Доњи Коњувци, општина Лебане

Мој највернији пратилац у животу је бол. Мој живот је, уствари, бол. Са њим сам већ толико дуго, од десете године, у телу. А с овим у души... Не знам већ ни да ли да бројим године "заједничког живота". Бол, резак, туп, плавичаст са светлацима; уједа ме, разапиње; зелен као жуч, сече; бол као човек: грубијан, подмукао, ненајављен, поган, мутан, бедан, низак, узвишен, племенит; опомиње, растужује, горак, омамљујући...све их знам. Сваки је бол различит, али, ћуд не мења. Сваки је слика и прилика једног те истог, великог бола, само мог. Бол је нешто као мој интимни партнер, увек и свуда са мном. Шапуће ми на ухо да се не опустим, да се не надам, да се не заносим; он је увек ту. А можда је ту да ме подсети да сам жива.

Ма, и какав ми је то живот, са тим мојим пратиоцем? Од целе ноћи, спавам само пред зору. Бургија, врти, буши ми кроз кости, као ветар кроз сиротињску кућу. Где год пипнем, све саме кости, голе, пресвучене кожом, танком, као најфинији повез за књиге. И кад пред зору заспим, све је то "на кидољци", слабо, тек да свенем очи, јер морам да будем спремна да одем у "вецу" кад загусти. Треба ми подоста времена да се придигнем, ухватим за моју ходалицу и уопште покренем ка купатилу. Усред ноћи тело ми постаје још круће, још мање ме слуша. Као неваљало дете,  измотава се са мном, јогуни. У предсобљу, променим "превозно средство". Оставим ходалицу и узмем штап, јер у купатилу нема баш пуно места. Онда, полагацке, до "веце". Скинем се, седнем, прихватим за уграђене држаче, па онда опет устанем, догегам се до предсобља, па опет мењам "превозно средство". Кад стигнем до собе, прође ме воља да спавам.

Има већ десет година да не могу више да излазим из куће. Спољашњи свет је за мене престао да постоји. До пре две године ишла сам још код Дане на кафу, али, данас више не могу низ степенице. Нема везе што их има само десет, ја ни тих десет,  не могу. Код Дане је било весело; неко сврати, некога већ затекнем; јави се заједничка пријатељица... Бар сам мало "проветравала мисли" тамо доле.

Некада "лакокрила", ја сам данас као нека робињица из прича са Далеког Истока. Седим и живим свој усамљени живот. Самоћа је моја судбина. Кажу, боли кад се растајеш са вољенима. Па, то је, значи, мој бол! Растала сам се са свима које сам волела: родитељима, сестрама, мужем. Кад ли ћу се од бола растати? Мој живот је веома једноставан. Састоји се од бола, чекања и малих дана са малим пословима. У тим малим данима имам само оне који ме посећују. Преко посета мени дође "спољни живот" и ја га живим некако као кроз вео, кроз филтер. Као воајер.

Не знам ни како сам успела да "добацим" довде, до деведесет две године. Када мало боље размислим, одувек сам слабашног здравља и некако танана, осетљива. Можда није требало да уопште преживим своју прву болест костију, када ми је било 10 година. И у пензији сам већ пола века, више сам у пензији него што сам радила. Слободно могу да кажем да је моје занимање пензионерка, "унутрашњи ходач", јер ходам само по стану.

Људи увек мисле да им је сада, баш данас, најгоре. То моје "сада и данас" траје, ево већ деведесет две године. У детињству прележах упалу зглобова, у младости јаку упалу трбушне марамице; за време рата горела сам у грозници. После ослобођења, имала сам једну болест којој ни име не желим да поменем. После ње је мој опоравак ишао тако споро да нисам знала да ли је добро што кожу на лицу сама откидам, или је то знак да још нисам оздравила. Онда сам, као зрела, имала опет ту страшну болест, али на  другом делу тела, па су ме оперисали, погрешно лечили и пензионисали са четрдесет година. Скоро да немам више мишиће, кости ми се држе на "добар дан", не знам ни ја на чему. Када се лекару пожалим да трпим болове, он ми каже "па, стари сте, шта бисте хтели?" Ах, тако ме то нервира; "па нећете ме кувати", увек помислим, али им ништа не кажем. Да ли мисле да човек може икако да заборави да је стар? Јер, ја не желим да престанем да будем стара, само да живим без бола.

Данас имам само сећање на нека ретка острвца среће коју сам осетила у овом свом животу, и мислим да је живот уствари само то сећање. А, да, имам и телефон. Та справа је, не могу да кажем "моја срећа", али ме чини срећном. То сигурно смем да кажем. Он ме спаја са светом. Носим га чак и у "вецу", ако паднем, да некога позовем. Али, кога? Сви имају живот, испуњен људима, бригама, болестима, задацима, обавезама, одласцима, доласцима, рођењима, па и смрћу. Увек се, некако, снебивам да зовем. Али, моји пријатељи дођу сами, дошли би и мени да помогну, знам. Имам много оних који ме само понекад посећују. Сви такви дођу са својом причом, испричају је и оставе код мене, али не оду са мојом. Нека, и такви су људи: кажу шта их тишти, само што се после ретко ко сети да пита шта мене тишти. Можда их нервира што ће то увек бити исти одговор - "све ме боли".

Помишљам да можда ипак одем код својих, у Хрватску. Ипак, тамо живе две од моје три сестричине. Њима трима сам оставила овај мали стан и све што имам. Моји су родитељи тамо рођени, а ја, овде. Цео живот сам провела овде. Због тог мог порекла и тих мојих рођака, деведесет прве, друге, неке комшије су ми лепиле на врата поруке "Марш у Хрватску!". Просто не знам ко би то могао да буде. Неке су то комшије које су љуте на цео свет, па чак и на мене.

Кад дође лето, моја ме сестричина зове да дођем. Она има пуно деце, велику кућу на спрат, а поред тога још и ергелу коња и замак. Бави се сеоским туризмом. Сигурно је да тамо има места и за мене. Волим тамо да одем, али то постаје све компликованије. Прво мора бар троје њих да дође, да би могли да ме снесу низ степенице. Двоје укрсти руке, да ја седнем, а трећи носи моје ствари и тако ја путујем "у иностранство".А и кад пођемо, морају свако мало да застају у мотелима, на путу до Копривнице, да бих ја могла да се са мојом ходалицом одгегам до "веце". Значи, ходалицу склопи, па расклопи пред сваким местом где застанемо. Можда би било боље, рекла сам једном прошлог лета, да већ једном узмем те хрватске "папире" и да могу да дођем на дуже. Моји нису ништа одговорили, ваљда ме нису чули. Зато сам сама телефоном питала за списак докумената које морам набавити за домовницу и путовницу. Пре подне сам и код њих сама, па имам времена. Погледам ја тај списак, па окренем полицијску постају, да ја то све проверим "уживо". Лакше је, ипак, кад са живим човеком причаш. Представим се, кажем шта желим, ко сам, шта сам, колико ми је година. Један мушки глас каже: "Бок. Приложит' ћете родни и вјенчани лист, те генералије о имовини, некретнинама и мировини, да се види од чега ћете живјет' овдје ". Кажем ја " да ли треба венчаница и ако ми је супруг умро?" Глас додаје: "Да, и вјенчани лист обвезатно, и  смртовница за супружника". "Али, он је народни херој, стрељан је, не знам чак ни где је покопан. Ја немам његову умрлицу", кажем. "А и шта ће вам?" Глас неумољиво одговара: "То је стога, госпођо, да ваш супружник не би евентуално пожелио да се запосли у Хрватској, или тражио нашу мировину". "Човече божји, ја већ имам деведесет две године, а он би, да је жив, имао сто једну. Какав би посао он желео?", питам. "Нема распре, госпођо," одговара механички глас, "такав је пропис. Приложит' ћете све то и онда ћемо вас узет' у разматрање. Иначе, ниш'. Бок!" и прекиде везу.

Ја стварно не знам како се издаје умрлица за особу коју су стрељали и којој се ни гроб не зна. Коме да се обратим? Удала сам се деветсто четрдесете за пилота Старе Југославије, згодног, стаситог, стаменог мушкарца. Иако је он већ следеће године отишао у рат, сећам се да смо  били срећни, макар и то кратко време. Живели смо са његовим родитељима, веома богатим, и у дивним условима. Али, одмах, на почетку окупације, пребацише нас у хотел, јер је кућа мога свекра изгорела од бомбе. Мој супруг је ухваћен и стрељан маја четрдесет четврте, а Београд је ослобођен октобра месеца. Много је бораца стрељано са њим. Не зна се где су страдали, негде око Краљева, у необележеном гробу леже сви заједно. Чим су обавештени да им је син јединац погинуо, моји свекар и свекрва су ме натерали да се иселим из једног малог стана у који сам се била уселила после ослобођења, а који је припадао моме мужу. Нисам више била њихова снаја, тако су рекли. Нису ми дозволили да понесем ништа осим личних ствари, чак ни оне свадбене поклоне који су "преживели" рат и бомбардовање.

Него, како ћу ја да набавим ту умрлицу? Одлучих да одмах зовем борачку организацију. Они су ме, после рата, обавестили да је мој муж проглашен за народног хероја али да нећу добити никакву надокнаду од државе. Послали су ми и потврду да ми је муж народни херој. Помислих, "сада ће ми, ваљда, помоћи. Нека ми бар кажу како да набавим ту умрлицу. Нисам државу до сада ништа коштала". Нисам ни сањала да данас више не постоји Савез бораца. "Распала се земља, распало се све, па и Савез бораца", казаше ми телефоном у некој канцеларији, на коју су ме пребацили са централе. Позвах општину Краљево, да их упитам која ће ми установа, или служба, потврдити да ми је муж сахрањен у њиховом граду, да бих обавила свој посао са том потврдом. Они ми рекоше да потврда ништа не значи и да ми не решава ништа, него да морам на суд, у Београду. Сви ме негде упућују, не знајући да ја све обављам телефоном.

Позвах и суд. Рекоше "мора да се води поступак којим ће се мој муж прво прогласити мртвим и да ћу, као подносилац захтева за покретање овог поступка, морати поприлично да чекам". Једва разазнах да ће суд мога мужа званично прогласити мртвим Када се, званично, изда решење по коме се он, мртав већ четрдесет и кусур година, "може уписати" у Матичну књигу умрлих. "Мени је потребна само његова умрлица", покушавала сам да скратим ствар. "Мој муж је мртав; не разумем зашто мора да се проглашава мртвим?", упитах. Исто као и у Хрватској, један незаинтересован, леден глас рече: "Пропис је пропис", и прекиде везу.

Е, то, кад прекину разговор - то ме највише нервира! Не успе човек ни да изговори да није све разумео, а, разговор, готов! Куда се свима овима што могу да ходају жури?

У моје име на суд је ишао мој адвокат. "Моја ствар" се одвијала тешко, мучно и полако. Стално нам је нешто пречило завршетак тог процеса: прво је записничарка била на трудничком боловању, па се онда, како ваља, и породила. Затим дођоше летње ферије, па, болестан судија, па, болесно дете младе записничарке, ма, сто чуда! Молила сам адвоката да их дискретно подсети да немам баш много времена и да некако намоли судију да ту формалност што пре оконча.

Секирам се. Прође ево, цела година како се три "ходајуће" особе и ја "неходајућа" бавимо прибављањем те умрлице. Ништа још нисам успела да средим за прелазак својима. Сва ми документа "истекну", па опет морам да молим да ми се изваде нова. Време проводим у маленом стану, који сам добила на крају кратког радног века и после две деценије живота у соби на мансарди, са још девет таквих соба, а у њима девет породица, и тридесет једна особа, само једно купатило и једна "веца", и то без даске.

Стиже, једног дана, и решење којим се мој мртви муж по други пут проглашава мртвим и коме се дозвољава упис у Матичну књигу умрлих. Замислила сам ту књигу: сва у пламену, гори без престанка, лижу језичци све до неба, сјаји се као најстрашнији вулкан. Пред њом, као пред Небеским дверима, стоје умрли, цвокоћу од страха и чекају да им се дозволи да се у њу упишу.

Е, сада је то решење ваљало послати у родно место мога мужа, у Доње Коњувце, општина Лебане. Једва сам, у избледелој крштеници прочитала где је он рођен. Никада ми име тог места није падало на памет, само сам га једном, ваљда на венчању, и чула. Мужевљева породица се одавно, почетком 20. века, преселила у Београд. Беше то још пре Првог рата, ко да памти? Никог живог од те породице Боројевић више нема.

Доњи Коњувци, општина Лебане. Доњи Коњувци, општина Лебане, изговарала сам, у неверици име овог места, питајући се да ли оно још уопште постоји. Шта ћу сад? Кога да позовем? Сетих се - зваћу Пошту. Они мора да знају нешто, макар коме да ме упуте. На пошти раде младе девојке, лепих гласова и пријатног говора. Тако ми један од тих гласова рече не само да још увек постоје Доњи Коњувци, већ ми и даде број телефона општинске канцеларије. Позвах тај број и јави се неки млађи човек. Никуд не жури, лепо ме је саслушао и чак ми се обраћао са "бако". Замолила сам га да "спроведе поступак" уписа мога мужа у те тамо књиге. Млади човек рече да се зове Митар и да ће све учинити чим му пошаљем то решење о спровођењу поступка уписа. Он ће лично молити "пре'седника општине д' убрза ствар". Додаде самоуверено да " се све обави у Доњи Коњувци што се почне". Одмах ми је било лакше на души. Тај млад, непознат човек осетио је да је мени ово важно. "Бако, нема ич да се сикирате", рече још Митар, "све ће урадим да се ваша мучица већ једном заврши". Када се побуних да  то мени није "мучица", него баш велика мука,  Митар мудро одговори "у кога су велике године, у њега је мала мука. Мучица је то ваше, бако". Још ми је рекао да ће "засигурно д' иде на гробље и да ће припази на споменик од Боројевића кућу; сећа се да га је опазио. Мало је накриво, ал' он ће да се "констатује" са радници, па ће поправе они то; ће га поткајлују, има д' биде ки нов". На крају ми рече Митар да се јавим за две недеље.

Сасвим спокојна чекала сам да прођу те две недеље. Није ми било тешко да чекам. Стрпљива сам. Имам преко дана, уосталом, пуно "малог" посла: кад се расаним од тог танког сна "на кидољци", како је говорио мој свекар, прво спакујем постељину. Ставим је на један крај кревета, да се на њу ослањам кад се уморим од седења. Онда идем у "вецу", па се умијем, намажем руке и лице помадом, па опет у собу, на облачење. Стално мењам та моја "превозна средства", па зато моја јутарња тоалета траје бар сат и по. Онда доручкујем. Пошто је Дана моје ноге, она иде у набавку. Сваког јутра ми донесе неко пециво. Попијемо онда кафу код мене, а после тога, у кеси закаченој на ходалицу, носим шољице од кафе на прање у купатило. Ослоњена на ту металну скаламерију, оперем шоље, одложим их у црвену ванглицу, па већ морам мало да се одморим. Дотерана и очешљана, чекам медицинску сестру, да улети као муња и измери ми притисак на брзину. Увек се жури, "има фрку данас" говори ми свакодневно, и не задржи се више од пола сата. Она стално понавља "благо вама кад не морате да журите". Понедељком ме и окупа. После тога чекам ручак. Долази ми Снежана, да спреми кућу и нешто скува. Од ње чујем како је у школи, јер има малу ћерку, у трећем основне. Има и мужа, мењали су прозоре јесенас. Ставили ове нове, пластичне. Имам једну комшиницу која "мрзи старост", тако ми је рекла. Некада ми је она секла нокте, а сада то ради Снежана. Верујем да је комшиница постала гадљива, грозни су старачки нокти.

Увече ми обавезно неко сврати, а кад останем сама, покушавам да гледам нешто на ТВ. Лоша ми је слика, или се појачала катаракта. Видећу са сестричином, да се оперишем код њих, можда. Каже још Снежана да су на нашу зграду ставили лифт, али са спољне стране. Каже да је интересантан, возиш се и гледаш људима у станове. Мораћу баш да обратим пажњу, кад ме моји снесу, да путујемо.

Када сам се, после две недеље, по договору, јавила у Доњи Коњувци, чула сам један непознат, храпав, промукао глас. Тај глас ми саопшти да је Митар изненада преминуо, у тридесет првој години, у сну. Глас још рече, "ја сам пре'седник општине и не мог' да тражим по Митровом столу ваш предмет, незгодно је. Него, ви то да пошиљете лично на моје име", рече, "па ћу ја одма' да га узнем у разматрање".

Од изненађења нисам успела ништа да кажем. Ето, млади умиру тако изненада. Баш је то непоштено; смрт је прави скандал!

После три дана окренух број "пре'седника" да га обавестим да сам опет послала сва документа, све како је тражио, а он ме похвали с "алал вера, бако. Све ће буде брзо, нема да бринете".

Ево, после годину и по дана, данас јавих сестричини да сам, најзад, добила сва потребна документа за моје хрватске исправе. Чекам сада да ми она каже какви су им планови, када ће моћи да дођу по мене. Знам, имају пуно обавеза. Сигурно то неће бити брзо. Е, баш ме занима како изгледа тај наш нови лифт, на фасади. Питам се, да ли бих стала у њега, са мојом ходалицом? Да се провозам до последњег спрата, да видим улицу са висине, као птица...