Шта је све постојало у приземљу Куће

... таксисти, који су звиждали за Сејдефом...
...
  Имала сам пет година када сам први пут открила да Кућа крије нека бића која видим само ја. Она се појављују и када седнем за мали сто у углу собе и прегледам колекцију Мерлинкиних слика. Та бића, која ми се јаве када плачем или сам тужна, живе ту још откад је наша Кућа одлучила да не нестане. А и зашто би? Има тако много разлога због којих би она требало да постоји: прво, ту станујемо сви ми; онда, у приземљу су Гвожђарска радња  „Стефановић и Павловић“, сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња гос'н Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Испред, стоје паркирана такси возила и момци у црним оделима пуше и добацују девојкама које пролазе.

Све говори у прилог томе да ја ту и даље живим, да ја ово не измишљам: у приземљу се стварно налази фризер  и све оне друге радње.  На непарној страни Влајковићеве, преко пута улаза у нашу Кућу са полукружним вратима, је она, већ поменута Привилегована аграрна банка, једна дивна камена зграда на три спрата. Драганче и ја непрекидно посматрамо њене велике прозоре и мислимо да су особе које у њој раде веома, веома срећне.