Драганче

...

Мој најбољи друг Драганче живео је у приземљу. Његови родитељи нису желели да се пењу степеницама. Драганче и ја смо били јако слични. Разликовали су се само наши родитељи, на пример по томе како су сушили веш. Моја мама је простирала веш на пет конопаца окачених на тераси на задњој страни Панђелине куће, према Стоваришту. Само ако бисте пришли до кафане на углу, оне једнсопратне зграде поред наше Куће, могли бисте да видите наш веш. Драганчетова мајка није хтела да суши веш овако, на тераси, преко које си могао лако да ускочиш у стан. Са великом плетеном корпом она би излазила у двориште и тамо простирала њихов веш, учвршћујући конопац мотком. Са Драганчетовог прозора бројали смо стубове на издигнутом зиду у приземљу Привилеговане банке и путовали гвозденим шарама на њеним прозорима. Бројали смо кругове који су личили на венце и путовали, путовали, одлазили далеко одавде.

Ја ту живим и више не живим. Панђелина кућа је чвориште мог живота; онај чаробни времеплов у коме сам се случајно затекла када је неко притиснуо дугме са ознаком „будућност“; скриваоница у којој су се испреплеле наше судбине и која зато никада није дозволила да нестане. Иако су је рушили, поправљали, вршили експропријацију и уводили у урбанистичке планове, Кућа се никада није предала и нестала. Најлакше би било рећи „Била је то кућа коју је Јован Панђела дао да се сагради на имању које је купио од Општине града. Била је то грађевина израђена по замисли архитекте Баварца Матије Шнајдера. Е, како би било лако и једноставно само описати ту нашу Кућу, онако егзактно, архитектонским језиком:

        "Најзначајнија Шнајдерова кућа је баш Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата изграђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција."