Стрип

Име тој рубрици у "Политици" дао је мој брат. Увек је то називао "стрипом". Дошао би ми у посету, узео новине и срчући кафу, рекао: "Е, да видимо кога данас има у стрипу.... ко данас неће пити кафу"...

Кад смо били млађи, на те стране гледали смо са подсмехом, анализирајући текстове и фотографије. Али, дошле су године када смо ту почели да проналазимо пријатеље, па рођаке, а онда и сами да обавештавамо о одласку најближих. Како је пролазило време, тако се и мој однос према "стрипу" мењао.

Чим купим новине, прво окрећем те стране на крају, да прочитам стрип. У нашој кући су се увек читале само те новине и постојао је ритуал, као некаква грађанска обавеза, да се прво читају баш те стране, с умрлицама и сликама преминулих. Новине ту отварам са зебњом, јер може да се деси да ћу некога и познати. Већ смо зрели ; време је чудно, а и начин живљења, па је веома вероватно да ћу неког познатог видети у стрипу. Он има и другу улогу - помаже да се информишем. Не волим да видим познатог. А ако се то деси, онда, ваљда,  треба да се припремим да га испратим. Једино могу да покажем да ми је неко значио тиме што ћу га испратити. Када ће се то догодити ; где ће то бити, о томе одлучује стрип.

А ти текстови нису увек пуко обавештење, свашта се из њих може сазнати : неко од рођака преминуле особе је скоро дипломирао ; другога стид што није обилазио старог родитеља ("Нисам стигао да те последњи пут загрлим..."); трећи се хвали...Најчудније су те, сасвим личне поруке: "Никада нећеш сазнати колико те волимо"..."чуваћемо Вању и Дарка уместо тебе"... Ожалошћени некада наводе школску спрему : "Неутешни за тобом: син прим. др Милорад, снаха прим. др Јасна и њихова деца- прим.др Славко и виши научни сарадник, прим.др Светлана"...Размишљам : док је један стицао звање, завршавао специјализације, неко њему близак само је отишао, заувек.

Лица на тим сликама су непомична, преузета однекуд. Као да се нису спремали за живота да им се баш та слика ту објави. Често се у углу фотографије види мала нитна, коју ожалошћени нису скинули. Некада је фотографија исцепана, истргнута са неког другог места (личне карте, дозволе за пецање или чланске карте?) ; некада је стара, мутна, из прошлих времена. "У дубокој старости преминула  Симка Л.,  борац неке бригаде и носилац споменице, саветник у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике", а девојче на слици нема више од 15 година. На таласастој коси јој стоји ђачка капа, са ознаком разреда и бројем одељења. Има црну кецељу са белом крагном. На мене се смеши ђаче, а била је и ратник и стручњак, саветник, ко зна шта све! Зар је све то она постигла тако млада? А и има ли још њених школских и ратних другова? Ко ће је познати и ко ће бити довољно покретан и здрав да је испрати на последњи пут?

Лица у стрипу се ретко смеше. Некако су озбиљна, осим глумаца, балерина, музичара. Да ли су, можда, неког пролећног дана, срећни због склапања брака или пословног успеха, позирајући код фотографа и помислили да ће баш та слика бити стављена у њихову читуљу?

Чини ми се да су сви ти преминули, затечени. Као да је смрт била изненађење. Једна млада девојка ми је, у разговору који се уопште није водио о смрти и умирању, сасвим безазлено рекла да она мисли да "човек умире само кад неће и кад мора". Увек се сетим те реченице када отворим новине отпозади. Један неми скуп, који није хтео да умре а морао је, уоквирен и подвучен, поређан у редове рукама словослагача и уредника те рубрике, зури у мене и тражи моју пажњу. Неспремни за оно што следи, људи из стрипа гледају ме залеђени у некаквом "не - животу"; сигурно неприпремљени за овај дан, када су постали "обавештење".

У стрипу смо брат и ја прво сретали непознате људе, чија нас судбина, тужан крај или прича о њиховој злој срећи нису уопште погађали. Некада су наши родитељи коментарисали особу коју би ту препознали. Све је било тако далеко од нас, безазлено, без тежине. Затим смо, како су године текле, и ми почињали да  препознајемо неке особе. Прво су то били пријатељи  наших родитеља, или комшије ; људи из улице, пријатељи наших рођака. Свет стрипа се, тако, неосетно почео да шири, обухватајући и особе које нам често, мислили смо, нису биле ни у памети. Али, препознавали смо њихова имена, потписану децу, другове или рођаке њихових рођака и далека познанства. Признајем, понекад бисмо се и насмејали тексту или лоше одабраној фотографији. Били смо млади и све је могло да нас засмеје, јер је наш сопствени живот тада још увек био неоптерећен реалношћу. После су ту почели да се појављују наши рођаци и њихови пријатељи. Некако се удаљеним чинио губитак нечијих бака, дека или њихових сестара, чак комшија. Педесетих и шездесетих година био је обичај да се фотографишу и сахране, спроводи, испраћаји.

Ето, тако, на једној фотографији и мене. Имам четири године и стојим поред маме ;  гледам у ковчег, а у њему мој деда, мајчин отац. Збуњена сам и уплашена, не схватам зашто су одрасли тако потресени. Мислим, као и свако дете, да смрт није ништа, да је то "само кобајаги" и да ће се деда вратити, већ сутрадан, отвориће врата моје собе, а из другог дела стана, из кухиње, чуће се звук лонца у коме се кува млеко и пиштање чајника. Деда ће рећи : "'Мала, устај", и све ће бити као и до тада. Не разумем како је то његово срце "отказало", како у пола гласа говоре сви око мене. Јуче ме је држао у крилу а његов дебели џемпер боцкао ми је руке и рамена, било је то јуче! Не разумем како се то умире "због астме". Зар се не умире због саме појаве смрти? Шта то значи "срце није више могло"? Ко ће мене упозорити да моје срце планира да стане? Како то дође дан "да више нешто не ради"? Сећам се тих питања, која су ми се множила у глави, док слика открива само моју збуњеност пред животом и тугу моје маме, која, сагнуте главе, гледа у свог оца. Не видим на тој слици ни своју баку, ни тату ; само смо ту мама и ја. Као да никог више није било тога дана. Биле смо некако остављене нас две: она, са својим болом, а ја са својом мамом, као неми сведок неумитности опраштања. На слици гледам у сандук и сећам се да ништа не схватам. Шта значи то "заувек"?

Прво " моје" лице које сам видела у читуљи била је наша школска другарица, тек један разред старија од нас. Имала је 13 година. Баш смо пред њен одлазак у болницу, где није дуго била, и одакле се није вратила, учествовали сви на школском слету. Остала је фотографија са тог скупа младости, разиграности и полета. Сви смо насмејани, а она, највиша, стоји и не зна да је то последња фотографија на којој је. И. баш ту су фотографију њени родитељи исекли и одабрали да буде објављена у читуљи. И данас ме гледа то њено невино, насмејано лице, исечено из групе учесника тог слета. Осећам да смо сви ми ту, иако се не видимо на слици. Сви ми, повезани том једном фотографијом, заувек, у њеној и нашој младости.

Пре неколико година почела сам да исецам неке огласе у стрипу. Осетила сам потребу да сачувам све оне које сам познавала. Ништа ми у томе није страшно, ни необично. Многи кажу "желим да је се сећам онакве каква је била у животу". Уопште се не слажем. И ове последње слике су живот. Можда постоје и некакве другачије слике, настале "после". О том животу "после" могу само да размишљам. Питам се да ли "тамо" има слика(ња). Исто као што се беба у стомаку пита да ли има живота после рођења, ја се питам има ли живота после смрти. Зато су слике у стрипу за мене исто живот, на неки посебан начин. Понекад извадим ту колекцију, дуго посматрам сваку слику, сећам се заједничких разговора, дружења, сусрета. Посветим тим сликама мисли, време, сећање, осећања. Некада су на тим сликама особе са којима се нисам дружила, или их ближе познавала ; само смо се сретали. Са једном од тих особа сам се виђала на пијаци ; са другом- мушкарцем, сам се поздрављала и чак радо застајала да попричамо, иако се никада нисмо упознали. Одједном сам, сећам се, приметила да га нема, да се више не срећемо; док ми слика у стрипу није дала објашњење за то. Нека лица су била битна особама које су мени битне ; други су само протрчали, али су оставили траг, као реп комете што дуго светли на мрачном летњем небу. Неке од њих сам сама испратила, опраштала се од њих дуго и чак склопила њихове очи, загледане ни у шта. Различит од сваког другог односа је мој однос према лицима из стрипа. Само они и ја знамо шта смо значили једни другима. То је моја тајна колекција, држим је скривену и гледам само када сам потпуно сама.

Јуче сам испратила Вују, друга са којим сам одрасла. Било нас је око петнаест на сахрани. Сви смо другови из основне. Вуја је био леп, паметан и радио од осамнаесте године. Девојке су га волеле и тражиле да их води на игранку или вози на веспи. Иако је био старији од мене, виђала сам га свакодневно, све док нас живот није разбацао у неке друге улице, у бракове и запослење ; у разводе и свађе, па се више нисмо тако често ни сусретали. Срела сам га поново пре седам година, у парку где шетам пса : стајао је са флашом пива у руци, прерано пензионисан, оседео, у прљавом капуту и сам. Ништа га се није тицало; ни журба око њега, ни поздрави старих познаника. Вуја је сваког дана био у том парку, лети, зими, на киши, по сунцу, измаглици, увек присутан, а одсутан. Пуно се људи доселило у ту улицу у којој је парк, и многи га нису ни познавали. Али, ја сам му се увек јављала ; застала бих да попричамо, и он је то увек прихватао. За Вују и мене као да се ништа није променило, као да је још увек 1970. година. Ја сам за њега увек била гимназијалка којој се помало удварао, сасвим безазлено, јер ме је знао још од малена. Уствари, Вуја ми је давао комплименте зато што је то тако требало да буде, а не зато што сам му се ја, клинка, нешто посебно допадала. Тих година, које се препознају по напупелом лицу, радозналом погледу и челу без бора, свако је могао сваком да се свиди. Младост је била лепа, а ми смо сви били заљубљени у љубав.

Ето ме, јуче, и код Вује. Стојимо и ћутимо, ми, његови школски другови или само "другови из краја", како се то говорило. Стојим и опраштам се од њега, али и од своје младости. Прошло је већ много година од наше заједничке младости. Вуја се пре двадесетак година разболео ; пензионисан је, "није му било добро у глави", па га нису радо гледали ни у рођеној кући. Зато је највише времена проводио у парку, хранећи голубове, ћутљив, али увек са флашом пива. Чак су га и његова деца посећивала у парку ; да би од оца "ижицкала" који динар или пренела поруку од маме, Вујине прерано остареле, рашчупане, запуштене жене. "Парк је Вујина резиденција", рекао је наш заједнички друг. И тако је било, све до јуче.

У једном од наших последњих разговора, Вуја ме је подсетио на догађај са мојим братом : једног јулског дана, треперавог од јаре, нас троје смо седели у парку и јели брескве. Ја сам на клупу ставила лист из новина, нехајно извађен баш од позади. Лепљив сок цедио ми се низ подлактице док сам ножем на ту новину љуштила зреле, свеже плодове и дубила очишћене полутке воћа, да бих извадила коштице, и брзо их додавала брату и Вуји. Гледајући у тај лист хартије, мој брат је рекао: "Ето, тако ће једном и на нас неко да ставља љуске од брескве и коштице ; капаће сок на нас, а нас неће више бити...".

Када је, после много година, Вуја после ручка хтео да спакује клипове тек поједеног кукуруза и узео новину, пренеражен, спазио је слику мога брата. Није ни знао да је овај умро изненада, у тридесет трећој години. Читао је, држећи невешто у наручју клипове, обавештење о датуму и месту сахране. Онда је само устао и у канту за ђубре убацио голе, лепљиве, неувијене клипове и изашао у парк.