Кућа која није желела да нестане

Како да вам објасним каква је то кућа, или, каква је то кућа била. Она постоји, и не постоји. Она је била и више је нема, али је и данас ту, на истом месту.

То је кућа у којој смо живели сви ми, и у којој више нико не станује, али смо ми и даље ту; ми и даље у њој живимо. Када кажем „наша кућа“ или „Кућа“, то је Панђелина кућа, а „моја кућа“ је дом моје породице, са плавим собама на трећем спрату те дивне, чаробне, велике Куће. Ми смо били високо, на делу зграде са полукружним испустом који је имао још и кров од лима. На нашем спрату становао је и доктор Мита. Изнад нас је становала Шева Ада; у „уметничком“ стану у поткровљу, поред кога је био још и велики таван, препун кофера од картона или коже, са налепницама свих лука и аеродрома на свету. У тим коферима био је сав „претходни“ свет Софије Салом. Смели смо да одлазимо на таван и претурамо по њима. Софија Салом је користила велики стан на другом спрату, али није желела да кофере чува у стану. У кофере смо смели да завирујемо само Драганче и ја; једини услов који нам је постављала био је да све после уредно послажемо и да их добро затворимо. Када би друга деца питала шта она тамо држи, Софија би само рекла: „врачке, тајне“.

Поред њеног стана живела је Сејдефа са родитељима и две сестре, Ђулизаром и Пембом. Најстарија је била Сејдефа, док сам ја ишла у разред са Драганчетом и Ђулизаром, а Пемба са мојим братом. Најбоље памтим Сејдефу по свакодневном питању које би нам постављала чим сиђе у двориште, а које нико није разумео: „Шта је шериф?“ Увек је тражила различите одговоре надајући се да ћемо се досетити шта она жели да чује. Какав год да смо јој одговор давали, она не би била задовољна. „Шериф је закон“; „шериф је најјачи човек у граду“; „шериф је правда“, „шериф је човек са брковима и пиштољем“... њен одговор је увек био „не“. Онда би нам она рекла свој, „тачан“ одговор – „шериф је човек који се стално мења“. „Како се, Сејдефа, он мења? Да ли га смене, па изаберу другог?“, питали бисмо, збуњени. „Не, он је човек који се стално мења“, одговарала би.

Када су се Сејдефини родитељи развели, стан је подељен на две јединице, упркос противљењу Панђелиних ћерки Катарине, Виде и Олге, које су користиле сва три стана на првом спрату. Сејдефин отац и две њене сестре отишли су у већи, а она је остала са мајком у собама које су гледале ка Дворском парку. Младићи који су радили у Видовићевој радњи за продају аутомобила, као и таксисти паркирани испред наше куће, гледали су са нескривеном чежњом ову лепу, црнокосу девојку која је често била на прозору, наслоњена на дрвени оквир. „Не знам ни како сам завршила факултет“, говорила је, „када ме је увек мамило да стојим на прозору и гледам људе“. Ускоро по завршетку студија Сејдефа се удала и ту живела са мужем и мајком. А њен муж Сахмир био је висок, црнокос и снажан мушкарац, дивних дугих прстију; цењен као изузетно пажљив зет и добар сусед. Када се Сахмир доселио у нашу Кућу, све су се девојчице одмах у њега заљубиле. Он је свакако ово примећивао, али је према свакој од нас био изузетно љубазан и стрпљив. Све смо за њега биле „госпођице“, иако су неке имале само пет година, а Рушка чак шеснаест.

Мој најбољи друг Драганче живео је у приземљу. Његови родитељи нису желели да се пењу степеницама. Драганче и ја смо били јако слични. Разликовали су се само наши родитељи, на пример по томе како су сушили веш. Моја мама је простирала веш на пет конопаца окачених на тераси на задњој страни Панђелине куће, према Стоваришту. Само ако бисте пришли до кафане на углу, оне једноспратне зграде поред наше Куће, могли бисте да видите наш веш. Драганчетова мајка није хтела да суши веш овако, на тераси, преко које си могао лако да ускочиш у стан. Са великом плетеном корпом она би излазила у двориште и тамо простирала њихов веш, учвршћујући конопац мотком. Са Драганчетовог прозора бројали смо стубове на издигнутом зиду у приземљу Привилеговане банке и путовали гвозденим шарама на њеним прозорима. Бројали смо кругове који су личили на венце и путовали, путовали, одлазили далеко одавде.

Ја ту живим и више не живим. Панђелина кућа је чвориште мог живота; онај чаробни времеплов у коме сам се случајно затекла када је неко притиснуо дугме са ознаком „будућност“; скриваоница у којој су се испреплеле наше судбине и која зато никада није дозволила да нестане. Иако су је рушили, поправљали, вршили експропријацију и уводили у урбанистичке планове, Кућа се никада није предала и нестала. Најлакше би било рећи „Била је то кућа коју је Јован Панђела дао да се сагради на имању које је купио од Општине града. Била је то грађевина израђена по замисли архитекте Баварца Матије Шнајдера. Е, како би било лако и једноставно само описати ту нашу Кућу, онако егзактно, архитектонским језиком:

„Најзначајнија Шнајдерова кућа је баш Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата изграђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција.“

Та Кућа, тврдоглава и упорна да не нестане, налазила се на плацу који је излазио на три улице: Бријанову, Влајковићеву и Косовску. Она се и данас тамо налази и излази још увек на те три улице.

Бријанова улица се пружа од улице Краља Милана до Трга Маркса и Николе и до Косовске. Некада се прво звала Дворска, па Бријанова; после тога – Србијанска, па опет Бријанова. Преименована је у Ректора Драгослава Јовановића. После тога се њен горњи део, поред Дворског парка, зове Драгослава Јовановића. Она и данас сече простор између паркића код Скупштине и иде све до „Спорта“ на углу Влајковићеве и „Радне жене“ у Косовској.

Када се у јесен, кад су врућине одавно престале, почну да јављају себичне, неспутане мисли, у једном тренутку краћем од дијастоле, или удаха и издаха, брже него што је потребно да муња дотакне земљу, може се сасвим лепо прошетати Бријановом, све до Влајковићеве. Тада се становници ове Куће узнемире, јер се осећају као да се отворио један мали прозор у унутрашњост њихових мисли. Тада се пред нашим очима види оно што бисмо иначе сакрили да смо старији.

Да би се прошетало Бријановом, потребно је само да дође јесен и да ветар дуне тако снажно да све лишће опадне са високих јабланова у дворишту наше Куће.

Ја ту живим и више не живим. Зовем се Девана; имам десет година, и хиљаду година, и баш сам једне године умрла. Само, то нико није приметио јер сам те године пошла у четврти разред. Све се променило тим мојим неприметним умирањем, сасвим дискретним и веома личним. Нисам смела у своме умирању никога да узнемирим, ништа да пореметим, чак ни завесу на прозорима своје собе. Нико није приметио да сам се те године претворила у Тамну Звезду.

Имала сам пет година када сам први пут открила да Кућа крије нека бића која само ја видим. Она се појављују и када седнем за мали сто у углу собе и прегледам колекцију Мерлинкиних слика. Та бића, која ми се јаве када плачем или сам тужна, живе ту још откад је наша Кућа одлучила да не нестане. А и зашто би? Има тако много разлога због којих би она требало да постоји: прво, ту станујемо сви ми; онда, у приземљу су Гвожђарска радња „Стефановић и Павловић“, сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња гос’н Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Испред, стоје паркирана такси возила и момци у црним оделима пуше и добацују девојкама које пролазе.

Све говори у прилог томе да ја ту и даље живим, да ја ово не измишљам: у приземљу се стварно налази фризер и све оне друге радње. На непарној страни Влајковићеве, преко пута улаза у нашу Кућу са полукружним вратима, је она, већ поменута Привилегована аграрна банка, једна дивна камена зграда на три спрата. Драганче и ја непрекидно посматрамо њене велике прозоре и мислимо да су особе које у њој раде веома, веома срећне.

Можда ја ту Кућу и данас видим зато што сам у ствари врло стара. И име ми је старо – Девана. Као Франкенштајн, састављена сам из старих делова других особа. А некада, била сам чаробница и у брзацима реке купала младог принца који је дрхтао од грознице. Имам умеће да лечим оно за шта се дају кофери злата да нестане. Ја имам моћ да као врлудави скалпел, уклањам нове симптоме старих болести; да примењујем неиспробане технике како бих спојила тело и душу као да су једно, у исто време тражећи смисао у свему што дотакнем.

Ја сам само Девана, девојчица са чудним именом. Као мађионичар, другима одвлачим пажњу покретима и гласом, правећи ни од чега нешто, померајући се брзо, сва у лаким кретњама и осмеху.

У моме гласу као да има облака, и други ме не чују баш добро. Моје речи иду правцем који други не препознају као свој. Из мојих уста излази звук лепета крила а језик ми често гори. Могу добро да се претварам. Моје очи се грчевито држе једне песме, која личи на тихи лет птица које прелећу изнад наше Куће, док, пред зиму, одлазе. Одавде ионако сви одлазе.

У нашем стану, на трећем спрату, могу да чујем како ритмично прескаче нечије срце. У мојој кући, у којој има три собе и све је плаво, непостојеће се препознаје само као одсуство бата корака. Често чујем како се нека мала птица гнезди испод таванских греда. У празној соби, изнад моје, где је некада живела Шева Ада, зебе лупају крилима о зидове, а онда полећу са црвендаћима, и праве оне своје познате враголије – круже ваздухом, плавим и истањеним док не изгубе дах. Само се зебе сваке године враћају кроз Шевине издигнуте кровне прозоре и изнова почињу да стварају танане снове о скерлетноцрвеним црквама, испуњеним ваздухом и лаким дисањем.

Иако сам одрасла, добро се сећам ноћи у кревету, у детињству. Мрака. Као да ниједна одрасла особа није никада била у мојој близини. Сенке су се често шуњале и пузале унаоколо. А моје срце-издајица чуло би како скривени монструми хрчу као велики нилски коњи поред недовршеног домаћег задатка на столу. Сећам се како су звезде ноћу испуштале чудан звук, као да стењу. Степенице наше куће понекад су крили тешки облаци, из којих су севале муње. Одбројавала сам до удара грома, па страху чврсто стезала очи.

У тој Кући сам сањала снове, које као дете нисам могла да схватим. Монструма Памплемуза, банке пуне гњофова, полуживих бића; недовршен задатак. Осећала сам се као после болести, када је укус хране још увек непознат, а све боли од боја и звукова. Сањала сам да ми је учионица пришивена поред стана; урагане који су однели Дороти из Оза, који су помели Марка Краљевића са друмова; сањала туђу срамоту или да певам гола на Тргу Маркса и Николе и да нећу одрасти, да никада нећу бити сигурна шта ме чека. А све то време, један непознат глас звао ме је из лепљиве таме Панђелине куће „Девана, Девана“...

У овој Кући, коју још зовем и својом, дани се растварају и савијају, као коре за питу, остављајући само успомене, накратко одвијене из целофана.

Као платно у неком старом биоскопу, још увек не истранжираном у мање, модерне сале као Таквуд, моје се очи замуте и вид ми се тањи када се враћам у ову Кућу. Тамо одлазим да бих гледала фотографије. На њима се види и чује дисање моје породице и свих оних који су једном били. Кристална тачкаста чипка иза зеница постаје тада загушена комадићима који лебде. Они су ситни, боје сламе и веома лагани; то су избледели духови, ослабљене мрежице које држе љубави попут газе, кроз коју се цеди млечноплава светлост дана. А онда се фотографије мењају, постају нешто сасвим друго, црне као комадићи чађи. Ове слике изгледају ми данас као Неандерталци: чуче, дежмекасти, јаких костију, груби. Нападају моје успомене као да бацају камење, а ја им дајем имена.

Да прекратим време, играм једну игру: сјурим се из стана у двориште, све до крајњих граница овог плаца; пролетим поред јабланова, па кроз Стовариште, до барака и кућица са малим оградама од дрвених летвица. Тамо тражим камење у облику срца. Игра ми помаже да сиђем у себе. Некада ту налазим и стреле, остатке грнчарије и склупчане тихе змије.

Овде има много таквог камења. Бирам само оне примерке који су збиља изузетни; кремен, црни пешчар, или комаде прошаране кварцним венама, розенкварц, мало мекши од дијаманта. Налазим ту камење обликовано катаклизмама, покорно на догађаје са неба; испрано јаким ветровима Панонске равнице; залеђивано, па одлеђено или настало у експлозијама. Накупим пун џеп, и надам се да ми они који ће једнога дана доћи неће замерити када у мојим грудима виде камен у облику срца.

А онда се враћам у Кућу, чучим испод степеништа или тихо улазим у стан са плавим собама и чекам да ме неко пронађе.