....
Можда ја ту Кућу
и данас видим зато што сам уствари врло стара. И име ми је старо- Девана. Као Франкенштајн,
састављена сам из старих делова других особа. А некада, била сам чаробница и у
брзацима реке купала
младог принца
који је дрхтао од грознице.
Имам
умећа да лечим
оно за шта се дају кофери злата да нестане. Ја имам моћ да као врлудави скалпел, уклањам нове симптоме старих болести; да примењујем неиспробане технике како бих спојила тело и душу као да су једно,
у исто време тражећи смисао у свему што дотакнем.
Ја сам само Девана, девојчица са чудним именом. Као мађионичар, другима одвлачим пажњу покретима и гласом, правећи ни
од чега нешто, померајући се брзо, сва у лаким кретњама и осмеху.
У моме гласу као да има облака, и други ме не чују баш добро. Моје речи иду правцем који други не препознају као свој. Из мојих уста излази звук лепета крила а језик
ми често гори. Могу добро да се претварам. Моје очи се грчевито држе једне песме, која личи на тихи лет птица које прелећу изнад наше Куће,
док, пред зиму, одлазе. Одавде иовако сви одлазе.
У нашем
стану, на трећем спрату, могу ли да чујем како ритмично прескаче нечије срце. У мојој кући, у којој има три собе и
све је плаво, непостојеће се
препознаје
само као одсуство бата корака. Често
чујем како се нека мала птица гнезди испод
таванских греда. У
празној соби, изнад моје, где је некада живела Шева Ада, зебе
лупају крилима о зидове, а онда полећу са црвендаћима, и праве оне своје познате враголије- круже ваздухом, плавим и
истањеним док не изгубе дах. Само се зебе сваке године враћају кроз Шевине издигнуте кровне прозоре и изнова
почињу да стварају танане снове о скерлетноцрвеним црквама, испуњеним ваздухом и лаким дисањем.
Иако сам одрасла, добро се сећам ноћи
у кревету, у детињству. Мрака. Као
да ниједна одрасла особа није никада била у мојој близини. Сенке
су се често шуњале
и пузале унаоколо. А моје срце-издајица чуло би како скривени монструми
хрчу као велики нилски коњи поред недовршеног домаћег задатка на столу. Сећам
се како су звезде ноћу испуштале чудан, звук, као да стењу. Степенице наше куће понекад су крили тешки облаци, из
којих су севале муње. Одбројавала
сам до
удара грома, па страху чврсто стезала очи.
У тој Кући
сам сањала снове, које као дете нисам могла да схватим. Монструм Памплемуза,
банке пуне гњофова, полуживих
бића;
недовршен задатак. Осећала сам
се као после болести, када је укус хране још увек непознат, а све боли од боја
и звукова. Сањала сам
да
ми
је учионица пришивена поред стана; урагане који су однели Дороти из Оза, помели
Марка Краљевића са друмова; сањала
туђу срамоту или да певам
гола на тргу Маркса и Николе и да нећу одрасти, да никада нећу бити сигурна шта ме чека. А све то време, један непознат глас звао ме је из
лепљиве таме Панђелине куће „Девана, Девана“...
У овој Кући,
коју још зовем и својом, дани
се растварају и савијају, као коре за питу, остављајући само успомене, накратко
одвијене из целофана.
Нема коментара:
Постави коментар