Сандале

            Анабена Пискулиди највише је мрзела необичне ствари и ситуације. И, док су се сви у њеном детињству, шездесетих година у Београду, одушевљавали калеидоскопима, Битлсима, поп-арт хаљинама или Баховим сонатама, она је волела подметаче за ципеле, које би јој чим стигне, под ноге потурила њена пакосна ујна, Италијанка, "да се не упрља паркета". Вукла је ноге и те тешке подметаче исечене од громби штофа и ћутала, а уствари се дивила том предмету, јер је био једноставан. Исто су јој се тако, по својој једноставности, допадале хаљине са пијаце, без рукава и обрубљене белим платном; платнене панталоне и равна "пешкир" фризура: када те фризерка само ошиша на кратко, а ти узмеш пешкир и обришеш мокру косу, па одмах изађеш из салона код тетка Зоре, у Косовској улици. Њене су се другарице шишале у "Ташу", Јасминовој кући лепоте, или "Код Боба", "Звонка", и "Пеће"- на помодним местима, где би им после фенирања коса изгледала као кацига. Али, не и Анабена. До краја тетка Зориног радног века остала је верна њеном салону у Косовској 11, одмах до "Кинотеке".

            Такав је био и њен избор филмова, сасвим супротан њеној генерацији. У гимназији сви су причали о "Одисеји у свемиру", Фасбиндеру, Трифоу. Ништа се то њој није допадало. Тамо нека Ањес Варда, у филму "Срећа", приказује како један човек воли две жене, своју и једну слободну. Свашта, још жени прича "како у његовом срцу има места за њих обе, а ако се појави нека трећа, и њу ће он да воли...има он способности и за све то", тако јој причаху другарице, а она је само одмахивала главом, ништа не схватајући. Није чудо што се у том филму, који су јој препричавали "у ситна црева", стотину пута, на крају та његова венчана жена убила. Анабена је волела филмове које може да разуме одмах, на прву слику. А такви су били партизански филмови. Такве су биле и "Филмске новости", због којих је највише и волела да иде у биоскоп: одеш, лепо, прво видиш где је на пут ишао друг Тито; шта је изграђено од предузећа и фабрика, а после- после на миру гледаш филм.

            И, док су њене другарице покушавале да "скину" речи из песама енглеских певача, са танких, малих винилских плоча које би излазиле у сваком броју "Џубокса", па онда кривиле уста покушавајући да имитирају енглеске речи, а уствари не знајући шта оне заправо значе, Анабена би се само мрштила. Њена омиљена песма, то није смела никоме да каже, била је "Сојчице, девојчице"- песма у којој је разумела баш сваку реч. Она је за то време "скидала" мустре за хеклање из "Бурде", коју јој је остављала продавачица на киоску.

Иако је целим својим унутрашњим, а и спољашњим бићем Анабена тежила неувијеним односима и једноставности, њен живот је био баш супротан свему овоме. Као да се нека небеска сила грубо поигравала с Анабеном, још од самог њеног рођења.

            Прво, то њено чудно име било је званично име алге Аnabena flos aquae, која живи у водоводним цевима. Када је први пут запитала родитеље како то да су се одлучили за ово име, Анабенина мајка, биолог и запослена у Београдском водоводу, рекла је само "Та бактерија светлела је на мене под микроскопом, ћеркице, и ја сам одмах знала да је то право име за тебе. Анабенин отац, исто биолог, имао је још једноставније објашњење:"Сине, боље што ниси добила име Schisotrix calciola. Мама се ломила и између Ventricaria ventricosa, Hydroclatrus clatratus или Pinnularia polyonca. Јер, и те су јој се алге свиделе. А да видиш ту Шизотрикс- она божанствено светлуца."

            Анабена је била баш као та мамина омиљена алга: равног, затупастог лица, мало избачене доње вилице и светле, кратке косе, сређене у "пешкир фризуру", која не захтева никакве керефеке да би се одржавала. Била је прилично висока, па су у школи замислили да би она била добра у кошаркашкој екипи. Али, пошто је често промашивала мрежу, деца су јој на утакмицама френетично, бесно добацивала " Анабена- анатема", што ју је љутило и онеспокојавало, толико да је ускоро престала да тренира и посветила се свом малом животу и спором одрастању, као у некаквој тегли пуној желатина. За разлику од родитеља- интелектуалаца, Анабена није имала никаквих интересовања, па је њена мајка са тугом рекла оцу "Наука не плаче за њом, мој Гвидо". Наравно, Анабену је привлачило нешто много једноставније- ето, на пример, да везе, али само покрстице. То је било лако, уредно и неоптерећујуће. У њиховој кући је све до краја Анабениног школовања у гимназији, било прекривено лепо обрубљеним комадима српског и сади платна или шифона. На сваком том комаду биле су шаре, урађене покрстицом. Шаре смислене или бесмислене, бокали, пешкири, домаћице крај штедњака и њихови строги мужеви- све се то идеално могло представити покрстицом. Било је ту и оригиналних креација једноставног ума Анабене Пискулиди, али њој су све биле подједнако драге. Изнад свог писаћег стола ставила је "куварицу", коју је сама осмислила: у старинској кухињи, стајали су муж у оделу, а поред њега његова жена, са прегачом око струка. Муж је отклапао шерпу, из које се пушило јело, са малкице сумњичавим изразом лица, док је жена стајала по страни. Женина пунђа као да се била повијала у правцу у коме су ишле и њене речи, а она је изговарала: "Зашто гледаш сад у лонац кад ми ниси дао новац". Никаквог знака интерпункције, никаквих "облачића" као у стриповима- овај једноставан, за актере сцене помало нелагодан однос, био је приказан, наравно, покрстицом.

            Она није имала много пријатеља. И људе је сматрала компликованим. У разговору, поглед би јој врлудао лицима, прелазио са једног дела физиономије на други; плаховито као таласи, али не зато да би покушала да реши загонетку коју свако лице крије. Сасвим супротно, било је то стога што Анабена није имала стрпљења да слуша и прима оно о чему људи говоре. Никада је нису интересовали ничији "унутрашњи садржаји", "ток свести" као код Фокнера; напротив, она је волела да приче њених другарица и ретких, бубуљичавих, голобрадих другова теку равно, да се у њима ништа не дешава. Највише је волела причу у којој би неко "негде пошао, негде стигао, нешто рекао, и вратио се негде", без сувишних анализа.

            Одмах после велике матуре, Анабена се запослила као коректор у "Бигзу". Није желела да студира, била је прилично лења, а посао коректора јој је сасвим одговарао: једноставан, једноличан. Нико је није терао да схвати шта је прочитала и нико од ње није очекивао да коментарише штиво које би обрадила а затим лењо остављала на столу уредника. Једини напор који је имала, једина ствар коју је без роптања радила било је фарбање косе у светло плаву. Јер, Анабена је увек веровала да мушкарци више воле плавуше, и да би била лепша да има прћаст нос.

            Случај је хтео да упозна Гојка, младог рвача и одмах се у њега зателеба. Било је све као у херц романима које је Анабена толико волела. Једнога дана, Гојко, некако превише дрзак за приправника, појави се на вратима њене канцеларије и упита је да ли има коју спајалицу. "Имам их целу кутију, али их никада не користим. Ја, знате, савијем два листа, малко их зацепим и тако спојим", рече му она. "Ево, изволите". Гојко је изгледао као лик из љубавног романа: висок, млад, тамне косе и мишићав. Очи су му биле љутите, али она није дубље улазила у разлоге те евентуалне љутње, којом ју је само окрзнуо, не успевши да је прикрије. Колегиници, која је била отишла по кафу, после га је описала овако "Леп к'о бог, нема ту "пола бата- пола фата"" што је значило да није имао нафатиран сако, који би га чинио крупнијим него што јесте.

            Удала се за Гојка, на велико противљење својих родитеља. Они су сматрали да је то брак два полу- кретена и тако су се према њима и понашали. Зато се овај млади пар пресели у кућицу у центру града, са калдрмом од саме капије из улице Џорџа Вашингтона, па до сваке појединачне зградице у заједничком дворишту. Њихова зградица, коју је Анабена наследила од баке, некада је, још пре рата, била штала а цело двориште било је коњушница. Одмах уз високу зграду, са продавницом "Клуза" у приземљу, морали сте проћи поред њиховог дворишта на путу ка Бајлонијевој пијаци. Двориште је било пуно чатрљица и станара, у њему је било и цвећа и батина; деце свих узраста, а и особа свих нарави. Често би се чуло да је поред њих, пред вратима, плануо шамар; чула би се вика: "То ћорава Нада бије свога мужа, који има панталоне постављене до пола ногавица", рекла би мирно Анабена Гојку.

            Њихов "рај" састојао се од три просторије: на самом улазу је био ве-це, преграђен од предсобља завесом од кретона. Предсобље, од једног метра, водило је у кухињу, која је опет била преграђена. Ту је Гојко направио "купатило", туш кабину одвојену изломљеним зидом од остатка простора. Попнеш се на степеник, кренеш ногом на десно и- ето те по тушем. Ако наставиш право, још један степеник одвајао је "кухињицу" од собе. Тамо се налазио један велики, удобан брачни кревет, који је био припадао Анабениној баки и који је и њих двоје служио пуне две године. На зиду је била још једна од Анабениних креација, извезена само за Гојка. Била је то платнена правоугаона "добродошлица" за сваки његов дан. На њој је писало:"Сваки дан од зоре ране сунце среће нек ти сване, моје лане". Иако је знала правопис и граматику, као да је живот на овим извезеним креацијама баш захтевао да се занемаре сва правила те науке, чак и интерпункција. Све је ту морало да буде некако "цакано", мазно и у стиху.

           

            Али, као да ни ова креација није могла да припомогне да њихова срећа потраје. Јер, после две године распао се њихов брак. Гојко је често био ван куће, "дружио се", "дисао пуним плућима", истеривао своје бесове, донете још из детињства. Анабена се није много бунила што он сваког послеподнева излази, а понекад, богме, чак и преспава негде. "Чека ме човек", само би рекао Гојко и ухватио маглу. Понекад би Анабена донела кући свој коректорски посао, али је најчешће везла своје "крстиће", правећи шустикле, мустре, завесице, крпе за брисање судова. Није желела децу, тако да, ето, није било ни много разлога што се није противила Гојковим свакодневним изласцима.

            Једнога дана, одлучи да га обрадује и купи му сако. Била је добила вишак, па се, сва срећна, упути у најближу продавницу мушке конфекције "Први мај", одмах ту, иза ћошка. У леп пролећни дан, поче, сва срећна да бира сако за Гојка. Изабрала је један модел, од камгарна, и затражи од продавачице број 52. "Госпођо, узмите ви број 50, рече јој услужна продавачица". "Да нису у овом моделу бројеви већи?", помисли Анабена, али не изговори своје питање. Ипак се одлучи за сако браон боје, број 52 и сва срећна врати се кући. Није волела да лута по граду и гледа излоге. Сви њени избори имали су исту, "територијалну" црту- што ближе кући, то боље. Увече, Гојко изненађен поклоном и пажњом своје драге, испроба сако и рече да му је мало велик, па да га сутрадан Анабена ипак замени за један мањи број. "Иначе, свиђа му се, леп је", рекао је прилично млако; али, ништа није могло да поквари Анабенино задовољство због добро одабраног модела сакоа, у коме је њен Гојко изгледао тако мужевно.

            Сутрадан, после посла и кафице са ћоравом Надом, упути се Анабена опет у "Први мај", одмах иза угла, у Улици која се све до наших дана звала "29. новембра". Кад, оно- иста продавачица, опет празна радња. "Били сте у праву, као да сте знали да ће мом мужу бити сако велик, ипак је било боље да сам вас још јуче послушала", рече Анабена. "Јел' није проблем да га заманим за мањи?", упита.

"Ма, не, никакав. Ево, стиже 50", рече продавачица и лицем јој промаче један непријатан, мало презрив осмех.

            Спазивши овај осмех, који јој је одједном засметао и осетивши од њега неко клупче жице у стомаку, Анабена је, помало неочекивано, упита: "Ма, како сте само знали да ће му бити велики?"

"Е, моја драга, ја са вашим Гојком живим откад сте се ви венчали", рече продавачица сасвим мирно, без извињења у гласу.

            После скандала "сако", Анабена одлучи да се разведе. Није била ни тужна, ни нетужна; није била ни мирна ни немирна; себи се дивила да је овако велику одлуку донела тако брзо и безболно. Целу годину после развода везла је своју покрстицу, а онда одлучи "да почне да се продева", те нађе једну старију, искуснију колегиницу, са којом је излазила на кафу у "Шансу" на Ташмајдану. Тамо су се састајале сваког другог дана; колегиница би јој гледала у шољу, "видела" разне мушке "прилике", али се све завршавало на томе. Једног послеподнева, на кафи им се, као случајно, придружи и млади рођак ове колегинице. Био је тек стигао у Београд, из Црне Горе, да студира "на Дифу". Анабена је одмах  била очарана; слаба је то реч за оно што је осетила при првом сусрету. Била је као громом погођена. Младић се звао Вељко, али не тек тако "Вељко", већ "Веељко", како је то он споро и мазно изговарао. А тек како је само био грађен! Био је шири у плећима и развијенији него Гојко, њена прва љубав и плитка рана, али, ипак, рана. Веђе му беху густе; очи као жеравице, а нос кукаст, снажан. Усне му беху румене, пуне и сензуалне и Анабена осети неко слатко дрхтање у телу, а ноге као да је нису хтеле да слушају када се Вељко понуди да је отпрати до њеног дворишта.

            У наредних годину дана распламсавала се страст Анабенина; она је у њој и од ње изгарала. Њен цео живот постао је Вељко. Дан је почињао и завршавао се једном мишљу: "Вељко". Нестрпљиво је чекала крај посла, летела кући, где би Вељку, на везеном столњаку, поставила ручак; умиљавала се око њега. Искрице су по први пут, красиле њене очи. Гледала је да Вељку угоди у сваком смислу. А он, будући да је тек уписао факултет, имао је мало предавања а много вежби, ишао је у "Стари Диф"и тамо радио вежбе које су се чудно звале, "згрчка", "разношка", "салто"; на справама које су се још чудније звале: "коњ са хватаљкама", "разбој", "вијача", "шведске карике", "чуњ". Анабена га је увек чекала испред Дифа, не марећи за временске прилике, трајање "предавања" или евентуални пролазак кугласте муње или циклонске масе изнад Београда.

            Дође и прво заједничко лето, заврши Вељко прву годину, положи испите "с одличјем" и крену кући на заслужен одмор. "Мало сам опао", рече на растанку, "али, знаш да једва чекам да те опет привијем на се, голубице моја". Расташе се на железничкој станици. Оде Вељко за Калудру, а Анабена остаде, уплакана, да чека октобар и почетак наредне академске године.

            Али, почетком јула, када су врућине у Џорџа Вашингтона већ несносне, а муве без прекида нападају завесе у њеној малој кухињи, Анабена учини огроман искорак из своје индолентне природе: одлучи да Вељка изненади и оде у ту непознату, далеку Калудру, где "нема до козјих стаза" , како јој беше причао. Тамо се њен Вељко досађује са старом мајком и сестром, по цео дан чита и вене за њеним додиром, мислила је Анабена.

На послу она Вељковој рођаци рече шта планира. Искусна жена, ова јој само рече "Немој, слатка моја, то ти се уопште не исплати. Далек је то пут, не исплати се све то... Боље иди у Башке Воде, са феријалцима. Не исплати ти се то да радиш..." Није баш разумела Анабена због чега је колегиница одвраћа, није се тиме много ни бавила, јер јој је слушање размишљања других људи одувек била слабија страна.Сутрадан, ипак се одлучивши да изненади Вељка, Анабена купи возну карту до Колашина, а одлатле ће се већ некако снаћи да стигне до те Калудре. На пут је кренула обучена у "Шанел" костим од тамно плаве свиле. На ногама је имала сандале марке "Бали", са затвореним прстима. Ипак, Колашин је велико место, ваљда ће ту она и Вељко излазити, а још је и желела да је Вељкова мати и сестра виде у најбољем издању.

            Пут до Колашина био је спор и трајао је читаву вечност,  а купе је био поприлично прљав. Сишавши с воза, упути се на информације да пита како ће до Калудре. "А, чуј, "како ћу"?", на њено питање одговори поспрдно питањем службеница; "Пјешке, к'а и сви они. Само иди право, преко она два брда што их видиш предсобом, хај' сад!". У неугледној, малој радњи колонијалне робе, са натписом " Колашински ђетић", Анабена купи бонбоњеру и замоли продавачицу да јој је увије у флиспапир. "Ене, де- какав?", упита је продавачица, опет поспрдно, као и жена на шалтеру железнике станице. "Ваљаће ти и овај," рече, па испод пулта извади новине; "Побједа" је писало на њима, исцепа један лист и оне назубљене ивице нехајно намести уз бонбоњеру, да се не примете баш одмах. Извади још и парче црвеног воштаног канапа, те њиме обмота ону кутију по средини, неуредно и недовољно чврсто, па је пружи Анабени рекавши "'Хај' сад! Прти ђес' пошла, јадо!".

            Мало збуњена, крену Анабена пут она два брда која је видела пред собом. У рукама је држала бонбоњеру, која је изгледала као расцветана главица млитавог купуса, још и несесер, са три дивна комбинезона и килотама, папилотнама и две четке за фенирање. Сумрак је обавијао њене кораке по трави и каменитом тлу, и, у једном тренутку, она крикну од бола јер је искривила стопало. Штикла на једној сандали била се одвалила и избацила је из равнотеже. Још збуњенија, помисли како ће даље. Да је бар понела кломпе, али, не носе се кломпе у посету оваквог типа! Извуче из несесера фротирске папуче, које је још њена мама била добила у једном римском хотелу, навуче их на ноге, а упропашћене сандале ухвати за каишиће и пребаци преко руке. У једној руци носила је несесер, а другу су красиле ошљарски запакована бонбоњера и сандале. Ишла је тако све док није пао густ мрак. Није видела прст пред оком. Сети се тада своје колегинице, оне Вељкове рођаке, па јој нека чудна, непријатна мисао прође главом: а да је она њу ипак послушала? Одмахну само жустро главом, као да се отреса незгодних мушица, па настави да хода, меког фротирског корака, ка првим светлима кућа.

            Биле су то, уствари, само две куће. Пришавши једној, она покуца. Чекала је дуго, док не зачу бат тешких корака и шкрипу врата. У довратку је стајао сури двометраш, са брковима дебелим као девојачке плетенице, који јој штуро рече "Није о'ђе Вељко Каписода, но поред" и нетактично затвори врата.

            Уморна, измрцварених и изубијаних стопала, са чарапама марке "Елбео" на "жабице", полураспакованом бонбоњером и сандалама у руци, вукла се Анабена, последњим снагама до суседне куће од брвана. Сама помисао на Вељково лице, изненађење које ће му озарити веђе, давала јој је снагу и крепила њен помало узнемирен дух. Када нежно покуца, срце јој је застало од узбуђења. Ево њега, познаје му корак!

Вељко отвори врата, погледа је пренеражено, па рече"Е, откуда ти о'ђе, анатема те не снашла?" а пред Анабеном поче, као у основној школи, када би на кошаркашком тренингу чула ову реч,  да се руши сав њен извезени свет, па му слабашним гласом одговори: "То сам ја, мили мој, твоја голубица, Вељко...дошла сам да те видим".

            "Ма, носи се одакле си дошла, курветино београдска! Марш кући, што ти је? Ја о'ђе имам ђевојку, к'о роса младу, чедну... што ли је тебе напало?! Ајд' вуци се натраг, на станицу, па 'ватај први за Београд, шјутра у седам и тридесет, да те моје очи не виде! Ха, мајку да ми види- понуде понела! Сестру да ми види- курветина! Немо' сад да 'ватам аркебузу, да те упуцам ка' зеца!", па јој затвори тешка дрвена врата у лице, а Анабену као да је сама судбина спасла да не доживи слом живаца. Забезекнута, остави полако већ расцветалу бонбоњеру на прагу и пође назад, по мрклом мраку, тешком као покров на ковчегу, преко два брда, опет ка железничкој станици.

            Спавала је у чекаоници, наслоњена на савијену руку; жена у "Шанел" костиму и са већ просењеним фротирским папучама, на изубијаним ногама. Сутрадан је ушла у воз за Београд, од кондуктера узела карту и спавала све док се воз није зауставио на перону, а један глас рекао "Еј, годпођа, стигла си". Стигавши у своју кућицу у дворишту, окупала се у "Гојковој" туш кабини и спавала још три дана. Више није разговарала са својом колегиницом, а ни Вељка није никада више срела. Највише ју је погодило то што је Вељко и на крају морао да искомпликује живот. Што рече "аркебуза"? Зашто, уместо тога, није употребио неку обичнију реч, као "кремењача"?

            И, пошто је, више од свега на свету,  мрзела необичне ствари и ситуације, одлучила је да заборави ову своју авантуру.