"
Када уђе у стаклену башту, међу своје биљке, Софија их зове њиховим латинским називима: Ageratum, Brachycome iberidifolia, што је за мене потпуно чудно. У џепу носи Приручник о цвећу, за случај да погреши. Каже да увек можемо да знамо шта онo осећа. Показује прстом на једну биљку која има лила цветове, срцасте и распрострте на поносној цвасти. Каже: Dicentra spectabilis , и нико се не усуђује да јој се супротстави, јер нико и не познаје биљке као Софија. Понекада би рекла да се и њено срце саплитало и падало, цветало мирисним аритмијама. Помагала сам јој да залиje нове биљке: Христов венац, за који каже да ће смирити мушку крв и мали лимун, изникао из коштице, за који је тврдила да ће јој свакако побољшати сан. Једва да се сећала оне ноћи када смо је Драганче и ја чули да плаче; све је то за њу као мозаик таме, тунел водњикаве светлости. Њена је љубимица, Gladiolus carneus љиљан са латицама као отисци на велу неке госпе, коју ја намерно зовем „гладница“, што ју је увек помало љутило јер је веровала да биљке досежу до наших најтананијих осећања, најтајновитих превоја наших срца."
Нема коментара:
Постави коментар