Девана на Ташмајдану

Једнога дана је тата обавестио родитеље из наше зграде да ће све да нас води на Ташмајдан. Сви су се радовали; очигледно задовољни што се један од њих „жртвује“ за све остале. Деца ће се мало прошетати, поиграти... а и нема бриге с овим гос’н татом – он је веома озбиљан. Нема домаћинства у Панђелиној кући којој мој отац није некако помогао. Угледан и поуздан човек. Прави домаћин. У парк је пошло нас двадесетак.

А претходног дана, возила сам се на дасци са куглагерима, после школе. Тек сам била кренула у први разред. Била сам заборавила да се пресвучем и код куће оставим кецељу, једну дивну, црну, тек сашивену школску униформу од сатена. Некако се догодило да је та кецеља непрекидно упадала у точкове куглагера. Чуло би се само „цзззацц“, и прозјапила би рупа, као посекотина. Неприметна у први мах, али, како се кецеља непрекидно померала, ових је „прозора“ бивало све више. И, све док је трајала вожња на колицима са куглагерима, рупе су наставиле да се појављују.

Клечала сам на дасци тих колица, док сам рукама управљала, занета поприличном брзином коју сам успевала да развијем. Онако малој, ситној, било ми је чаробно што се крећем брзо, што сам ниско при земљи, људима скоро око ногу. Била сам омађијана овом игром; усхићена и толико занета њоме да сам потпуно заборавила да моја школска торба лежи на ивичњаку код Скупштине. Заборавила сам чак и њу да однесем кући. Када се већ смркло, мало забринута, као тек освешћена да је већ пао мрак, пођох кући. Била сам и малкице уплашена, јер се некада црна, нова кецеља вила око мојих ногу као офуцана застава после изгубљене битке.

Отац се јако наљутио кад је опазио све те рупе и подеротине. Само је подигао обрву, као у презиру или чуду.

– Сутра ћемо разговарати – рекао је.

То ме је највише плашило. Боље одмах сада, мислила сам, боље да ме снађе све оно што је он замислио, само не то одлагање. До сутра, до сутра, спорим, пузећим кораком, као што смрт долази.

И, сутра су се сва деца, после објаве да се иде на Ташмајдан, сакупила у дворишту. Гос’н тата је већ био сишао, држећи ме за руку.

– Кад се вратимо, добићеш батине – рекао је мирно, полако и тако дискретно у моје ухо да сам за тренутак помислила да ме је дотакао залеђен црни поветарац, као у филмовима страве и ужаса. Тај глас, добро познат, носио је најстрашнију претњу за мој живот. Миран, учтив, као испеглан, глас је само мени саопштавао да ће се после нешто страшно дешавати.

Сва су се деца вртела око мога оца. Узмувала се, да већ једном кренемо; сакупљала се у малим групама, чаврљала, правила планове и стратегије за игре. А ја нисам могла да мислим ни на шта осим на претњу, изречену меким, благим, али потпуно чврстим гласом.

У души ми је врило од тескобе. Нисам знала шта да радим. У једном моменту приђох најстаријој девојчици, Кини, и рекох јој шта сам сазнала да ме чека чим се вратимо кући. Ваљда није било потребе да кажем и да се јако плашим, јер ме Кина упита „А је л’ ће то он баш баш да те бије?“ Ипак, имала је добар савет: „Само говори то стално ’Тући ће ме, пребиће бога у мени, поломиће ме...’ и онда ће бити супротно. Видећеш, то увек успева, али мораш непрекидно да га понављаш“, рекла је самоуверено.

Споља је изгледало да се и ја играм али сам у ствари само понављала Кинину мантру. Можда су ми се померале руке и ноге; можда сам чак и правила неке смисленије покрете тако да је изгледало да учествујем. Мој страх је растао и дебљао, обухватајући простор око моје главе притискајући ми малена рамена; спуштао се надоле и остављао лепљив траг. Али, ја сам се грчевито држала за Кинине речи и само сам понављала „Тући ће ме, поломиће ме, убиће бога у мени“. Изговарала сам то као пијана, изнова, изнова, без престанка. Нисам смела ни да помислим шта ће се десити ако бајалица не успе. Иза тих речи моје мало, срнеће срце стисло се као песница. Осећала сам да ми ноге пулсирају а да удах стиже у плућа као у грубим закрпама.

Увек сам у џеповима носила парчиће старог хлеба, да нахраним голубове код цркве на Ташмајдану. И онда сам помислила исто: за комад хлеба, ове птице повериће своја тела у моје руке, само треба да бацим мрвице. Мада сам знала да се ништа неће променити у животима ових птица једним бедним оброком који ми је шуштао у џепу, склопила сам дланове око једне гугутке, намамљене хлебом. Њена су крила дрхтала у мојим длановима. Осетила сам и откуцаје њеног срца. Рашчупана главица је била беспомоћна и тако лепа. И нас две смо тако, чучале, гледајући с поверењем једна у другу, показујући једна другој рањивост.

Сећам се да су се сва деца одлично забављала, да се чула цика и да су играли чак и „између две ватре“, подељени на екипе. Али, за мене је све што се дешавало споља било као неми филм. Без звука, без тона, као у гробници. Нисам пазила на правила игре; лопта ме је ударала у груди, лупала шамаре од пластике по мом ситном лицу, али је све то било мање страшно од онога што ме је чекало код куће.

Са првим мраком, парк је почео да се празни. Морала сам да кренем назад с осталом децом. Тешких ногу, као испуњених струготином, вукући тело као по команди, стигла сам са оцем у стан. Још увек су у ходнику одзвањали гласови захвалних родитеља: „ништа, ништа, и други пут“, одговарао им је он, а онда су се за нама затворила улазна врата. Тежина тишине је легла на мене, као када вода преврне пливача, а он се батрга, окреће, покушавајући да изрони.

– А сада, знаш шта ће бити – рекао је отац мирно, као да изговара најобичнију реченицу. – Спреми се. Иди у собу. Скини гаће, да их не поквасиш.

Згушњавало се време, било га је све мање. Лепљив ваздух пунио ми је груди, дисала сам убрзано а тешко, као да ми је у плућима зелени, влажни воденични камен. Послушала сам оца. Обичним данима он је био мој тата, али, оваквих дана био је само отац. Полако сам скинула гаћице, да их не бих упишкила, јер је то мог оца разјаривало. Он се вратио у собу. Почео је полако да извлачи каиш из панталона. Трајало је то бесконачно дуго, и као успорено, у неком замрзнутом кадру, хиљадама година. Време је стало; време се више није мицало. Само смо ту у соби били отац, ја и мој страх. Страх се јежио и бунио, покушавајући да се осамостали, а ја сам га се грчевито држала јер је то био једини знак да сам жива.

А онда бих почињала да мислим на неке удаљене пределе, да замишљам слике... Видела бих латице леда како се топе у језерцима, скупљајући се у океан, док ја лежим на чаршавима од месечине и покушавам да пливам кроз своје тело. Видела сам како се повлачи талас за таласом а ја пропадам у њега и враћам се, пливајући по површини те јаке воде, у ову собу, са стерилним ваздухом. Нисам ни примећивала да напољу реке кише почињу да ударају у тамне оквире прозора, правећи потоке на улици. Цело то вече као да је било испуњено водом.

Тукао ме је полако, пажљиво, по ногама низ које су се сливали топли млазеви мокраће. Ћутала сам, стиснувши усне и срце; претварала се да нисам ту. „Увек је могао да прекине да испасује тај каиш“, често сам касније мислила. „Увек је могао да застане и то не ради. Али, никада није.“ Било ме је стид због тога што сам се упишкила; желела сам само да дотакнем своју завесу и да из ње изађе неко од тајних бића и да ми одврати мисли од ове дугачке, мрачне сцене. А све је то трајало, трајало; никако да престане све до једног тренутка, када би отац приметио да је тепих под мојим ногама сасвим мокар. Онда би престао. Само би љутито рекао:

– Обуци спаваћицу, иди на спавање.

А хладноћа у телу, која би онда уследила, представља је добродошлицу мојој надолазећој љутњи, која се дизала као олуја и нестајала, неисказана, у понорима моје собе са плавим зидовима, да изађе касније, усмерена на погрешне особе и погрешне ситуације. У тој поларној хладноћи лежала бих у кревету и питала се само једно „а где је моја мама? Да ме одбрани, да ме заштити, да га спречи да то ради?“ Мама никада није била код куће кад се то дешавало.

Не само кожа која бриди, не ни тај тупи бол који после настањује кошницу у мојим грудима; проблем је у речима којима то покушавам да опишем: осећала сам се као талац, у тој спаваћици на пруге као на пчели; у тој затворској униформи своје судбине.

Онда бих сањала свој омиљени сан о пролећу, по коме сам добила име Девана: на гранама се појављује лишће, мекано као мољци и дрхтури на ветру. Возим се у шкољкастом чамцу-оклопу, реком. Пролеће се у тракама обмотава око мене. И ја као да сам у пуном цвату. Шкољка је колевка, ово је моје рађање. У својој замагљеној шкољци, свету који личи на сувенир из неког тропског раја, видим како неко други овде ускаче и размрдава целу ову сцену. Проверавам да ли сам још увек цела и полако се крећем уназад, ка својој амфибијској личности. Пливам, урањам, савијам се и дохватам травке. Крећем се као да окрећем педале. За сада сам још увек сирена, и причам језиком који други не разумеју. Немам много заједничког са њима, који скептични стоје на сувом.

Увек сам се питала исто: како сам завршила у овом телу, а да никада нисам рекла „пристајем“? Како сам се овде нашла, у нечему што уопште не личи на мене – нечему тако далеком, нечему што куца; некој Девани која је прирасла за тајну мене?

Моје срце, чудно склепано да не разликује пажњу од повређивања, потрошило је све истине већ у детињству. У њему није било ни шава, ни тајног знака кредом, макар упутства за преживљавање, ижврљаног на његовом црвеном зиду. Који ли је скулптор направио ову ствар? А мој дах, као песак у сату, густо испуњава ту стаклену крлетку.

Тада је моје срце постало фотоапарат; оно је правило слике чак и док сам ја спавала. Бележило је време; бележило осећај панике, изгубљености и љубави. Никада ме није лагало и бунило се убрзаним трептајима када сам се према њему понашала као да је сироче. Моје ме је срце волело, чак и када на њега нисам обраћала пажњу. Помагало ми да волим; штитило ме од мене саме, носило за мене сунце, успомене и цврчке, лебдело са вилиним коњицима. Свакога дана сам ручала са својим срцем, Хранили смо једно друго истинама и смејали се илузијама. Молили се скупа, као и данас, да нас не раставе.