Стана Босанка

Једног пролећа, голог као вратови младих мушкараца, у Чуруг је стигла Стана са сином. Била је из неког села у Босни и, пошто није имала где да живи, примила ју је Сеша у своју кућу, "док се ова не снађе". Стана Босанка је остала код Сеше две пуне године.

Прислушкујући разговоре старијих, разумела сам да је Стана побегла из Босне, од лудог мужа насилника. Села је једног дана на воз, без карте и пртљага, само са дечачићем у наручју и, обрела се у Бачкој. Сишла је из воза тамо где их је кондуктер избацио, неосетљив на њену животну причу, и то беше Чуруг.

Стана је била ситна, неугледна жена, светлих очију и косе без сјаја и боје сламе. Говорило се да нема никакве исправе и да има, "биће, ваљда, 25 година". Људи јој се никада нису обраћали по имену. Неки, чак, нису ни знали како се она зове, али су је знали као "Босанку". Стана није била говорљива. Када би, ипак, нешто причала, углове усана брисала је марамом везаном у лабав чвор испод браде. Понекад би у уста ставила један крај чвора, а други би затезала слободном руком. Никада није користила обе руке да учврсти тај чвор на марами, јер је једном увек држала сина. Људи су мислили да "је малко шуцнута", јер никада није гледала саговорника у очи. Укратко, Стану су сви сматрали стидљивом и приглупом. Њен трогодишњи син био је бледуњав, исто светлокос, велике главе и повијених, малених рамена. Имао је туп, празан поглед и тужне очи. Био је плашљиво дете, које се често трзало и безразложно освртало око себе. Од свих нових лица која је упознао, само је Сеши допуштао да га узме у наручје. Наши покушаји да га одобровољимо да се игра са вршњацима нису никада успели. Он би се тврдоглаво држао Станине или Сешине сукње и само је ћутао. Деца су га звала "Бандоглави", а право име му је било Раденко. Највише је волео да седи у трави у Сешином пространом, предњем дворишту, као да се ту ничега није плашио. Слободне кокошке, патке, морке и гуске, које су тражиле зрневље, глисте, сочне дудиње или бобице, неколико пута су га кљуцнуле, уштинуле или згазиле, па би он тада дуго и неутешно плакао. "Аој, што овај мали већма дречи?" питала би Сеша Стану, истински зачуђена да су такви мали догађаји производили толико суза. Стана, тиха и повучена увек би исто одговорила, " 'нако", и ништа више није коментарисала. Старије су жене причале да  Станин ни Раденков живот у Босни није био лак, али она сама о томе није говорила никоме осим Сеши. А ми, деца, ускоро смо престали на њих да обраћамо пажњу и они посташе део наше свакодневице.

Сеша се веома везала за Стану. Онако причљива, уживала је у Станином ћутању. Говорила је да је Стана "благородна", "трпељива". На неки чудан начин, биле су ове две жене добар спој, а сигурно је и да су се допуњавале у многим особинама. Тамо где би Сеша подвикнула, Стана је ублажавала ситуацију ; тамо где би Стана оћутала, Сеша би рукнула свом снагом. Сеша је била уредна а Стана није. Од Станиног доласка поче зато Сеша носити једну чисту крпу у џепу на кецељи, јер је знала да је Стана "хаљкава", па је стално нешто за њом прала и брисала. Увече, када би комшијска деца отишла кућама и пошто би Раденка отпремиле на спавање, Сеша и Стана су дуго причале. Понекад би тетка Мица рекла да се светлост иза Сешиних  пенџера видела све до пред зору. Стана је убрзо почела да помаже Сеши у кућним пословима. Виђали су је на шору како пуни тешко корито водом са пумпе и уноси га у двориште да би прала велики веш. Није више допуштала да тешке кућне послове ради Сеша. Хранила је кокошке, свиње, радила у башти и била Сеши права одмена.

Једнога дана рече Стана да жели да се пресели код Нове Назарена, за кога се знало да је велики "унцут" и "да воле да се коцка". Нова је живео сам,  на крају села, чак иза Треће рампе.  Суботом, на корзоу у Главном шору или на игранци, где је почео да се појављује не би ли скренуо Станину пажњу, Нова је покушавао све да би јој се омилио. Њеном малом је куповао змије и жабе, које је Станко посластичар у Главној улици правио од желатина. Носио би Раденка на раменима, возио га на бициклу, све у нади да ће га Стана запазити. Нико у Чуругу није волео Нову Назарена. Његово лице није било племенито а ни мирно ; очи су му понекад знале изненада да севну, а онда би се муњевито побио са сеоским младићима. Овај тридесетогодишњак није презао од туче са више мушкараца одједном. Обузимала би га нека дивља снага, која га није напуштала ни  после таквих туча. Остајао је још непријатнији, као помахнитао. Нова је био дивљачан и силовит, често натмурен и лоше воље. Његова породица преузела је назаренску веру још у седамнаестом веку и поштовала је Бога само кроз реч. Назарени су у нашем шору имали своју цркву, али се та зграда звала "скупштином". Иако из богобојажљиве породице, Нова је био пуст и прек. Никога и ничега се није плашио Нова Назарен и ваљда је зато био увек сам. Тиме је још више чудило да му се Стана допала, иако је била "са товаром".

Сеша је била забринута због Станине одлуке да се са Раденком пресели код Нове. Бринуло ју је и то што је Нова умео да нестане, на по месец, два, па да се опет појави а да се не зна ни где је био, нити шта се са њим дешавало. Причала је Стани о овоме, и овако јој певала:

"Аој, мала, убошћу те с брицом

Јербо с' волеш ти са другим лицом."

У Чуругу је тих година било пуно чокота грожђа сорте "Отело". Иако је после Другог светског рата било је забрањено узгајати ову врсту, због велике количине опасног алкохола у њему, Нова је гајио баш ову сорту. Имао је у подруму огромно буре, увек пуно овог "отрова" чије је само испарење могло да вам узме свест. Због "Отела"су људи губили вид, били као у бунилу или чак падали у кому. Било је познато да се због метанола из њега људи радо побију, изваде "брице", криве оштре виноградарске ножеве и "пободу се" за трен ока. Нова Назарен је највећма волео баш "Отело" и Сеша је слутила да ће Станина судбина на неки начин бити одређена овом опаком сортом вина.

У касну јесен, када јутра већ постају хладна,  а иње шара траву у дворишту и прозоре приземних кућа, клале су се свиње. Скоро све куће су спремале месо свиња за зиму, пред крај новембра. Ишло се на "радење" у свако домаћинство: клање и припремање свиње захтевало је вредне руке и помоћ, јер се све морало обавити брзо, у једном дану. Тако су се и у Сешином дворшту окупили људи и жене; на мразној цигли, под стрехом,  ложила се ватра и припремао огроман казан. Жене су довлачиле воду са бунара, пуниле њоме казан, прале шерпење за чварке, кавурму, кобасице, хурку и "ситнеж", а врели облаци паре ковитлали су се чак изнад кровова кућа. У другом, мањем казану се од непотребне, преостале свињске масноће правио сапун уз додатак пепела. Деца су трчала по дворишту, вијала се, јела опрљену, обријану, тек одерану и "живу" кожу свиња. Њихова граја чула би се до мрака. Посао се прекидао само једном, да би "раденици" вечерали. Био је обичај да свако домаћинство комшијама пошаље оброк од "свог" меса, како би свака кућа "добила оцену" за начин товљења и квалитет саме животиње. Шором су, тако, "летели" шерпе са паприкашем и тањири пуни топлих чварака и комадића прженог меса.

Када је посао у Сешиној кући био скоро обављен, дође време вечери. Жене се удаљише од казана и шпорета, па се размилеше по кухињи. Износиле су тањире и секле дебеле комадешке свеже умешеног "'леба", а деца су сваком тањиру приносила виљушке и кашике. На сто су се стављале и ракијске чаше. Тек што људи седоше на дугачке, дрвене клупе, стиже и Стана, сва испљускана од великог лонца са паприкашем, који је носила само једном руком, као дете у наручју, јер је  Раденку била пружила ону другу. Изненадише се људи да је и она била "редуша"- домаћица, али још више да није тражила помоћ ни од кога у селу, јер је Нова опет био нестао. Стана тихо рече Сеши "'ајде, нек' се прво проба мој, д' идем опет да завршим пос'о", па смерно седе у крај стола, сасвим близу деце. Узе чашицу ракије, испи је у трену и рече: "Ајд' помаже бог!". Сеша преузе послуживање уморних мушкараца и жена, а тек на крају седе и она да "вечера ручак". Дечја граја је дуго одзвањала просторијом, док су одрасли јели углавном ћутећи, у тишини. Жива Туцаков једини рече да је "свиња малко киселија, ал' то је, вајда што је' доста зеља. 'Оће то и од спанаћа и друге киселе траве што расте тамо код вас на Трећој рампи". Жене су јеле хвалећи Станину вредноћу: "Није то мали пос'о, са малим дететом које стално дречи, поред казана, цео дан. Мораш пазит' непрекидно да се не ошури! Три ока да имаш са тим малим, није доста!"

Сеша је жвакала у тишини, У једном тренутку прекиде јело, извади ону своју увек чисту крпу из џепа на кецељи и дискретно у њу испљуну нешто из уста. Некако ју је невешто завила, да је крпа у руци стајала као грудва платна. А онда је полако Сеша опет врати у џеп. Престала је да једе. Устаде и наизглед без разлога, поче да опомиње децу да не галаме. Изгледала је одсутна и била некако замишљена.

Посао је код Сеше био готов тек пред поноћ, а онда су се сви разишли кућама. Савладани умором, задимљених коса и масне одеће, разилазили су се у мрак. Стана је отишла одмах после јела, да "доврши свога посла", како је рекла, поздрављајући се некако наметљиво са свима.

Када је остала сама, Сеша седе на клупу, савладана више тешким мислима него физичким умором. Њене слутње развијале су се, као изнад Чуруга зимски облаци, пуни тешких пахуљица. Извади из џепа ону своју крпу и размота је. Није се преварила, у крпи је лежало парче прста и нокат. Пред њеним очима рушиле су се две судбине, урушавала се будућност и надвијали тешки дани.

Стану су ухапсили после десет дана, под сумњом да је гурнула пијаног Нову Назарена у бачву његовог омиљеног вина "Отело", а после од њега направила паприкаш. Једино што је упорно на суду понављала, и што је била њена одбрана, било је "...Раденка ми је ...он је мога Раденка...". Ни адвокат у први мах није успео ништа више из ње да ишчупа. Стана је осуђена на осам година затвора, од којих је издржала шест. Пуштена је због доброг владања, указима тадашњег Председника Републике. Олакшавајућа околност у њеном случају била је та што се установило, за време суђења, да је Нова злостављао и крвнички тукао Раденка,  и то само онда када Стана није била присутна.

.....

"Драга моја и мила душомоја Сешо, јатисе никад нећу моћи захвалит што ми мојег Раденка пазиш Сешо моја мила ко да јетвоје чедо. Ево и ово ће време некако проћ. Сетимсе сваку ноћ онијех грозота што ми нанесе души онај нова алсе опет одма смирим јербога више не ма. Мила моја друго еводати кажем како се највећма смирим- - Каде ми ти отпишеш дамије Раденко миран и добар и дасе смиријо од цвега и диде ушколу. Подајму сешо шећера у млеку јербо је тонајвећма воло. Ја често сањам оне јабуке што су расле у мојој  босни Сешо. Било је тамо пуно врста достаих се цећам - шефтелија зеленика лазарка стрекња шуматовка канадцка рената илињача калемка сенабија кожарка лепоцветка колачарка сарајка шареника прутуља ђулабија бедрика сунлија пазарка кадуманка црвеника срчика кабларка будимка златна праменка батуленка. Ал јасам највећма волела шећералму. саде морам да спавам оде гасе главно светло једва чекам да те видим и мојега сина. штавелиш сешо јел добро учим да пишем! волем вас ваша стана. Поздрави свију тамо ко пита а и ко непита ти поздрави."