Девана на Ташмајдану

Једнога дана је тата обавестио родитеље из наше зграде да ће све да нас води на Ташмајдан. Сви су се радовали; очигледно задовољни што се један од њих „жртвује“ за све остале. Деца ће се мало прошетати, поиграти... а и нема бриге с овим гос’н татом – он је веома озбиљан. Нема домаћинства у Панђелиној кући којој мој отац није некако помогао. Угледан и поуздан човек. Прави домаћин. У парк је пошло нас двадесетак.

А претходног дана, возила сам се на дасци са куглагерима, после школе. Тек сам била кренула у први разред. Била сам заборавила да се пресвучем и код куће оставим кецељу, једну дивну, црну, тек сашивену школску униформу од сатена. Некако се догодило да је та кецеља непрекидно упадала у точкове куглагера. Чуло би се само „цзззацц“, и прозјапила би рупа, као посекотина. Неприметна у први мах, али, како се кецеља непрекидно померала, ових је „прозора“ бивало све више. И, све док је трајала вожња на колицима са куглагерима, рупе су наставиле да се појављују.

Клечала сам на дасци тих колица, док сам рукама управљала, занета поприличном брзином коју сам успевала да развијем. Онако малој, ситној, било ми је чаробно што се крећем брзо, што сам ниско при земљи, људима скоро око ногу. Била сам омађијана овом игром; усхићена и толико занета њоме да сам потпуно заборавила да моја школска торба лежи на ивичњаку код Скупштине. Заборавила сам чак и њу да однесем кући. Када се већ смркло, мало забринута, као тек освешћена да је већ пао мрак, пођох кући. Била сам и малкице уплашена, јер се некада црна, нова кецеља вила око мојих ногу као офуцана застава после изгубљене битке.

Отац се јако наљутио кад је опазио све те рупе и подеротине. Само је подигао обрву, као у презиру или чуду.

– Сутра ћемо разговарати – рекао је.

То ме је највише плашило. Боље одмах сада, мислила сам, боље да ме снађе све оно што је он замислио, само не то одлагање. До сутра, до сутра, спорим, пузећим кораком, као што смрт долази.

И, сутра су се сва деца, после објаве да се иде на Ташмајдан, сакупила у дворишту. Гос’н тата је већ био сишао, држећи ме за руку.

– Кад се вратимо, добићеш батине – рекао је мирно, полако и тако дискретно у моје ухо да сам за тренутак помислила да ме је дотакао залеђен црни поветарац, као у филмовима страве и ужаса. Тај глас, добро познат, носио је најстрашнију претњу за мој живот. Миран, учтив, као испеглан, глас је само мени саопштавао да ће се после нешто страшно дешавати.

Сва су се деца вртела око мога оца. Узмувала се, да већ једном кренемо; сакупљала се у малим групама, чаврљала, правила планове и стратегије за игре. А ја нисам могла да мислим ни на шта осим на претњу, изречену меким, благим, али потпуно чврстим гласом.

У души ми је врило од тескобе. Нисам знала шта да радим. У једном моменту приђох најстаријој девојчици, Кини, и рекох јој шта сам сазнала да ме чека чим се вратимо кући. Ваљда није било потребе да кажем и да се јако плашим, јер ме Кина упита „А је л’ ће то он баш баш да те бије?“ Ипак, имала је добар савет: „Само говори то стално ’Тући ће ме, пребиће бога у мени, поломиће ме...’ и онда ће бити супротно. Видећеш, то увек успева, али мораш непрекидно да га понављаш“, рекла је самоуверено.

Споља је изгледало да се и ја играм али сам у ствари само понављала Кинину мантру. Можда су ми се померале руке и ноге; можда сам чак и правила неке смисленије покрете тако да је изгледало да учествујем. Мој страх је растао и дебљао, обухватајући простор око моје главе притискајући ми малена рамена; спуштао се надоле и остављао лепљив траг. Али, ја сам се грчевито држала за Кинине речи и само сам понављала „Тући ће ме, поломиће ме, убиће бога у мени“. Изговарала сам то као пијана, изнова, изнова, без престанка. Нисам смела ни да помислим шта ће се десити ако бајалица не успе. Иза тих речи моје мало, срнеће срце стисло се као песница. Осећала сам да ми ноге пулсирају а да удах стиже у плућа као у грубим закрпама.

Увек сам у џеповима носила парчиће старог хлеба, да нахраним голубове код цркве на Ташмајдану. И онда сам помислила исто: за комад хлеба, ове птице повериће своја тела у моје руке, само треба да бацим мрвице. Мада сам знала да се ништа неће променити у животима ових птица једним бедним оброком који ми је шуштао у џепу, склопила сам дланове око једне гугутке, намамљене хлебом. Њена су крила дрхтала у мојим длановима. Осетила сам и откуцаје њеног срца. Рашчупана главица је била беспомоћна и тако лепа. И нас две смо тако, чучале, гледајући с поверењем једна у другу, показујући једна другој рањивост.

Сећам се да су се сва деца одлично забављала, да се чула цика и да су играли чак и „између две ватре“, подељени на екипе. Али, за мене је све што се дешавало споља било као неми филм. Без звука, без тона, као у гробници. Нисам пазила на правила игре; лопта ме је ударала у груди, лупала шамаре од пластике по мом ситном лицу, али је све то било мање страшно од онога што ме је чекало код куће.

Са првим мраком, парк је почео да се празни. Морала сам да кренем назад с осталом децом. Тешких ногу, као испуњених струготином, вукући тело као по команди, стигла сам са оцем у стан. Још увек су у ходнику одзвањали гласови захвалних родитеља: „ништа, ништа, и други пут“, одговарао им је он, а онда су се за нама затворила улазна врата. Тежина тишине је легла на мене, као када вода преврне пливача, а он се батрга, окреће, покушавајући да изрони.

– А сада, знаш шта ће бити – рекао је отац мирно, као да изговара најобичнију реченицу. – Спреми се. Иди у собу. Скини гаће, да их не поквасиш.

Згушњавало се време, било га је све мање. Лепљив ваздух пунио ми је груди, дисала сам убрзано а тешко, као да ми је у плућима зелени, влажни воденични камен. Послушала сам оца. Обичним данима он је био мој тата, али, оваквих дана био је само отац. Полако сам скинула гаћице, да их не бих упишкила, јер је то мог оца разјаривало. Он се вратио у собу. Почео је полако да извлачи каиш из панталона. Трајало је то бесконачно дуго, и као успорено, у неком замрзнутом кадру, хиљадама година. Време је стало; време се више није мицало. Само смо ту у соби били отац, ја и мој страх. Страх се јежио и бунио, покушавајући да се осамостали, а ја сам га се грчевито држала јер је то био једини знак да сам жива.

А онда бих почињала да мислим на неке удаљене пределе, да замишљам слике... Видела бих латице леда како се топе у језерцима, скупљајући се у океан, док ја лежим на чаршавима од месечине и покушавам да пливам кроз своје тело. Видела сам како се повлачи талас за таласом а ја пропадам у њега и враћам се, пливајући по површини те јаке воде, у ову собу, са стерилним ваздухом. Нисам ни примећивала да напољу реке кише почињу да ударају у тамне оквире прозора, правећи потоке на улици. Цело то вече као да је било испуњено водом.

Тукао ме је полако, пажљиво, по ногама низ које су се сливали топли млазеви мокраће. Ћутала сам, стиснувши усне и срце; претварала се да нисам ту. „Увек је могао да прекине да испасује тај каиш“, често сам касније мислила. „Увек је могао да застане и то не ради. Али, никада није.“ Било ме је стид због тога што сам се упишкила; желела сам само да дотакнем своју завесу и да из ње изађе неко од тајних бића и да ми одврати мисли од ове дугачке, мрачне сцене. А све је то трајало, трајало; никако да престане све до једног тренутка, када би отац приметио да је тепих под мојим ногама сасвим мокар. Онда би престао. Само би љутито рекао:

– Обуци спаваћицу, иди на спавање.

А хладноћа у телу, која би онда уследила, представља је добродошлицу мојој надолазећој љутњи, која се дизала као олуја и нестајала, неисказана, у понорима моје собе са плавим зидовима, да изађе касније, усмерена на погрешне особе и погрешне ситуације. У тој поларној хладноћи лежала бих у кревету и питала се само једно „а где је моја мама? Да ме одбрани, да ме заштити, да га спречи да то ради?“ Мама никада није била код куће кад се то дешавало.

Не само кожа која бриди, не ни тај тупи бол који после настањује кошницу у мојим грудима; проблем је у речима којима то покушавам да опишем: осећала сам се као талац, у тој спаваћици на пруге као на пчели; у тој затворској униформи своје судбине.

Онда бих сањала свој омиљени сан о пролећу, по коме сам добила име Девана: на гранама се појављује лишће, мекано као мољци и дрхтури на ветру. Возим се у шкољкастом чамцу-оклопу, реком. Пролеће се у тракама обмотава око мене. И ја као да сам у пуном цвату. Шкољка је колевка, ово је моје рађање. У својој замагљеној шкољци, свету који личи на сувенир из неког тропског раја, видим како неко други овде ускаче и размрдава целу ову сцену. Проверавам да ли сам још увек цела и полако се крећем уназад, ка својој амфибијској личности. Пливам, урањам, савијам се и дохватам травке. Крећем се као да окрећем педале. За сада сам још увек сирена, и причам језиком који други не разумеју. Немам много заједничког са њима, који скептични стоје на сувом.

Увек сам се питала исто: како сам завршила у овом телу, а да никада нисам рекла „пристајем“? Како сам се овде нашла, у нечему што уопште не личи на мене – нечему тако далеком, нечему што куца; некој Девани која је прирасла за тајну мене?

Моје срце, чудно склепано да не разликује пажњу од повређивања, потрошило је све истине већ у детињству. У њему није било ни шава, ни тајног знака кредом, макар упутства за преживљавање, ижврљаног на његовом црвеном зиду. Који ли је скулптор направио ову ствар? А мој дах, као песак у сату, густо испуњава ту стаклену крлетку.

Тада је моје срце постало фотоапарат; оно је правило слике чак и док сам ја спавала. Бележило је време; бележило осећај панике, изгубљености и љубави. Никада ме није лагало и бунило се убрзаним трептајима када сам се према њему понашала као да је сироче. Моје ме је срце волело, чак и када на њега нисам обраћала пажњу. Помагало ми да волим; штитило ме од мене саме, носило за мене сунце, успомене и цврчке, лебдело са вилиним коњицима. Свакога дана сам ручала са својим срцем, Хранили смо једно друго истинама и смејали се илузијама. Молили се скупа, као и данас, да нас не раставе.

Кућа која није желела да нестане

Како да вам објасним каква је то кућа, или, каква је то кућа била. Она постоји, и не постоји. Она је била и више је нема, али је и данас ту, на истом месту.

То је кућа у којој смо живели сви ми, и у којој више нико не станује, али смо ми и даље ту; ми и даље у њој живимо. Када кажем „наша кућа“ или „Кућа“, то је Панђелина кућа, а „моја кућа“ је дом моје породице, са плавим собама на трећем спрату те дивне, чаробне, велике Куће. Ми смо били високо, на делу зграде са полукружним испустом који је имао још и кров од лима. На нашем спрату становао је и доктор Мита. Изнад нас је становала Шева Ада; у „уметничком“ стану у поткровљу, поред кога је био још и велики таван, препун кофера од картона или коже, са налепницама свих лука и аеродрома на свету. У тим коферима био је сав „претходни“ свет Софије Салом. Смели смо да одлазимо на таван и претурамо по њима. Софија Салом је користила велики стан на другом спрату, али није желела да кофере чува у стану. У кофере смо смели да завирујемо само Драганче и ја; једини услов који нам је постављала био је да све после уредно послажемо и да их добро затворимо. Када би друга деца питала шта она тамо држи, Софија би само рекла: „врачке, тајне“.

Поред њеног стана живела је Сејдефа са родитељима и две сестре, Ђулизаром и Пембом. Најстарија је била Сејдефа, док сам ја ишла у разред са Драганчетом и Ђулизаром, а Пемба са мојим братом. Најбоље памтим Сејдефу по свакодневном питању које би нам постављала чим сиђе у двориште, а које нико није разумео: „Шта је шериф?“ Увек је тражила различите одговоре надајући се да ћемо се досетити шта она жели да чује. Какав год да смо јој одговор давали, она не би била задовољна. „Шериф је закон“; „шериф је најјачи човек у граду“; „шериф је правда“, „шериф је човек са брковима и пиштољем“... њен одговор је увек био „не“. Онда би нам она рекла свој, „тачан“ одговор – „шериф је човек који се стално мења“. „Како се, Сејдефа, он мења? Да ли га смене, па изаберу другог?“, питали бисмо, збуњени. „Не, он је човек који се стално мења“, одговарала би.

Када су се Сејдефини родитељи развели, стан је подељен на две јединице, упркос противљењу Панђелиних ћерки Катарине, Виде и Олге, које су користиле сва три стана на првом спрату. Сејдефин отац и две њене сестре отишли су у већи, а она је остала са мајком у собама које су гледале ка Дворском парку. Младићи који су радили у Видовићевој радњи за продају аутомобила, као и таксисти паркирани испред наше куће, гледали су са нескривеном чежњом ову лепу, црнокосу девојку која је често била на прозору, наслоњена на дрвени оквир. „Не знам ни како сам завршила факултет“, говорила је, „када ме је увек мамило да стојим на прозору и гледам људе“. Ускоро по завршетку студија Сејдефа се удала и ту живела са мужем и мајком. А њен муж Сахмир био је висок, црнокос и снажан мушкарац, дивних дугих прстију; цењен као изузетно пажљив зет и добар сусед. Када се Сахмир доселио у нашу Кућу, све су се девојчице одмах у њега заљубиле. Он је свакако ово примећивао, али је према свакој од нас био изузетно љубазан и стрпљив. Све смо за њега биле „госпођице“, иако су неке имале само пет година, а Рушка чак шеснаест.

Мој најбољи друг Драганче живео је у приземљу. Његови родитељи нису желели да се пењу степеницама. Драганче и ја смо били јако слични. Разликовали су се само наши родитељи, на пример по томе како су сушили веш. Моја мама је простирала веш на пет конопаца окачених на тераси на задњој страни Панђелине куће, према Стоваришту. Само ако бисте пришли до кафане на углу, оне једноспратне зграде поред наше Куће, могли бисте да видите наш веш. Драганчетова мајка није хтела да суши веш овако, на тераси, преко које си могао лако да ускочиш у стан. Са великом плетеном корпом она би излазила у двориште и тамо простирала њихов веш, учвршћујући конопац мотком. Са Драганчетовог прозора бројали смо стубове на издигнутом зиду у приземљу Привилеговане банке и путовали гвозденим шарама на њеним прозорима. Бројали смо кругове који су личили на венце и путовали, путовали, одлазили далеко одавде.

Ја ту живим и више не живим. Панђелина кућа је чвориште мог живота; онај чаробни времеплов у коме сам се случајно затекла када је неко притиснуо дугме са ознаком „будућност“; скриваоница у којој су се испреплеле наше судбине и која зато никада није дозволила да нестане. Иако су је рушили, поправљали, вршили експропријацију и уводили у урбанистичке планове, Кућа се никада није предала и нестала. Најлакше би било рећи „Била је то кућа коју је Јован Панђела дао да се сагради на имању које је купио од Општине града. Била је то грађевина израђена по замисли архитекте Баварца Матије Шнајдера. Е, како би било лако и једноставно само описати ту нашу Кућу, онако егзактно, архитектонским језиком:

„Најзначајнија Шнајдерова кућа је баш Панђелина кућа, на углу Булевара краља Александра и Влајковићеве улице, из 1909. године, која је срушена приликом формирања Трга Маркса и Енгелса (Трга Николе Пашића), око 1955. године. Зграда са приземљем и три спрата изграђена је на оштром углу. Решење основа је у два тракта, са степеништем у углу према дворишту. На плановима је уцртана ситноребраста армиранобетонска међуспратна конструкција.“

Та Кућа, тврдоглава и упорна да не нестане, налазила се на плацу који је излазио на три улице: Бријанову, Влајковићеву и Косовску. Она се и данас тамо налази и излази још увек на те три улице.

Бријанова улица се пружа од улице Краља Милана до Трга Маркса и Николе и до Косовске. Некада се прво звала Дворска, па Бријанова; после тога – Србијанска, па опет Бријанова. Преименована је у Ректора Драгослава Јовановића. После тога се њен горњи део, поред Дворског парка, зове Драгослава Јовановића. Она и данас сече простор између паркића код Скупштине и иде све до „Спорта“ на углу Влајковићеве и „Радне жене“ у Косовској.

Када се у јесен, кад су врућине одавно престале, почну да јављају себичне, неспутане мисли, у једном тренутку краћем од дијастоле, или удаха и издаха, брже него што је потребно да муња дотакне земљу, може се сасвим лепо прошетати Бријановом, све до Влајковићеве. Тада се становници ове Куће узнемире, јер се осећају као да се отворио један мали прозор у унутрашњост њихових мисли. Тада се пред нашим очима види оно што бисмо иначе сакрили да смо старији.

Да би се прошетало Бријановом, потребно је само да дође јесен и да ветар дуне тако снажно да све лишће опадне са високих јабланова у дворишту наше Куће.

Ја ту живим и више не живим. Зовем се Девана; имам десет година, и хиљаду година, и баш сам једне године умрла. Само, то нико није приметио јер сам те године пошла у четврти разред. Све се променило тим мојим неприметним умирањем, сасвим дискретним и веома личним. Нисам смела у своме умирању никога да узнемирим, ништа да пореметим, чак ни завесу на прозорима своје собе. Нико није приметио да сам се те године претворила у Тамну Звезду.

Имала сам пет година када сам први пут открила да Кућа крије нека бића која само ја видим. Она се појављују и када седнем за мали сто у углу собе и прегледам колекцију Мерлинкиних слика. Та бића, која ми се јаве када плачем или сам тужна, живе ту још откад је наша Кућа одлучила да не нестане. А и зашто би? Има тако много разлога због којих би она требало да постоји: прво, ту станујемо сви ми; онда, у приземљу су Гвожђарска радња „Стефановић и Павловић“, сарач и седлар Антоније Шмелцеровић, „Музикалије“ Јована Фрајта, са народним издањима музикалија, музичким инструментима и клавирима; па „Ауто финиш“, радња гос’н Видовића за продају шкоде, кадилака и шевролета. Испред, стоје паркирана такси возила и момци у црним оделима пуше и добацују девојкама које пролазе.

Све говори у прилог томе да ја ту и даље живим, да ја ово не измишљам: у приземљу се стварно налази фризер и све оне друге радње. На непарној страни Влајковићеве, преко пута улаза у нашу Кућу са полукружним вратима, је она, већ поменута Привилегована аграрна банка, једна дивна камена зграда на три спрата. Драганче и ја непрекидно посматрамо њене велике прозоре и мислимо да су особе које у њој раде веома, веома срећне.

Можда ја ту Кућу и данас видим зато што сам у ствари врло стара. И име ми је старо – Девана. Као Франкенштајн, састављена сам из старих делова других особа. А некада, била сам чаробница и у брзацима реке купала младог принца који је дрхтао од грознице. Имам умеће да лечим оно за шта се дају кофери злата да нестане. Ја имам моћ да као врлудави скалпел, уклањам нове симптоме старих болести; да примењујем неиспробане технике како бих спојила тело и душу као да су једно, у исто време тражећи смисао у свему што дотакнем.

Ја сам само Девана, девојчица са чудним именом. Као мађионичар, другима одвлачим пажњу покретима и гласом, правећи ни од чега нешто, померајући се брзо, сва у лаким кретњама и осмеху.

У моме гласу као да има облака, и други ме не чују баш добро. Моје речи иду правцем који други не препознају као свој. Из мојих уста излази звук лепета крила а језик ми често гори. Могу добро да се претварам. Моје очи се грчевито држе једне песме, која личи на тихи лет птица које прелећу изнад наше Куће, док, пред зиму, одлазе. Одавде ионако сви одлазе.

У нашем стану, на трећем спрату, могу да чујем како ритмично прескаче нечије срце. У мојој кући, у којој има три собе и све је плаво, непостојеће се препознаје само као одсуство бата корака. Често чујем како се нека мала птица гнезди испод таванских греда. У празној соби, изнад моје, где је некада живела Шева Ада, зебе лупају крилима о зидове, а онда полећу са црвендаћима, и праве оне своје познате враголије – круже ваздухом, плавим и истањеним док не изгубе дах. Само се зебе сваке године враћају кроз Шевине издигнуте кровне прозоре и изнова почињу да стварају танане снове о скерлетноцрвеним црквама, испуњеним ваздухом и лаким дисањем.

Иако сам одрасла, добро се сећам ноћи у кревету, у детињству. Мрака. Као да ниједна одрасла особа није никада била у мојој близини. Сенке су се често шуњале и пузале унаоколо. А моје срце-издајица чуло би како скривени монструми хрчу као велики нилски коњи поред недовршеног домаћег задатка на столу. Сећам се како су звезде ноћу испуштале чудан звук, као да стењу. Степенице наше куће понекад су крили тешки облаци, из којих су севале муње. Одбројавала сам до удара грома, па страху чврсто стезала очи.

У тој Кући сам сањала снове, које као дете нисам могла да схватим. Монструма Памплемуза, банке пуне гњофова, полуживих бића; недовршен задатак. Осећала сам се као после болести, када је укус хране још увек непознат, а све боли од боја и звукова. Сањала сам да ми је учионица пришивена поред стана; урагане који су однели Дороти из Оза, који су помели Марка Краљевића са друмова; сањала туђу срамоту или да певам гола на Тргу Маркса и Николе и да нећу одрасти, да никада нећу бити сигурна шта ме чека. А све то време, један непознат глас звао ме је из лепљиве таме Панђелине куће „Девана, Девана“...

У овој Кући, коју још зовем и својом, дани се растварају и савијају, као коре за питу, остављајући само успомене, накратко одвијене из целофана.

Као платно у неком старом биоскопу, још увек не истранжираном у мање, модерне сале као Таквуд, моје се очи замуте и вид ми се тањи када се враћам у ову Кућу. Тамо одлазим да бих гледала фотографије. На њима се види и чује дисање моје породице и свих оних који су једном били. Кристална тачкаста чипка иза зеница постаје тада загушена комадићима који лебде. Они су ситни, боје сламе и веома лагани; то су избледели духови, ослабљене мрежице које држе љубави попут газе, кроз коју се цеди млечноплава светлост дана. А онда се фотографије мењају, постају нешто сасвим друго, црне као комадићи чађи. Ове слике изгледају ми данас као Неандерталци: чуче, дежмекасти, јаких костију, груби. Нападају моје успомене као да бацају камење, а ја им дајем имена.

Да прекратим време, играм једну игру: сјурим се из стана у двориште, све до крајњих граница овог плаца; пролетим поред јабланова, па кроз Стовариште, до барака и кућица са малим оградама од дрвених летвица. Тамо тражим камење у облику срца. Игра ми помаже да сиђем у себе. Некада ту налазим и стреле, остатке грнчарије и склупчане тихе змије.

Овде има много таквог камења. Бирам само оне примерке који су збиља изузетни; кремен, црни пешчар, или комаде прошаране кварцним венама, розенкварц, мало мекши од дијаманта. Налазим ту камење обликовано катаклизмама, покорно на догађаје са неба; испрано јаким ветровима Панонске равнице; залеђивано, па одлеђено или настало у експлозијама. Накупим пун џеп, и надам се да ми они који ће једнога дана доћи неће замерити када у мојим грудима виде камен у облику срца.

А онда се враћам у Кућу, чучим испод степеништа или тихо улазим у стан са плавим собама и чекам да ме неко пронађе.