Тетка Мица

Довољно је само да затворим очи па да се сетим свих кућа и у њима породица које су становале у тетка Мициној улици. Уђеш са главног шора, па идеш увек истом страном, десном. Први, на самом рогљу, тетка Марица и чика Стева Дабић, поред њих чика Сава Влавић, ћурчија. Онда, Васа Срећков, па Дражићи, па Јованка и Јулка Стајић, са баштом пуном кајсија, па тетка Мица. После ње, на доњем рогљу, само Сеша. Иза рогља, Тапавица, Џигурски, шогор Мика, и небројене друге породице, све са децом која су се "сиграла" у нашој улици. Пред Сешином кућом, докле је најчешће досезао мој свет, била је чесма, мало уздигнута, на набоју покривеном циглом ("цигљом"), на нечему што је имитирало тротоар. Била је то чесма са зеленом пумпом и точком са дршком, уместо полуге. Точак је био толико велики да сам једва успевала да окренем цео круг. А вода слатка, хладна, питка, мека, са укусом који бих и данас познала, кажу таквим - због гвожђа.

За мене је најзначајније било само путовање до Чуруга. То је и данас моја најблиставија фасцинација из детињства, можда због тога што сам много пута ишла сама, колико год да сам била мала. "Кад стигне воз у Нови Сад, молим вас да ову малу само пребаците у купе за Чуруг. Она је Тоше Панешевог унука. Чекаће је њена тетка,  Мица Шугина", тако би рекли моји, на станици и испраћали ме у воз. Све је било безбедно, увек је неко знао тог мог покојног деду, макар само "по чувењу" и сви су радо помагали у таквим ситуацијама. Тих педесетих година деца су смела да путују сама. А можда је ту моју фасцинацију самим путовањем стварао пролазак поред Петроварадина, где је воз ишао у висини прозора кућа. Гледала бих у људе иза тих прозора, како раде све оне ствари које би иначе радили, без обзира на воз који је увек пролазио кроз њихов живот, непогрешиво у исто време, сваког дана. Осећала сам се као да могу да летим. Тај "пролазак кроз туђе животе" био је потпуно нестваран. Радозналост која ме је обузимала, расла је при самој помисли да се приближавам Петроварадину и преплављивала ме, носила, узбуђивала до неслућених граница. Било је то као биоскоп пред мојим очима, само за мене, са непоновљивим призорима, увек различитим глумцима и сценографијом.

Тетка Мица и Нада биле су мамине сестре од тетке и живеле су у Чуругу код Новога Сада. Сва деца Тоше Панешевог, мога деде, била су рођена у Чуругу. Када је мојој мами, најмлађем детету, било три године, породица се одселила у Београд. Ове две тетке су, тамо, биле мој најближи род. Код њих сам проводила многа лета и зиме у најранијем детињству, а касније и распусте. Било је то тако све до краја основне школе, да бих, као девојка одлазила само у ретким приликама, радосним или тужним поводима. Чуруг је био сав мој мали свет ; тамо сам одрастала срећна, слободна, неспутана. Тамо сам научила да се играм ; усвојила нагласак који препознају продавци кромпира на мојој пијаци, али и моја ћерка. Пре неки дан читала сам јој са цедуљице један телефонски број : нула ше'сет четир'- три- пет-седам-два- два- пет", кад ми она рече: "Еј, шта ти је то ше'сет четир'? Ниси више у Чуругу".

У својој души ја сам увек у Чуругу. Увек, и заувек. Тај Чуруг мог детињства стално провирује, одаје ме нагласком и чека неку своју нову прилику да ме опет усвоји.

Тетка Мица и Нада живеле су саме у једној кући из два дела, са прозорима на шор, у улици Светозара Марковића. Ову улицу красио је са обе стране дрворед дуда и багрема. Пели смо се на дуд, брали његове свеже плодове, пунили уста и свом снагом избацивали сажвакане бобице на зидове кућа. Флеке од ових "воћних бомби" остајале су на фасадама дуги низ година, поцрнеле од сунца и прашине, као велика пришивена дугмета.

У једном делу куће биле су две просторије, кухиња и соба са великом, озиданом пећи, на којој је стајало неко огромно крзно. Била је то пећ као из руских бајки, на којој је најчешће ленчарио Иванушка. Зиме су тих година биле хладне, са пуно снега, па је било потребно добро загрејати те две просторије. У кухињи је увече тетка Мица шила. Била је невешта, али упорна кројачица. Све хаљине које ми је она сашила некако су "висиле", а ја их у Београду, код куће, никада нисам носила. Руке смо прале из једне канте окачене на зиду, са малом славином. Због пуњења те канте, што је био само мој задатак, морала сам на пумпу, "чак" до рогља. Кухињски прозор гледао је на жичану ограду и пространо задње двориште, са баштом. Близу ограде се простирао огроман чардак, пун кукуруза, одличан за игру сакривања, пун шушкавих, мирисних клипова.

Преко пута ове "дневне" куће била је друга, исто приземна, са тремом који се у Чуругу зове "конк", дрвеним стубовима и са три спаваће собе. Када падне ноћ, па тетка Мица заврши шивење, а ја опшивање поруба, ишле смо све три на спавање. Ту сам другу кућу, са великим јастуцима, добро набијеним перјем и тешким јорганима, звала "хладна кућа". "Унутри" се никада није ложило, пара је излазила из уста док сам се свлачила, али је тетка Мица у мој део кревета стављала топао цреп и ја бих се, размажена Београђанка, убрзо угрејала и најслађе спавала. У тој соби су на поду били за мене неки мистериозни "теписи", са длакама пријатним на додир. Били су неправилног облика, са проширењима на четири места и линијом другачије боје по средини. Тек када сам порасла, схватила сам да су то биле козје коже.

У саставу те исте куће била је и магаза, где је тетка Мица држала маст, сапун који је сама кувала, пшеницу, а увече су се на омање мердевине ређале да спавају шарене кокице и један петао- кикирез. Жичана ограда делила је и овде дворишта. Одмах иза ограде био је пољски клозет, са дрвеним седиштем, у кућици са прозором. На ексер у тој кућици тетка Мица је стављала исечене странице новина, а када бих ја стигла, на омчи од канапа,  тоалет папир који сам доносила из Београда. У другом дворишту живела је тетка Мицина "кера". То су, увек биле женке, и увек су се звале "Рибица", као што су се сви Титови пси звали "Лукс". Била је то права "женска кућа".

Са годинама су се "Рибице" мењале, али су увек биле мале, црне и дугодлаке, чупаве. Једино сам ја смела да се играм са Рибицом. Бацала бих јој штап, доносила храну - увек исту : једно дебело парче хлеба који је тетка Мица месила рано изјутра. Било ми је жао тих паса и сматрала сам да се досађују. Тако сам, сама себи, поверила задатак да их увесељавам кад год то могу. Само увече смела сам да их одвежем и само су увече добијале свој оброк. Тетка Мица се љутила на моје покушаје да Рибици "подам" нешто од наше хране, али ме није спречавала у том мом науму.

У дубини задњег дворишта била је мала башта са поврћем, а још даље - десетак стабала јабука најчуднијих врста, "грени смит" и "рози колинс". Пред сумрак, када прођу летње жеге, ишла бих са тетка Мицом да залијемо башту, а она ме је задиркивала певајући:

"Девојчице, мила Веко,

Свака теби чест

Пре бих тебе пољубио

Него других шест"...

Тетка Нада је била старија. Била је веома мала, некако чудно ситна, као патуљак, са великом грбом на леђима. Имала је црне бркове, уску главу и избачену вилицу. При ходу се неравномерно клатила, као механичка играчка која није добро учвршћена. Успела сам да разумем да је некада, у детињству, још пре рата, имала "туберкулозу кичме", мада се о томе ретко говорило, и то само међу одраслима, полушапатом. Била је "фалична" и то је, тих година двадесетог века, била срамота. Радила је у општини као писар. Имала је диван рукопис, али је због свог изгледа била веома несрећна и нескривено пакосна. Ипак, плашила се тетка Мице на неки необјашњив начин, као да се прибојавала да ће јој ова одбити негу и старање уколико се суочи са сестриним "поганим" понашањем. Тетка Нада је умела кришом, онако, без разлога, да ме повуче за косу. "Јаој, та шта ме потежеш?", упитала бих изненађена тим неправедним болом. "Та, онако, јел мора бити разлога?", одговарала би. Извртала је тетка Мицине поруке и слала ме "код Тапавичких по кисело млеко, а код Новакових по ибришим". "Макар шта, макар шта!! Ја нећу више да ти коринђам!", љутила би се тетка Мица. "Све наопако! Тапавички имају млека, ал' не за продају, него Евица Риђички, она кисели, ал' на другом крају шора, а Новакови никад нису држали ибришим. По то се иде у Жабаљ, јесил' чула?", грдила би ме, не знајући да је њена сестра крива за такве ујдурме.

Ујутру би тетка Нада узјахала свој бели "бицигли" и кретала на посао. Срећом, нисам много времена проводила са њом. Старији су причали да се тетка Мица, висока црнка, дивних очију и јаких густих обрва, никада није удавала баш због своје сестре. Имала је, причали су, пуно просаца, али их је све одбијала, на најчудније начине. Када је, једном, један од њих хтео да јој придржи капут, она му је љутито одбрусила: "Макар шта! Ти' ш мени држати, па, ваљда нисам богаљ?" Са другим младићем је једном шетала обалом Тисе. Сели су да посматрају воду, а он је покушао да на њено раме стави руку. Тетка Мица се одмах "ускопистила" и просиктала : "Сад, кад те шопим овом папучом, видићеш своје! Нисам ти ја Мара Шормазова".

Једна чудна куглица била се сместила на угао тетка Мицине доње усне, као последица повреде граном. "А, јел', тетка Мицо, јел' имаш ту куглицу на усти зато што те је пољубио необријани ђувегија?", питала сам, зачикавајући је. "Та, са'ћеш своје добити! Ти' ш мене испитивати о тим безобразним стварима!? Јао, јао, е, сад ће стварно бити белаја!!", повикала би, скочила, покушавајући да ме ухвати, али ме никада није тукла, чак ни када би ме стигла. Тада би ме обично дуго, некако чудно дирљиво, гледала право у очи, па би благо рекла "унцуте ниједан!" и пустила да одлетим пред кућу, међу децу.

Сви који су је познавали помало су је се плашили. То је зато што је, барабар са мушкарцима, радила најтеже послове и што се није либила никаквих поправки у домаћинству. Кречила је, хранила неколико свиња, тесала дрво, укуцавала велике "јексере" који носе велик терет, држала коња да га поткује чика Мића Ботић ; све је радила у том домаћинству и никада се није жалила. Мушкарци би долазили у касну јесен, да кољу свињу, али је она ложила под казаном, загревала воду, пирила у ватру, топила са женама чварке и секла дебеле, меснате каишеве сланине да се однесу на сушење и димљење код Браце Панешевог у пушницу.

Зимске вечери, кад се шор смири и деца оду кућама, проводиле смо у "кујници",а тетка Нада у соби, слушајући радио. Волела сам да помажем тетка Мици при стварању њених "креација". Смела сам да опшивам порубе и рупице и пришивам дрикере и дугмета. "Јао, јао, ето опет нахеро!", рекла би, понекад, правећи се да је љута на мене. "Оћел' Сеја носити нахеро хаљину? Вући ће тај твој поруб". Никада се нисам бунила што морам да поправљам већ урађено. Тетка Мица би ми причала о члановима наших породица, о томе шта је то "шпиц намен": "То ти је име по коме те сви овде знају, име твоје фамилије. Ето, твој деда Тоша се презивао Ромчев, а сви га знају по шпиц намену Панешев. То само да кажеш, о' ма људи знају и 'оће да ти се нађу. Добар човек се увек зна по њему". Волела сам те дуге зимске вечери, када бисмо нас две диваниле о обичајима и људима. Имала је та моја тетка Мица једно скривено, мало а велико, срце, које сам можда само ја имала срећу да упознам. Преко дана, она је морала да буде чврста, одлучна, строга, али увече - била је онаква каквом је желела да је ја запамтим.

Памтим је још и по томе што је примала децу без родитеља и старала се о њима. Она и тетка Нада су биле њихова "хранитељска породица", бар за неко време. Деца су остајала годину, две, а онда одлазила у неке "комплетније" породице, а многа и у иностранство. Најбоље се сећам Маре. Мара је имала девет, а ја седам година. Затекла сам је на свом првом зимском распусту. Висока, штркљаста, ћутљива, намрштена. Звала сам је да се санка са нама у шору, или да се тоциљамо, а она је, наизглед нерадо, пристала. Од тога дана ме је неизмерно волела. Била ми је одана на неки чудан начин, пратила би ме у стопу. Било ми је жао што Мара ноћу плаче у сну. После њеног одласка у породицу на мору, тетка Мица ми је с поносом рекла да јој је Мара направила марамицу и извезла на њој крстићима "мојој тетка Мици, за вечито сећање". Ову марамицу тетка Мица није никада користила. Чувала ју је у јединој ташни и само повремено показивала, да би њена сестра једном рекла: "А и немо'ш нос обрисати, од толиког веза сва је к'о уштиркана!".

.....

Већ сам била студент када сам посетила Будимпешту. Са тог пута сам се тетка Мици јавила разгледницом. Тетка Нада већ беше умрла. Ускоро се десио наш последњи сусрет, јер се моја тетка на мене наљутила. Схватила сам само да је та разгледница разлог њене љутње. Она сама никада није хтела да ми објасни због чега ју је она толико повредила. Једино што је успевала да изговори, при том последњем сусрету било је "па зар баш у Мађарску да идеш?".

Тек после тетка Мицине смрти сазнала сам разлог њене љутње : када је почео Други светски рат, Мађари који су дотада живели у Војводини, одједном су се ставили на страну Немаца. Ти, "домаћи" Мађари су ухватили и мучили њене родитеље, а породичне пријатеље су секли тестером и солили њихове ране. То зверство им тетка Мица није никада опростила, а ова прича је једина коју ми моја тетка никада није испричала.