терала да је послушава, девојћица је то. Да је мушко, да га пошаљем код браће, ал' и они ми рекли да се са дете не враћам. Какав би јој био то живот, са погану Дрду и лудога Бору? Боље да је нема, тако сам одлучила. Ал' кад видим да жене шетају децу, па још девојчице, ја се само стиснем у моје циганско срце и мислим се - не плаћи, Лепа, не би њој живота у овај свет. Ћека она мене, да се састанемо на онај свет, да се нас две набудемо, мајка и ћеркица."
Када сам их први пут посетила, била им је слава. Света Петка, слава нероткиња. Присутним гостима Лепа је, пола на румунском а пола на српском, објашњавала како смо се упознале: "м' ка мајле у болницу, којле катабуш Бора, ребра мисинђел, лунго пријател рошуле..." и то се понављало и наредних двадесет пет година. Увек исти текст, са поносом изговаран, "м' ка мајле у болницу, којле катабуш Бора, ребра мисинђел, лунго пријател рошуле...". А Бора нам је певао, "из уста" и свирао виолину. Ја сам највише волела ону његову песму
"Ћија ли су оно, Миро,
сироћета два?
То су наша деца, Миро, моја и твоја.
Миро, Миро, Миро, Миро, врати ми се, Миро".
Нема коментара:
Постави коментар