...Сећам се да су се сва деца одлично забављала, да се чула цика и да су играли чак и „између две ватре“, подељени на екипе. Али, за мене је све што се дешавало споља било као неми филм. Без звука, без тона, као у гробници. Нисам пазила на правила игре; лопта ме је ударала у груди, лупала шамаре од пластике по мом ситном лицу, али је све то било мање страшно од онога што ме је чекало код куће.
Са првим мраком, парк је почео да се празни. Морала сам да кренем назад, с осталом децом. Тешких ногу, као испуњених струготином, вукући тело као по команди, стигла сам са оцем у стан. Још увек су у ходнику одзвањали гласови захвалних родитеља: „ништа, ништа, и други пут,“ одговарао им је он, а онда су се за нама затворила улазна врата. Тежина тишине је легла на мене, као када вода преврне пливача, а он се батрга, окреће, покушавајући да изрони...(Из приче "Девана на Ташмајдану")
