Софија Салом

"

Када уђе у стаклену башту, међу своје биљке, Софија их зове њиховим латинским називима:  Ageratum, Brachycome iberidifolia, што је за мене потпуно чудно. У џепу носи Приручник о цвећу, за случај да погреши. Каже да увек можемо да знамо шта онo осећа. Показује прстом на једну биљку која има лила цветове, срцасте и распрострте на поносној цвасти. Каже: Dicentra spectabilis , и нико се не усуђује да јој се супротстави, јер нико и не познаје биљке као Софија. Понекада би рекла да се и њено срце саплитало и падало, цветало мирисним аритмијама. Помагала сам јој да залиje нове биљке: Христов венац, за који каже да ће смирити мушку крв и мали лимун, изникао из коштице, за који је тврдила да ће јој свакако побољшати сан. Једва да се сећала оне ноћи када смо је Драганче и ја чули да плаче; све је то за њу као мозаик таме, тунел водњикаве светлости. Њена је љубимица, Gladiolus carneus  љиљан са латицама као отисци на велу неке госпе, коју ја намерно зовем „гладница“, што ју је увек помало љутило јер је веровала да биљке досежу до наших најтананијих осећања, најтајновитих превоја наших срца."

Зашто људи пишу?

"Пишем зато што је то увек боље од истоваривања сандука на централној градској пијаци."
"Пишем зато што не знам друго да радим."
"Пишем зато што после могу да посветим књиге својој кћери."
"Пишем зато што се тако сећам свих особа које сам волела."
"Пишем зато што ми се свиђа да самој себи причам приче."
"Пишем зато што волим да приповедам догађаје."
"Пишем јер на крају могу да попијем једно пиво."
"Пишем зато што ми се свиђа."
"Пишем да бих вратила нешто од свега онога што сам прочитала."
"Пишем, јер се плашим."
"Пишем, јер ми не преостаје ништа друго."
"Пишем јер ме то највише забавља Увлачи сав мој интелект, моја осећања и обухвата све оно што знам о свету и људском бићу."

Пишемо јер се бојимо смрти? Пишемо јер се бојимо да живимо? Зато што имамо носталгију за детињством? Зато што је прошлост побегла на брзину или зато што хоћемо да је зауставимо? Пишемо зато што због старости осећамо носталгију, жаљење?Зато што бисмо желели да смо урадили једну ствар коју нисмо урадили? Зато што смо овде, а хоћемо да смо тамо, а да смо тамо, зар не би било боље да смо остали овде? Као што је говорио Бодлер: живот је болница где сваки болесник хоће да промени кревет. Један верује да би могао брже да оздрави када би се налазио поред прозора, док други мисли да би му било боље у близини пећи”.

"Пишем да бих преварила време у коме сам се нашла не својом кривицом."


"Пишем, јер је све ово исувише компликовано да би било стварно, па ми је свет у коме се налазим док пишем ближи...а свет је сан и једном када се све ово заврши, надам да ће само он и да остане"....
(један од ових одговора је мој....)

УСКОРО! Нова књига"Кућа која није желела да нестане: отров(а) не приче о љубави"

Софија Салом била је најбоља пријатељица Панђелине ћерке Олге. Упознала сам је онога дана када сам јој помогла да у стан унесе две кесе бакалука. Зачудило ме је што се у корпи у њеном предсобљу гурало пет кишобрана као уморни глумци у неком прастаром кабареу. Онда их је Софија вадила, један по један, и о сваком ми нешто испричала. Један је имао тако зарђалу конструкцију да више и није могао да се отвори. Заувек гурнут у тишину, као ућуткан, светла тканина од које је био направљен и необична дрвена дршка као да су се бунили због изолације у коју је невољно стављен. Поред њега је био један који се лако отварао, али остајао отворен само накратко, само да завара, јер би се после неколико секунди једноставно само склопио. Он би се надурио као црна, огромна птица која одједном одлучује да узлети. Овај изненадни колапс увек је за Софију представљао изненађење, јер се дешавало да у руци има нешто што се лако ломи, одскаче или прска унаоколо. Трећем, кога су Цигани поправили у дворишту за стотку, усред највећег пљуска, притисак на дршку активирао би неко четвртасто дугме. У трену би се то дугме нашло било где у просторији, одскакало по главама људи на улици, откривајући тако бедну металну конструкцију од које човеку дође жао и што ју је видео. Четврти кишобран нудио је само делимичан заклон: он се отварао само да би показао чудно излломљене и испресавијане цевасте шиљке који су пажљиво, дуготрајним радом, избушили његово „небо“- печурку; његову кишобранску суштину, исцепану бројним ветровима. „А пошто увек журим“,рече, „узимам онај пети, најмање оштећен, несвесно бранећи слабиће и неуспешне“.

(Део из приче "Софија Салом")