Живот Маше Дњепров био је авантура, иако она сама није била авантуриста. Како је увек истицала, била је глупа, а њен је живот, несразмерно томе, био буран.
Њена мајка, Зорица Попов, била је кратко време удата за Сергеја Дњепрова, пословног човека из Москве, који се пред Други светски рат затекао у Београду. Радио је важне послове за "обе стране" и живео прилично лагодно у доба када је Београд био окупиран. Одмах после ослобођења, Сергеј се упознао са Зорицом : она је радо одлазила на места где су се окупљали странци. Зорица је била светле пути, смеђе бујне косе и танког струка. Била је крхке грађе, веома интелигентна али леденог срца. Њена највећа љубав били су штоф на тачкице и најлон чарапе. Када јој један познаник из "Комисиона" понуди да је упозна са човеком који је "краљ најлонки" у Београду, Зорица пристаде без двоумљења. Био је то Сергеј Дњепров, а најлон чарапе су постале њена улазница у свет странаца у Београду. Ускоро се Сергеј силно заљубио у њу. Водио ју је свуда, представљао као своју љубав, а не љубавницу. Зорица се преселила у његов раскошни стан на Обилићевом венцу и ускоро постала "краљица најлон чарапа". Из те једносмерне емотивне везе родила се, почетком 1949. године, Маша Дњепров.
Маша никада није упознала свога оца. Сергеј је, већ 1948. године био отпловио за Америку. У страху од политичких догађаја, Информбироа, хапшења и неспреман на било какве патње и одрицања,оставио је своју жену трудницу у Београду, "на кратко, док се не снађе", и то "на кратко" се никада није завршило. Зорица није желела да пође са својим мужем у авантуру на коју није била спремна. Маша се родила следеће године, кварећи тако планове своје мајке о лепршавим послератним годинама, пуним провода, у новој држави. Јер, Зорицу нису интересовале радне акције, изградња земље и ударништво, већ само лагодан живот без рада. Машино детињство је пролазило испуњено фотографијама једног згодног и високог, плавокосог човека, још увек снажног, четвртасте вилице и дивних плавих очију. Тај се човек у писмима потписивао са "твој одани татица". Писао је само њој, јер је Зорица одбијала да му пише, а пошто се ускоро заљубила у Мишу Јосифовића, и удала за њега, свесна да од лагодног живота више неће бити ништа, то је било све мање разлога да му пише. Мало је рећи да је Маша је свакодневно ишчекивала очева писма ; она је живела за њих. После школе, када је поштар већ сигурно био прошао поред њихове зграде, треперећи од узбуђења, дрхтавим, знојним рукама отварала је сандуче. Тамо би је чекала још једна нада у живот испуњен љубављу, живот у коме ће је, најзад, неко схватити ; живот у Америци. Сергеј је писао својој јединици да му никако није доста њених слика, да иде у Атеље "Фото Роглић" у Лоле Рибара и слика се свакодневно и да му одмах, што пре, све слике шаље. Он је већ био направио план за њих двоје : чим напуни 18 година, његова јединица Машењка ће се отиснути бродом пут Америке, а он ће је чекати у луци Њујорка ; ништа да не брине, само да слуша мајку и тог очуха Јосифовића...Добро је што ју је човек усвојио, руско презиме није баш популарно у Београду, сада се сви иовако диве Америци. И он је, ето, у Америци, променио своје име, сада је он Серђо Денеп, звучи италијански, а и добро је за хотел који је купио..."Американци, знаш, Машењка, воле италијанску кухињу, и ја ти се сада зовем Серђо Денеп, отворићу ресторан у хотелу чим стигнеш, голубице моја", писао је усамљени отац.
Машењка је живела за тај дан, када ће добити своју личну исправу. Нема везе што се зове Маша Јосифовић, у родном листу пише да је Сергеј њен отац. Он ће јој послати гарантно писмо, моћи ће она к њему, ма, прелетеће тај океан, и сва мора и све планине, само да га најзад упозна, маштала је Машењка. Мајка и очух нису се много противили тој њеној жељи, мајка зато што је сматрала да "крв треба да буде уз крв", а и зато што је већ имала друго дете. Очух Миша, благородан и пажљив отац обома, схватао је најтајније откуцаје срца своје младе усвојенице. Та, она је већ девојка; завршава гимназију и свакако ће јој боље бити у Обећаној Земљи!
На Машењкин осамнаести рођендан стиже за њу гарантно писмо, са потребним документима о Сергејевом иметку, само је ваљало сада извадити исправе - личну карту и пасош. Приложио је Сергеј још и карту за брод који је полазио из луке Бари, за две недеље. "Ваљда вам је то довољно времена да се мојој голубици спреме папири", писао је Сергеј, а Маша је писмо читала, па опет читала, сва у сузама, док се најзад слова и кухиња нису стопили у једну замућену мрљу пред њеним очима. Била је изван себе од среће ; певала је, скакала по кухињи и викала док није промукла "Ето, татица ме није преварио! Видите, идем, идем!" Очух јој обећа да ће јој помоћи око вађења докумената и она, срећна, оде касно у кревет.
Али, после само три дана, стиже телеграм да је Сергеј Дњепров, алијас Серђо Денеп, преминуо од срчаног удара у свом хотелу, баш на Машин рођендан. У тишини, Маша је седела у кухињи и непомично зурила у једну тачку. Цео њен свет крунио се и нестајао, као мрвице хлеба кад их бациш голубовима. Зраци сунца падали су на њену косу, обасјавали је сатима и после нестајали, а да се она није померала. Није примећивала ни укућане, ни брата, и само је непомично седела, зурећи у празнину испред себе и у себи.
Тако је та, 1967. година, протицала а Машењка никада није била тако утучена, а тако љута. Била је љута на своју мајку, због чијег хира и тврдоглавости никада није упознала оца. Тражила је начина да јој се освети, да је понизи, да је рани. И, убрзо јој се и за то пружила прилика: мајка је следеће године одведе у посету свом бившем младићу, тада угледном стручњаку, физичару. Примио их је веома срдачно, дуго задржавајући девојчину руку у својој. Мајка је представи, а онда се окрете и рече Маши: "Ово је Антимон Архаридис, моја давнашња љубав, још пре твога оца". Маша га је пажљиво посматрала, али јој је било необично и то што он, четрдесетогодишњак, пажљиво посматра баш њу, као да га много не радује сусрет са њеном мајком. После неколико реченица, Антимон јој се обрати речима: "Лепши сте него Ваша госпођа мајка у Вашим годинама". У посети се задржаше кратко, али довољно да Маша схвати да је мајка љута што ју је овде довела али и да је Антимон већ у трећем браку. Из претходна два имао је овај лепотан грчког порекла по двоје деце. Живео је са својом трећом супругом у једној малој вили у Професорској колонији. Имали су девојчицу истих година као и Машин брат. Његов најстарији син било је Машиних година. Али, било је нешто у начину на који ју је тај човек проматрао, нешто што јој није давало мира, а и што је остављало могућности за нека друга осећања.
Антимон је био запослен у једном научном институту и скоро да и није одлазио на посао. Његов радни кабинет био је у кући. Одатле је, кроз прозор који је гледао на башту, једног дана угледао како му у посету долази Маша. Збуњена, објаснила је "да је била у близини, и да је свратила, не зна ни сама због чега". Он ју је пажљиво посматрао, кривио усне, имитирајући њен плаховит говор и речи које су као пролећна бујица пратиле њене гестове, смешкао се, а онда, одједном рекао: "Знам ја да сте ви били у пролазу, Машо. Знам ја и то да ви мени непрекидно пролазите, пред очима и душом". Знате, моја је супруга отишла својима. Молио сам је да ме разуме; ето, ја сам се, просто, заљубио у вас. Па, је ли то грех? Машо, откад сам вас угледао, непрекидно на вас мислим. Шта да урадим да вас уверим да је добро да ми дате шансу да вам се допаднем? Ви се плашите мојих година и мојих жена ; мислите, можда "ни ја нећу бити последња", али, моји су бракови сви били часни. Моја су деца увек у мом животу присутна, а ова мала, последња, има осам година. Проблем је то што су све моје жене биле...некако...преозбиљне, нису схватале моју ведру природу. А вас бих могао да волим и да никада не помислите да је икога било пре Вас. Ви сте млади, а ја сам већ искусан. Шта да урадим, како да се понашам да ми само дате прилику да вас убедим да сам озбиљан? Машо, Машењка, ја се због вас већ подуже мучим".
Први пут јој се неко обратио као њен отац; овај ју је човек назвао Машењком. Већ је све тада, 1970. године, у њеном срцу било решено и Маша је, сачекавши да се Антимон Архаридис разведе од треће супруге, прешла у вилу у Професорској колонији и у њој ускоро постала једина господарица. На венчању, које је ускоро уследило, Маша узе презиме Архаридис и као да је тога дана сва њена прошлост "Дњепров Јосифовић" била избрисана. Од своје свекрве Олимпијаде, Машењка тада доби кључеве кућног сефа, и тим чином беше призната њена улога у овој богатој грчкој кући. Те кључеве је Машењка увек носила заденуте у појас на струку и никада се, све до деведесетих година прошлог века, од њих није одвајала.
Једини услов који је Антимон имао у браку са Машом био је да немају деце. Имао је већ петоро наследника ; његове бивше жене као да су се биле уротиле против њега. Стално су слале децу оцу ; наговарале их да долазе после школе, гњаве га најразличитијим захтевима : да му траже новац, предмете, књиге за лектиру, опрему за часове физичког, пажњу. Све је то, осим пажње, Антимон могао да им пружи. И пружао им је, а сву пажњу је посвећивао својој младој жени. Антимон је почео да ради у свом институту, а Маша и Олимпијада су дане проводиле саме, са честим посетама деце из претходна три брака. Било је то све до оне године када је умрла Олимпијада Архаридис. После сахране се, са Антимоном и Машом, у кућу вратио и Антимонов најстарији син Никола. Убрзо је између оца и сина севнула искра нетрпељивости због нерашчишћених односа. Оптужбе су се ређале и са једне и са друге стране. Никола је тражио више новца, наследство од баке, колекцију златних новчића коју је био оставио у овој кући. Антимон није попуштао, упорно понављајући да је свом сину дао све што је потребно, а и његовој мајци. У једном тренутку, Никола, опхрван бесом, оде у двориште, узе из очеве гараже огроман чекић и, вративши се у кућу, удари, разјарен, из све снаге по фрижидеру. Улубљени фрижидер удари у стакло на вратима, разлете се срча по целој просторији, прскало је стакло на све стране, а Маша је, у страху, затворила очи и притисла руке на уши. Када се бука утишала, отвори очи и виде Антимона, бледог као крпа, који је, дрхтећи изговарао само једно "А, нећеш више...нећеш више, нико од вас...више!"
Одмах по том догађају, Антимон је продао луксузну вилу у Професорској колонији и почео градњу куће на ободу Београда, на самом Дунаву. Кућа је била модерна, на два спрата и на Машино име. У ту кућу више никада није крочило ниједно његово дете, и ни једна особа из његовог живота "од пре". У тој се кући, после десет година брака, када је Антимону већ било педесет година, и на његово огромно противљење, родио син Лаокон. Љут на Машу што није поштовала њихову одлуку, али и већ начетог здравља, Антимон није ушао у собу свога сина све до његовог петог рођендана. Дете је одрастало код Машиних родитеља. До поласка у школу, Лаокон, звани Лале, није добио ни једну вакцину, а није ни имао картон код лекара. Одрастао је, тако, у декиној кући, "да не смета оцу, који много ради", прилично усамљен, несхваћен и несрећан. У родитељску кућу Лале се вратио тек када је пошао у школу. Није разумевао строгост оца, а ни незадовољство мајке ; није схватао због чега га никада не воде у посете, нити упознају са браћом и сестрама о којима су му причали Јосифовићи. Када је Лале имао тринаест година, Антимон је умро, а да га син никада није ни упознао како ваља. На сахрани свога оца, он је, најзад, имао прилике да упозна своју браћу и сестре, али се не сећа ни да је био тужан, нити да је осетио ишта према њима. Касније је говорио да је, од тога дана, "некако празњикав" и да уствари, презире своју мајку јер се није изборила за то да он живи са њима.
Мајка и син су живели сами у великој кући на обали Дунава. Тих деведесетих година почели су, бираним и провереним колекционарима, да продају ствари из сефа како би боље живели. Било је ту предмета од непроцењиве вредности, накита који је још Атлас Архаридис, дворски лекар и акушер краљице Драге Машин, добио на поклон : скупоцених брошева, злата у полугама, старог новца, ордења, пиштоља са сребрним дршкама, пушака чувене марке "Винчестер", порцелана "Херенди"; ручно израђених прстенова и медаљона. У том сефу био је иметак породице Архаридис, о коме се старала свака жена из те куће. Када је, једног дана, Лаокон саопштио мајци да намерава да се ожени, није било горег тренутка за такву одлуку : он је имао 18 година, а Маша је планирала да уведе грејање. Мајка се овоме успротивила, али Лаокон није попуштао : његова девојка, колегиница има исто 18 година и, мораће да се узму, већ је она...овај, трудна...како да се сада то среди осим да се они венчају?! Није вредело, Маша је остала при одлуци да се противи венчању.
Те ноћи, 1998. године, Лаокон Архаридис је украо кључеве сефа из Машине собе. Тада се Маша по први и једини пут раздвојила од кључева које је добила од своје свекрве, Олимпијаде Архаридис.
......
Лаокон је из сефа узео пар револвера са сребрним дршкама, неколико наруквица и медаљона, и побегао од куће. Знао је коме да се обрати да би их продао. Био је тек добио личну карту и пасош па је, без проблема, са студентском повластицом купио возну карту. Са девојком је отпутовао у Атину, на студентску екскурзију, одакле се није вратио. Тамо се венчао, запослио "на црно" и остао да живи. Тамо му се, 1999. године, док је Београд био бомбардован, родила ћерка, која је добила име Маша, по његовој мајци. Ову девојчицу Маша још није видела, јер је још увек љута на своју мајку, на Лаокона и на живот.
Нема коментара:
Постави коментар