Сејдефа

...

Поред њеног стана живела је Сејдефа са родитељима и две сестре, Ђулизаром и Пембом. Најстарија је била Сејдефа, док сам ја ишла у разред са Драганчетом и Ђулизаром, а Пемба са мојим братом. Најбоље памтим Сејдефу по свакодневном питању које би нам постављала чим сиђе у двориште, а које нико није разумео: „Шта је шериф?“ Увек је тражила различите одговоре надајући се да ћемо се досетити шта она жели да чује. Какав год да смо јој одговор давали, она не би била задовољна. „Шериф је закон“; „шериф је најјачи човек у граду“; „шериф је правда“, „шериф је човек са брковима и пиштољем“... њен одговор је увек био „не“. Онда би нам она рекла свој, „тачан“ одговор – „шериф је човек који се стално мења“. „Како се, Сејдефа, он мења? Да ли га смене, па изаберу другог?“, питали бисмо, збуњени. „Не, он је човек који се стално мења“, одговарала би.

Када су се Сејдефини родитељи развели, стан је подељен на две јединице, упркос противљењу Панђелиних ћерки Катарине, Виде и Олге, које су користиле сва три стана на првом спрату. Сејдефин отац и две њене сестре отишли су у већи, а она је остала са мајком у собама које су гледале ка Дворском парку. Младићи који су радили у Видовићевој радњи за продају аутомобила, као и таксисти паркирани испред наше куће, гледали су са нескривеном чежњом ову лепу, црнокосу девојку која је често била на прозору, наслоњена на дрвени оквир. „Не знам ни како сам завршила факултет“, говорила је, „када ме је увек мамило да стојим на прозору и гледам људе“. Ускоро по завршетку студија Сејдефа се удала и ту живела са мужем и мајком. А њен муж Сахмир био је висок, црнокос и снажан мушкарац, дивних дугих прстију; цењен као изузетно пажљив зет и добар сусед. Када се Сахмир доселио у нашу Кућу, све су се девојчице одмах у њега заљубиле. Он је свакако ово примећивао, али је према свакој од нас био изузетно љубазан и стрпљив. Све смо за њега биле „госпођице“, иако су неке имале само пет година, а Рушка чак шеснаест...

Доктор Мита

(Лариса Бабајева)

....Био је стигао до тачке у којој све престаје да се креће, далеко од дрвећа и зимзелених бршљана, до неког много питомијег предела где су му мисао и памет биле чврсто приковане ексерима од туге коју није могао да објасни. Био је намеран да стигне до те непознате куће и види ко у њој станује. Кућа пред њим будила је најчуднија размишљања о кући коју је имао, али је није доживљавао као потпуну. “Ускоро”, надао се, “ускоро ће доћи дан да ујутру устанем у своме дому, а ваздуху ће бити засићен мирисом јасмина. Велика чапља, која се некада гнездила на нашем крову, опет ће прелетати изнад моје главе, узнемирена што сам се пробудио тако рано, знајући да не могу никада да сазнам оно што сам тражио да сазнам по стазама и богазама”. Становници те удаљене куће су га примили, нахранили и напојили, па се он возом вратио своме дому, на чијим су зидовима висили необични лагани теписи и хиљаде фотографија у малим златним рамовима. Међу њима се истицало мноштво портрета неке жене, а на полеђини свих њих писало је исто- „Лариса Бабајева“.
(из приче "Мртви лекар")

Кућа на фотографијама, 2

Кућа на фотографијама

Кућа која није желела да нестане

Како да вам објасним каква је то кућа, или, каква је то кућа била. Она постоји, и не постоји. Она је била и више је нема, али је и данас ту, на истом месту.

        То је кућа у којој смо живели сви ми, и у којој више нико не станује, али смо ми и даље ту; ми и даље у њој живимо. Када кажем „наша кућа“ или „Кућа“, то је Панђелина кућа, а „моја кућа“ је дом моје породице, са плавим собама на трећем спрату те дивне, чаробне, велике Куће. Ми смо били високо, на делу зграде са полукружним испустом који је имао још и кров од лима. На нашем спрату становао је и доктор Мита. Изнад нас је становала Шева Ада; у „уметничком“ стану у поткровљу, поред кога је био још и велик таван, препун кофера од картона или коже, са налепницама свих лука и аеродрома на свету. У тим коферима био је сав „претходни“ свет Софије Салом. Смели смо да одлазимо на таван и претурамо по њима. Софија Салом је користила велики стан на другом спрату, али није желела да кофере чува у стану. У кофере смо смели да завирујемо само Драганче и ја; једини услов који нам је постављала био је да све после уредно послажемо и да их добро затворимо. Када би друга деца питала шта она тамо држи, Софија би само рекла: “врачке, тајне“.

Поред њеног стана живела је Сејдефа са родитељима и две сестре, Ђулизаром и Пембом. Најстарија је била Сејдефа, док сам ја ишла у разред са Драганчетом и Ђулизаром, а Пемба са мојим братом. Најбоље памтим Сејдефу по свакодневном питању које би нам постављала чим сиђе у двориште, а које нико није разумео: „Шта је шериф?“ Увек је тражила различите одговоре на њега; надајући се да ћемо се досетити шта она жели да чује. Какав год да смо јој одговор давали, она не би била задовољна. „Шериф је закон“; „шериф је најјачи човек у граду“; „шериф је правда“, „шериф је човек са брковима и пиштољем“...њен одговор је увек био „не“. Онда би нам она рекла свој, „тачан“ одговор- „шериф је човек који се стално мења“.
„Како се, Сејдефа, он мења? Да ли га смене, па изаберу другог?“, питали бисмо, збуњени. „Не, он је човек који се стално мења“, одговарала би. Када су се Сејдефини родитељи развели, стан је подељен на две јединице, упркос противљењу Панђелиних ћерки Катарине, Виде и Олге, које су користиле сва три стана на првом спрату. Сејдефин отац и две њене сестре отишли су у већи, а она је остала са мајком у собама које су гледале ка Дворском парку. Младићи који су радили у Видовићевој радњи за продају аутомобила, као и таксисти паркирани испред наше куће гледали су са нескривеном чежњом ову лепу, црнокосу девојку која је често била на прозору, наслоњена на дрвени оквир. „Не знам ни како сам завршила факултет“, говорила је, „када ме је увек мамило да стојим на прозору и гледам људе“. Ускоро по завршетку студија Сејдефа се удала и ту живела са мужем и мајком. А њен муж Сахмир био је висок, црнокос и снажан мушкарац, дивних дугих прстију; цењен као изузетно пажљив зет и добар сусед. Када се Сахмир доселио у нашу Кућу, све су се девојчице одмах у њега заљубиле. Он је свакако ово примећивао, али је према свакој од нас био изузетно љубазан и стрпљив. Све смо за њега биле „госпођице“, иако су неке имале само пет година, а Рушка чак шеснаест.

Девана

...Сећам се да су се сва деца одлично забављала, да се чула цика и да су играли чак и „између две ватре“, подељени на екипе. Али, за мене је све што се дешавало споља било као неми филм. Без звука, без тона, као у гробници. Нисам пазила на правила игре; лопта ме је ударала у груди, лупала шамаре од пластике по мом ситном лицу, али је све то било мање страшно од онога што ме је чекало код куће.

        Са првим мраком, парк је почео да се празни. Морала сам да кренем назад, с осталом децом. Тешких ногу, као испуњених струготином, вукући тело као по команди, стигла сам са оцем у стан. Још увек су у ходнику одзвањали гласови захвалних родитеља: „ништа, ништа, и други пут,“ одговарао им је он, а онда су се за нама затворила улазна врата. Тежина тишине је легла на мене, као када вода преврне пливача, а он се батрга, окреће, покушавајући да изрони...
(Из приче "Девана на Ташмајдану") 

Кућа

...Како да вам објасним каква је то кућа, или, каква је то кућа била. Она постоји, и не постоји. Она је била и више је нема, али је и данас ту, на истом месту.

Можда  ја ту Кућу и данас видим зато што сам уствари врло стара. И име ми је старо- Девана. Као Франкенштајн, састављена сам из старих делова других особа. А некада, била сам чаробница и у брзацима реке купала младог принца који је дрхтао од грознице. Имам умећа да лечим оно за шта се дају кофери злата да нестане. Ја имам моћ да као врлудави скалпел, уклањам нове симптоме старих болести; да примењујем неиспробане технике како бих спојила тело и душу као да су једно, у исто време тражећи смисао у свему што дотакнем.

Ја сам само Девана, девојчица са чудним именом. Као мађионичар, другима одвлачим пажњу покретима и гласом, правећи ни од чега нешто, померајући се брзо, сва у лаким кретњама и осмеху...

(из приче "Кућа која није желела да нестане")