....
Као платно у неком старом биоскопу, још увек
неистранжираном у мање, модерне сале као
Таквуд, моје се
очи замуте
и вид ми се тањи када се
враћам у ову Кућу. Тамо одлазим да бих гледала
фотографије. На њима се види и чује дисање моје породице и свих оних који су
једном били. Кристална тачкаста чипка иза зеница постаје тада загушена
комадићима који лебде. Они су ситни, боје сламе и веома лагани; то су избледели
духови, ослабљене мрежице које држе љубави попут газе, кроз које се цеди млечноплава
светлост дана. А
онда се фотографије мењају, постају нешто сасвим друго, црне као комадићи чађи.
Ове слике изгледају
ми данас као Неандерталци: чуче, дежмекасти; јаких костију, груби. Нападају
моје успомене као да бацају камење, а ја им дајем имена.
Да
прекратим време, играм једну игру: сјурим се из стана у двориште, све до
крајњих граница овог плаца; пролетим кроз јабланове, па кроз Стовариште, до барака и кућица са малим
оградама од дрвених летвица. Тамо тражим камење у облику срца.
Ова
ми игра помаже да сиђем у себе.
Некада ту налазим и стреле, остатке грнчарије и склупчане тихе
змије.
Овде
има много таквог камења.
Бирам само оне примерке који су збиља изузетни; кремен, црни пешчар, или комаде
прошаране кварцним венама, розенкварц, мало мекши од дијаманта. Налазим ту камење
обликовано катаклизмама, покорно на догађаје са неба; испрано јаким ветровима Панонске
равнице; залеђивано,
па одлеђено или
настало у експлозијама.
Скупим пун џеп, и надам се да ми они који ће једнога дана доћи неће замерити
када у мојим грудима виде камен у облику срца.
А онда се враћам у Кућу, чучим испод
степеништа или тихо улазим у стан са плавим собама и чекам да ме неко пронађе.
Нема коментара:
Постави коментар