Сеша, мамина сестра од стрица, имала је необично име: Кида Васин. Рођена је у Чуругу, где је проживела цео век. Била је жива, жилава старица, увек добро расположена и весела. Често је певала шаљиве песмице, које никада више нисам ни од кога чула. Сеша је имала велик, кукаст нос, али није била ружна. Када би скинула мараму, видела се једна дуга танка плетеница, која је досезала до пола леђа. Плетеницу је Сеша носила увек уврнуту у малу пунђу и причвршћену дугим укосницама, тако да се та кика није ни видела. Коса јој је била седа, а очи водњикаве и светле. Умрла је у дубокој старости. Сешу су највише волела деца; многима је била "род", али је нико осим Стане Босанке није упознао.
Много пре мог рођења, почетком двадесетог века, Сеша је била удата за Радивоја Васина. Њена кућа је она баш на самом рогљу. Кућа је била унеколико необична - спољашњи зидови се нису сусретали под правим углом, већ је тај угао био тако засечен ("зацопљен") да се добила још једна страна фасаде. На тој трећој страни била су врата, подигнута на два степеника. Двадесетих година прошлог века био је то улаз у Сешину колонијалну радњу, "дућан". Иза тих врата пружала се просторија висока десет метара, дугачка бар исто толико и широка добрих петнаест метара. Ту је, крајем педесетих година, било моје летње царство. Овде сам радо бежала, када би тетка Мица запретила да ће ме стићи и "ишопати" папучом, или само да бих, у потпуном миру, могла да читам. Сећам се да сам једног таквог врелог лета, шћућурена на дивану у овој радњи, читала књигу "Мали краљ од Иса". Књига је говорила о мистериозним авантурама двоје деце у подводном краљевству које се урушило у море и нестало услед земљотреса, баш као Атлантида. Лето те, педесет девете године, протицало је за мене неким успореним ритмом, у златастом, другачијем, "унутрашњем" времену, али испуњено мистеријама ове књиге и Сешиног некадашњег дућана.
Све је у овој просторији било нестварно : на два зида се, под углом, протезао висок орман, са стотинама малих фиока. Мали орман овог типа су људи у Чуругу називали "чекмеџе". Али, Сешин је орман био велик као "Титаник", направљен ко зна када од смеђег дрвета, да би, у доба мог детињства, већ био скоро црн. Красиле су га безбројне фиоке, са месинганим "гомбоцима"- дугмићима за отварање. Докле год је мој поглед досезао, све је био тај орман; није му било краја. Натмурен, као жив створ, понекад би зашкрипао када шором прођу кола са коњима, натоварена тешком кукурузовином. Уздах тог ормана "на две воде", како би Сеша умела да каже, увлачио ми се у кости и ја сам му прилазила са великим страхопоштовањем, али и безмерном радозналошћу.
Изграђене на терену са подземним водама, све су куће у нашем шору испуштале некакве чудне, потмуле звуке. Кад год би прошла запрега, олајисани подови у кућама би цијукали, некада шкрипали, али су се увек оглашавали. У сиромашнијим кућама би се, чак, помало и угибало под ногама. Када би се огласили подови, ми деца смо бежали у баште, где је од топлоте ваздух треперио, стварајући врелу бачванску измаглицу. Ту бисмо се сакривали испод крошњи кајсија или дудова, брали крупне плодове, мљацкали, фарбали усне меким црним дудињама, или превртали коштице кајсија по устима и мумлали. Праћени зунзарама или дебелим, длакавим обадима, убрзо смо се враћали у куће, да се опет "сиграмо", заборавивши на звуке које је произвела запрега.
Сеша није користила просторију у којој је некада била њена радња. Кроз увек затворене дрвене шалоне, на "Титаник" су косо падали зраци сунца и осветљавали месингану дугмад на фиокама и правоугаоне оквире за картонске етикете. Још тада се на неким фиокама могло прочитати "шпенадле", "дугмад- седефна", "позамантерија", "ендлање- траке", "ришеље- конац", "дрикери", "гуртне", "мале гуртне" "апретуре", "бајцовање", "фарбенкартице" "штавило", "брандзол", "брокатни перваз", "за буфање", "цел - пређа", "цел за лубове", дифтин, "за дораду", "чункови за малу машину", "филамент", "филцовање", "канафас", "флоковани цел", "флор трака", "фулар", "филц", "габарден", "гајтан- опшивање", "галантерија", "пикловање", "гребенање", "хеклање - конац", " хеклање - хекнадле", "хромни штав", "јастуче за игле", "јута", "конац - калем", " камгарн", " кепер трака", "корд", "кучине", "кудеља", "лан", "пређа - разна".....
Само је фиока са етикетом "кожа" било око шездесет : кожа лица, са длаком, за горње делове обуће, за поставу. Нисам ни знала да кожа може да буде : антилоп, апретирана, бланширана, буфана, бубрена, брушена, цепана, доња, ђонска, финализована, галантеријска, гласе, горња, говеђа, гуљена, хромна, јагњећа, јарећа, јеленска, књиговезачка, конзервирана, козја, краст, крокодилска, крупна, лакована, мека, нагризена, неучињена (неуштављена), одмашћена, одвапњена, овчја, пиклована, полирана, полу - финализована, поставна, шпанована, рукавичарска, семиш, сирово сољена цела, ситна, стањена, шагренска, шевро, шпалтована, штављена, телећа, тешка, тврда, велур, вет блу, змијска. Ни једну од ових речи нисам баш разумела, али је претурање по тим фиокама била права авантура.
Етикете је Сеша лично писала црним мастилом, које ни после тридесет година није избледело, а неке је фиоке посебно волела. Говорила је да се у њима чувају "миракули ". Око поднева би сунчеви зраци обојили фиоке у једном крилу "Титаника" у жуто - златно, док би оне на другом зиду остајале у мраку, као у некаквом подводном црнилу. Такве, неосветљене фиоке биле су ми најзанимљивије. Оне чији бих садржај прегледала остављала сам полуотворенима, да бих следећи пут могла да наставим с истраживањем. У фиокама су се крила таква чудеса каква никада после нисам више видела: било је ту "мушких" и "женских" копчи, конца свих дебљина и боја, малих картона на које је била намотана вуница ; чудних справа од лаганог белог, танког метала, с омчом на зашиљеном врху и утиснутим ликом девојке са таласастом косом на ширем, заобљеном делу. "То је да увучеш конац кад те очи варају", објашњавала би ми Сеша, вазда у послу али стрпљива за моја запиткивања. Било је ту и шампона за косу, за блондинке и бринете. Никада нисам умела да упамтим да ли је девојка са светлом косом "блондинка" или "бринета". Шампони су били у фиокама које сам једва дохватала, паковани у папирним кесицама. Један је шампон био у тамно плавој кесици, а девојка на слици била је са светлом косом. Друга "фела" била је запакована у жуту кесицу, а девојка са тамном косом заносно се смешкала. Пажљивим посматрањем могло се уочити да је то, уствари, једна те иста девојка, само различито обојене косе. На полеђини кесице било је јасно, сликовито упутство за употребу. Садржај је ваљало размутити у пола литре млаке воде и тиме два пута опрати косу "да би се добио особит сјај и блиставост".
Две фиоке чувале су "миракуле"- чудне, помало осушене и отврдле помаде у теглицама тамних боја и невешто исцртаним кутијама. Сеша ми је дозвољавала да ове креме отварам, али нисам смела да их стављам на руке или удишем њихов мирис јер су старе и "бајате". "Та, мани их, старије су од мене, још их је Цар Фрањо Јосиф правио! Та већ су се и укртиле", говорила би. У кутијама мог омиљеног "Попићевог Виолета Крема", који је и тих година још увек мирисао на љубичице, било је упутство за употребу - једна врста рекламе. Ту је, на хартији која никада није пожутела, писало:
"Права се лепота постизава!! Особити успех! Свежа кожа! Чудновато делује и постизава се доиста права лепота употребом овог крема. Попићев Виолета Крем!! Има особит утицај на кожу, освежава је и чини да је мека, ствара да је дивна и њежна те је у пуном смислу улепшава. Цена је једној тегли од 2-3 и 5 Круна. Уз Виолета - крем препоручује се још "Виолета пудер", бео, роза и жут 2 К. "Виолета сапун"..... 4 К. Ово све добива се само у апотеци Милана Попића у Ујвидеку, Ћурчијска улица број 13."
"Како ли је изгледао апотекар Милан Попић?", питала сам се, истражујући фиоке. Мора да је имао строг израз лица, јер је умео да направи сва ова дивна средства за негу. Сигурно је ишао у велике школе, чим је савладао магију прављења крема. А сасвим сигурно, имао је дуге, тамне, дебеле бркове, на које би увече стављао једну од својих помада и мрежицу, као детектив Херкул Поаро. Увек се шетао у белом мантилу, јер је радио у лабораторији. Замишљала сам да је Попићева жена ситна, светле, црвенкасте, мекане косе, негована, белог тена, и, сигурно није смела ни да писне оваквом научнику!
У другој фиоци налазио се "Попићев Катарина антискабин", на којем је писало:
"Најбрже- најсигурније - лечи и отклања свраб нарочито шугу и друге кожне болести. Употреба овог лека 3 - пут једно за другим увече се намазати, трећи дан се окупати. За тим опет 3 дана се мазати. Цена - К 5. Добити се може код Милана Попића- Апотекара, Ујвидек, Ћурчијска улица број 13".
До овог препарата налазио се неки производ чији је назив био исцепан. Могло се назрети да је"...врло важно за мушке и женске...сигуран лек против...код мушких и ....прања код женских. Лек је за узимање у тубама за гутање и за штрцање, а при наредби нарочито ваља напоменути да ли је лек за мушко или за женско и колико дуго времена има га". И овај се лек добијао код Милана Попића, апотекара, у Ујвидеку.
Посебно ме је копкало о каквом се то препарату радило, јер је део текста недостајао. Највише ме је голицало како се то лек примењује "штрцањем". Покушала сам да сазнам од тетка Мице чему је овај производ служио, али, безуспешно. Била је неумољива и само ми је строго рекла "да не цуњам по фиокама ди не смем", иначе ме неће више пустити код Сеше. А Сеши је напоменула да садржај фиока везан за "грехе младости" склони подаље од мене.
Последњи пут сам Сешу видела кад сам већ била на студијама. Године је ништа нису промениле. Пожелела сам да ме још једаред одведе у дућан, да бацим поглед на оне магичне фиоке и опет осетим детиње страхопоштовање, помешано са радошћу и узбуђењем. Када сам јој то рекла, она ме поглади кошчатом, пегавом руком по образу и рече : "Та, чедо моје, не мораш ти више да мариш за те фиоке. Све је то унутри већ постало твоје... Све, на шта ти је тамо поглед пао, живо је за свагда, не мора се више гледати. Све што човек једаред види, остане у очима : кад' ти очи засветле - то бљескају перлице, гомбоци и црни дамен - дрикери; кад' ти је пред очима мутно, то су криви филц и конац. Кад' ти очи буду тужне, то је од сећања на оне меке коже каквих више нигди нема. А кад' пролијеш сузице, е, то су, драга моја, они миракули. Живот је само оно што су ти очи виделе. Што не мож' у њих, не мож' ни у њега, па да све и 'оћеш."
Нема коментара:
Постави коментар