Шездесетих година смо у Београду намирнице куповали у једноставним радњама, у којима је било и друге ситне робе. Јесте, оне су по типу биле "бакалница", "пиљарница" или "млекара", али смо их ми звали по именима продаваца који су у њима послуживали."Иди, да ме послушаш, код чика Боре. Купи пола литре зејтина, а ако нема доле, види да ли има код Миленцета поред ", говориле би маме, и слале децу у куповину. Уместо "идем да купим нешто ", деца су говорила " идем да послушам".
У бакалници код чика Боре постојала су два пулта, а он се од једног до другог кретао "тајним", унутрашњим простором. Чим уђеш у радњу, на левом пулту су били каса и следећа роба: сапуни, највише марке "Мерима", поређани у дивне картонске кутије. Поклопац оваквих кутија био је везан за дно са две свилене упредене трачице, по једна у сваком углу. Те смо кутије чували за салвете, гардеробу за лутке, или сличице из жвака. Још дуго година после промене намене, ове су кутије дивно мирисале. Било је и других сапуна, да не грешим душу. Сећам се једног који се звао "Ликосан":он је своје име добио по скраћеници из новинске рекламе "лик као сан". Временом су се ове три речи стопиле у једну, "ликосан". Постојао је још један сапун, "Тен сан", чије је име настало по истом принципу као и име овог претходног: "Имаћете тен као сан ако користите сапун "тен сан". У рафовима иза левог пулта стајале су и цигарете; никакве "фенси" марке, него обичне- "Нишка Драва"и "Нишка Морава". Оне су се продавале и на комад. Цигарете су биле у кутијама са поклопцем. "Драва" је имала шару са ћилима и једну девојку чија је сукња била од листова дувана. "Морава" је била у зеленој кутији: на њој је била иста она девојка са "Драве", само у зеленој варијанти, а исто је имала сукњу од нанизаних лиски дувана. "Добар дан, чика Боро, послао ме деда по две "Драве", рекла би моја другарица из дворишта, Мирјана. Одмах затим, две би цигарете биле увијене у бели папир, као да се ради о њих стотину; са истом пажњом би, у чика Бориним рукама, оне прелетале пулт и стизале до Мирјаниних руку. Било је иза тог пулта у дубоким, браон рафовима и сардина, свећа, шибица, кутија са шпенадлама, соде бикарбоне на кило, мастиљавих оловака, креде, алеве паприке, соли, и свега другог. Иза другог пулта, који је био право од улаза у бакалницу, на зиду су биле уграђене две посуде. У њима је био зејтин на точење. Морао си да донесеш флашу и да чика Бори тачно кажеш колико вам треба зејтина. Он не би мерио напуњену флашу; искуство и младост остављена за овим пултовима научили су га да непогрешиво одмери "три фртаља" или "по литре". Док сипа, чика Бора је флашу држао мало укосо, и вештим, искусним оком затворио би славиницу на невидљивој граници између "пола литре" и "три фртаља". Куповало се скромно, али било је и оних који су робу узимали "на вересију". Испод те две металне посуде, које би данас највише личиле на канистере са малом славином, биле су преграде у самом пулту, покривеном стаклом из више комада. У њима су стајали шећер, брашно, бибер, пиринач и друга зрнаста и растресита роба. Великом металном, савијеном кашиком, која је личила на преполовљени олук са дршком, чика Бора би у папирне кесе сипао жељену намирницу, и стављао кесу на вагу са два таса.
У млекари, код Миланке, куповали смо хлеб. Векне су биле од једног килограма, и "један хлеб" је била мера за један килограм. Било је ту и киселог млека у малим стакленим флашама са алуминијумским поклопцем. Ове смо флаше звали "теглице". Оне су имале назубљене ивице, створене од испупчења направљених на самом стаклу, и на та би испупчења био стављан онај алуминијумски поклопац, да би боље прилегао под притиском машине у пе-ка-беу. Кисело млеко се продавало у флашицама од 200 грама, а млеко у две запремине: пола литре и литар. Принцип затварања флаша за слатко млеко био је исти као код оних за кисело; каснијих година на поклопац је био утиснут и датум флаширања. На неким флашама за млеко је често била слика детета, црвена, са црним словима. Слика је била у облику потковице, а дете је имало коврџаву косу и смешкало се. На његовом попрсју се видео трегер, што је требало да укаже на то да је дете малено, и да још носи шпилхозне, што је био знак да му је млеко неопходно. Дете је у руци држало чашу и приносило ју је устима. У луку изнад дететове главе писало је "Пољопривредни комбинат Београд", а доле, испод његовог попрсја, у ромбу су се налазила три слова- ПКБ. Радовали смо се да нам западне баш ова флаша, јер тих година, није било купона, наградних игара, поклона за потрошаче или маркетинга производа, па смо флашу са "бебом" сматрали врстом повластице. Сва деца коју знам сматрала су да је баш ова флаша некако посебна. Сматрали смо то врстом награде и питали једно другог: "Јеси добио са бебом?", разочарани када такву флашу не бисмо добили. Празне, увек опране флаше враћали смо у радњу, да бисмо их одмах заменили за пуне.
На углу Лоле Рибара и Палмотићеве налазила се бакалница. Њен власник је, још пре Другог светског рата био неки господин Краставчевић, и ми смо је и тих шездесетих година звали по њему. "Идем код "Краставчевића" по жваке, нема код чика Боре", довикивали смо, мало старији, родитељима или бакама. Осмелити се чак до Краставчевића из Косовске, иза угла, била је права мала авантура. "Добро, само пази на аутомобиле", одговарали би старији.
У радњу код "Краставчевића" дође 1968. године Фадила Берак из села Горње Кусце код Гњилана. Имала је седамнаест година, а ја четрнаест. Висока, крупна и помало незграпна, некако "коњаста", била нам је свима симпатична. Изнад њених светлих очију са дивним, дугим трепавицама, надвијале су се обрве дебеле као морске пијавице. Биле су црне и густе, а длаке су се у њима коврџале и чудно извијале на све стране. Њено доброћудно лице свима се смешило. Понекад би надланицом обрисала густе науснице, по којима је одмах добила надимак "брката". Том би надланицом, онда, обрисала и високо чело, а затим целу шаку провртела кроз кецељу. Ову радњу увек би пропратила речима "Е, примакло!", што сам тумачила као знак да јој нешто није по вољи. Била је снажна, лепо развијена девојка, а код "Краставчевића" је соритрала поврће, мерила лук, патлиџан, а лети и лубенице или пробирала труње из пасуља. Умела је са воћем и поврћем да разговара као са живим створовима: "Еј, рано моја, баш си ми се уврежила", чух је како се једном обраћа боранији, која је стигла све са дугим, изувијаним дршкама и притком коју су заборавили да одстране. "А ти, штас' кезиш к'о лубеница?", питала би збуњене момчиће који су се врзмали по радњи, покушавајући да улове неки Фадилин поглед. Један од њих осмели се, па покуша да јој удели комплимент: "Е, Фадила, лепа си к'о цвет, ал' су ти најлепше очи", нашта му она одговори: "Е, мали, знам ја как'е су ми очи- к'о у краве- тужне. Немо' ти то мени. Доста ме ојади онај Брана Сикимић, пружни радник. Доста ми вас је за свагда. Од вас сви' ми је и примакло!" Фадила је људе делила на "женскиње" и "мушкиње", "госпође другарице" и "господу другове".
Наравно да смо се питали ко је био Брана Сикимић, пружни радник, али није било никога кога смо то могли да питамо. Примећивала сам да се Фадила обрадује кад ме види у радњи, ваљда због тога што сам са њом покушавала да разговарам и о темама које су биле изван "Извол'те" и "Хвала". Коју музику воли? "Сафета Исовића. И Заима Имамовића". А најдража песма? "С оне стране Пливе гајтан трава расте, по њој паасу ооовце, чувало их мооооомче" Које филмове гледа? "Не гледам филмове, само људе, рано". Шта воли да једе? "Све шта метем предасе". "Шта воли да ради када заврши посао? "Да 'одам и да гледам свијет, а највећма да 'одам по киши".
Када ми се пожалила да нема где да станује, обећала сам да ћу питати све које знам да издају собу, да бих јој помогла. Нађосмо јој повољну собу, мама и ја, код Фемке, у броју 39. Да бисмо је тамо одвеле, позвала сам је да нас посети. Био је јун 1968. године, и ја сам била завршила осми разред. На Тргу Марска и Енгелса студенти су слушали говор Вељка Влаховића; ја сам била тамо са њима. Била сам боса, као Сенди Шо, певачица која је те године певала на "Евровизији". Мислила сам да је то што сам боса "баш студентски", страхујући да ће окупљена младеж видети да сам премлада за овакво место и овакве догађаје. У рано послеподне враћала сам се кући, са сандалама у руци, кад на капији опазих Фадилу, коју смо позвали "у госте". Стајала је сасвим ведра, мирна, као да се уопште не секира што нас још нема. У рукама је држала папирну кесу, а у њој "понуде" за нас: кафа и шећер у коцке. "Јој, Фадила, малкице сам се дуже задржала, извини, ево, сад ћемо ми горе, мама само што није стигла", изговорих у трену. "Ма, немаш бриге, ево мене- то је најважно. А што си ми ти, рано, боса?", упита ме. "Е, тако је модерно," одговорих. "Модерно?! Тешко мене, значи у Горње Кусце- све модерно! Е, данас да сам се испружила, то не би' знала!".
Снебивала се да код нас попије кафу, јер "госпођа другарица мама још није ручала, него, да поседимо, 'нако само". Док смо ћеретале, као две девојке, Фадила ми исприча тајну о Брани Сикимићу, пружном раднику. А та је тајна била баш као из љубавних романа, толико популарних баш управо јер обрађују архетипске ситуације и односе.
Двадесетогодишњи Брана Сикимић обрео се, послом и потребама Југословенске железнице, у селу Горње Кусце, где је упознао Фадилу Берак. Затражио је чашу воде док је пролазио поред њеног дворишта и, мало по мало, реч по реч, заљубио се Брана у Фадилу, а, богме и она у њега. Смела је са њим да иде до Гњилана, али је морала да се врати "пре но кокошке полегну", тако јој је наредио отац. Нема везе, била је срећна Фадила и што је смела да се шета са Браном. Он јој обећа да ће је одвести у Београд, где је у Земун- Пољу живео са братом. После три месеца "важних железничких послова"- поправке једног дела пруге до Гњилана, Брана и Фадила побегоше под окриљем ноћи у Београд. Фадила остави на столу родитељима писмо, са само једном реченицом:"остајте ми просто чувајте цвету ваша фадила". У Земун- Пољу остала је само три дана, јер ју је девер облетао са непристојним понудама. Када је своју муку покушала да подели са Браном, он је није разумео. Само ју је хладно одмериоии рекао "Ако ти он не ваља,а ти- хајд' даље", па се у постељи окренуо од ње, на друго ухо, и заспао. И од Бране је убрзо отишла, опет под окриљем ноћи. Потуцала се неко време по Београду, спавала у напуштеним подрумима и преко дана покушавала да заради за живот. Плакала је кришом, ноћу, али би се онда умила на некој чесми на пијаци и говорила себи "Свиће нов дан, срећа ти свиће, Фадила" и са таквим мислима кретала је у борбу да преживи. Једна је жена поведе код "Краставчевића" да јој носи купљене намирнице до куће и тако се Фадили посрећило да се овде запосли. Имала је само два разреда школе. Писала је и читала сасвим мало, али је имала јаку вољу да учи и ради.
Пођосмо са њом до Фемке, да јој покажемо собу. Фадила је стајала пренеражена: имаће, најзад, свој кров над главом, који ће моћи сама да плаћа. Соба је била у згради поред наше, у броју 39. Имала је велик прозор, који је гледао на Скупштину. Убрзо сам одлучила да ћемо се виђати и "код ње", као би се Фадила осећала што прихваћенијом.Ово је уродило плодом: проводиле смо дуге дане мога распуста између основне школе и гимназије, у слатком смеху, ћућорењу и гледању судбине из преврнутих шољица. Била је та Фадила добродушна, отворена, чиста срца и неукаљаних погледа на живот у граду. Око ње је било је пуно младића- продаваца али и муштерија, којима се она допадала. У жељи да је мало "осавременим" а и не знајући да постоје и укуси осим мог личног; сасвим неупућена у тајне и укус мушког рода, ја се једног дана усудих да јој предложим да донесем восак и скинем те њене грозне бркове, како је више не би звали "Брката Фадила" и да јој се не би смејали. Ваљда сам сматрала да и Фадила мора да изгледа као Сенди Шо, јунакиња наше генерације, или макар као Пети Дарбанвил, девојка Мика Џегера. Када, прилично неувијено, изговорих свој предлог, добила сам одговор који памтим и данас, после скоро четрдесет година:"А што ти, рано, мислиш да се мени моји бркови не допадају? Ја баш мислим да су ми лијепи и да ми добро стоје. Негујем их са малени чешљић; изгледам баш шесло; а, знаш, и мушкињама се допадају".
Виђала сам Фадилу још пар година, а онда она изненада нестаде из Краставчевићеве радње, баш пре него што ће је "реновирати" у Центропромову сампослугу. Последње што ми је рекла, приликом једне куповине, било је "нећу да служим корпе, но људе, живу чељад. Волим ти ја, рано, да се рукујем, да чујем како је ко, каки је ко чо'ек; да се изјадамо. Не волим ти ја те саме услуге. 'Ајд, чувај ми се ти, рано, јавићу ти се, не бери бриге".
Матурирала сам седамдесет друге године и са друговима седела у "Шанси", кад- пред мене, нико други до Фадила са мужем! И она и он гурали су испред себе колица, са по две бебе."Ехеј, рано!," рече и поскочи, грлећи ме и дижући у ваздух. Окретала ме је, држећи чврсто у загрљају, а док ме је вртела као да из ње нека топла светост обасјавала свет. Светлост и весеље, истинска срећа сјајили су из њених дивних очију. Поздрављање је потрајало, када се она присети да ме није упознала са мужем. "Е, а ово ти је, Славко, моја најдобра другарица од онда кад сам стигла у Београд. Она ми је била и отац и матер, много смо се волеле. А рано", рече мени, па се окрете ка мужу, "ово ти је мој чо'ек Славко". Руковасмо се, а она са поносом рече још "А ово су ти, рано, моја детета чет'ри. Одједном сам их родила, све њих: Миленија, Драга, Стојан и Радица. Она ми је понајмања, последња је изишла, ал' ће да их достигне. Јел су ми шесла деца, а, рано?", упита са поносом. Чух тада да је Фадила завршила основну, вечерњу школу, још "док је била носећа" и да њих двоје раде у "Клузу", а да станују у Славковој кући, у Мите Ружића. Децу чува Фадилина мајка, Ениса, која је сада, привремено код њих, док деца не ојачају, "бар једно пе-шес' година, рано моја". Упитах Фадилу још и како јој је сестра Цвета, коју је поменула у опроштајном писму мајци и оцу, кад је побегла за Београд. "Е, рано, то си ти нешто побркала- немам ти ја ни браће ни сестара. А Цвета, то ти је, рано, била моја крава много сам је волела и патила за њом."
Нема коментара:
Постави коментар