Дефиниција живота

Уџбеник:
"Алцхајмерова болест је иреверзибилно и напредујуће дегенеративно обољење ћелија мождане коре и околних структура ( неурофибриларна дегенерација плус сенилни плакови ), још увек непознате етиологије, које доводи до низа биохемијских поремећаја и последичних психичких симптома. Узрок болести је непознат, иако постоји неколико теорија настанка. Најчешће се говори о генетском пореклу. Постоје и теорије да је у основи Алцхајмерове деменције мождани дефицит ацетилхолина и поремећај ацетилхолинског метаболизма. Примарна физиолошка промена у мозгу, очигледна при аутопсији, је општа атрофија церебралног кортекса због губитка неурона, а нарочито неуронских влакана и дендрита.

Деменција нарушава способност особе да самостално обавља свакодневне активности. Присутни су симптоми попут брзог заборављања, тешкоћа у читању и писању, тешког проналажења речи у говору. Мењају се понашање и карактер, болесници постају шкрти, тврдоглави, склони су да лутају.  У почетној фази су емоције још добро очуване. Временом стање постаје све теже, долази до смањења оријентисаности у времену и простору, искривљена је перцепција околних догађања; јављају се сметње у спавању; недостатак иницијативе, заинтересованости. Болесници су, потиштени, изражен је страх, све слабије разумевају говор. Њихов говор постаје сиромашнији, да би потом дошао у фазу ехолалије, тј. аутоматског понављања речи у бесмисленом низу. Појављују се стереотипни покрети и тзв. примитивни рефлекси, способност свакодневног функционисања је све ограниченија; запуштају се хигијенске навике. У касним фазама болести јавља се психомоторна узнемиреност, поремећеност циклуса "будност- спавање" и инконтиненција (губитак контроле над столицом и мокрењем). Болесници су смушени, агитирани, посебно ноћу. На крају су везани за кревет.

Болест је чешћа међу женама него мушкарцима."

.......

Ја сам Мара. Мара Секулић. Имам осамдесет година и десило ми се свашта, само скоро ничега више не могу да се сетим. Али, знам да сам била домаћица. Знам и сећам се да сам живела у селу. Добро се сећам да сам у башти имала одличан парадајз.

Зашто су ме извадили из оне велике, дубоке, ледене воде? Зашто ме нису оставили да уроним у своје не - сећање? И мирно одем. Без понижавања. Јер, ово је све потпуно понижење.

Ја сам Мара.

Била сам Душанова жена шездесет година. Знам да понекад не могу да се сетим како се он звао. А понекад, заборавим и да је умро. Јако сам тужна и усамљена. Нешто сам изгубила, уствари, неког сам изгубила. И неко и нешто ми много недостају. Није требало овако да буде.

Ја сам Мара.

Имам сина Петра. Сада га зовем Раде. Дубоко у себи познајем ја свог сина и сећам се да сам га родила. Ја имам ћерку Драгану, мада понекад мислим да је она моја сестра Милена. Моја старија сестра, она која ми је толико помагала и чувала ме. Увек ме је пазила. Данас ме пази Драгана. Била сам и сестра и ћерка и мајка, да ли је нешто остало? Да ли знаш како је када си у мраку? То страшно плаши, губиш оријентацију и усамљен си. Све оно што је од мене зависило, данас ми је одузето. Ја сам данас беспотребна.

Ја сам Мара.

Ја волим своју породицу. Своју снају, свога зета, унуке. И све рођаке и пријатеље, иако не могу да се сетим како се они зову. Језик ми се увеже кад треба да разговарам са њима. Покушавам, али речи не излазе. Али их волим. Да ли знаш како се осећам глупо кад "знам" да са мном прича мој пријатељ, а ја не могу да се сетим његовог имена. Знам ја да са мном нешто није у реду. Мрзим то што ми се дешава. Немој да гледаш "кроз мене" зато што не могу да се сетим како се зовеш или што сам збуњена па не знам који је дан данас. Немој да прескачеш моје потребе зато што мислиш да оне нису "баш толико важне".

Сети се, ја сам Мара.

Ја сам Мара. Мара Секулић. Волим да се смејем, волим шалу. Имам осећања. Желим да ме питаш за савет. Желим да будем некоме важна. Желим да ме воле. Видим да си уморна. Поштујем то, али не могу да ти помогнем Волела бих да могу, да макар нешто радим, да будем потребна. То ми је сада одузето. Зато више нема ни самопоштовања. Када бих само могла да ти испеглам веш, очистим сто, ставим капут на вешалицу, некако да ти се нађем. Толико бих волела да могу да ти помогнем. Али, све је некако смушено, ја хоћу а не могу баш ништа. Као да сам трапава. Као да сметам.

Не заборави, ја сам Мара.

Крчање. Звуци. Не разумем. Боли! Звуци који ми парају уши! Видим ти само лице, као да сам потопљена у плитку воду, а твоје су црте изнад, у том свету у који не могу да изроним. Ствараш некакве речи, које као да роморе, круне се... не разумем. Ништа вас не разумем. Хоћу да полудим. Да ли сам ја нормална? Не чујете ме. Вичем! Зинула сам, али ништа из мене не излази. Мучим се. Плачем, а ви ме не чујете... ни један једини звук.

Како бих само волела да некако могу да ти кажем како ми је! Понекад се сетим шта сам све волела. Ето, волела сам да играм карте. Уствари, да побеђујем. Сећам се како ме је забављало кад снају победим у "таблићу". Волела сам да шетам. Да радим у башти. Било ми је важно да будем у покрету, да радим по кући, тако сам провела живот.

Води ме у шетњу. Играј се са мном и шали се, као кад сам била ја. Препознаћу.

Ја сам још увек она иста Мара и све то што сам била ми недостаје.

Да ли знаш како је страшно када си закључан унутра и кад немаш могућност ни способност да радиш оно што желиш? Зато је важно да са мном причаш. Чини ми се као да ме се помало плашите, сви ви "напољу". Знам да се сада друкчије понашам. Знам да не разумем баш све што ви говорите. Знам да је то почело тако што сам тешко проналазила речи, када сам хтела да кажем о чему мислим. Знам да данас више и не могу да учествујем у разговору. Ова затвореност "унутра"ми тешко пада. Жао ми је што сам ту. Понекад, али само понекад, када ми мисао налети на неки делић још употребљиве памети, схватам да мене уствари више нема, за вас. Не могу да изађем из себе и то вам кажем. Знам ја да спорије мислим, да ходам чудно и трапаво, да су ми покрети као "залеђени" и отврдли. Молим те да се потрудиш да то схватиш и да се са поносом сетиш каква сам била некада, какве ме се сећаш. Заборави на ово каква сам данас.

Ја сам још увек она иста Мара. Мара Секулић.

Знам да би волела да твоја мајка буде поштована, да је сви слушају, да ради шта жели. Знам да би желела да имам своје друштво, другарице којима ћу моћи да се поверим и са којима бих делила своју судбину. Могу да осетим кад ме "откачиш" и када ме не слушаш. Мислиш да говорим бесмислено. Мислиш да говорим стално једно исто. Знам и када ме слушаш, а и када ме пажљиво посматраш. Знам и када те " није брига" и када  се због тога одмах после кајеш. Можда те ја срамотим што ми се спаваћица уврнула и што ми је коса неуредна. Можда спавам у чарапама у којима  ме придигнеш да ходам. Можда сам се "убајатила" од лежања. Желим да људи са мном буду пажљиви и да не глуме да их је брига, а уствари није.

Ја сам још увек Мара.

Тужна сам. Љута сам. Нервира ме све. Плашим се. Жуљи ме пелена. Нервира ме мачка. Плаши ме бука. Боле ме зуби. Не знам који је дан. Досадно ми је. Усамљена сам. Нема мога мужа. Нема мога сина. Нема тебе. Отишла си на посао. Где је то? Радиш, а ја сам сама и плашим се. Ја сам збуњена, ништа ме више не слуша. Моја глава ради некако чудно. Ја сам стара. Ја сам  Мара. Глас ми дрхти и не могу више да кажем шта ме мучи. Слушај ме како мумлам, зато што онда мислим да ти је важно шта ја мислим. Мораш да разумеш да не можеш да разумеш моје коментаре. Чини ти се да су они глупи, неразумљиви и непотребни. Али, то јесу моје збркане, изгужване, неповезане мисли. У то се данас претворио мој некада пун, разуман живот.

Сети се, ја сам Мара.

Желим да ми се врати она стара "Мара" коју сам познавала и са којом нисам имала проблема. Хоћу своје успомене и своју памет. Све је још увек ту, само јако лукаво сакривено и затрпано, чак и од мене саме.

Молим те, немој да заборавиш да сам ја Мара. Мара Секулић.

Волим те. Целог живота сам се правила да више волим твог брата, јер је мушко и јер је такав био "ред". Али, ти си ми ближа и према теби осећам....Како се то зове, то што ја осећам? Више од љубави? Како се зове то када без неког не би било ни тебе? Знам да ме волиш и да ме пазиш и да сам ти тешка. Понекад ме је стид шта сам ти направила од живота. Али сада имам само твоју пажњу и твоје нежне, добре руке, којима ме подигнеш, нахраниш, обришеш, мазиш. Доносиш ми животиње, да ми седе у крилу и да осетим њихову топлину. Покриваш ме, обуваш. Знам да те будим из сна, али ја не знам када је то време да се спава, а када би требало да си будан. Као да се некако све помешало у овој мојој глави. По чему ћу да познам да је дан, а по чему да је ноћ? Помози ми.

Молим те, сети се, ја сам Мара. Мара Секулић.

.............

Драга моја, ево, само да ти напишем како је мама. За друго немам времена. Погоршање ове болести сада траје годину дана. Све функције су скоро потпуно пропале. Пре подне је чува једна жена, а преостало време ја проводим са њом. Откад дођем с посла, па све до сутрадан, ја сам "на мртвој стражи".  Више не спава ноћу. Будна је, халуцинира, дозива у помоћ. Борим се са њом, јер има дана да ме не позна. Заспим тек око пет, већ свануло, а ја морам на посао.

Не знам ни сама шта да ти кажем.... Понекад је гледам са таквом тугом... мучи ме то што све чешће осећам према њој сажаљење. Волела бих да могу више да јој помогнем, стално се плашим да нешто трпи, неки бол, и то ме онда разбија, тај страх од њеног бола.

Боље је да не долазиш да је видиш. Више бих волела да је се сећаш. Сети се моје маме када кажеш да "немаш ништа да обучеш". Тако је тужно што она данас само лежи у пиџами. Она, која се тако радо облачила по моди; имала пун орман ствари. Данас више не може ни да се пресвуче сама. Када је ово тек почело, посматрала сам је кад је једном кренула да се обуче. Узела је неке ствари и онда само стајала. Гледала је у њих, само их је превртала у руци. Није знала шта са њима треба да ради. Она више ништа не може самостално да уради. Облачим је и покушавам да јој причам док је чешљам. Скратила сам јој косу, не дозвољава да је чешљам, као да је чешаљ гребе. Овако је практичније. Зато, кад помислиш да немаш шта да обучеш, помисли на маму. Буди срећна што знаш чему служи гардероба, и шта се облачи на руке, а шта на тело, шта је лице а шта наличје.

Сети је се и кад се купаш; нарочито када уђеш у топлу каду и кад се опустиш. Буди срећна што осећаш пријатност, што се не плашиш воде као она. Срећна си што ћеш бити чиста, свежа; што можеш сама да изађеш из каде. Сама, у својој приватности и гола. Срећна си и што се купаш без ичије помоћи. Е, она више ни то нема. Бедно је оно што јој је ова болест направила.

Када ти се деси да уђеш у собу, а не знаш због чега, сети се моје маме. То је обележило  почетак њене болести. Данас се питам да ли се она тога сећа? Како уопште изгледају њена сећања? Као качкаваљ са великим рупама, тако је данас у глави моје маме.

Некада је волела да дође лето па да може да носи сандале. Када будеш обула свој најдражи пар, сети је се. Већ дуго она не може да трпи ни папуче на ногама, па је по кући вучем да "шета" само у чарапама.

Најчешће смо саме. Сви беже од њеног стања. Верујем да им је мучно, а ја немам куда. Када јој се обраћам, погладим је увек на исти начин, да ме препозна. Када се загледам у њено лице, оно што ме највише погађа су те њене тужне, празне очи. Некада, кад смо били мали, плашили смо се да је наљутимо. Умела је тада да "севне" тим очима тако да ти се ноге одсеку. Данас су оне скоро увек затворене, чак и кад јој се обраћам. Храним је, она жмури. Причам јој, она жмури. Водим је у двориште, да види сунце и траву, а она најчешће жмури. Како ли је у том њеном свету, кад стално жмури? Некада испушта звук као да плаче, али, кад је погледам- нема суза. Она више нема суза. Кад плачем, плачем и за њу и за себе, али да ме она не види.

Сећаш се како је само волела да игра кад је била млада!  Како је само била лепа, сви су се за њом окретали!  Моја је мама била најлепша мама која још и лепо игра. Сећаш оне њене хаљине са лила цветовима, у којој је играла на свадби твог брата? Да само могу да је разгалим и подсетим на то доба! Када бих само знала тајну како се успомене искрадају из тог мрачног ормана у коме иначе станују. Како да их извучем у њену свест? Понекад,њеним лицем пролети гримаса која се претвори у чудан, крив осмех, али ја не знам због чега.

Мама је престала да разуме значење многих речи и не зна више чему ствари служе.

Сети је се кад пођеш у шетњу. Она је тако волела да шета. Брала би цвеће по ливадама, дотицала траву и имитирала гласове птица. Увек је волела да пешачи, а данас више уопште то не може. Када хоћу да пресвучем кревет, ставим је у столицу и одвучем до друге собе, а онда полако преместим на други кревет, као да је од стакла.

Када ти је лепо, кад дођу тренуци пуни смеха и шала, сети је се. Радост је када још увек памтиш свима лица, имена и ситуације. Чак и лоше успомене су добре, ако живе у твом сећању.

Мама често плаче, али без суза. Непрекидно жели да се види са Миленом, која је умрла ево, има већ пет година. Никако не може да схвати због чега тата не долази. Зове своју мајку, тражи овце које је у детињству чувала и прича о кући у којој је живела кад је била дете. Рукама "плете" догађаје; описује некакве, само њој видљиве, слике; прича са сенкама. Свађа се са мртвима, не опрашта се од прошлости и све је више у неком свету у који ја не могу. Некада се свађа са мном, каже да сам "зла и безобразна" и да нећу " да је вратим њеној кући" и "да је терам да једе и да је купам кад она неће".

Моја мама ме излуђује јер не разуме шта од ње тражим. Када ме избаци из равнотеже, када ме изда стрпљење, најбоље што могу је да је загрлим. Тужно је како смо замениле улоге. Данас је она моје мало, пркосно, тврдоглаво дете. Нисам сигурна када је она моја права мама, а када дете из кога говори ова болест.

Поздрави своје. Када те мама загрли, сети се моје маме. Буди срећна што је твоја мајка здрава. Загрли је за мене и не заборави стално да јој говориш да је волиш. Не плачи никад да те она види, да је не секираш.

Ето, шта ти направи ова болест: осећај кривице, беса, туге и самосажаљења. Свакога дана је моја мама све даље од онога што је некада била. Сваким даном и она и ја губимо себе. Када оде тело твога родитеља, увек ти бар остаје његов дух. А из чега ћу ја да црпим снагу, када је баш тај дух из ње побегао?