Бранка

Знамо се још од најранијих дана, већ 48 година, од првог основне. Сећам се само да је носила шишке, равне,уредне и да јој је коса била тамна, исте боје као и очи. На фотографијама из првог разреда, видим је у светлој хаљини, а очи као да крију неку детињу тугу. Увек је била озбиљна. Видела сам да се смеје тек сада, када сам се ослободила терета који вучем из младости. Тај терет је терет неправде.

Обе смо биле одличне ученице. Нисмо, као друге другарице, делиле тајне, страхове и девојачке стрепње. Уместо тога, делиле смо љубав према матерњем језику. Мислим да је тада та неправда, која мене и данас мучи, убачена у наше душе, као брижљиво бирано семе.

Неправда је стигла у петом основне, у лику наизглед доброћудне наставнице матерњег језика, лица најчешће насмејаног, умиљатог као у Насрадина Хоџе, али и ситних, продорних, лукавих очију које су могле да преваре само нас без искуства. Она је, ко зна како каљена, послератни  "педагог", схватила да се Бранка и ја разликујемо само по спољашњем оклопу, али да обе подједнако волимо матерњи језик. Уместо да нас охрабрује да уживамо у радостима откривања и схватања граматичких правила, подржава наше задовољство због добро осмишљених писмених и домаћих задатака, она је радила на Бранкином и моме разлазу, разврставању, антагонизму. Постављала је међу нас, насилно, смишљено и са пуно уживања, задатке који би "најзад показали која више зна". Имала је обичај да нас обе прозове да одговарамо, да би се "видело која је, ипак, боља". Увек смо обе биле "подједнако добре", што је наставници само давало оправдање за наставак ових бесмислених, ружних такмичења.

Унела је та наставница у моју душу потребу да се са својом другарицом такмичим, натпамећујем, и да је не гледам чистим очима. Ми смо биле "оне две одличне", уместо да смо другарице.

Сигурна сам да се и Бранка трудила да задовољи високе захтеве наставнице. Сигурна сам да је, исто колико и ја, волела граматику, правопис и блиставе спојеве самогласника и сугласника. Уживала је у римама, звучности слогова надарених песника; много  је читала поезију и тражила тумачења и одјеке прочитаног у сопственој души. Није прихватала уштогљене одговоре. Као и све девојке тог узраста, имала је "дневник". Та посебна свеска није служила за пуко бележење догађаја из претходног дана, не, то није био  такав "дневник". Била је то најлепша свеска коју  бисмо пронашле, понекад кожних корица, са златним бочним странама у коју су се преписивале песме које су нам се тада допадале. Бранкина "свеска", коју ми је безброј пута давала, имала је поезију која је за мене до тада била неоткривена. Све су девојке тада преписивале песме једна од друге, уживале у туђим "дневницима", покушавајући, у ствари, да  кроз њих спознају тајне сопствене крхкости и рањивост. Ледени зид адолесценције, лажима опточен и бесмислен, кварио нам је могућност истинског спознавања других. Данас знам да су девојке, дуго и непотребно, током одрастања, једна другој непријатељице.

Али, Бранка...чега се истински сећам о њој? Сећам се да је пуно учила, а данас знам да је можда малкице више од мене волела свој матерњи језик, јер га је, после, и студирала. Била је приљежна, све је радила потпуно  и темељно; била је поуздана. Обриси њеног света су се стварали, дефинисали, брусили и усавршавали ту- пред свима нама, а ја то нисам примећивала.

Када смо се поново среле, једне давне године, у парку са малом децом, обе смо биле зреле.

Тада нисам искористила прилику да изговорим да ми је жао што се нисмо више дружиле и боље упознале. Разговори ове врсте уступали су тада место смешним догодовштинама са децом...бивали су то кратки сусрети..."како си?"..."како живиш?"... Питања су била брза и штура, а одговори језгровити и само тада битни.

Поново смо се среле на прослави тридесет пет година матуре. У бучно летње вече, са много драгих лица и топлином коју младост не препознаје али је зреле године цене, ухватила сам у једном тренутку Бранкин поглед. Знала сам да Бранку дубоко у себи препознајем као потврду да сам уопште постојала, била млада, сазревала, мењала се и дошла, ето до овог камичка који се зове "тридесет пет година откако смо оставили младост у клупама".Тада се у мени већ увелико ваљала плима неизговореног, која је нарастала и чекала свој тренутак.

Шта бих ја то њој рекла данас, што онда нисам? Стисла сам зубе и покушавам то овде да напишем:

"Драга Бранка, данас видим да смо увек биле сличније него што сам икада претпостављала. Жао ми је што се нисмо више дружиле. Жао ми је што нисам, у свом одрастању, открила на време твоју природу јаких страсти и што нисмо другарице свих ових тридесет пет година. Могле смо бити једна другој ослонац онда када је то било потребно, могле смо се скупа формирати у оно што смо данас. Пред тобом је моје срце још увек детиње, а то нисам никада имала прилике да ти кажем. Ако можеш, опрости туђу неправду, нама обема учињену. Живот је тек пред нама."