Стоје предамном и посматрају ме. Некима су очи тужне, забринуте, а другима- уплашене. Пред њима је професор. Строг, крут, понекад непријатан. Тражи од њих да уче ноћу; напреже њихову издржљивост до граница после којих многи пуцају. Пита их обичне ствари. "Како се манифестује емболија плућа". Одговара прва моја миљеница, светлих очију, једна мала трепераве душе; узнемирена. Има јак унутрашњи доживљај стварности. Дошла је из неког од околних села, где се Ердоглијски поток улива у Лепеницу, али жели да се покаже да је добра студенткиња. Руке су јој нежне, пажљиве и спретне када ме засеца, танано и опрезно, као да кроји тканину за венчаницу. "Крвни угрушак који се формирао у вени и затим се кретао кроз крвоток и лоцирао у плућима", одговара плахо, као да се плаши да је професор не окрзне строгим очима, па наставља " представља опасност по живот пацијента, јер емболија већег обима, или поновљене епизоде, могу за кратко време да узрокују смрт ". Па онда удахне, затрепће, па полако издахне, па гледа у моја плућа, која су јој под руком. Прошли пут је изучавала моју слезину. Била је сама у Сали, обраћала ми се као пацијенту, као да могу да је чујем. А и не зна да увек могу да чујем и њу, и све друге.
Пре три дана је ушла и затекла ме самог. Рекла ми је, као да се извињава: " Направићу инцизију овде, па овде...држаћу скалпел као оловку, тако су нас учили; рука ће ми бити потпуно мирна. Скалпел ће путовати у једном потезу дуж ево ове линије. А онда ћу те отворити, па ћу раздвојити мишиће на твом абдомену; расећи ћу ову мембрану, танку као газа, провидну као стакло; мембрану која покрива друго ткиво, али не и сам мишић. Никада нећу расећи сам мишић, нити групу мишића. А кад се, једном, нађем, унутар твог абдомена, подићи ћу наборе твога бића и погледати унутра, тамо где су твоја плућа остала закрчена, као аутопут који не води никуда. Извадићу тај угрушак, а он ће се благо љуљушкати у овој сребрној посуди, у бубрежњаку, шта ли ми већ буде под руком. А угрушак, мек као крушка, коју можеш да нагазиш у трави, испод дрвета; плод повређеног сјаја и уништене љуске, коју нису поквариле ни пчеле, које би сокове тог плода и повреду однеле својој мрачној краљици…Крушколик угрушак прво ће дотаћи моје руке, које се тресу од страха. А ти ћеш спавати, и никада нећеш чути шта смо све изговарали изнад твог отвореног тела, а ја нећу после доћи и нагнути се над твојим креветом. Никада нећемо шетати болничким кругом, нити самом зградом, док се опорављаш. Никада нећу моћи да видим како ти је све боље. Никада нећу видети, у сатима дубоке ноћи и много после вечерње визите, како се нечујно покрећу твоје папуче на ногама, још увек слабим од операције и како се, бестелесно крећеш овим светлим ходницима. У рупи коју сам у теби направила биће само тама, тешка, густа, лепљива тама. Нећеш се, после операције, окретати предамном, почевши да замишљаш живот после смрти, јер овај живот који имаш уствари је онај други живот. Ти сада живиш своју смрт…Извини што ћу те повређивати…"
***
"Хоћу целу дефиницију, колегинице", захтева неумољив глас, "дефиницију пулмоналног емболуса."
Опрезно, скоро неуочљиво померивши прамен косе боје жита, она му мирно одговара:"Пулмонални емболус представља зачепљење артерије у плућном ткиву, узроковано масним наслагама, ваздухом, крвним угрушком или неоплазматичним ћелијама", па заћути и трепће, некако споро за овај јесењи дан.
Ваздух је прозрачан и лаган у овој Палати и овој Сали, у којој је увек хладно. Испред врата, у великим акваријумима, плутају у формалдехиду моји органи. Осећам хладноћу и устрепталост у свакој од тих тегли у којој се налази неки мој орган, као на излету у Осоје, када сам својој девојци Драгињи спевао песму: "О, Драга, болу непреболни, како бих срећан био да те једном одведем у Осоје"… У овом необичном свету, без сунца, као што је свет мајке која има дете оболело од хемофилије, као да зима траје заувек. Хладноћа се вуче изнад ове зграде и станује у њој равноправно са свима нама; улази у срца и надјачава реку; успева чак да само тле некако онеспокоји и охлади. Нема те светлости која може да одагна ову тмину.
Имао сам жену Драгињу и ћерку Анђелију. Оне су давно преминуле. Прва је отишла Анђелија, да нам никада није било сасвим јасно шта јој се догодило.
Када се родила наша ћерка, изгледала је као мала птица, гачак, која се, слепљених крила, спустила у наш живот. Онако сићушна, имала је израз лица који је указивао да неће имати јасне намере, као и да нећемо моћи да јој усадимо врлину дисциплине. Окупирала је наш простор својом болешћу и подсећала нас на то колико смо рањиви. Од шестог до једанаестог месеца, наша ћеркица није добила ни пола киле. У лабораторији сам хватао у клопку њене сићушне зглобове, док је техничар неуспешно тражио вену, убадајући је без краја и конца. Сећам се чак и једне фотографије из болнице: на Анђелијиној подлактици је газа већа од те малене руке- диже се у вис и прети целом њеном ситном телу. Ноћу сам се питао каква је то густа, црна ствар која чучи иза њеног кревеца и исисава њен живот у тмину. На снимцима које смо направили видим како се она мало смејала. Све бебе рођене у исто време са њом пролазиле су основне степенике раста и напретка, само је она заостајала.
Мрзео сам групу у јаслицама у коју смо је уписали: само је моја ћерка седела, а сва се друга деца играла, пузећи, испуштајући ситне мале звуке среће, и усправљајући се, како би учила да ходају. Желео сам да их некако вежем за под, како би стално били укотвљени поред ње, онако ситне и тужне.
Своје последње дане, пред други рођендан, провела је у болници. Долазивши јој у посету, угледао бих прво њен осмех препознавања. У тим тренуцима, моје су мисли биле као добро измешан шпил карата. Извиривала би, наша Анђелија, одсутног израза лица, кроз врата собе, као читалац који застане на неком пасусу и враћа му се више пута.
Последњег дана је само зурила у мене, а ја сам говорио за обоје. Кроз нашу тишину пролазили су гласови, као стидљиве рибе, које се крећу што даље од камена баченог у вир, блескајући у плићаку . Низ дугачак ходник, кретала су се колица, трескајући и дрмајући пластику и метал. Удаљавање тих колица доносило је затамњивање звукова. Соба је била непомична, као тегла, иако се август у врту савијао под теретом врелине, као ваздух на тавану. Лекари су Анђелији "поставили дијагнозу" и та дијагноза је била- смрт. Зашто уопште кажемо "поставити дијагнозу", као да се ради о свечаном столњаку за недељни ручак, када се тиме, уствари, ради баш супротно- нешто се стргне и одузме, уништи, отме.
Постајемо најтиши када неко треба да умре. Магија напуштања тела нас потпуно обузима. Изгледа са се дисање зауставља, али, то само тако изгледа. Ти таласи из тела, те каскадне флеке последњег укуса, последњих мириса, последњих речи које је неко изговорио, избацују се као зрнца полена у пролеће, као када их одбацује тело које се баш усправља и буди према сунцу. У том тихом кретању може чак да се осети усхићење, ако се усудимо да осетимо дубље од туге.
Драгиња је умрла после ње. Сећам се добро оног дана када су јој лекари рекли о чему се код ње ради. Одлучили смо да се прошетамо поред Лепенице. Било је касно пре подне и постајало је све топлије. Плима се вукла по рупама испуњеним водом на влажном песку, још увек меком.
Драгиња је већ била ходала са штапом, који се забадао дубоко у песак. Када смо сели да се она одмори, стопала је уредно ставила једно поред другог, као казаљке на броју 12, кад је тачно подне. Поред нас, птице су се грабиле за остатке рибе на обали, а пецароши паковали да иду.
Последњи пут заједно, тражили смо савршенство у природи, погледа бесциљно упртих у даљину, преко широке, сиве воде. Иза нас, иза измаглице као од газе, лежале су сањиве планине. Последњи пут скупа, смејали смо се неправилностима природе. Последњи пут напољу, заједно, гледали смо мраве, који су се као полудели изливали из малених пукотина у дрвету. После тога дана, све је било само болница.
Био сам тамо са њом. Сами смо били на том одељењу, на коме су њени јауци одзвањали целе ноћи и чули се по целом граду. Био сам тамо, да је држим за руку, љубим и шапућем речи наде у њено ухо. Био сам са њом и онда када је смрт почела јако да надире. Обоје смо знали да је њена Смрт већ стигла и да чека; ту, крај кревета, лупкајући од нестрпљења прстима по столу и натпамећујући се са Драгињиним временом. Док је Драгиња умирала, напољу су се голе гране врбе љуљале под кишом, ситном попут измаглице. Изнад њене главе светлуцао је телевизор, без тона. Одашиљао је зрнасте слике војника који беже из неког града. "Не знам која је година, све су налик једна другој, али, знам да није баш најбоља за мене", изговорио сам. "Знам шта мислите," рекао ми је дежурни лекар и изашао из собе. А онда смо се Драгиња и ја загрлили, што никада после Анђелијине смрти нисмо урадили.
Када је, много касније, сазрело време да се из куће изнесу њене ствари, оставио сам једну пепито хаљину, не зато што сам мислио да ће се она вратити. Желео сам неку опипљиву ствар, предмет који није слика или документ, или умрлица, нешто што није сјајно, танко и равно. Могао сам да ставим руку у џеп те хаљине, да увијем рукаве око својих шака и да осетим Драгињино свилено присуство. Нешто је тако суштински значајно постојало у тој празнини, која се надула око мене после њеног одласка, да сам се, чак и после пет месеци, морао да питам да ли ће та пепито хаљина бити довољна да сачува моје успомене на њу у тренуцима када се моја стварност полако урушава.
А после тога је дошао ред и на фиоку у којој су биле сложене њене чарапе. Имала је пуну фиоку свилених чарапа. Иако су биле чисте, ја сам их поново опрао, слагао, савијао; најпажљивије и најнежније. Оне су некада лежале на њеним ногама, те сада бесмислене чарапе, које сам исправљао и гладио и у којима више није било ње. Без ње, сада више ни те чарапе нису имале сврху, значење. И, као некада њене чарапе, ја сам дуги низ година био испуњен својом тада већ мртвом женом.
А онда сам, одједном, већ сасвим спреман, схватио да се мењам. Да се помаља једно ново ја, дрхтурећи као животињица без длаке. Тако је и требало да се дешава; то се и очекивало. Било је тако једноставно држати се обема рукама за Драгињу. Њено се одсуство већ било претворило у очврслу масу. Престао сам да паничим, плачем и губим се ако на њу не бих мислио у сваком углу нашег стана. Мада сам задржао обичај да причам наглас са њом, био сам још увек бесан на њу, због губитка наше заједничке старости. Био сам љут због спознаје да је животно путовање много више од јада који се разрешава помоћу фраза "могли смо.., боље да смо…, требало је…, зашто сам.., зашто нисам".., целог једног дугог списка "шта би било да је било". Изједала ме је кривица због тога што се опет смејем, мучио ме је бес који је у мени будила њена одсутност и усамљеност коју сам осећао међу пријатељима и члановима наших породица. Помаљао се један потпуно нов живот без ње, све до једног дана, када сам, са потпуним миром успео да кажем "Помирио сам се са њеним одласком"
****
Само гласови студената и професора понекад, као прасак, испуне Палату у којој ја станујем и ову Салу. Они се данас преслишавају, у пола гласа, о инциденцији, узроцима и факторима ризика; тромбоемболији; водичима клиничке праксе; томографији, пулмоналној ангиографији насупрот скенирању плућа са перфузијом у случејевима суспектне пулмоналне емболије. Онда, недовољно сигурни али одважни, дискутују о хируршким методама у пулмологији, биопсији, ресекцији, редукцији волумена плућа; пнеумонектомији, торактомији, лобектомији; сегментној ресекцији.Много сам од њих научио. Могло би се, са поносом, додати да сам ја и ученик и објекат изучавања и човек. Чудна нека мешавима душе, органа, идентитета и коже!
Ево, на пример, научио сам шта је латерални плантарни нерв: грана тибијалног нерва који на једној страни додирује латералну плантарну артерију на латералној страни стопала. Ова се, опет налази, између Flexor Digitorum braevis и Quadratus plantae…али, шта ће ми све то? То је знање које сам скупио онако, успут, борећи се са тмином у овој палати и страхом, ушушканим у кожу свих нас. Овде, у мојој Сали, осећам се помало као Бог: видим свачији дах, звучан као бука у чаршији. То је једно мало чудо живота, студенти и професори дишу прозирно, шуштаво, као да се призренска свила смиче низ длан. А ја, ево, лежим овде, и они симулирају да ја крварим испод ове тврде, жуте коже и сви ми замишљамо неке, мени непознате ситуације. Као, на пример, разлоге због којих сам умро.
Желим да им свима кажем:"Не тражите разлоге", али, нама је забрањено да разговарамо. "Може да вас усмрти паук сакривен у ципели; можете да се угушите док пијете зелени чај; можете да умрете од ударца ногом неке будале, или да се удавите у мору обавеза. Лобања може да вам се распукне као глава лутке од порцелана, као што се десило мени, када сам као дете пао са дрвета. Или, наравно, можете да одете с овог света много мирније."
Данас, напољу танка мембране леда покрива делове блатњавих барица и ја видим како моја омиљена студенткиња одлази.
Доживео сам саобраћајну несрећу. Када су ме довезли у болницу, био сам полу- шта? Жив? Мртав? То вам дође исто, само то ја тада нисам знао. "Припремите се за путовање великим морем", рече ми доктор после несреће, "сакупите сав хлеб и балоне вина, помирите се са својим Богом". Али, не рече ми да ћемо путовати чамцем од слабашне тиковине, и да се изнад нас вије непријатно прамење магле. Није ми рекао да у уши ставим восак како не бих чуо пој Сирена; није ми обећао да више нећу осећати бол. Није ми рекао да морам да заборавим на своју кућу, да ће моја меморија бити цела прогутана, изгубљена у вртлозима, пећинама, боровим шумама. А вино, црвено вино које се излило из мога тела када су извукли трокар, то су вино онда зауставили газом и каутером. Крајеве коже су спојили, да сакрију ожиљак. Из мога тела, то је црвено вино истицало кроз мален разрез, мишју рупу. Копали су у дубину, да у њој пронађу немушту болест у мом стомаку, коју је несрећа само изнела на површину. Једна дебела завеса крила је ту болест. Одгурнули су мезентеријум, померили у неке мирније ћошкове сва здрава црева, а онда, у плућима угледали непријатеља. Хефтали су одозго на доле, вршили лигатуру крвних судова уз оштар, врео звук, а онда- катапултирали нешто, кроз једну још мању рупу- не већу од мог длана. Стављали су клеме, њима су повлачили неко моје месо које су називали "узорком"… Ништа нам се не даје откривено, без маске; чак ни чудо.
После операције, ноћ је волела да пронађе неко грубо место на мени, да превуче прстом преко ожиљака. Лежао сам у једној соби, са покривачем отвореним у детињство. Када бих покушао некога да позовем, речи су се заглављивале у грлу и чуло се гргљање, као када празну флашу загњуриш у воду и она се пуни мехурићима.
Желео сам да умрем као ја, пре него што ми то одузму и не постанем само број неког случаја у неискреном двофазном истраживању, пуном лажних нада и обећања. Ето, тако сам ја замислио да ћу да се ценкам са Смрћу: "кад за то дође време, нећу ти се супротстављати, а ти ме одведи брзо". А тада се догодило да сам, тек одлучивши да завештам тело факултету, изненада умро од плућне емболије. Нисам ни знао да је моје време дошло и да чак нема времена за ценкање.
*****
Јутрос су на главној стази у башти нашли стврднут замотуљак газе натопљене јодом, одбачен током ноћи, што ме је подсетило на један разговор са Драгињом о томе како је тешко променити се на боље. Како је тешко знати право време да се одбаци бескорисна кожа, као змијин свлак, и право време да се све почне изнова.
Ово друго место на коме сам, карактеришу скалпели који испадају из руку, а минути пролазе као рибе.Овде, у мраку, где се лажи узимају као истина, неко уплашен поставља питање из задњег реда.
Напољу је октобар; леден и суморан, али није ли тако и у овим хладним водама? У нашој замагљеној Сали, снег замењују капљице паре из носева збуњених студената, који неправилно и прегласно дишу. Формалин ми помаже да моје слабашне ноге раде док их померају и стављају у положај као да стојим, или их савијају и опружају. Ушушкан у овој материци од воде, ја се данас опраштам са свима онима који су учили, вршили палпацију болесних удова, усмеравали мисли ка могућој фебрилности; додиривали на мени место где се очекивало да је постојао пулс, симулирали испитивање знакова. Али, данас машине трагају за узроцима и објашњењима боље, дубље и још даље; испуњавајући беле зидове сликама, јасним и хладним.
Као када осетимо изненађење и схватимо да је зима на измаку; нешто што никада не препознајемо да стиже, али се увек догоди, мене ће данас спојити у оног Станоја од пре. Сенке се стврдњавају под куполом ове Палате, док се они спремају да ме саставе са мојим органима и мојим срцем, које, отврдло, рањавано хиљадама пута, мирно лежи у великој тегли. Моје тело и ја постаћемо опет једно.
Ушиће ме, као оне круте новчанике од грубо штављене коже, којих има на пијаци. Ушиће ме, да би ме спојили у једно, широким, растреситим бодом, и направити шав. На испиту, студенти морају да знају разлику између продужног, еверзионог или продужног јорганскоги шава за поткожно ткиво. Биће ту, свакако бар један круцијални шав за кожу. Онај који ће изгледати као лента на мојим грудима, груба, издигнута, почасна трака и који ће трајати вечно. Вечно? Шта ли то значи? Црни фланелски џепови последње ноћи у овој Сали помоћи ће да почне да траје моје ново време, навијено да иде уназад.
Моја последња ноћ у Палати. У овој се Сали прошлост уздиже као мирис јасмина, ка нади коју овом цвету пружа свеж ваздух и мења изглед ствари. Изгладиле су се грубе контуре губитка и неправде и погрешних снова. Овде, на луковима Палате, врежи се тај јасмин, а смрт нема ни споменике ни гробове.Овде су студенти учили да склапају живот из неоштећених делова; из делова, који, затим, спојени грубим инверзионим шавовима почињу поново да живе. Учили су се, да на људима без имена, очуваним у формалину, користе инструменте Меценбаум, Гилис; чак и Олсен- Хегар.
****
"Неко ће морати да обави идентификацију овог тела. Макар неко од професора, ко се сећа те године када нам је Станоје дошао...Или, само због формалности, може и студент...када већ он нема никог свог."
****
Ушивен и састављен, лежим сам, редукован на водоравно лице, ситније од живота. Сиво- наранџасте боје, некако леп, хладан и тврдих образа. Када са мене нечија рука подигне чаршав, молим те да ми учиниш још и ово- кажи "Да, то је он, Станоје Симић". Само то изговори, и ја ћу бити спашен.
"Да, то је Станоје Симић", рекла је. А онда се нагла према мојим пепељастим ушима и тихо ми шапнула: "Никада те нећу заборавити."
****
"Политика", рубрика "Читуље/ помени":
Медицински факултет Универзитета у Крагујевцу ће у четвртак, 23. октобра 2008. године у 13 сати на градском гробљу Бозман у Крагујевцу, уз све почасти сахранити
СТАНОЈА СИМИЋА
1934- 1986
Који је завештањем свог тела Медицинском факултету у Крагујевцу омогућио да осамнаест генерација студената стекне знања из анатомије људског тела, као неопходну основу да једног дана постану врхунски стручњаци и практичари у свом раду.
Колектив Медицинског факултета
Универзитета у Крагујевцу
Нема коментара:
Постави коментар